Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
он неку влажну руку на своме челу, погледа нада се и виде Јелицу, лепу као месечину, у белу руву, где над њим сузе лије... „Јеси жив, господару мој?” — упита га својим звучним гласом. Таман да одговори, а пуче пушка... Он се трже...
Он је Мислио да је то јунак, господар, да само уме заповедати... Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, где се вије као црв пред ногама његовим... сад му све оде... Он је мислио светити се зликовцу, па сад види кукавицу.
5. СВАДБА Чудно време, заиста! Док на једној страни пушка грува и крв се лије потоком, дотле, ево, ови свадбују!... И то се чини опрема као да је најмирније доба!... И укућани се радују и веселе!.
Знаш ли ти да бих се ја сит наплакао, да ме није стид плакати!... Па ти бар знаш да ја нисам човек који сузе лије!... Гледао си ме како мушки јурим у најгушће редове турске!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПОНОЋ У соби музеја глухо ноћно доба. Пред гранитним Марсом ту страсна и гола Игра баханткиња. Ту лије Ниоба Мраморне и хладне сузе вечног бола. Ту силно и болно под уједом гује Рве се Лаокон.
Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова. Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, кô падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања...
БУКВА Цело је небо у њу стало, Сенке јој као провалије; И све је поље за њу мало, И поток мрава из ње лије. Пролазе кроз њу сјајне вреже, И један црни рефрен злоћи; Јејина једна ту сад леже Новог и страшног цара ноћи.
Нит што више желим и нити што хоћу, Нит зна суза сама кô некад да лије, Да туга нарасте, као река ноћу... А све можда зато што љубим кô прије.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год. Али се ова осећајност у толико прилика показује у току
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
У детињству је та слутња била чулна, конкретна; и данас, свеједно да лије заодевамо религијом, или интуитивном спознајом, она је таква, кад је истински жива: Даљине су звале тајанственим
Да лије то произвољност? У неку руку јесте, у оној мери у којој је то потребно игри; али у тим произвољностима увек постоји мер
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да падне.
Тужан иде он на гроба Де почива њему мила, Сваки данак дуго доба Сузā онде лије сила. Али није све до гроба Око суза пролевало, Јер и њи је благо доба Једанпута убрисало.
Ваљда мед се по земљици лије, Јер кошница не мож' га да скрије. Скочи брже с Пегаза лакога, Довати се уљаника тога, Па у једну кошницу загледа,
Опет зборе, али за крајину, И спомињу нешто о Турчину, И о крвци што ће да се лије — Да л' ће бојак да се какав бије?
веће — И ка њојзи брзо се окреће, И види је е земљи клекнула, Па ка небу руке подигнула, Богу с' моли, грозне сузе лије — Ох он знаде е то за њег' није.
друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране турску крвцу лије. Боже мили, да вељега чуда!
Ох, лије сузе, оне сузе тије, Кô ружа бела кад се сунце скрије, Ма ружа сунце видеће занаго, Ал' оће л' она своје сунце драго
Кô за сунцем што у ноћи Цветак сузе рони тије, Тако она у самоћи За њим јадна сузе лије. Ох да могу сузе оте Опрати је од срамоте! В Боже, Боже, што би с њоме?
“ XВИИИ Његова је, његова је! У срцу му опет живну, Те потрже из потаје Успомену ону дивну. Дивна лије, силан Боже!
“ XИX Оде бура, стоји дуга, Красно ли се небом вије, Пола радост, пола туга, Он је гледа, сузе лије; Дуге неста, он сирома Доле главу сад опусти, Даје ближе, к њој би ома! „Далек ли си, путе пусти, Али зором“...
крај реке на обали Лежи мома утопљена, А над њоме мати жали, Клекла крај ње ојађена; Ма ни уче, нити рида, Нити лије грозне сузе, Нити косе русе кида, Јад силени и то узе, Гледи ока укочена, Стоји као ледна стена.
