Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Богами ми се спава, мамо. Купао сам се! — Па хајде да лежемо! Легосмо. — Нека, — каже мама — ја ћу угасити свећу. Знала је да ја то волим.
Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре! А Ћорђе, како мама вели, ни мање ни више, него поче код другога радити. Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар!
То зна унеколико само моја мати. Он, каже мама, после те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен дошао нашој кући и — смејао
Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати.
дижи се! Осетим и руку мамину како ме чешка по коси. Одмах се дигнем. Кака је била мама! Како блага, лепа, тиха, озбиљна, свечана! Причала ми је много.
— Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама. — Отиди, јави му се; обиђи га, сиромаха, док је још овде. Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што?
Ја му прискочим у помоћ: — Каже ми мама.. Али ме он одмах прекиде: — Та ти си, Јанко! Гле! А како да те познам? Била је сека-Сока, и надао сам ти се. Али...
— Видиш! Још као да се познаје! Он се добро загледа у прозор, а мени између обрва метну прст. — Мама ми је причала, — рекох ја, а око ми оде за срцем и закова се за девојку — мама ми је причала пуно којешта за вас, а и
— Мама ми је причала, — рекох ја, а око ми оде за срцем и закова се за девојку — мама ми је причала пуно којешта за вас, а и ја се сећам...
„Срце” ме је вукло поново у болницу, али ми је „разум” казао да ње тамо није. Бојао сам се да мама не опази на мени каку промену, па чим сам је опазио да долази у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и
Дођосмо. Мама се обесели и устумара. Убрзо би постављена софра, и ми вечерасмо. После задимисмо. — Је ли, Јоцо, — рече мама — шта
Мама се обесели и устумара. Убрзо би постављена софра, и ми вечерасмо. После задимисмо. — Је ли, Јоцо, — рече мама — шта је, бога вам, с оним несрећним Ђорђем, Ђорђем Радојловићем?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ал’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала! Моја покојна мама, бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза што га она не би знала зготовити.
— Верујем, слатка. — Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију. — Слатка! И моја Јуца тако исто. Зна вам та свашта.
— ословио би често забринути син Ћира своју маму, а оно мама мирно спава, а то што је поп Ћира чуо, био је сахат који се спрема да избија.
Само ти је до анђарања, несрећо маџарска! — грди је гђа Перса не знајући на коме да искали свој јед. — Али, мама! — умирује је Меланија. — Уф!
и задовољна доцне остављала бал; а Јула је знала од швапских игара само некакву шотиш-полку и неки тајч, који јој је мама, кад је била добре воље, под дудом показивала. На бал је ишла од године до године, о Св.
Спиро, ’ајд’ одма’ и ти кући! — Е, баш си потрефила! — вели поп Спира. — Седи, Јуцо дете, а мама нек иде. — Јуцо, напред, олбрекц! — командира гђа Сида и залупи врата и пљуну за собом.
кад су прочитали претходну Главу, јер им се чудно и невероватно учинило што се Јула тако лако утешила, док јој је мама још једнако праскала због Меланијиног успеха.
А затим се заплакао и он и црни гавран, а заплакала се и Јула. И мора да је дуго и гласно плакала кад се и сама мама пробудила и отерала Гáгу с врата, а њу викнула и пробудила, и питала је што плаче.
Није то да говорим и држим страну што ми је мама била Немица,... ал’ сасвим је тако. Зар не? Ја само кад морам да се свађам и да псујем кога, онда говорим српски,
многе песме и певушио их, па и сам дошао у поетско расположење и спевао једну песму, и по прилици је, да не дозна мама, предао Јули. У песми је испевана његова шетња, и срећа његова што ју је видео на прозору.
