Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Кучук-Алија, четврти дахија, како је видно да се са Србима умирити не могу, узме многе новце, проведе га неки кнез Максим из Губереваца преким путем до у Врбицу, где је био Црни Ђорђе и Катић Јанко на конаку у хану са једно сто момака; и
Ваљда је оно викао Максим кнез из Губереваца који га је свуда водио. Кучук-Алија осване у Шљивовом Селу, у̓вати три човека и посече, пак у
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко. Чим су засели, одмах Марко поче о научним стварима: — Ама што је
— Комесијално... Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном. — Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак. — Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу? — Јест, јест...
— рече Марко, па погледа опет по свима. Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу?
— рече опет Марко и опет погледа по свима. — Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више. — Ево, господине, вино! — рече механџија и метву полоканицу на сто и три чаше.
— Јест, јест, ронци! — потврђује учитељ. — Они то ваљда зароне, па ваде? — упита Максим. — Дабоме, зароне до на дно мора, па секу корале, то јест мерџане. Је ли, учитељу? Учитељ потврђује: — Јест, јест!
Учитељ потврђује: — Јест, јест! Сељаци се опет гурнуше, неки се и насмехнуше. — А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван.
Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима. — То би добро било! — потврди Максим погледавши мало ниже од тавана. Утом ти уђе газда Рака и обазре се свуд по механи, па махну нешто главом.
Вина овамо! Максим, Марко и учитељ згледаше се, а механџија притрча. — Молим, брат-Спасоје, не прави ларма! Саг ке донесем!
Ту је чак и сам капетан Максим Сармашевић. Остало су општинске ћате и већ тако — опет гости одабрани, који доликују ћати и имају хвале и љубави у
Црњански, Милош - Сеобе 2
Алле мит Фамилиен. Из Старог Ковиља оде лајтнант Арса Станоевич. Као у сватове. Из Мошорина, капетан Максим Зорич. Из Титела Михаил Пешич, иако је транспорт изабрао његовог фенрика за вођу.
Фенрик Никола Дудварски, у Ади, добио је 44 ланца земље. Фенрик Гаврило Илијевич, 44 ланца. Исто толико и фенриси, Максим Мирилович и Вуја Воинович. Сва тројица у Фелдвару. Лајтнант Сава Карапанџич, Макса Нинчич, Лазар Међански, 58 ланаца.
и историчари кажу да су, од оних који се иселише, постали ђенерали: Иван Георгиевич Шевич, Ранко Родион де Прерадович, Максим Теодорович Зорич, Теодор Арсениевич Чорба. Иван Подгоричанин постао је гроф!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Руски учитељи, Максим Суворов, Емануило Козачински и његови другови, спремају целу једну генерацију српских свештеника и учитеља на руском
примитивне заваде око коласте аздије у народној песми, Костић је узео сукоб између осећања љубави и побратимства, и Максим Црнојевић, кнежевић зетски, испао је као нека врста Хамлета, кнежевића данског.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Сремац ПРОЗА Садржај БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА 2 ГЛАВА ПРВА 3 ГЛАВА ДРУГА 13 ГЛАВА ТРЕЋА 17 МАКСИМ 31 ГЛАВА ПРВА 32 ГЛАВА ДРУГА 35 ГЛАВА ТРЕЋА 38 БУРИ И ЕНГЛЕЗИ 44 ГЛАВА ПРВА 46 ГЛАВА ДРУГА 48 ГЛАВА ТРЕЋА 49 ГЛАВА
А Јова Ватрица није био само човек шалџија. Што је он умео да ошури печеницу — мани се! МАКСИМ ЈЕДНА ТРОГЛАВА СИЛУЕТА ИЗ НАШИХ ДАНА ГЛАВА ПРВА Максим у селу и у механи. Био је леп мајски дан.
Што је он умео да ошури печеницу — мани се! МАКСИМ ЈЕДНА ТРОГЛАВА СИЛУЕТА ИЗ НАШИХ ДАНА ГЛАВА ПРВА Максим у селу и у механи. Био је леп мајски дан.