„Аох удри, не дај, брале!“ Покликују, пушке пале. Бој се бије, Крвца лије, Али де је чедо бело, Куд се оно јадно дело? Куд ће крвца до срдашцу, Куд ће луча до сунашцу?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети мирис памтивека.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Да лије ово земља обећана 3а оне који воле споре кретње, Оне што кроте свакодневне претње Склопом насипа, устава и брана?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Где су браћа? Један пије - други плаћа. Ко су газде? Пуца тиква, мој Горазде! дажди, лије. Субота је - јесен гњије. Помрчина. Међу нама само Дрина.
Кров зијевац зарже - скопча вјетар узду му. Олистала буником крене кућа ỳ шуму. А У НУЛИ АЗ То што лије - то је лирска злоб. Змија главу сколутне под реп и трзајем залелуја зоб. Шумско сунце ублажује коб.
Не множи се него дели. Са Урала снег се бели. У три круга једна тачка. Уврх Сунца лежи Бачка. У саксије Дунав лије: бидермајер, фантазије, чемпрес-древо, бакрорези, мадригали, сан о брези. ІІ Минуло је с лампом лето.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Изгубио је сребрну пару, па суза лије — читаву бару. „Да ти посвијетлим — Мјесец му каже, па доље спусти свој фењер плави Видиш ли сада, несташни враже?
“ КОД ЛИЈИНЕ КУЋЕ Сунчани круг се у зенит дигȏ кад је Јежурка до лије стигȏ. Пред кућом-логом, каменог зида, Јежурка Јежић свој шешир скида, клања се, смешка, кавалир прави,
И јеж, и лија од масти сјајни. Јело за јелом само се ниже, Јежурка често здравщу диже: у здравље лије и њене куће, за погибију ловчева Жуће. Ниже се ручак четворосатни, затегнут трбух ко бубањ ратни.
Баба брије са решетом старца, вук напамет појео магарца. Пљусак лије низ врбине дебла па је вода од влаге назебла. Од ватре се пламен опржио па је рану са димом завио.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије”.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе би свако могао да је има она се чуди нашим саборима и нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она време је ту да траје кажи ти њима ко чека да се
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Нигде звезде да бисмо се мало оријентисали, а киша лије, помрчина је густа као тесто и страшна као смрт. Ордонанси зазиру од свакога дрвета, од свакога жбуна, и нико ником не
Било је нечег великог у овим малим људима. Зора се тешко рађала. Притисли су облаци земљу као да је даве, а киша лије у крупним капима. Негде позади нас, тамо око Црне Баре, грували су топови без престанка. Било је мучно.
Вароши падају без борбе једна за другом, киша јесења лије, а прозебао народ умире покрај пута. Било је то једне мрачне ноћи негде на путу, када је сипила хладна киша, а
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Јер лаже вас најмилије, јер срам је, што песме славе. за чим вам суза лије и боно клону главе! У ноћи за чим тугујете, што кујете у звезде, што моле цркве свете, и хоће војске, што језде.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи: — Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Увек ме спопадне нека туга: Где ли је, шта ради она друга: На чивилуку сузе лије, Јер сама, без ове, ни за шта није. Ништа жалосније од рукавице Кад остане без животне другарице!
ПОСЛОВИ ГОДИНЕ Процвале кајсије Ледена киша лије У налетима: предахне, па бризне још оштрије; Хладном се кишом мијем Ко јасен голи, на чијем Врху магла је свила
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Но још у мени ишчезнуо није Следбеник младог Вертера, што сања При месечини, и што сузе лије Уз сваки спомен старог осећања! О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више.
А магла пада, тихо крије Мочарне њиве, поља гола, Студена киша стално лије И рабаџијска шкрипе кола. Тело се тресе, шкрипе зуби, Осећам мрак у мојој души.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште. Ове ноћи, кобне, лепе, Многе душе Ћутом стрепе, А топле их сузе гуше.
Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште. НА ПОЉИМА МИРНИМ ПРОХУЈАЛЕ БИТКЕ Руди хоризонат мистичан и црвен; Крила страшног мрака
и трагичан бој Што бесни, тутњи, комеша се сад; Где падају жртве, где се кости мрве, Потоцима где се крв црвена лије, Где се задња, тешка, мрачна борба бије И Слобода где се с Тиранијом рве.
Ћутиш? — Реци ко обара Наше благо, наше наде? Коме треба наше крви И зашто се она лије? Реци ко нас гази, мрви, — Точак неке вечне Правде ил’ небеске Индустрије?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Крив као гудало. Лако као перо. Лебди око њега као мати око ђетета. Лети као муња. Лети у очи као зној. Лије киша као из кабла. Лупа као путо у лотру. Мек хлеб као душа. Меље као празна воденица. Месечина као дан.
— Некаква се потурчила у суботу па то казала у неђељу своме оцу кад га је виђела ђе коси кокош да прода. Кокош лије ћела казати, јер би то било по српски а она је ћела да говори као Туркиња; а тако му је и Влаше рекла као да га не
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Па, ако не може, мајку му, подупри столицом! Гадне ли кише! Понеси кишобран, лије као из кабла! ИКОНИЈА: Ћоро, ко зна шта је, немој дизлазиш! (Анђелко изјури напоље, Цмиља и Иконија за њим.
Да си знао колико ти је суђено, можда би живео мало паметније! Покиснућемо као мишеви! Што лије! Почело и низ леђа да ми цури! Дижи ту корпу, мајку му, није ти дрвена! И пожури!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
кад на светли фторник дође нам невесео глас да је други свештеник епископу Грешлики неколико дуката више дао, него лије мој обештао био, и патенту већ узео. Кажу нам к тому да они свештеник води за ђака свога синовца.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Коњи и санке изјурише на пут и нестадоше у Диму вејавице. Аћим склони главу са прозора. Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна. Све сам уложио у њега.
— рече замишљено, с тихим прекором. — Мени само срце пева. Увек пева. Пева и кад се крвца лије и... — Срце... Твоје срце је јарчева кита! Бесловесниче! — Ја сам гуслар, Никола.
Син! Син! Толико дуго сам те чекао... Петнаест година сам те чекао... Имаћеш сина. Рекла је — сигурно. А да лије баш син? рече гласно. Ако не буде син, онда... Опружи се на стомак и притиште лице на дланове.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
В. Илић ЛXИ У стаблу кедра, гле, те чудне р'јечи, Што н'јемим гласом о љубави зборе! Одавна сунце на њих огањ лије, И тичје пјесме над њима се хоре.
Гди је клетва, гди је?... Вај! вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. А. Шантић ЛXXXИ ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ Сјутра је празник.
Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, к'о да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје; Неке бијеле, као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве,
Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова. Све је шумно, сјајно; и лије из грања Светлост, к'о падање неке беле кише; Маслинова шума у даљини сања...
Полако крачу. И док магла тупа Растањује се, и док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме, к'о
Пучину гледам неба бистру, плаву, Док ранâ пчела негде близу зуји. А сунце лије, точи зраке вреле; Под жаром им, ја сањам усред јаве; И пред собом већ слутим воћке зреле, И шарен ћилим цветова и
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом.
над престолом свакојијем стоји на воздуху једно коло сјајно, како што је коло Сатурново, те се вије и те зраке лије.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
па да их целива, дечицу да грли, бодри и соколи, а сав је већ расходован, и чакшире му пругасте откопчане, и зној му лије низ образе, и неупаљена цигарета, коју никако нема времена да запали, а лудо му се пуши, стоји му сва мокра и
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
То чувши, оде он од цара, а кад би напољу и дође до тета-лије, али она да начини чудо од њега. Псуј, куни, вичи, грди га, шта не ради, на крају крајева рече: — Е, знаш шта?