Чим сврши школске часове, а он ’ајд’ одмах к њима. Ту седи у кругу своје будуће фамилије. Мама хеклује тепих од шареног старежа, Меланија извађа свој монограм на салветама, а Пера седи па чита што, или им
— Е, па... — вели поп Ћира, вадећи из сандука ствари — ево и за тебе, мама, да ви’ш да те нисам заборавио... ал’ боље, ’ајд’ погоди сама шта сам ти дон’о! — вели, а заклопио ствар.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Мили мој — говорила је вереница Јуришићу кад су остали сами и грлећи га нежно онога дана кад ми је мама рекла да је стигло твоје писмо, после толико времена, цео један сноп радосних зракова расуо се био по овој соби и сви
— Од чега, мили? Па шта то? Мили, полако да не чује мама! — Брани се, брани се, избезумљено је понављао Јуришић Нека чује ко хоће. — Убило би је, њу би то убило.
Па један пламен одлучности букну на њеном лицу: — Е, па нека буде кад тако хоћеш. Само ово: мама никад ништа не сме дознати. И погружено, као да излази из цркве, она напусти собу.
Само једанпут... Само да си ми се бар једанпут јавио.. После га је она молила да је усправи и тако су седели, а мама је отишла да легне. Сву ноћ нису спавали. — Приђи ми, седи ту, старче, мој старче. Много имам да ти причам.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Ону другу звао сам Станика. Мама је рекла да ће ми испеглати одело када дођем. Да ли је данас њен ред? Јуче је био уторак; знам то по сарми.
Сада су стајале с очухом као један јединствени живи блок који ме је одбијао. Мама се још није била вратила из продавнице.
Гледајући у Тимотија, знао сам да он не може да не мисли на то, и да не мрзи ту кухињу у којој се мама и ја састајемо. - Ти схваташ - рекао је - ја сам приморан да бринем о теби! - Знам!
- Укапирао сам! - окрећем се, иако је то излишно: ја знам да је то мама. И јесте. Стојећи на вратима, она изгледа као слика оне жене коју сам видео у музеју сву начињену од плавих и златних
сунца гледам своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама понекад јесам ли ја њено дете. Драгана и Јасмина шапућу нешто међу собом а очи су им као кружићи наливени плавим.
Нека мирно задрже пољупце за себе, додајем нечим ван свести, запажајући како мама одмахује главом, а оне две, пољубивши оца, излазе у башту. - Причекајте!
Био сам сигуран да их читаво Караново чује. Мама је ћутала избегавајући да ме погледа. - Твој муж је изјавио да ме се стидиш! - рекох.
Сат с кукавицом откуцавао је девет. Као и онда када ми је било три године, закорачих уназад при првом откуцају, а мама се насмеши. - Ти, лудо дете!
Нечим што не спада у рад пирамидалних ћелија мама то зна и отуда њено лагано одмахивање главом, израз страха у кутовима усана и оно „Ти лудо, лудо дете!
- Нема много тога да се прича, мама. Бацио сам књигу. Профа ме избацио и то је све. - А после? Шта је било после. Весна је јавила да се ниси вратио кући.
Зажелех да сам опет тамо. - Мислим да бих морао изаћи, мама! Обећао сам једном другу. Пристала је без испитивања. Волео бих да је питала бар нешто, покушала да ме задржи, али
- Ти увек гледаш људе из најцрњег могућег угла! То је твоја несрећа, Слободане! - мама одложи кошуљу на којој је поправљала огрлицу и стави ми руке око врата.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Тако, на пример, пази се шта ће оно прво рећи: ако каже мама, добиће сестру, а ако каже тата, добиће брата. У Црној Гори „када је жена бређа, ваља питати дијете шта ће родити, пак
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ништа се ниси променила! — слагах у пролазу. Ти јеси — рече она. УСПЕЛИ МОМЦИ – Мама, али ја нећу у Америку! –Ћути и пливај! (Догађа се у Ријеци 1947) Стижу с времена на време из белог света.
Загребите само мало кожу неког шимпанзе и испод ње се истог часа појављује џентлмен! Љиљанина мама га, као и обично, не примећује док на њену главу ставља коцкасти шеширић. — Нећу капу, нећу капу! — вришти дете.
Где ћемо, ког ђавола, сад да се паркирамо?! Нигде ниједног места у улици . . . – Здраво, децо! – Здраво, мама! Здраво, тата! Како сте се провели? – Сјајно! Шта има вечерас на телевизији?
