Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Објављена у цетињском издању Вукових народних пословица, 1836 г. 54. ЗЕЦ И ЛИСИЦА: Забележила Лепосава В. Обрадовић из Тавне и објавила у Босанској вили за 1912, стр. 204. 55. НЕВЈЕРА СТРАДА: Забележио Н. Н.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЈЕ ДОБРА ЖЕНА ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ТРИ ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: МАКСИМ, марвени трговац СОФИЈА, његова жена ЛЕПОСАВА, кћи му од прве супруге ЈЕВРЕМ, пензионирати официр — Максимов брат НИКОЛА, рукодјелац — Максимов брат МАГА, Николина
) 1. СОФИЈА И ЛЕПОСАВА СОФИЈА (спрема којешта по соби):Бога ти, Лепосава, како ти није срамота? Велика девојка, па тако неспремљено по кући!
) 1. СОФИЈА И ЛЕПОСАВА СОФИЈА (спрема којешта по соби):Бога ти, Лепосава, како ти није срамота? Велика девојка, па тако неспремљено по кући! ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем.
Велика девојка, па тако неспремљено по кући! ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем. СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац?
Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра! ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје?
Тешко свакој, која не љуби чистоћу. Шта си ону маст метнула на полицу, да дирају мачке? Зар је њој онде место? ЛЕПОСАВА: У хитости оставила сам, пак сам после заборавила. СОФИЈА: Жалосно је за сваку кућу, гди нема реда. (Брише фигуре.
СОФИЈА: Жалосно је за сваку кућу, гди нема реда. (Брише фигуре.) Гле, гле, толики пра! ЛЕПОСАВА: Ала сте и ви, боже, све да вам је као из кутије! СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету.
СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету. Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд. ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи. — Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета.
Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу. 7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете. МАГА: Ето сад ћу. (Лепосава одлази.) МАГА: Што сам дошла?
Ми сироте по вас дан кланцамо, час овамо, час онамо, ето, спадо с ногу. 7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете. МАГА: Ето сад ћу. (Лепосава одлази.) МАГА: Што сам дошла?
7. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, плаче вам дете. МАГА: Ето сад ћу. (Лепосава одлази.) МАГА: Што сам дошла? Бога ти, секо, како се кува, ето, воће у пари?
А овако мора прокиснути. МАГА: О, тешко си га мени, шта ћу сад да радим? 8. ЛЕПОСАВА, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПОСАВА: Стрина, ајдете, заценило се дете од плача. МАГА: Ето ме одма. (Лепосава одлази.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
српски ке му тој дојде: леп, хубав, красан; хе, па од тај реч ете, — тврђаше ћир-Ђорђе, — долази му саг име: Ђузела, Лепосава, ели Убавка да кажеш«. Тако је филологисао газда Ђорђе, имајући ту страст као већ и сви његови земљаци.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Интересантно је да тај звекан никад не помиње жену. Ама ниједанпут, ни у једној прилици та вера не рече: моја Лепосава, моја Аспазија, или Параскева или Ранђија, или како хоће, ћорава му страна, само да је спомене...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Ура, ура! Другови се куцају, испијају до дна, певају. — Госпа Лепосава, мајка Бранкова, пева с ђацима; господин Тома плаче.
— А можда би баш боље било да су ту; њихово пријатељство би све поправило — разговарали су Светислав и госпа Лепосава. — Госпа Роза и ја нисмо се посећивале, али ћу, богами, сутра да натакнем онај мој излизани сомоцки шешир, и отићи ћу
С друге стране прихвати ствар госпа Лепосава, и две жене поправише, као често, што десет људи покваре. Господин Тома опет иде у кућу Чајновићевих, и то баш на
Господин Тома опет иде у кућу Чајновићевих, и то баш на картање, само се сад картају и фрау Роза и госпа Лепосава, и госпа Лепосава више добија него њен муж.
Тома опет иде у кућу Чајновићевих, и то баш на картање, само се сад картају и фрау Роза и госпа Лепосава, и госпа Лепосава више добија него њен муж. Једнога дана, баш пред долазак Бранков, господин Томи је јако позлило у канцеларији.
Бранко се запрепастио: како се отац његов променио. А и Бабе се сетио. Сео, и очима тражи Бабу. Госпођа Лепосава окрете тужно на весело: — Оде нам Баба, сине, окрњи се наш весели фронт.
У трпезарији Каленићевих скупљало се тих дана много света. Госпа Лепосава је црно повезана, али очи су, као увек, веселе. — Не могу да јаучем, не могу.
Изгубили смо хранитеља и старешину куће, и деца оца, али ја имам кћер и унучиће, и имам два сина, два... госпа Лепосава сад бризну у плач. — И плачем и радујем се. Та деца, то је радост моја, госпа Данице.
И девојка је заволела Бранка. Кад је то постало јасно, дигла се паланка: — Зар шнајдерку да узме! — Госпа Лепосава ћути, али је невесела.