Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно. — Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати. — Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим.
Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве! Оне ли су сал убаве? Има време!... — Мори, Манчо, побрго работи!
!... Е, што је човек кујунџија, па се разбира у злато!... Знаје што је злато, и како се, ете, злато топи!... Машалах, Манчо, — неси забадава син на Ђорђију!... Ђорђијина крв!... Ашкољс’н!... — Ама неје ништо било! — одвраћа је Јевда.
Ама жал да ти неје, криво да ти неје!... Несам си остала постидна!... Ама ги и ја, берем, убаво каза!... Знајеш ли, Манчо, да те неће више да погледну заради онија моји речови — кол’ко ги убаво каза!...
Ти си работи, а ја ће си седнем малко. Мане покри главу, — збунио се, искашљује се и маша за табакеру. — Па, Манчо, како си?... Како пазар, алиш-вериш како? — запита га Замфир после кратке паузе, правећи и сам цигару.
јеси!... Ти да се ожениш, а она да те куне! Тој да си дочекам, црна мајка! — Ја се нећу женим, нане. — Манчо! — рече Јевда подигнутим гласом. — Узни се, дете, у памет! Бог дужан ником не остањује!...