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Шта велиш, то јест, би л пошла за њега? ДЕВОЈКА: Како каже мама и тата. ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је! Нећеш се, то јест, нимало кајати. Пуна кућа, то јест, што ти срце иште. (Гласно.
) ПРОВОДАЏИЈА: Заљубљен је у вас као зец. Ал’ сте и добили прилику, добру, то јест, какови мало има. ДЕВОЈКА: Мама је у другој соби, да је зовем. ПРОВОДАЏИЈА: Није нужно, то јест.
Хе, хе, проводаџији о свадби лепши, то јест, дар, него о прстену. ДЕВОЈКА: Опростите, богами нисам била спремљена; мама је мислила да ме јошт не удаје. ПРОВОДАЏИЈА: Али кад се појави овакова, то јест, прилика!
МАТИ: Да шта, да ми изеш дете? Срам те било! МУЖ: Ви да идете напоље из моје куће. ЖЕНА (трчи му ближе): Шта, мама напоље? МАТИ: Срам да те буде! ЖЕНА: Пре ћеш ти излетити.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Какав је то ред да ту седи дед и још не знам кој а не синчић мој! А синчић је млео као жрвањ бео: - Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео. Устао је дед да не квари ред. Синчић реко: - Оф! И сео ко гроф.
А синчић је млео као жрвањ бео: - Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео. Устао је дед да не квари ред. Синчић реко: - Оф! И сео ко гроф.
притом не разнежи, зна да одржи растојање; свака се његова сањарија завршава буђењем, повратком на земљу (Цар Јован, Мама, Да ли ми верујете, Венчање, Рат). За њ дечји живот није привлачан и узбудљив због тзв.
Милићевић, Вук - Беспуће
На оцу се опажаше нешто плашљиво, нешто што га тишти и смета. — Шта ради мама? — запита она послије ћутања. Отац не одговори ништа у први мах, и то је дирну и узруја; и кад се сретоше њихови
Њој грунуше сузе, она мишљаше да јој је њезина мама умрла без ње, и то јој би двоструко жао и криво. — Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче.
Њој грунуше сузе, она мишљаше да јој је њезина мама умрла без ње, и то јој би двоструко жао и криво. — Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче. — Горе него умрла. Да, она је умрла.
Послије су јој казале злобне неке њезине другарице да је њезина мама рђава женска, да је побјегла од мужа с неким лајтнантом који је квитирао: с једним трговачким путником који заступа
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
67. Мама дође, зборит стаде: „Здраво, Херр вон — не знам како! Већ из шетње, већ назаде? Де бијасте? Окле тако?...
69. Цуре неста, већ замаче, Мама оста код момчета, Реч настави, питат заче, Де је био, куда шета, Те придаде штошта друго, Ал' све причат било б'
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дјед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко
у ствари, обузет узбуђеним шапатом с непознатим дјечаком, који је некад окретао ручицу ове исте машине: „Бије ли тебе мама? А знаш ли начинити гвожђа за креје? Шта, мислиш ти да се ја тебе бојим? Шипак теби, момче!
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГИНИЦА: Зинуо би ти кад би видео шта све може да учини човек када огугла на срамоту! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Мама, па шта сад да радим? Како то да јој уредим? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како знаш!
Не знају да је судија у колевци... На да не чујем ни кад први пут каже „мама”, а мајке му нема, већ негде мртва у пустињи живи...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти...
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Одкуд те среће? СВЕТОЗАР: Ето се и ја заканио мало. СОФИЈА: Седи. (Седну.) Шта ради мама? СВЕТО3АР: Фала богу, здрава је. Поздравила вас и она и Ката. СОФИЈА: Благодарим. Зашт не дођу, забога?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
забавишту, где све васпитачице котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у
Када одлазе од куће, обично довикују са степеништа: „Мама, идем да учим код Банета; вратићу се у петак!“ Читава ствар, наравно, дешава се у понедељак.
Нигде човек не може тако дуго да се гребе као на Ади Циганлији. Били смо савршено уигран тим адаџијских гребатора. Мама никада није схватила шта, ког ђавола, тражимо на реци?
