Милићевић, Вук - Беспуће
Једно ђачко друштво очито се досађивало. Карте се лијено мијешале, немарно узимале, бројиле без занимања, погледи падали на друге столове; видјело се да сви једва чекају да се
мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових душа.
Они су пролазили ћутећи, лијено се провлачили улицама и уносили у свјеже предвечерје, пуно смијеха и младог живота, нешто мрачно и туробно, налик на
прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у себи. Лијено и лагано је подигао очи, погледавао неколико пута по соби, зауставио поглед на једном мјесту гдје је био обијен зид,
Заједнички натежу боцу рума; коњи се једва вуку кроз мрак засипан снијегом; од часа до часа лијено се затресу бронзе и њихова звека смрзава се у пустој тишини.
Спровод се лијено вукао кроз село, застајући да се одморе људи који носе лијес; повијала се похабана црквена литија на вјетру и заносила
А кроз то мноштво, лијено и спокојно окретали се точкови на двоколним таљигама, прљавим и слупаним од дасака, пунима смећа и ђубрета, из кога је
Зашто да га узнемирује тај свијет? . И он лијено устаде и пође, облачећи успут капут на коме је лежао и отресајући труње које се било нахватало по њему.
Иза куће одсијева благо Уна у даљини. Чују се и виде витлови како се лијено замачу у воду. Брашњави људи изилазе из млинова и скидају капе; сретну се по која колица која се тешко одмичу по
које су биле донијеле јело својим људима, браћи и рођацима; разлијегао се подаље из хладовине весео врисак девојака и лијено, безбојно смијање жена; горе лежале разбацане ћускије, лопате, батови, колица и други алати који су блијештали на
послије подне, кад су низ брдо силазиле гомиле жена, кад радници узеше поново од сунца угријане алате, кад се инжињер лијено и неспретно кривудајући узвера к њима, кад у поље поново одјекну његов љутит глас, кад залупаше батови и ужурбаше се
калуђер, са излињалом камилавком на глави, на осамареном коњчету са подсавијеним ногама које млатараху подбадајући лијено кљусе, и готово додириваху земљу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Други, танкоћутнији, не труди се да му разбуди интересирање, не извјештачује живахност. Говори лијено, с малом горчином; настоји да стварима одузме нешто од њихове животне пуноће, да све поспе пепелом скепсе.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Брзо, па постави трпезу! — јави се госпођа, вукући се лијено из кухиње, застаде код прозора и гледа кроз стакло доље, у блато и каљуже слабо покалдрмљене улице.
Жена устаде из кревета, прекрсти се, дохвати одијело и лијено се облачи. Дијете из зипке боље плаче. Пође да га смири. Марко поврати се к прозорчићу.
Па, ако му срећом нешто претече, сутра неће требати да ради, него ће се лијено вући селом, зауставиће се под мурвом, одбацујући модрушасте димове и премећући се с ноге на ногу; дуго и дуго
и ведрини дана; регби да је и она дио тога дана када се здраво и беспослено предаје слаткој природној безбризи. Лијено погледа уоколо, а кад поглед заустави на силесију мрави што пред њим за послом журе се, вукући за собом тешка бремена,
Дангуба слуша и, затворених очију, подсмјехива се па лијено вели: — Ала сте ви сви једнаци! Ко вам је узрочан што не знате да у О ч е н а ш у говори: „Дај нам га и данас!“?
И не мисли већ ни на село ни на себе. Лијено чувство пријегора и нехаја упокојује се и стапа у хармонији свјетлости и шума.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким
Ћипико, Иво - Пауци
Ту се поздрави са сусједима и знанцима и посматраше чељад што се лијено узбрдицом пењала и пред црквом се заустављала.
И не бијаше никакова несклада између његових осјећаја и топле природе. Мисли му се лијено повлаче, он им се отима, па својим осјетљивим чулима у се упија и сакупља и жар боја што се разасуле с морског
Ходала је лако, туркајући свакога часа лијено магаре. Он ју је познавао. По селу се говорило да Јуре за њом пристаје, а да га и она лијепо гледа, ако и није досад
— Уосталом, остао бих радо, не туђим се друштва... Ви најбоље знате да се не држим аристократски, — рече и лијено се диже. За њим се диже и порезни пристав; поздраве друштво и изиђу.