Црњански, Милош - Сеобе 2
Свратиће код Зиминских. Тако и лија, каже – према причању њене тетке, то јест Евдокијине, Ракичке, из Вуковара – траг заварава, кад снег напада.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Најзад ће те, као за казну, на другу обалу пренијети некакав упреподобљени компањон Великог Јове, ноћна лија кокошарка, која се премондурила и прекрстила у богоносца. — Зашто баш Богоносац?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ЗЕЦ И ЛИСИЦА Једне дуге и оштре зиме огладне све звијери, па и лукава тета лија. И, једном ноћу, кад је камење пуцало од студени, нађе сиромашка зечића гдје скакуће пртином да се загрије, па науми
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
„Мачак је близу, овамо с њим“ – трже се Пијетлић и диже вику из торбе старе: „О, кукурику! Мацане, брацо, лија ме дави, Мацане, друже, брзо ме бави, стотину зрна у пушку стави!
И опет Пијетлић нададе вику из торбе старе: „Кукурику! Мацане брацо, лија ме дави, Мацане, друже, брзо ме бави, стотину зрна у пушку стави!
стазама тајним и мирно слуша дивљине хук, а стари зека, у сјени брезе, прастару причу унуку везе: „Живјели некад лија и вук ...“ У овој земљи људи су браћа, ту ти се добро за добро враћа, не видиш нигдје погледа злог.
И још ти ово на крају велим: ја сам за ручак трбухом целим!“ Отпоче ручак чаробан, бајни. И јеж, и лија од масти сјајни.
“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој. Куд ћеш сада?“ Тако га лија на конак свраћа, а јеж се брани и одвраћа: „Захваљујем се позиву твом, ал ми је дражи мој скромни дом!
“ „Остани, куме“ — лија све гуче, моли га, зове, за руку вуче. Ал јеж, тврдоглав, оста при свом. „Дражи је мени мој скромни дом!
Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!“ ПОТЕРА Остаде лија, мисли се: „Врага, што му је кућа толико драга? Кад Јежић тако жуди за њом, биће то, богме, богати дом.
Та кућа, веруј, обиљем сја. Поћи ћу, крадом, да видим, ја.“ ВУК Пожури лија, нечујна сена, паперје меко нога је њена. Док јури тако уз гробни мук, пред њом, на стази, створи се вук.
„Грррр, куд журиш, кажи-дер ловцу; можда си, негде, пронашла овцу?“ „Идем да дознам лија све дува — зашто јеж кућу толико чува.“ „Ех, кућа, трице! — вели вук зао. Та ја бих своју за јагње дао!
Кућицу такву, хвалишо мали, за ручак добар сваком би дали!“ — рекоше тако њих троје, љути, док мудра лија по страни ћути.
Живите, чујем, од скитње, пљачке и свршићете наопачке!“ — То слуша лија, па суди здраво: „Сад видим и ја, јеж има право!
Поскочи деда, прстима пуцну, врти се попут тигра: „У коло, људи, дрвеће, звезде, почиње светска игра! Нек лија узме за руку ловца, нека се с вуком загрли овца!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Доста је било вратоломија! Целог си живота хватô окуке! На крају, свака лија долија: Платићеш дугове, и то троструке! Освета! Како је слатка освета... Она је ко сунце што сја из таме...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ја посијах бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се лија с лисичићим’, Те поједе коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена,
Те поједе лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, крај луга зелена.
луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се медо с медићима, Те поједе вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена.
луга зелена; Наврани се рисо с рисићима, Те поједе меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена.
тигро с тигрићима, Те поједе риса с рисићима, Рисо меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена.
тигра с тигрићима, Тигро риса с рисићима, Рисо меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена. 7.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Питам те: зар ниси спавâ ноћас, кад ниси могâ устати раније, него да ја звоним! — Бо... лија ме трбу! — досјети се Бакоња. — А, трбу те болија! — рече блаже Балеган. — А мој синко, зашта идеш онолико?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Нигдје ништа ни појести ни попити. Док одједном, изненада, из неког шумарка, бане, брате, пред њега тета лија. — Добар дан, побратиме! — Бог дај, сестро! — А куда ћеш ти, побратиме? — упита га милостивно и слатко тета.
— А куда ћеш ти, побратиме? — упита га милостивно и слатко тета. Он јој све поредом и по истини каже. На то ће лија: — Ја знам гдје је твој трс. Ево сад баш долазим оданлен, и од онога цара што је украо твога оца трс.
Он јој обећа све, а на то ће лија: — Одсијеци своме коњу главу, па ми дај да му испијем крв, јер сам ти јако глађана, па ти ондар узјаши на ме, и ја ћу
— Истинита, тврда, права вјера, побратиме, — рече тета лија, и закле му се свим на свијету да га неће преварити. Нато скочи најмлађи син са коња, поводи ноже, закоље коња, а
Нато скочи најмлађи син са коња, поводи ноже, закоље коња, а лија, онако гладна, прискочи и попи му сву крв, па како је гладна била, једва јој је и стигло крви.
Спава. Сад рече лија: — Ту је твој трс. Стража спава, поноћ је. Ено гле двије лопате, једна гвоздена, друга дрвена, обје забодене у земљу.
Ја сам теби добра, јер си ме нахранио у нужди и спасао живот, зато ме добро послушај и бићеш срећан. Лија оста, а он оде.
То чувши, оде он од цара. Кад дошао до лисице, али зло! Тета лија поче псовати, грдити, и шта све није радила с њим.
То чудо још није својим очима видио. Под њом забоден штап, један дрвен, други гвозден. Онда рече лија: — Ено, побратиме, види, под оном јабуком је један штап дрвен, други гвозден.
Кад ту, ал̓ двори цареви велики и гадни, и крај двора велика штала. Кад бише пред шталу, рећи ће лија: — Ево, видиш,, побратиме, штала је отворена, пуна лијепијех коња; усред сриједе златан је коњ, а над њим висе о зиду
То запазила лисица, те ће стати крај царскијех двора; он с дјевојком сјаши, а тета лија ће му рећи: — Знаш шта, ја видим да је теби тешко растати се с цуром, зато и ту хоћу да ти помогнем.
остави своју цуру крај дрвета код царскијех двора, а из тета-лијиног репа ишчупа једну жуту длаку и потпали је, кад се лија претвори у златну цуру још љепшу од његове. Он је узе за руку, и с њоме право у царски двор.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Отуд у свет, прост ја, ступих, Пак искуства скупо купих За мир срца мог чувственог; Срећа лија гонила ме А противност свалила ме Очајањем угњетеног.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И на то оде к Димитрију на пенџер тамнични, те се благослови у њега и он се за њега помоли Богу. И таки оде пред Лија на оно збориште где су имали момчад адет борити се међу собом.