Систем: „Срећну Нову годину, а можда и годину и по, желе ти тата и мама ...“ Побуна је била завршена. Некако ме је мрзело да се дружим са било ким сем са Мишелином.
Видела је лађе, видела је лутке које кажу „мама“ када им се притисне пупак, видела је пет улица у Трсту и свих пет су се потпуно исто звале, и то СЕНЦО УНИЦО, а не
Живели нормални пољупци, на челу са пољупцем у чело! — Мама, драга мама, морам да те разочарам ... — рекох улазећи у кујну.
Живели нормални пољупци, на челу са пољупцем у чело! — Мама, драга мама, морам да те разочарам ... — рекох улазећи у кујну. — Толико сам ти глупа и нормална да је то просто несхватљиво!
У реду, некако загладим ситуацију и кренем с представљањем, кад одједаред звоно на вратима! Мама и матори с родитељским смешком типа „Ми смо с Аном другови, немамо онај укочени родитељски однос!
Гле, мама? И ви сте се већ вратили? — Јесам ли вам казала да не мећете нафталин у летње с твари ? — процвили бакута.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за гору крену четири хата,
Опет си капут пропио, авај! У шталу иди, па тамо чмавај! Угаси лулу, јадна ти мама, бојим се да нам не плане слама.
“ Чудом се чуде неука деца: „Погледај, мама, великог зеца!“ Јежурка Јежић, копљаник славни, спокојно шета, делија права, он се не боји никога живог дању ни
Из ноћне таме, спремно и будно, јавља се мио глас. Залуду тмина јуриша глува кад мама добра дечака чува. Јутарње сунце кроз прозор вирну, у собу зраком крочи. Прену се дечак. Ко ли га гледа?
Прену се дечак. Ко ли га гледа? То су мамине очи! Путују дани у сјајном низу, када је мама рођена близу. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Како живите са женом драгом, како вас здравље служи, иду ли деца за вашим трагом, јесу ли слична ружи? Како је мама и деда стари, да ли вам стомак уредно вари?
Квочка је страшна ноћу и дању, то ти је кокош у бесном стању. Прасету сваком склони се с пута, његова мама врло је љута. Ко сретне бика треба да гледа да га никад не дира спреда.
Гдје ли си је лукаво сакрио, куме Ђуро, нагнута делијо? ПИСМО Драга мама, почесто те сањам, кућу, Грмеч, над њим небо сјајно, разбудим се, слушам Уну нујно и у јастук отплачем потајно.
Је ли прошло михољданско славље? А ти, мама, како си са здрављем? Је л' већ вријеме да орахе тресу? Тога нема овамо у граду.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
За десет дана ћете опет бити снажни. — Данас сам први пут устао и нарочито су ми се ноге осушиле. Да мама није дошла са пијавицама и пустила ми крв, шта би било са мном! Стари рибар је ишао по соби као дадиља.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро. Њега ниси могла упамтити.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Данас се, каже, матере везују, а деца добивају поклоне... А моја је мама умрла. Пошла сам на гробље... Знам где је, ишла сам ја често тамо... (Грчи се.) Ветар... Зима...
Ко ће њу сад везати?... Анђели?... Они ће маму да вежу данас а мама ће се сетити мене па ће плакати... Зашто нисам и ја тамо?... (Стреса се од зиме.) Зима...
Госпођа у црнини: На гробље? Шта ћеш тамо?... А ја се враћам с гробља... тамо је моје јединче... Сироче: И моја је мама тамо... Госпођа у црнини: Не иди на гробље, чедо моје... Врати се натраг...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Насред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она оборила главу па се нешто много,
»Хоћу ли ?« — пита тета махнувши ножем... »Удри!« — одговара тата... Мама раширила очи, гледа уплашено, пружила руке унапред, као да се заклања њима... тета потрча с ножем, замахну...
Бора врисну и — пробуди се... Дете подиже главу и разгледа око себе.... »А-а... па ово није истина! ... А где је мама ?... што сам ја сâм у соби... она увек дође да ме пробуди«...
