Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!... А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Најмања ситница наједи ме, да дођем кô скорпија. Јуче сам хтео да лупам Макса. Не знам јесам ли ти причао да сам се ја још пре месец дана завадио с њиме и да му не називам ни бога.
Ја ћутах. Туманов гледаше час у мене час у Макса, онда запита Макса: — А шта је то мензура? — Па ето, ове ране. Бисте ли пристали на моју молбу? — обрати се мени.
Ја ћутах. Туманов гледаше час у мене час у Макса, онда запита Макса: — А шта је то мензура? — Па ето, ове ране. Бисте ли пристали на моју молбу? — обрати се мени. Дође ми ужасно гадан.
— Не бисте? А зашто? Молим, опростите, ја немам права поставити вам тако питање. Ја не одговорих ништа. Макса сами ђаво тераше да ме задиркује. После мале паузе ја видех како му лице дође пакосно.
После је Попеску сео за клавир и свирао Крöнунгсмарсцх из Прорхет-а28 Кад сам увече дошао кући, сретнем Макса који иђаше низ степенице и за њим амалина који му је носио ствари. Прошао је поред мене гледајући себи у ципеле.
Црњански, Милош - Сеобе 2
На пример, капетан Гаврило Новакович, лајтнант Георг Новакович, капетан Петар племенити Вуич, лајтнант Макса Вуич, капетан Никола Штерба, лајтнант Субота Чупоња, лајтнант Ђурка Гајич, лајтнант Михаило Гајдаш, капетан Неца
Мартонош је у Росију водио капетан, Петар племенити Вуич. Командовао је његов млађи брат, аднађ Макса Вуич. У свом извештају о њима, Вишњевски каже да воде само једна кола, интов, и у њему лепу, бледу, госпожу Бисенију,
Исто толико и фенриси, Максим Мирилович и Вуја Воинович. Сва тројица у Фелдвару. Лајтнант Сава Карапанџич, Макса Нинчич, Лазар Међански, 58 ланаца. Сва тројица, у Кањижи.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
з. ЈЕВРЕМ И СОФИЈА ЈЕВРЕМ: Кад један бомбардира, други радо ретерира. (Остављајући капу на астал): Псује Макса, не шали се. СОФИЈА (смеши се и слеже раменима). ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао.
Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса.
СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним. ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.) Оће ли покоји пут да заћути?
Ето си добила битку. СОФИЈА (смеши се): Ви, браца, с таквом ватром командирате, као да сте у сред баталије. Ал Макса није љубитељ војске; како је види, одма бежи. ЈЕВРЕМ: Тим боље. Но сад, к делу!
Ко се томе узпротиви, одма под војени суд; јер је стање опсадно. Јеси ли ме разумела? Одсад ћеш ти заповедати, а Макса ће слушати. СОФИЈА: Аа! браца... ЈЕВРЕМ: Војени закони не трпе ни „а!
СВЕТОЗАР: Па баш нећемо имати срећу? СОФИЈА: Та доћи ћемо ми, доћи ћемо. МАКСИМ (неповољно): Гле јако! СОФИЈА: Макса се шали, а ти мислиш тако је. МАКСИМ: Ја немам кад шалити се. СОФИЈА: Оће ли бити многи? СВЕТОЗАР: Прилично.
Билетина мора да је опстојатељна. Дакле приповедај. СОФИЈА: Шта ћете више, кад је морао ићи на бал. ЈЕВРЕМ: На бал, Макса? СОФИЈА: Из почетка сам се страшила, но после мислим: кад сам загазила, да видим, на што ће испасти.
СОФИЈА: Не само што смо ишли на бал, него је и Лепосава добила аљину. ЈЕВРЕМ (руком): Стани; како се Макса владао? СОФИЈА: Срдио се, викао, хтео је и да удари, али је најпосле попустио. ЈЕВРЕМ: Право, право, победа!
луђа, несмисленија, безобразнија, то све може бити, али паметнија, никад ни довека. ЈЕВРЕМ (смеје се): Зна Макса, немам ја бриге за њега. Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.) МАКСИМ: Шта те је опет сад научио?
СВЕТОЗАР: Како ће се у томе поступити, данас се решава. СОФИЈА: Требало би и мужеве упитати. Ево мој би Макса баш истину казао. МАКСИМ: То би заиста. Тешко би слагао. СОФИЈА: Више се од мужа не може захтевати.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Ај... зар већ свануло! А ја, ви’ш, ка’ човек успав’о се! Па ка’ заклан, — вели Макса, који се диже па седе и подави ноге пода се, па примаче своју пакфонску, ужасно олупану табакеру и стаде зевати, и
па шта мислиш ко би нојбољи био? — А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару. — Ама то и јесте несрећа што сте сви тако индиферентни, апатични, инертни! — Е, то ти је вала!
— Ама то и јесте несрећа што сте сви тако индиферентни, апатични, инертни! — Е, то ти је вала! — вели Макса, не знајући шта да каже на ове последње речи, и пусти један дим. — Па де... онако... које је казнио досаде... и зашто?
— вели Максим. — Знаш ти! Шта знаш! Па добро, шта сам сад казао? — Е, па сад — врда Макса — не могу ја све знати, ка на прилику ти, што си један учеван човјек. — Па, добро, чу ли бар шта те питам?
— Е, доиста, нико згоднији од њега! А знаш посигурно да никад није служио у војсци? — А-ја! — рече Макса и баци цигару па леже опет. — Море, господине, лези ту па спавај!