Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
аџијазма вода — мађијска вода за уништавање вампира, освећена богојављенска вода Бат — срећа батали — остави, мани, поквари баталија — битка батли — срећни бе — бре бêли — свакако биров — сеоски послужитељ; извршава наредбе
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ха-ха-ха-ха! — смејала се мајка. — Па млад је, стиди се!... Ходи, вечерај, рано! — Море, мани вечеру!... Не би ти он сад окусио па да су царске ђаконије!... Ха-ха-ха-ха! — смејао се старац.
Кад му Заврзан поднесе јатаган, он диже главу и погледа га. — Шта? — упита. — Види како је овај јатаган згодан, ево мани!... — Ја никад џаба не машем! — рече Суреп, па опет саже главу.
— Добар јест, ама није свима! — избрбља Иван. Маринко упиљи у њ. — А коме то није? Иван махну руком. — Мани се, славе ти!... Али се варао Иван у рачуну ако је мислио од Маринка нешто затајати.
— стаде преклињати Ивана, а упиљио тако у њ да му ниједан мишић на лицу није могао мрднути да он не опази. — Море, мани! — рече опет Иван. — Што мани?... Што ми, болан, не кажеш? Иван је ћутао. Њега опет стаде гристи савест.
— Море, мани! — рече опет Иван. — Што мани?... Што ми, болан, не кажеш? Иван је ћутао. Њега опет стаде гристи савест.
И, кад га угледа, он му пође у сусрет. — Шта је? — упита га. — Мани! — рече кмет и ману рукама. — Збиља, шта је? — Ништа. Хтеде ме сатрти.
— грмео је Станко, а око му сева као муња. — Јесте ли повезали оне у кући? — пита Суреп. — Та мани их! — одговори Заврзан. — Вредни неки Турци!... Ево, сами се вежу!... Па се грохотом насмеја.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« а свети отац Николај му одговори: »Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ неће оскудјевати!« Хе, па тако вам је ето и ово!
О, Спиро, спаваш ли? — А? — Спаваш ли, реко’? — Спавам, мани ме... — А мора ли господин Пера узети баш поп-Ћирину Меланију, кад је добио за учитеља? — А? — Ху — хукну гђа Сида.
— А, он!... Не мора... — Може, је ли, коју ’оће? — Може ако хоће и нашу Жужу... Мани ме да спавам. — Ал’ баш је неће узети! О боже, боже!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Ал’ васпитати се баронски па спасти на учитељку! Да сам женска, волео би’ да су ме за занатлијиницу васпитали. — Мани се тога Љубо; сад ти мени кажи како сам се ја онде владао? — Добро; ви сте онде добро познати.
— Е, можеш онде сваки дан читати и то где отац сина, а син оца за распикућу проглашује. Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места. Једна у Ц., а друга у Ш. У Ц.
Африка
„На фала ну ига бе а аха катасфи. Јиха нима не па рију нои је Са хајива мају лаила танаке леба Бадира са хаји уаје мани нију си Рејаје!...
Акарели тири мабади мани фареју н'сегамене Харера!“ ИВ Покривени својом мађијом као сенком, Изгледају црни. Иду један за другим кроз високу
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Хоћеш отворити? — Какав дућан! Зар од паука син баш мора паук бити? Мани се тога! Дошао сам да те питам имаш ли доста лука на продају; рад би’ купити. — Имам, ако хоћеш на киле!
Па онда да нас још Полачек у процес ували! Но, то ми још фали! Мани се ћорави’ послова! То је господар Софра љуто изрекао, па неће више ни да слуша, већ мрнђајући удали се.
Шамика неће никада. Изрече, а држи у руци чашу вина. Скупи лице, очи сузе. — Није још данас. — Мани се, нема ништа од тога, Шамика се неће нигда оженити. — Суза му кану. — Сад је свет такав. Остави се; како је тако је.
— Ти имаш коме, ал’ коме ћу ја? У несрећни час што сам Шамику за фишкала начинио, а о оном бећару ни разговора. — Мани се сад тог разговора. Данас је свети Стеван, богзна хоћемо ли идућег дочекати.
Зато будимо поштено весели; ми смо већ старци, гроб је близу. — Већ у гроб волео би’ бити. — Мани се још гроба. Знаш, Софро, ми смо већ од детињства пријатељи. — Јесмо, и остаћемо до гроба.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ДЕВОЈКА: Богами, нисам ни знала. КУМАЧА: Море, је ли млад, је ли леп? ДЕВОЈКА: Мани га врагу, велики је. КУМАЧА: Ћути, лудо, шта ће ти прапорац. ДЕВОЈКА: Ђаво га знао, нисам нимало задовољна.
Море, док си девојка, бар знаш што живиш; а кад се удаш, богзна како ће те муж држати. КУМАЧА: Е, мани врагу, опет је боље кад си удата! Своја си госпођа и себи радиш. А овако код оца...
(Одлази.) ТЕТКА: Јако се наљутио. МАТИ: Мани га збогом, не смем више о том спомињати. УГЛЕД 7. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ ДЕВОЈКА: Шта је тата тако викао?
МУЖ: Једем што ми се донесе. ЖЕНА: Оћеш ли да ти скувам кокошку у расолу? (Оће да га пољуби.) МУЖ: Мани се цмакања, молим те! ЖЕНА: И два голупчета да испечем. (Пољуби га.) МУЖ: Али, молим те и с тим твојим љубљењем.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме! Ја сам звер у пићу. И »звер« се заљуља и умало не паде са столице.
А Јова Ватрица није био само човек шалџија. Што је он умео да ошури печеницу — мани се! МАКСИМ ЈЕДНА ТРОГЛАВА СИЛУЕТА ИЗ НАШИХ ДАНА ГЛАВА ПРВА Максим у селу и у механи. Био је леп мајски дан.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„О мани се туђа света, Код куће је, веруј, боље, Ман' се, драги, пута клета, Ман' се зноја и невоље, Ох кад сунце летно пл
вођица, Од коњица отури је јадну, Она паде на земљицу хладну, Паде доле па се обнезнани — А мој брате, таке јаде мани, Гле Стојана, гледни сивог тића, Он удари претилог вранчића, Срдит био, срдито удрио, Срдито му коњиц захватио —
“ Гусала слуга пође да се лати: „Не тако, Миле!“ — господар привати. — „Гусала с' мани, запевај онако!“ Ал' слуга заче, јер већ знаде како, Па кликну, спусти, задркта и сави, Па лати, диже, отиште и
Он је прати њеном дому Говорећи реч лагану, Ту ће питат јунак мому, Де се сутра да састану; А деклица вини, мани, Док не рече: „Код Степхані“. 28.
Прости, прости, клетве с' мани, Ти си моја од некада, Моја сада, па свакада!“ XВИИИ Његова је, његова је! У срцу му опет живну, Те потрже из
Но да л' зрно то запишта? Ветар, ветар, опет ништа. Али можда какво чудо... Ох мани се, срце лудо, За те да се Вишњи брине, За боље се чуда чине, Давно т' звезда потавнела, Ајд' са света, ајде, дела.
То изусти, грунуше му сузе, А Милета 'вако речцу узе: „Мани, отац, нашто би сузио? Отац ми је теби опростио. Бија детић од петнајст година, Секо с оцем силнога Турчина; Он се
Ох та мани и тугу и јаде, Па погледај те јунаке младе! Топот, звека... а силна прашина Подигла се кâно облачина, А кроз облак
То говори, а с душом се бори, То изусти, лаку душу пусти. А Милета?... Ох, мани ме саде... Ко ће причат те големе јаде? Али ево шта је после било — Но се мени грло осушило...
И уби се, да веље жалости, Ал' што знаде, Боже ми опрости!... Зора зори, ето дана бела, Но мани се јађана опела. Ископаше дубоке се раке, Те ми мртве примају јунаке; Јоште једна рака стоји туна, Ту Радивој лежи
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Добила малу кобилицу. Велика је то ствар била и за одрасле, а за нас дјецу — мани га! — већ смо хтјели тога чаробног јутра а у школу да не идемо.