»А-а ... оно синоћ!... Где је мама, ко ће мене да обуче?...« И он стаде да се сећа синоћњег ужасног призора... Био је заспао, држећи, по обичају, своју
Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед, надувених очију, уморан, саломљен. — Мама... где је мама? — викну Бора и стаде разгледати угао где би се склонио од оца, који му иђаше на сусрет.
Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед, надувених очију, уморан, саломљен. — Мама... где је мама? — викну Бора и стаде разгледати угао где би се склонио од оца, који му иђаше на сусрет.
— Не вичи, дете моје, ево тате... ја ћу тебе обући и умити... — Нећу, не умеш ти као мама... Мамо! — викну он гласније. — Мама није овде, она тебе сад не воли па те је оставила...
ја ћу тебе обући и умити... — Нећу, не умеш ти као мама... Мамо! — викну он гласније. — Мама није овде, она тебе сад не воли па те је оставила... Ми ћемо довести тету да те она чува, да видиш како...
Ми ћемо довести тету да те она чува, да видиш како... — Нећу тету!... — прекиде га дете она није добра као мама... Није мене оставила мама него си је ти отерао... ја сам видео... — Ћут! ... багане!... Шта ти знаш ?...
— Нећу тету!... — прекиде га дете она није добра као мама... Није мене оставила мама него си је ти отерао... ја сам видео... — Ћут! ... багане!... Шта ти знаш ?...
воде га к рибњаку где баца рибама кифле ... И одједном нестаде свега тога... Мама поче да плаче врло често; тата стаде долазити љут, намрштен...
Па онда поче свађа, најпре у другој соби, а после и пред њим, и тако све горе... А куд ће он сад ? Кад ли ће мама доћи... или можда неће више ни доћи овамо, него ће сад њега одвести к њој. Али како ће онда тата?... Како то...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Кад дође пред кућу — извали пола капије, А престрашени Пепо задрхти као птиче. Мама Лиза га сачека на прагу, тужна као ружа У јесен, са нежним лицем Ђоконде, Скине му блатњаве чизме, целог га
Код кревета бди мама; светиљка дрхти кроз тмину, И ветар, око зидина, као пас љутит кевће. Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо
Џон Хохохонд је отишао на вашар коња, у правцу Џорџије. Мама, поред прозора, плете и нешто певуши ... Уопште, кад је Џон на путу, све је чистије и радосније, И мирно, ко рубље
ГДЕ ЈЕ ЦИЦА Јутрос рано кад је топли дан осванô И сунце лено пошло према крову неба, Рекла мама Цици: „Иди полагано Код Мите пекара, купи нам хлеба...
Не може мама више мирно да послује по кући. Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И
! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице! И мама, која је очајавала све док је зној не проби, Стално измишљајући непознате кривце, Брзо се размаха по спаваћој соби
Његов је живот пун напора и мучења. Он мора да брани на голу кад малом Буци Мама не дозволи — због учења. Има да се смеје и кад му није до смеха, Да је разигран у свако доба, да скаче, Да се
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кâ слабо живинче! Погледају се Турци испод очих. Мед за уста и хладна приоња, а камоли млада и ватрена! Слатка мама, но би на удицу: „Пиј шербета из чаше свечеве, ал' сјекиру чекај међу уши!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече он молећим погледом. „Немојмо!“ поврну она жалостиво. „Карали би нас као да смо ми криви; знаш, мама, кад год се наједи, увијек пријети да ће нас дати грофу Павлу!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
ЗМАЈ Дође дугачак као вратило. Кад лети, са њега сипа ватра и опада крљушт као сребро. — Живи по шу— мама: у стенама и пећинама. Из њих долеће на изворе те се купа...
тргам; за мном се свила мота (погледа иза себе), из уста ми бисер капље (погледа преда се); спреда сам вила, отраг сам мама: ја помамих вас свијет: и у путу путника, и у срету сретника, а најбоље свога суђеника! (и духне низа се).
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЈАГОДА: А и то ти је посебна прича! Мами умро муж у заробљеништву... ИКОНИЈА: У Немачкој? ЈАГОДА: А мама кувала на некој економији. Сврши се рат, и тамо доделе једног, из нове војске, заћоре се на први поглед!