Кад из лије поста красна, лијепа, злаћена јабука. Он узеде јабуку у руке, па с њоме пред цара. Чуди се цар љепоти јабукиној, а
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Авај, и ја у том Осетим часу, да сваким минутом Силази влага сандуком и тобом. И купим сузе, али киша лије На тужну хумку што те страшно крије.
Много суза о да ми је Да их око плаче, лије — Да прелије мисли, снове, Љубав, младост и болове — И све мртве... па и желе!
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Прими молитву његову. Он лије сузе на твом гробу и побожно се клања светој успомени твојој, која ће у њему вечно живети.
Прими молитву његову. Он лије сузе на твом гробу и побожно се клања светој успомени твојој, која ће у њему вечно живети.
А ако их не могу остварити да лије напор вредан труда? Пре два месеца тако што не бих помислио ни у сну. Али на то ме је навела Гаврина мелодија и општа
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
У неко доба једва већ назресмо како промичу тешки млазеви магле. Освануо је осамнаести септембар. Из магле поче да лије хладна киша. Танки млазеви воде цеде се са камења и сливају у ровове.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сабље звече, Брда јече; Крв се лије, Срце бије. Коњи вриште, Мајке пиште, А јунака ране тиште. Сложно, браћо, Србин бије; Милош гди је?
Сузе, ах, лије И прси бије Сербија. Срб Србина довикује, к обрани позива, Диже гласе до небеса и Бога призива; Руса виче и
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОШКО: Што не вукова, Вујо? ВУЈО: Вукова се данас тета-лије играју, а ја сам ви, ђецо, на вратима свијетле госпође пас. БОГДАН: Па везују л’ те за синџир, Вујо?
Убица када Са оштрог ножа пере брижљиво Рођеног оца крв — Јест, то је доба Избраник пакла себи избрао Да братску лије крв... Ал’ нека!
Он рубинима и не тргује — Богат је страшно... има фабрику У магазину моје матере... Па у њој лије све девојчице, После их даје за крв!... Ха! ха! ха! КАП. ЂУРАШКО: О сени бедна! О сјаја бившег слико невешта!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Са сурих гора магла стиже, Мрачан, јесењи дан је то, Јато се врана с криком диже У опустели, тихи дô А суро небо сузе лије, Досадно, мирно тече дан... Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан! 1886. (СИВО, СУМОРНО НЕБО...
И за владе ове звери, У пределу Кентербери, Где се лије сласт и мед, Живео је абат сед. Глас његове чудне среће До цара је стигô веће, И жељан га узе плам Да абата види сам.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Изгледа као да се са неба ваљају ка Земљи безбројне реке. Ваздушни притисак пада нагло. Вековна киша лије без престанка, али се смлачила; и жара ваздуха је скоро сасвим попустила, исто тако и његов притисак.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Вино се лије, ораси се тресу, суџуци се месе; умазан је од шећера и шире цео Срем. Тако читав месец дана. Па онда „Сви-мртви” и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А јесења киша лије. Путеви искварени, мостови разваљени. Војници без обуће, а одело поцепано. Из успутних вароши беже грађани и лакши
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима: Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима! Од светлости ме лице боли, И рану ко гвожђем да ми пече; Али из мене То страшно моли Да
Драгане дивне своје чини Исткаше чежњом по планини; Кроз грање звезда сјај се лије По путу језде жар-делије. Где копне поноћ рујног грања Шапућу даљних реч драгана, С руком на српу које бије, Над
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.
грије, И ја снова чујем звекет твојих гривна, По лицу ме тиче твоја коса дивна, Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије... Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô!
Гди је клетва, гди је?... Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. 1910.
Мраз хвата и бије. У чађавој изби кује ковач стари; На домаку огња лице му се жари, Низ космате прси зној потоком лије.
ТЕЖАК Замахујем. Свуда купина се сплела Па ми земљу крије... И на мрке груде са мојега чела Све кап по кап лије. Ја ћу овде једро посејати зрње Што ће плода дати, Висока и златна, и где беше трње Лепота ће сјати...
