Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Међутим Ваљевци измоле од Фочића и тело мога оца неки Манојло из Кличевца на колима дотера и код цркве у Бранковини без главе са̓ранимо. Глава је остала код Фочића на чардаку.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!... Ено преклане, памтиш и ти, Марјане, и ти, Манојло, а и ти, оче Стево, где по Драчићу поби све туча...
— Ама ко ли то нареди да се баш у наш потес укопа? — упита Манојло. — Нареди капетан — ето ко! — одговори Јован готово љутито. — »Нашло се«, вели, »у нашем атару...« А није, закона ми!
— Оно, лако је то казати — прихвати Манојло — ама ко ће га копати?... Дању се не може, видеће когод, а ноћу, ја, бога ми, не копах га, па макар ми град одбио оба
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Одбијајући дете од дојке, извештава Манојло Кордунаш, врше се и ове магијске радње: „У младу недјељу узме мајка дијете на крило, даде му сису, принесавши уза се
Обред одвезивања пупка некада, мада ретко, врши се и пре седме године. Тако, на пример, у горњој Крајини, Манојло Кордунаш овако описује тај обред: „Кад новорођенчету отпане пупчић, завеже га мати мртвијем узлом, зашије у свој
Милићевић, Вук - Беспуће
читави свијет сажали младу дјевојку која пође за њега, проричући јој зао живот и мучну смрт; међутим чини се да се Манојло промијенио, бар према жени, откако му је прва умрла, и његова срџба и бијес и ударци не падаху више у кући, гдје је
Али Манојло Ђаковић није старио, тако се чинило. Он је постао још грђи, знајући свој посао и службу у ситнице, бивао сваким даном
Мишљаху да усијеку које дрво још тога јутра; неће ваљда Манојло бити толики душманин да их оптужи ако оздрави. И кад се понапише ракије, одоше кућама прије свитања.
И кад се понапише ракије, одоше кућама прије свитања. Манојло лежаше на кревету, са затвореним очима и јечећи; на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној нози до изнад
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: ДОКТОР ФИЛОСОФИЈЕ ИСАЈЛО његови служитељи МАНОЈЛО ПУТНИК ШАЉИВАЦ Мјесто дјејства у Београду. ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1.
Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се. (Поћути мало, па се почне церити и крстити.) МАНОЈЛО (пролазећи стане, па удари Исајла руком по леђи). Хеј, побро! Зар си полудио, те се сам на улици смејеш?
Хеј, побро! Зар си полудио, те се сам на улици смејеш? ИСАЈЛО: Полудио би и ти, да си служитељ код ученог човека. МАНОЈЛО: Каквог ученог човека? ИСАЈЛО: Код доктора. МАНОЈЛО: Та бога ти? Баш добро, и тако ми неке бубуљице досађују.
ИСАЈЛО: Полудио би и ти, да си служитељ код ученог човека. МАНОЈЛО: Каквог ученог човека? ИСАЈЛО: Код доктора. МАНОЈЛО: Та бога ти? Баш добро, и тако ми неке бубуљице досађују. Ајде, да ми да какав лек.
Баш добро, и тако ми неке бубуљице досађују. Ајде, да ми да какав лек. ИСАЈЛО: Е, он је доктор философије. МАНОЈЛО: Па? Зар ако је доктор Софије, не сме и мушке лечити? ИСАЈЛО: Видиш да си прост. Море, философије доктор, а не Софије.
Зар ако је доктор Софије, не сме и мушке лечити? ИСАЈЛО: Видиш да си прост. Море, философије доктор, а не Софије. МАНОЈЛО: Па добро, добро! Или лечио Софију или философију, меније свеједно; само да се опростим бубуљица.
Или лечио Софију или философију, меније свеједно; само да се опростим бубуљица. ИСАЈЛО: Али философија није жена. МАНОЈЛО: Па нека је и девојка, ја је, знам, нећу просити. ИСАЈЛО: Јест, ал’ није ни девојка. МАНОЈЛО: Дакле баба?