Сврши се рат, и тамо доделе једног, из нове војске, заћоре се на први поглед! И тако мама остане пре венчања. Нису знали да пазе, а није ни било ових данашњих срестава. И таман да се венчају...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ку... кукама одвући у пакао. А могли би да ме спасу, ни пуних пет година немам, четири и пета, каже ма... ма... мама. Да су добри, они би ме могли спасти. Проклети деда, шта му је требало витло“... фии... фиии... квр... фиии... фиии...
— Хвала душо, сретна била! И ја потрчах, остављајући старца који је благосиљао, па чим је стигох: — А мама Ваша шта ће Вам рећи? — рекох. — Мама! Како мама? — Ваша. — Ја немам маму.
И ја потрчах, остављајући старца који је благосиљао, па чим је стигох: — А мама Ваша шта ће Вам рећи? — рекох. — Мама! Како мама? — Ваша. — Ја немам маму.
— рекох. — Мама! Како мама? — Ваша. — Ја немам маму. А то што сам тога тренутка видео у њеним очима као да није била жалост, него питање у
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Неумитном јасноћом оцртане, постојане зјене, а опет непроницљиве, апсолутне, као зјене господње. — Мама! — ускликнуо бих трзајући је за рукав. — Ја те не познам! Ја те не познам!...
Прожимала ме све дубља хладовитост тих очију, и све више освајала туђост. Поплавио би ме паничан осјећај. — Мама! Мама! — повикао бих усплахирен, као да је дозивљем из велике даљине у коју се измакла, нагло јој устајући из крила.
Прожимала ме све дубља хладовитост тих очију, и све више освајала туђост. Поплавио би ме паничан осјећај. — Мама! Мама! — повикао бих усплахирен, као да је дозивљем из велике даљине у коју се измакла, нагло јој устајући из крила.
Неко црначко племе, рецимо, вјерује у некакву митску неман, некакво божанство, у некакву тамо своју Мама-Јумбу. Мама-Јумба, наравно, објективно не постоји. То је факат.
Неко црначко племе, рецимо, вјерује у некакву митску неман, некакво божанство, у некакву тамо своју Мама-Јумбу. Мама-Јумба, наравно, објективно не постоји. То је факат.
живот таквог једног племена, круга, друштва, током стољећа развија у знаку, под егидом и под влашћу такве једне Мама-Јумбе.
Снагу за све велике подвиге и чудесна дјела давале су одувијек људима и народима баш те Мама-Јумбе, те шимере и те лудости, више него „објективне истине ”.
Без својих Мама-Јумба народи зацијело не би за собом оставили храмове и дворове, пирамиде и акрополе, химне и епосе, и драме и лирике,
И тако се догађа да се, услијед вјеровања у ону Мама-Јумбу која не постоји, нагомила сва сила патње и страховања, заноса и падова, чувствовања и стравствовања, људске
Читаве жетве људских заноса, читаве хекатомбе људских снага и људских живота! И што је онда у свему томе важно што Мама-Јумба „фактично не постоји”? Што онда?
И што је онда у свему томе важно што Мама-Јумба „фактично не постоји”? Што онда? По чему је чињеница Мама-Јумбиног „фактичког непостојања” пресуднија, одлучнија, посљедичнија — па и чисто практично, животно важнија — него
непостојања” пресуднија, одлучнија, посљедичнија — па и чисто практично, животно важнија — него факат вјеровања у Мама-Јумбино постојање?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад али ето ти дођу виле унутра, па се стану разговарати. Онда рече најстарија вила: — Мама, овђе крст мирише. — Јест, кћери, рече она — царев син и Оштар Дан иду тражити једнога краља кћер, али неће је наћи;
Али Оштар Дан још не да, него рече да још остану. Увече опет дођу виле, као и прије. Онда рече средња вила: — Мама, овђе мирише крст.