све до пола дана, Провео је стари повијене шије, Још му са широка лица намрежгана И с руњава коша зној цури и лије. Покрај њега чесма оронула пљушти, И прах воде, сјајан као седеф сушти, С дугама се распе и на сунцу умре.
У сваком стаблу ја чујем гдје бије По једно срце дубокијем билом — И ћутим како пуни извор лије Новог живота из сваког удара, Што корјен тресе, буди га и грије. Све цвјета, дише.
прозирна вела Од сребрне магле, свијетло лице бдије, И у златном лету на убога села Нечујно и кротко свој благослов лије.
Полако крачу. И Док магла тупа Растањује се, и Док сунце лије Радости златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', — И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме
раних што се тихо жаре И плове тамо, преко поља тије', По злату јечма и шенице јâре, Гдје трепти јутро и свјетлила лије, Пада по дрвљу и захвата села И раштркане колибице мије.
55 Ја сам плакао у сну, Ја сањах да те гроб крије. Пренух се, а још низ лице За сузом суза се лије. Ја сам плакао у сну, Ја сањах ти оде другом. Пренух се, и јоште сам горко У плачу јецао дугом.
60 Мене бог снова у дворе огромне вину, Где се опојни мирис и блесак лије, Где разнобојни валови људи теку Кроз чудни заплет соба лавиринтскије'.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
прошла појас брада, с њиме нема нитко под чадором; бекрија је тај несрећан дервиш, пије Турчин вино кондијером, но сам лије, но сам чашу пије, крвав дервиш бјеше до очију.
“ „Оно јесте Бошко Југовићу.“ 19 МУСИЋ СТЕВАН Вино лије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме, у свом красном двору господскоме; вино служи Ваистина слуга.
путаца, — свако му је од по литре злата, а под грлом литра и по злата које му се на бурму одвија, те војвода њиме лије вино; на војводи чизме и чакшире, чизме су му сребром потковане, а чакшире од плаве кадиве; по долами коласта
мајка, она кука како кукавица, а преврће како ластавица; она иде своме винограду, косу реже, па виноград веже, сузе лије, чокоће зал’јева, винограду тихо проговара: „Винограде, мили рукосаде, ко је тебе мене засадио никада те веће брати
за њима златоутва шкрипа, међу њима окићена куна, — то је твоја вјереница љуба: колико је б’јела и румена, када лије воду оли вино, види јој се проз грло бијело; па ни на њу, момче, гледат нећеш, него љубиш призренске ђевојке, неку на
Куд удара беже Љубовићу, куд удара Пивљанина Баја, просијеца свилу и кадиву, а из свиле црна крвца лије и комади одлијећу меса; љуто бјеше Баја обранио, обранио по десници руци.
дошло робље; колико је срца милостива, трипут пада, па он обумира гледајући јада ев’ од робља, низ образе грозне сузе лије: „Нуто, браћо, јада од Србије! Неђе Турци јесу преварили, те ришћанску славу погазили“.
Семберија, сва Ивану по ријечи дође; кад се свијет слеж’ у Бијељину, онда Иван по народу пође, низ образе грозне сузе лије, а оваке ријечи говори: „Ко не има од срца порода, ев’ сад може срце отворити, купит сина или милу ћерцу, своју душу
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ПОЗИВ НА ЧИТАЊЕ С тумарне струје дубока извора лије се непресахнуто врла вода слатка за пиће жедним душама. Ово је врело сасма наспорно, те колико се из њега вади ова
И једну лепу кћер своју имадијаше од старије му жене Лије. Нити је тај каштиљ испрва његов био, него неверних туђина хананејских.
А у тога цара бијаше једна врло јака и силовита момчина Бугарин, именом Лије. И свуда се цар шњиме хваљаше да се не може поред њега наћи нигде такав момак, који би га могао надхрвати и соборити
множи блуд у човеку и догод од њега не истече напоље не може своме срдцу одолети, ни му запта дати; све се разждиже и лије му се, разлива испод коже семе, те му болест задаје и мучи га и сакати му ноге.