Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ВИИ Један поток туд тец'јаше, Преко њега мостић легâ, Ма за друге он бијаше. А никада још за њега. Јер је поток, како поста, С брега на брег свеђ прескакâ, Па сад ето
већ дођоше, И унутра униђоше, Он у кута тамо једна Уза зида клону ледна, Чело тиска уза њега, Јер ту цели огањ легâ, Мисли што би са њим сада, Мисли, ал' не уназада, Јер отуда баш никака Не да њему љупка зрака.
Ма на њему плоче није, Само један крстић мали, Али и он мучке жали, Баш ни словца најмањега, Да ти каже ко ту легâ, Али Урош познаје га.
“ — „Де с' сети, Де протреси мозак клети, Ма ти с' глава заборавна, А било је већ одавна, Ма гроб и тог што ту легâ, Заборави л' већ и њега?“ За срце га реч привати: „Па ти, мати, па ти, мати!
главом ману, Па на другу клону страну, Неста света, оста тмина, Оста пуста та празнина, Сред празнине сам он легâ, Греј претешки око њега, Под греом се душа сави, На обрану заборави, Е претешко греј стиснуо, Да би дуже, би
се не помакло, — Ох све јој је, све је тамо, Па још можда часак само Њега гледа, само њега, У око јој вас плам легâ, Ма унутри већ догоре. Душа њена бурно море, К небу вали ком с' попели, Па се тако и следили.
глеђи што Милета ради: Устао је јунак пређе зоре, Ал' га ево чудне мисли море, Срце му је и ладно и тешко, Кам му легâ на срце витешко; Сву ноћ јунак спавао је мирно, Санак луди мозга му не дирно, Ал' зато је баш му најчудније, Што
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ЂАЧЕ Није, ђедо, тако ми рождества, но некакав покољ те велики; од милине уру сам слушао! Дим је црни легâ над Бајице кâ најгушћи облак о јесени. ИГУМАН СТЕФАН Хајд отолен, што којешта дробиш! дим на Божић, великога чуда!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Па онда још ништо — настави Стипан. — Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би легâ, а ви засили... На то сви једанак поустајаше.