Увече опет дођу виле, као и прије. Тад рече најмлађа вила: — Мама, овђе мирише крст. Мати јој одговори: — Да, кћери, царев син и Оштар Дан иду тражити краљеву кћер; али тешко да је
Истом што је царев син заспао, дођу виле опет, па рече једна између њих: — Мама, овђе мирише крст. А мати рече: — Јест, кћери; царев син и Оштар Дан воде кћер једнога краља; али је се ипак неће
Уто дође попово једно дијете те прошапти попу на ухо: — Послала ме мама да те питам хоћемо ли заклати једнога интова кнежева те је јутрос уљегао у нашу кућу с нашим интушама, али ћемо га
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
” Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. А два наша цвета из четири рата У твоме су крилу, образе ти суше: “Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?” У велике патње невино питање Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.
Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати. ДАРА (прекоревајући је): Али, забога, мама! ЖИВКА: Ух, кћери, све друго не марим, али само да ми је да госпа-Драгу свучем са државног фијакера, па макар за
) ДАРА: А што покриваш себе? ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка? ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар... ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост.
Ал' тако је то кад није васпитан да буде у министарској кући. XXИИИ ПРЕЂАШЊИ, РАКА РАКА (улети): Мама, знаш шта је ново? Тата је постао министар. ЖИВКА (љуби га): Е, а ко ти је казао, чедо.
У овој земљи мора једанпут да буде реда и да се зна коме се сме псовати матер, а коме не сме. РАКА: Јаој, да знаш, мама, што волим што је тата постао министар! ЖИВКА: Е?!... А зашто?
ЧЕДА: Ништа?... ЖИВКА: А кад се насмејем? (Смеје се.) ЧЕДА: Златан зуб. ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав. ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме. ДАРА: Па што си навукла злато на њега?
Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо. ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја? ЖИВКА: Па не питам те.
Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо. ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја? ЖИВКА: Па не питам те.
А она мени: „Немој, бога ти, мама, годину дана нисмо јој праг прешли, па сад ће рећи потрчали смо што је министарка!
Ево, даћу ти динар да никоме не кажеш. Идем код Анке у собу. (Даје му динар.) Ником, разумеш ли? Ја знам да би ти мама дала и два динара само да јој то кажеш, али ти буди карактер па немој да јој кажеш. Је л' нећеш?
Је л' нећеш? РАКА: Па нећу, дабоме! ЧЕДА: Е, добро? (Оде.) XX РАКА, ЖИВКА РАКА (на левим вратима): Мама, мама!... ЖИВКА (долази): Шта је?...
Је л' нећеш? РАКА: Па нећу, дабоме! ЧЕДА: Е, добро? (Оде.) XX РАКА, ЖИВКА РАКА (на левим вратима): Мама, мама!... ЖИВКА (долази): Шта је?... РАКА: Зет Чеда ми је дао динар да будем чврст карактер и да ти не кажем где је он сад.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Очигледно је да су то изворно Софкине речи „маму моју”, које Тодора (сама та „мама”) може преузети једино у облику „маму њену”, а онда се у том облику поново појављују у Софкиноме немом размишљању.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Учи се по моди говорити: мамице, мамицхен, или ако ћеш сасвим француски, мама, а немој довека бити паорка, као твој ујак... Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.
Зар оћеш довека да ме срамотиш? ЕВИЦА: Верујте, мајко... ФЕМА: Пст! (Врти главом на њу.) Мама, мамицхен... Но, шта си хтела казати? Сан тундер, мамзел. Сан тундер.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Извади да не узму Турци... (долази псовка Турака), па ако останеш жив и вратиш се у Београд, плати мама-Ани, Јулиној мајци, неку моју подужицу. Прала ми жена моју рђу, па нећу да ме мртвога ружно спомиње.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Деуx моіѕ дéјà. — А пре Гренобла? — Били смо у Паризу. — Ви сте са родитељима овде? — Да, овде су мој папа и мама. Наш брат и муж де мадаме Паулетте налазе се на фронту. Зашли смо у парк, који је био пуст.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Тако сада збогом, папа, Збогом, мама и памети, Нек преда мном слуга клапа, Да ми тавну ноћ просвети, А ви ћете, хер фон Круг, Бит ми ноћас верни друг.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Послала ти мама, да једеш. И онда још веселије одлази. Затим, као увек, већ ће почети пазар, дан у чаршији. Младен горе на тезги, а
Ћипико, Иво - Пауци
— И пружи Иву писмо. — То је дуга епистола. Ко ће све прочитати? А је ли мама дома? — Гори је! Ма проштиј, нисам све разумио!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа. А мачка се за њим спусти Па је за врат јадну шчепа. „Јао, мама, удави је, Однесе ми тицу,јао! Не дај, мамо, да поије, Не дај, мамо… Јао … јао!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Мама мени скупља новаца за пут, и ја ћу видети океан, и острва, и фрегату. — Хо, дијете, па ти и оде, и српски заборави!