У нас, код куће, има један таки лончић, донио ћић Вук из Крупе. — Мани, синко, лончиће — одмахује Перајица, а све му се нешто приплакало, ни сам не зна због чега: због ћића Вука, Грмеча или
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И онда за тебе: — Марија умре. Бог да је прости — рече мати и погледа ме. — Е? — тргох се. — Мани, синко! — Одмахну она руком. — Што беше, ни црном Циганину Господ да не дâ!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Баш добро, вратила се. 5. МАГА, И ПРЕЂАШЊИ МАГА: Ето, заборавила сам, да те питам. НИКОЛА: Мани се свега, Маго, данас се раздаје награда доброј жени. Иди брзо, те се обуци, може пасти на тебе коцка.
НИКОЛА: Остави сад дете, за по дана неће пропасти. МАГА: Али сам, ето, згрејала воду. НИКОЛА: Па мани бестрага и воду, само да добијемо сто дуката. МАГА: Ето, не стоји ми лепо шкуртељка.
МАНОЈЛО: Ја би баш желио видити како изгледа разум, а особито докторов разум. Ајде да видимо! ИСАЈЛО: Мани се тога. Може бити да му је што поремећено, па ће казати, ми смо му покварили. МАНОЈЛО: Али мене све нешто копа.
СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира. ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати. СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона?
Ајде, да се не лади јело. СТАНИЈА: Не, тамо у буџак да једем, да се не гадим од своју децу. НЕША: Већ за данас мани га, а сутра, вере ми, неће је имати. (Увати је за руку.) СТАНИЈА: Еј куку, еј куку! (Одлазе.) ДЈЕЈСТВО ДРУГО 1.
ЉУБА: Ти си се од пута разболела. СТАНИЈА: Од јед, од чудо. ЉУБА: Ајде да ти наместим, па да легнеш. СТАНИЈА: Мани се, кјерко, да си ми по богу сестра. ЉУБА: Али кад ти је зло. СТАНИЈА: Није, није.
Ама добро и чините: боље се понемчите, кад и тако нисте Срби. ЉУБА (Пијади): Мани мајку, бога ти! — Знаш шта сам ти хтела казати? ПИЈАДА: Ста? ЉУБА: Удајем се. ПИЈАДА: Е, врага! За кога?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
(Пође к пенџеру.) (Завјеса) ДЈЕЈСТВО ТРЕЋЕ ПОЗОРИЈЕ 1. (Двор код Трифића.) СТЕВАН, СУЛТАНА СТЕВАН: Мани се, богати, тога, сека Пело, иди твојој кући, па гледај посао; ти знаш да код мајстор Срете нема млого.
СРЕТА (прети Пели): Разговараћемо се. СУЛТАНА: Опет ти почињеш, мајстор Срето! Оћеш да ме расрдиш? Мани жену, моја је кривица. ТРИФИЋ: Али кажи ми, молим те, Султано, како ти стиже до штале да су те морали Срети однети?
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
То је срамота! МИТА: Мани се срамоте гди крче црева. АЛЕКСА: Па и то може бити по моди. По моди људи кијају, по моди носе штап, држе нож и
А француски говори као да се у Паризу родио. МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас. Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Иду, иду, кад на грани, нешто чучи, море мани, ни у сну се то не снило: страг лепеза, напријед шило! Ни једноме не би мило!
Ево ти савјет старога писца: чувај се добро и мртвог лисца. Кад јежа сретнеш, кавге се мани, тај копље има на свакој страни. Корњачи никад не стани на пут, јер оклоп носи, а нема капут.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Суморно погледа око себе, махну руком преко чела, па туробно одговори: — Мани се, молим те... Живот ми је загорчао; и онако нисам никад среће видео.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Све јунаке под крилима, Све се мани крајевима, Као сунце небесима! Домани се завичају, Ту ћеш наћи много брата! Поздрави их, о Јоване!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Гле, какво је њему чело! — И намрштен једнако. — Озбиљан! — Куражан је, види се по њему. — Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши.
треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори... Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта! — Па шта му ти кажеш? — Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Их, да си ми по Богу брат, одсад па до века... даћу ти динар за сваки метак... — Море, мани се лудорије и динара, но наређуј ствар; сад ћемо на вечеру, а дотле треба да је готово. Нађи и једну жену.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
што вам сад, веле, долази једна, да простиш, несрећа, једна напаст и гурема, један кијамет у село — веле они за тебе — мани се, веле! Оће да кукате црнога Маринка!« — Е, то ти је, вала!