МАНОЈЛО: Па нека је и девојка, ја је, знам, нећу просити. ИСАЈЛО: Јест, ал’ није ни девојка. МАНОЈЛО: Дакле баба? ИСАЈЛО: Аја! МАНОЈЛО: Побратиме, или сам ја луд или си ти.
ИСАЈЛО: Јест, ал’ није ни девојка. МАНОЈЛО: Дакле баба? ИСАЈЛО: Аја! МАНОЈЛО: Побратиме, или сам ја луд или си ти. Шта је дакле та Софија ИСАЈЛО: Није Софија него философија, а то је нешто
Шта је дакле та Софија ИСАЈЛО: Није Софија него философија, а то је нешто високо. МАНОЈЛО: Је ли твој господин доктор? ИСАЈЛО: Јесте. МАНОЈЛО: Лечи ли он философију? ИСАЈЛО: Он не лечи никога.
МАНОЈЛО: Је ли твој господин доктор? ИСАЈЛО: Јесте. МАНОЈЛО: Лечи ли он философију? ИСАЈЛО: Он не лечи никога. МАНОЈЛО: Па зашто је доктор? ИСАЈЛО: Знам ли ја?
МАНОЈЛО: Је ли твој господин доктор? ИСАЈЛО: Јесте. МАНОЈЛО: Лечи ли он философију? ИСАЈЛО: Он не лечи никога. МАНОЈЛО: Па зашто је доктор? ИСАЈЛО: Знам ли ја?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
мост који се покреће и диже изнад Златног Рога ту доспе Лазарев син после троструког јуриша против Монгола среће га Манојло цар са обале вере поветарац Мраморног мора мери висину витеза и његовог доба од послова светских предстоји још
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
158. Узрасло ми је дрво зелено; Под дрветом ми је свилена хаља, На хаљи седи мајстор Манојло, Те кафтан кроји царевој ћери. Мајстор га кроји, калфа га шије Сребрном иглом, злаћенијем концем.
Мајстор га кроји, калфа га шије Сребрном иглом, злаћенијем концем. Туде прође царева ћи. На њу погледа мајстор Манојло, На њу погледа и кафтан ократи. Превари се калфа Данојло, На њу погледа, иглу преломи, Иглу преломи, конац прекиде.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
могла би да одговара опису Вукосаве, који Скитница даје у првој слици ВИЛОТИЈЕВИЋ, човек са говорнице ИСЛЕДНИК МАНОЈЛО, капетан ИВ пешадијског пука „Стеван Немања”, Дринска дивизија, Прва армија ТАНАСКО, редов у истој јединици Догађа се
(Уносе Скитницу у кафану. Нестаје светлост свеће. Тишина. Иза канти за ђубре опрезно се помаљају капетан Манојло и редов Танаско. Обучени су у исцепану униформу српске војске из Првог светског рата.
Обучени су у исцепану униформу српске војске из Првог светског рата. Манојло има дурбин, револвер и пелерину. Танаско пушку с бајонетом. Носе француске шлемове, порције, а око појаса фишеклије.
Танаско је за појас заденуо кашику. Гледају око себе са великом опрезношћу.) ТАНАСКО: Отишли су, госкапетане! МАНОЈЛО: Дај ми вамо ту батерију и секцију! Заузми положај иза оне бандере!
Заузми положај иза оне бандере! (Танаско стаје иза бандере и осматра, с пушком на готовс. Манојло развија карту, покушава да упали батерију, али му не успева.) МАНОЈЛО: Запиши да се требују батерије!
Манојло развија карту, покушава да упали батерију, али му не успева.) МАНОЈЛО: Запиши да се требују батерије! ТАНАСКО: А где дас требују, госкапетане? Ни коморе, ни менаже, ни фуража...
ТАНАСКО: А где дас требују, госкапетане? Ни коморе, ни менаже, ни фуража... МАНОЈЛО: Ништа, није важно, видећемо и вако. Кад би бар киша хтела мало да стане!
Кад би бар киша хтела мало да стане! ТАНАСКО: Ви барем имате то гумирано платно! МАНОЈЛО: Боље да смо пошли на Савамалу, уз Дунав. Ил преко Топовских шупа. Или не ваља ова карта, ил смо побркали терен!
Ил преко Топовских шупа. Или не ваља ова карта, ил смо побркали терен! ТАНАСКО: Одвали ми руке ова кокинка! МАНОЈЛО: А шта би тек да носиш митраљез Шварцлозе? Овде су куће, а треба да су купусишта и пашњаци...
ТАНАСКО: Ја би, госкапетане, диго руке од свега! Преко целе Србије пешке, па ништа! МАНОЈЛО: Има да терамо и до војводе Путника, и до ђенералштаба, и до министра војног, и до регента, принца-наследника, па
ТАНАСКО: Да је мени парче сира овчега, укисељена црвена паприка шиља, и, као круна, велики мачвански лебац! МАНОЈЛО: Поделићемо следовање вечерас! ТАНАСКО: Опет онај пексимит француски? Дизвинете, од тога сам добио затвор!
Да барем има печен компир и тани! А што да не куцнемо овој овде кафеџинки? Мало кундаком у врата... МАНОЈЛО: Треба се чувати и од српских и од аустријских трупа! Знаш да смо овде по специјалном задатку!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
граду бијеломе, у онога краља пладинскога; што је вајде е добра ђевојка кад је гуја јесте запросила, љута гуја Грчићу Манојло од Софије, града бијелога. Но чу л', сине, Грујица дијете!
Ал' не бере Грчићу Манојло, он не бере љуте мартолозе, који носе струке на рамену, о појасу маче оковане; већ он бере Грке и Бугаре, и терзије,
Све сватове редом покупио, па отиде у клисуру тврду, у клисуру тврда Качаника, куд ће проћи Грчићу Манојло и провести кићене сватове.
Да ли сестру у црно завити? Да ли дати моју заручницу за Грујицу, сина Новакова?“ Тако пјева Грчићу Манојло, гледају га из горе хајдуци, гледају га, но им није мило. Оде Грче за добру ђевојку, а осташе у гори хајдуци.
Да л’ ми сестру у црно завити? Да ли дати моју заручницу за Грујицу, сина Новакова?“ Тако пјева Грчићу Манојло, гледају га из горе хајдуци, гледају га, но им није драго. Тад говори Старина Новаче: „Чујете ли, сва моја дружино!
он узе лијепу ђевојку, одведе је у гору зелену; домаћина Новак погубио, сви сватови свате разагнали; сам остаде Грчићу Манојло, к њему иде Новаковић Грујо, голу сабљу носи у рукама, па дозива Грчића Манојла: „Стани, курво, Грчићу Манојло!
Грчићу Манојло, к њему иде Новаковић Грујо, голу сабљу носи у рукама, па дозива Грчића Манојла: „Стани, курво, Грчићу Манојло! Чију носиш лијепу ђевојку? Причекај ме, да мејдан д’јелимо, да видимо чија је ђевојка!
Чију носиш лијепу ђевојку? Причекај ме, да мејдан д’јелимо, да видимо чија је ђевојка!“ Кад то виђе Грчићу Манојло, обје ноге низ вранца опружи, те у златне врже бакарлије, а из руку тамбуру одбаци, па десницом за мач приватио, а
Кад то виђе Грчићу Манојло, он потеже мача зеленога: „Стани, курво, Новаковић-Грујо! С том ли сабљом идеш у хајдуке! А да видиш мача
Изгуби ме Грче на мејдану!“ Ту допаде дели-Татомире, носи голу сабљу у рукама: „Стан’, курвићу, Грчићу Манојло! Ласно ј’ с Грујом мејдан дијелити, но причекај дели-Татомира!“ Рече њему Грчићу Манојло: „Ближе к мене, дели-Татомире!
Ласно ј’ с Грујом мејдан дијелити, но причекај дели-Татомира!“ Рече њему Грчићу Манојло: „Ближе к мене, дели-Татомире! Ближе к мене, да се ударимо, каио сам мејдан дијелити!
“ Но ето ти дели-Радивоја, голу сабљу носи у рукама, право иде Грчићу Манојлу: „Стан’, курвићу, Грчићу Манојло! Ласно ј’ с ђецом мејдан дијелити, но причекај дели-Радивоја, да јуначки мејдан дијелимо!