А кад буде много дуката, мама ће ти отворити кутију, и даће ти да овако вучеш прсте по злату, знаш, дукати су танки као „филтер”, и топли су увек;
Е, то смо ти, ја и моја мати. Ја узмем тамбурицу, мама седне до мене, певамо, као да бриге на свету нема... Али што се спољашности тиче, исти сам отац.
— Од те супериорности Павле се чисто застидео, и ућутао. Фрау Рози је код куће казао: — Да знаш, мама, да су то дубоко рђави знаци. Ако се Бранко не подигне, срамота је и грехота и од Бога и људи...
Последњих дана се боље осећа и поправила се. — Баш зато бих, мама, мало хтео још мало да останем. — Немој, Павле. Срце је срце, а глава је глава, а рокови и рачуни су у глави.
Павлу је доста добро, не спава му се, добио је два писма из Лондона; Исак пише оцу: — Мама ми је све казала; није то за мене ништа страшно; татице, мораш одмах да се вратиш у Лондон, твојој кући и твом послу,
— Неће, мама, онај клавир да пукне уздуж и попреко, да се не правимо смешни пред људима. Продајемо што се не продаје, капу људи
Хоћемо ли се ми још дићи, мама, то те ја питам, и то ми кажи! Јосиф је био прави господин и уметник. Све је у њему постајало облик.
пута видела,и казала шта је видела — кад у зиму над глухом паланком одјекне меланхолична арија војничног повечерја — Мама, теби су очи к'о две велике сузе, је л' ти плачеш?
Онда чујемо како звецкају чаше, како се тата и мама смеју, и лупају по поду као да играју или се вијају, и онда ништа више...
Сутрадан, мама не излази до ручка, а после подне је увек љута, и ја баш недељом увек извлачим грдње, и деца ми се бекеље...
Смета ми светлост, и видим плаво кад жмурим. И боли ме понекад глава, ето ту, у потиљку. Ако плачем, мама се љути... Сад знате...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Тако и моје прве изразе: „ду, му, гу, до, по“ итд. моја је мајка преводила и тумачила као да тим хоћу да кажем: тата, мама итд. Стога ја и не бележим та крештања као прве речи.
“ То млада госпа; али ће то исто учинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да изазове од вас бар ову фразу: „О госпођо, колико је младих које би вам могле позавидети!
— Ију! Какво је то питање? — згранула се намирисана удовица. — Па мама каже да си ти матора као Прокина кобила. Тако исто окружног начелника, кад је о слави дошао, питао сам: — Да л' имаш
Говорили смо о испитима, о њеној госпођици како је строга. Казивала ми је затим да је њена мама данас за ручак правила пуњене тиквице, а ја сам јој се хвалио да смо ми синоћ имали штрудлу са сиром.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Мамин. — А где ти је мама? — Отишла да дође... — А тата? — Отишао у рат — одговори расејано. Онда наједном постави питање: - А зашто овај
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син.
— Као патуљак-сунцокрет! — исправи га један од браће, а мама се трже. Не памти се да је икада неки сунцокрет одбио да следи сунце! Нити да се родио тако мален и својевољан!
— рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе! — Маслачак? — не верујући узвикну мама сунцокрет. — Маслачак? — поновила су браћа њен узвик. — Маслачак?
— Па, ја бих је чувао, Мицко! Волео бих је! Никада је никоме не бих дао. Држао бих је затворену у кутији, баш као што мама држи зрно бисера. Што је побегла? — Баш зато! Баш због твоје жеље да је држиш у кутији!
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Кад лови миша Гњави ме мокро Кад пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк Ујна је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави