Милићевић, Вук - Беспуће
Иза дугог тражења, нађоше Манојла у једној увалици, свега у крви и без свијести. И сељаци полако пијуцкаху ракију из овеликих чаша, не говорећи ништа,
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАНОЈЛО: Како не би знао, кад код нас у кући Немци сваки дан готово једу. ДОКТОР (гледи у Манојла, прстом показујући у звмљу): Јест, гљиве, и гљиве су врло пријатне. (Исајлу) После ћеш донети и датела.
Отоич сам видио једног ући кроз пенџер, мал’да није докторов разум украо. ИСАЈЛО (гледи у Манојла): Биће тај ђаво. ШАЉИВАЦ: Идите само погледајте, па ћете се уверити. ИСАЈЛО: Ајде, Манојло! (Оду у собу.
ДОКТОР: Ви сте се збунили? (Погледи са задовољством на Шаљивца и Манојла.) Но ја ћу почети редом. Турску знам да нисте обишли. ПУТНИК: Нисам, осим Влашке и Молдавије.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Но тужне песмице ове Нађоше у једном двору, Алхазра који се зове, За владе Манојла Сретног, и њих су на јавност дале Две старе, учене куће Переса и Гонзале И њих су певали тада веслари шпањолски
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
лепе воде ладне; па до њега Големовић-Ђуру, па до Буре Орловића Павла, па до Павла Радо-бег-Мијајла, до Мијајла Грчића Манојла, до Манојла Шајновић-Дамњана, до Дамњана Облачића Рада, а до Рада Кајицу Радоњу; Кајицом је совру зачелио спроћ'
до њега Големовић-Ђуру, па до Буре Орловића Павла, па до Павла Радо-бег-Мијајла, до Мијајла Грчића Манојла, до Манојла Шајновић-Дамњана, до Дамњана Облачића Рада, а до Рада Кајицу Радоњу; Кајицом је совру зачелио спроћ' честитог лица
Ал' ето ти Грчића Манојла, и он води кићене сватове, понајпрви иде пред дружином на вранчићу коњу косатоме, буздована покрај себе њија, па га
Оде Грче за добру ђевојку, а осташе у гори хајдуци. Било тако за неђељу дана, ал’ ето ти Грчића Манојла, води свате и носи ђевојку, те он зађе у клисуру тврду, у клисуру тврда Качаника, понајпрви иде пред дружином на
нек иде на кума, а старојко нека на старојка, Радивоје нека на ђевера, а ја хоћу баш на домаћина, а Грујица нека на Манојла, сви сватови редом на сватове“.
свате разагнали; сам остаде Грчићу Манојло, к њему иде Новаковић Грујо, голу сабљу носи у рукама, па дозива Грчића Манојла: „Стани, курво, Грчићу Манојло! Чију носиш лијепу ђевојку? Причекај ме, да мејдан д’јелимо, да видимо чија је ђевојка!
крило од лабуда; очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило; и он носи сабљу староковку, па повика Грчића Манојла: „Стан’, курвићу, Грчићу Манојло! Ласно ј’ с ђецом мејдан дијелити, но причекај Старога Новака!
Тад се Новак натраг поврнуо, оде с вилом близу до Манојла, па остаде у гори зеленој; а вила се начини ђевојка, па се вије Грку око грла, и тура му руке у њедарца, док је Грку
“ Ал’ се Новак тешко поплашио, те не смије приступити близу, већ се баца перним буздованом, те удари Грчића Манојла, удари га међу очи чарне.
Увати се сунце у прољеће, тј. било је помрачење сунца фебруара месеца 1804. Константин, син Манојла ИИ и кћери Константина Дејановића, био је последњи византијски цар (1449—1453) и јуначки је погинуо бранећи Цариград.