Био је леп мајски дан. Не знам како је тога дана било по целом срезу и округу, али у селу где је учитељ Максим већ ево четири године, у том селу баш беше освануо красан дан.
па не да мирису ружином да ишчили, него нека запаја све порезплаћајуће и неплаћајуће главе, у селу Трбушници, где је Максим учитељ. Не бих оставио неспоменуте ни росне, бисерне капљице, којих су пуне руже.
То шаренило и та врева трајала је до осам часова, кад обично учитељ Максим долази у школу. Максим је имао врло леп обичај.
То шаренило и та врева трајала је до осам часова, кад обично учитељ Максим долази у школу. Максим је имао врло леп обичај. Рано је ранио, држећи се прописа једне хигијене коју је као благодејанац добио.
Обично би један по један од слушалаца устајао извињавајући се да има посла, а Максим би га само прекорио и молећим погледом задржавао речима: »Та седи, човече! Их, какав си!
Тада би Максим затворио књигу на двадесетседмој страни, и климнуо би болно главом. Тада би му обично падало на памет да ово, нажалост,
ГЛАВА ДРУГА Максим међу децом, пред школом и изван села. Тако је радио и пре и после подне, па тако и данас. Пошто је попио кафу, дигне
Овде ми моја биографска савесност налаже да будем објективан, па било коме мило или не. Наш Максим је био човек добар, мека срца. Казне је изрицао врло сувремене.
— или тако ухватио веверицу или лисиче — па се луња и вуче по три дана по вароши док прода — од њега, дакле, добије Максим једно прасе. Навалио сељак, па вели: »Нећу ти бога назвати, учо, ако ми не примиш прасе.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
2. БАШ-ЧЕЛИК: Рукопис је нађен у књижевној заоставштини В. Караџића. Приповетку му је био послао Максим Шкрљић из Боке Которске; наслов је изгледа дао Буро Даничић, као и за многе друге.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
234 ЏАНДРЉИВ МУЖ ИЛИ КОЈА ЈЕ ДОБРА ЖЕНА ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ТРИ ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: МАКСИМ, марвени трговац СОФИЈА, његова жена ЛЕПОСАВА, кћи му од прве супруге ЈЕВРЕМ, пензионирати официр — Максимов
— Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета. (Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило?
(Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило?
) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла.
МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце. СОФИЈА: Тек што сам ушла. МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем.
МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да. СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем. МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом! СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије? МАКСИМ: Дабогме!
МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом! СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије? МАКСИМ: Дабогме! Код вас две, да плаћам јошт. СОФИЈА: Тако и ја кажем. МАКСИМ: Оћеш оставити те трице?
СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије? МАКСИМ: Дабогме! Код вас две, да плаћам јошт. СОФИЈА: Тако и ја кажем. МАКСИМ: Оћеш оставити те трице? СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако.
СОФИЈА: Тако и ја кажем. МАКСИМ: Оћеш оставити те трице? СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила. МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место.
МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место. Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака. СОФИЈА: Ја сам чула: у крају до олука.
СОФИЈА: Ја сам чула: у крају до олука. Али ако ти није ту по вољи, лако ћу га преместити. МАКСИМ: Тако је; сад иди, те квари наново аљине. То није могло бити из почетка, него да се опет дангуби.
СОФИЈА: За бога, кад не кажеш управо како ти је воља; него час овако, час онако. МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
рече фамулус. — Ама, да, збиља... ја те и не запита’. Како ти оно беше име? — Је л’ мени? — Теби, да. — Па Максо, Максим Јоксимовић из села Сирогојна, Среза златиборског, Округа ужичког. Ако знаш Јоксимовиће, е ја сам, вала, од отих.
А ти онда седи па повечерај. — Хе, хе, није ком је речено, већ коме је суђено! — вели Максим, па одломи пола сомуна, седе доле и примаче кајгану.
Док је Срета увртао браду и крупним корацима ходао по собици размишљајући и снујући планове, дотле је Максим захватао крупним залогајима хлеба кајгану не размишљајући баш ништа.
— Е, време је да се одморимо! — вели Срета. Максим се уклони, а Срета леже на кревет и угаси лампу. И у кревету је још неко време премишљао.
Изгледао је сав као покисла кокошка. Фамулус Максим га дочека на вратима. Запрепасти се човек кад га онаква виде пред собом.
« беше најјачи доказ и оних у Грчкој у старо време и нашега Максима данас што је из Сирогојна. И овај бедни Максим из Сирогојна, Среза златиборског, Округа ужичког, беше благодаран Срети што му је отворио његове умне очи.
— Ако је назеб, господине, да те истрљам мало; веште сам руке, — рече Максим. — Море, батали трљање — вели Сретен зловољно — натрљано ми је доста.
Ужасно! — рече па седе на један коморански сандук. — Ја грдне бруке!... — рече Максим па застаде. Даље није продужио, по свој прилици стога што је тада први пут у свом животу и чуо за тога Клеманса и за
— Како да није брука! — вели Срета. Поћута мало Максим, убриса нос са два прста, па додаде: — Па шта мислиш и ракамиш сад, господине?
Све се то мени на плећа натоварило! А после, не могу ни ја, бога ми, на све стране да стигнем! — Па... сад... — вели Максим... — твоје толике чколе и науке... па гледај... — Па, видећу. Да спасемо колико се може.
Из друге собе се Чује сомо страховито хркање Максино. — Максиме, море! — викну јаче. Максим настави хркање још јаче. — Пази, животиње једне, како је заспао! Е, баш се тога човека ништа не тиче!
С главе је риба смрдела! — О Максиме! — викну јако, па опет заћута и почека. Али се Максим не одазива, него продужује још јаче хркање, помешано са звиждањем.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ти знаш да код тебе ђак не може обастати.” Иг[уман]: „Ако буде као твој Максим, неће ни трећега дочекати. Пак се окрене к мени: „Ти мали, [х]оћеш ли ти мој ђак бити?” Ја: „[Х]оћу”.
Агапије Пелопонисиотски, Кипријан Критски, Максим Ларисиотски - никада нисам на ове људе погледао да не помислим: „Овакове, вечни боже, дај христјанству епископе!
” У то време дијакон Максим Ларисиотски, философическе класи ученик, спремаше се за поћи дома; дакле, и ја с њим — у друштво.
Такове вриске жена и деце не би[х] рад већ у животу чути. Мој друг Максим и ја нисмо о себи ни мислити могли, сматрајући на страх и жалост родитеља о дечици њи[х]овој, и да није корабаљ весма
Но, одавде двадесет цели[х] дана имали смо непрестано противне ветрове и, што је горе, разболи се мој Максим, а на мору боловати, сохрани, господи! У све то време ништа није могао у стомаку држати.
Друге године зовне ме мој предраги господар Максим Куртовић да и његовим кћерˊма, Марији и Христини, на францеском и талијанском језикам лекције предајем, што ја једва
Јошт у једном писму ја сам вам напоменуо да је мене господин Максим Куртовић и у Смирни своју доброту и благодејаније показао.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
На коња јашу, тураклију пашу. Максим Зориче, добар војниче, а пред коњици, добри војници, Зоринкић Мија, познан делија.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Уз Јакшића, Костић је главни драмски писац романтизма (Максим Црнојевић, Пера Сегединац). Од осталих писаца треба споменути нежног лиричара Јована Грчића Миленка, виртуозног
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Али што за ове друге, старије, домаћине! Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко!
Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај? Ово, ово ти мени кажи: Зар ја на овај свети и Божји дан, па овакав да сам?!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А кад се Ђурађ закалуђерио (као калуђер звао се Максим), Јован је постао деспот. Он је последњи потомак старога деспота Ђурђа.
купи и хиљаде двије, по избору коње и јунаке; ја кад виде тамо у Латина, прегледају силу и сватове, да је Максим слијепо дијете, не смију ти кавгу заметнути. Купи свате, те води ђевојку, господаре, више не премишљај!