њему се најповољније и најласкавије изражавао, и увек кад би се о њему повела реч, рекао: »Много што је човек учевњак, мани се, елинска сорта треба да је!« па би тад као сркнуо устима и дигао обрве.
— Она од заитин што су, продајем ги. Што може купус да се ћисели у њи, па да бидне една лепа и фина ствар, — мани се! — Ту се ћир Ђорђе заборави да је председник општине, него почеда хвали купус као механџија.
— Ама није мени сад до тога! — вели љутито Сретен. — А што је купус, господин-учитељ, мани се! Ама жут као ћилибар, па танак како свила, а добро како ћетена алвица!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Пред сваком кућом грмнуће добош: Сад, кад остадосмо сви без гаћа, Ред је да неко нешто и плаћа!” „Праведни Лазо, мани све те Уздахе и сузе!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
) ИКОНИЈА (виче напоље, Анђелку): Анђелко, чесма ти је у дворишту! Има и струја! (Цмиљи) Мани мало том метлом, неће ти отпасти! ЦМИЉА: Колко су само блата нанели! А и онај, што је у кујни вечеро!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
“ „Има времена“, одговори он. „Нисам нимало нестрпељив ни љубопитљив“. „Мани се тог геометра!“ рече друга од дворских дама, једна црнојка, „он не мари ни за драгоцености ни за жене“.
Желео сам да овај мој рукопис пошаљем у Александрију - ево ти га у аманет“. „Море, мани се рукописа, кад ти се ради о глави! Твој живот вреди више но ова хартија!“ „Вараш се, Диокле!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
би заслуживао да му се каже овако: Е па, чуј ти, пријатељу, друже, или како му драго, остави се, молим те, придике; мани се празне сламе и разговора!
реткост — ватрени, дакле, пријатељ Талије и једини откупљивач гардеробе оне банкротирале дружине, био је познат по мани која му је некад и затворила врата Талијана храма: муцао је (мучно и јако несносно), а сем тога, говорио, тј.
Ћипико, Иво - Приповетке
време, и рекао би да је стара опет задремала, док домало зачу се раскидано женин глас: —Е, нећеш што си намислио!... Мани ме се!...Што ће ти туђа курва?... — Да, курва, а да што друго?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И Јун може проћи без икаква лека А твој вапај срећа јоште није чула, — Ти га мани врагу, крепи своју снагу Па се хватај Јула. Питаш: шта ћу онда ако и Јул слаже?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ватром лечиш Трећом се ватром шалиш (Трећа ватра је црна) Глад вари мрак Природа авај још није створена Песмо мани се маргина Пева се одозго надоле (О радости брзог перја) Нежност је животињска лењост прождирања За време љубави
Петровић, Растко - АФРИКА
„На фала ну ига бе а аха катасфи. Јиха нима не па рију нои је Са хајива мају лаила танаке леба Бадира са хаји уаје мани нију си Рејаје!...
Акарели тири мабади мани фареју н'сегамене Харера!“ ИВ Покривени својом мађијом као сенком, Изгледају црни. Иду један за другим кроз високу
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Решили смо да се иселимо и сакријемо. — Хоћеш ли шта да предузимаш? — Нећу ништа. Мани, бога ти! Али дивизија је предузела са своје стране. Јутрос је долазио иследник.
Остадох сам, чудећи се шта им би наједном!... Тек сам тада чуо зврјање аеропланског мотора... — Мани га, Мито, а он па куражан! — муну Лука лактом Војина. — Признајем... признајем, молим...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Хој девојко, зумбул плави Јал' ме љуби, јал' се мани, Љубезна. За тобом се ја помамих! Твоји двори украј пута, Куд пролазим по сто пута, Љубезна.
Тог наћи ћеш свагди на Путу. Мани се њега — Реч је сама по себи та Ружна. Искреног тражи пријатеља. Тај прави је. Људи гину но слабо за Њим; поклонима
Тамо ништа — Голе стене Без промене; А шећера И бисера, Сребра, злата Као блата У нас доста, Кâ там’ поста. Мани с’ пута, Од тог труда Није вајде — У двор хајде Вила дева, Да ти пева Сила земска И небеска; Деви вили, Брате
Ћипико, Иво - Пауци
—Ово је света ствар! — вели оцу Дионисију. —Хоћеш ти једну жлицу? — Мани, бога ти, то је отров! — окоси се отац Дионисије; љутио се, јер га је помео у здравици коју је у памети слагао да је
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1893. ИИ МОМЕ ГАРИКУ Гариче, мани занос драг, Силази с твога трона, Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона!
1890. ЉУБАВНА ТРКА Стегни жице, о кобзару, И суморну тугу мани, Па запевај песму стару О Љубецком и Океани. У Лисинског храброг пана Има блага кô у мору, Ал' његова кћи Океана Беше
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (неугодно, већ са страхом помишљајући на то): Мани то, Стано! Још ме је страх. И да знаш како сам се бојала да се они због тога још више не наљуте на мене.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— И Нола узе да говори начином и нагласком вереника њена. — Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола. Водићеш ти моју сермију.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Рекох му како не бисмо желили да силом улазимо у стан. То нисмо радили ни у својој земљи. Ако треба, платићемо. — Мани, чоче... Пљачкају они нас од цара Лаза, те да им данас ми плаћамо! Ишли смо пешке ка арнаутским кулама.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И свуда, ено, Где која пане, По једно златно Кандило плане... Положи зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде уз одар мој, До зоре беле Да гледам само: Како си лепа, Сестро Павина!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Носише се љетни дан до подне; Мусу б’јела пјена попанула, Краљевића б’јела и крвава. Проговара Муса Кесеџија: „Мани, Марко, јали да оманем!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
седећи им за асталом, теке пусти се човеча рука из дувара супроћ очију му и с прстом написа му на дувару ове три речи: Мани. Текел. Фарес.
), ево, што ти се за твоје нечовечаство од Бога пише. Мани: измерило се је твоје царство. Текел: кривда је претегла. Фарес: прошло те је већ и другом је издато!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И глас о вештоме мајстору Мани кујунџији отишао је далеко по свету, тако да је чак и за Свету Богородицу Ржанску израдио тежак крст од срме...
Погледи им се сукобише јер се и она окренула за њим, али је Мани ипак врло криво било што се преварио и окренуо. Но ипак је брзо поправио ту своју погрешку, доскочио је и томе:
ГЛАВА ОСМА У њој је један, за Мана врло пријатан, извештај из уста Васке измећарке, после којег је извештаја Мани — као што би то песници казали — сунце лепше сијало, цвеће пријатније мирисало и птичице лепше певале.
И љута на невештину и јавашлук Манин, крене се одмах из тих стопа Мани у дућан. — А, такој ли је? — викну му тетка Дока још с врата улазећи у дућан. — Што је? — пита је Мане.
Све ми каза како поп из књигу да си чèти... А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да
једино кроз капиџик у комшијску авлију или преко сокака што је умела и смела сама поћи. Зато и није било лако Мани; и прошло је повише времена док је могао срести и ословити и реч-две насамо разговарати с њом.
“... Многи приметише како им је тек сада пукло пред очима, и све им је сада, веле, јасно. Сад им је јасно откуд Мани толике лаконане плитке ципеле да их и радним даном, по киши и блату, носи!...
“ а и мото, које је гласило „Ћуд је женска смијешна работа!“ Знао је много и није знао ништа, — зато се кренуо Мани у дућан.
да је ипак јавност и журналистика и јавна критика једини најбољи и најрадикалнији лек сваком уопште друштвеном злу и мани.
А надао се успеху јер је спремио терен. О Мани се лепо изражавао. У једном друштву хвалио је Ману као једног доброг занатлију и причао им како је лепо живео с оцем
Не чури ми се. Кеиф си немам на другу... Исти тај дуван, ама, неје та иста мушљика! Три-четири дима, па гу фрљи’!... Мани мило што му чорбаџи-Замфир наводи његове речи. Задубио се у оправку муштикле.
Али, срећом по Зону, стиже и Замфировима и Мани поздрав од Манулаћевих. Манулаћ се извињава да не може, јер баш тих дана га трговачки послови одазивају на дужи пут у