Међу њима Црнојевић Иво јаше ждрала коња од мегдана, око њега два сокола сива: с десне стране дијете Максиме, што је Максим красан ђувегија, на његову од мегдана вранцу; а с лијеве Милош Обреновић на дорату коњу од мегдана.
Кад то чуше кићени сватови, нема брата ни кићена свата, нема брата томе да кметује: не смијаху кићени сватови, ел је Максим крвничко колено, — могу њему жао учинити, може неком главу укинути; нема кмета да кметује томе.
“ Максим гледа јаде испријека, испријека, али попријеко. Ја кад тако зета дариваше, на капиј̓ се отворише врата, па стадоше слуг
су га красте нашарале, здраве су му очи обадвије, срце му је баш које је било; ако л̓ си се, свекре, препануо ђе је Максим још танко дијете, њега чеках за девет година, њега чеках у бабову двору, и још бих га за девет чекала у Жабљаку, у
Иво, те Латинци снаси проговара: „Снахо моја, Латинко ђевојко, немој викат дијете Максима, ели смо му жао учинили, а Максим је хитар кавгаџија, хоће, снахо, заметнути кавгу на весељу у сватове своје; снахо моја, богом ти се кунем, у Жабљаку
Ал̓ не слуша злосретна ђевојка. Викну једном, па га не довикну; другом викну, доке га довикну. Максим врана коња поврнуо, ослушкује шта ће бесједити, а ђевојка грдно проговори: „О Максиме, немала те мајка!
А кад виђе војвода Милоше, грохотом се јунак насмијао: „Фала богу, фала истиноме! Куд се оно Максим затрчао?“ А не види јаде изненада.
Милош паде, а Максим допаде; колико му крвце жедан бјеше, ману сабљом, одс̓јече му главу, пак је вранцу баци у зобницу, а ђевојку оте у
својега: „Мој сестрићу, док си у ријечи, како ђевер бјеше код ђевојке, а допаде дијете Максиме, еда виђе ђе погибе Максим? И знаде ли шта би од ђевојке?“ „Прођи ме се, мој ујаче Иво!
И знаде ли шта би од ђевојке?“ „Прођи ме се, мој ујаче Иво! Није тебе Максим погинуо, но кад дође на коњу помамну, те изгуби војводу Милоша, пак ђевојку оте у ђевера, он побјеже ка несрећној
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ 257 ОСЛОБОЂЕНИ ЦАРИГРАД 260 СОЛУНСКЕ ЛЕГЕНДЕ 267 СЛАВЕНИ 273 СЕРВИЈАНИ 274 СВЕТИ ВЛАДИКА МАКСИМ ДЕСПОТ 275 МОЛИТВА ЗА ПОВРАТАК СРПСКЕ ЗЕМЉЕ 279 ПЛАЧ НАД ЦАРСТВОМ 280 У ПРЕВРАТНА ВРЕМЕНА НЕПРЕВРАЋЕН 282 ГОДИНЕ
СВЕТИ ВЛАДИКА МАКСИМ ДЕСПОТ Новое процавтеније, јавил се јеси Максиме, нову обитељ обрел јеси на небесех! Синаксар Ови блажени и дивни
Синаксар Ови блажени и дивни Максим бијаше од колена благочастивога Симеона Немање у христјанству првога краља србскога отца Светога Саве; син деспота
Инди, што да чини преподобни Максим? Стајати више нејма где, спреми све своје што имаде и узе мошти свога му оца Стефана и братине, и матер а нигде их не
Нахитро саставише војске и састаше се скупа да се тек сразе бити се и сећи. Зачу то Максим што се од њих учини, брже седе на брза коња и отрча к војски нахитро кано крилат и стаде на среди међу обадва табора.
Него с Фрушком Гором он не владаше, само једним Сремом што он суђаше. Инди што да чини свети Максим? Оде проходати се по Фрушкој зи Гори, пронаћи за своје седиште гдегод прилично место.