Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
ПОСЛЕ ПРОПАСТИ При паденију Србије 1813. године 23. септемвра месеца, Никола Мариновић, Земунац, бивши добар познаник, а можно да и ортак покојнога Милана Обреновића, поручи да војвода Милош Обреновић, што
Војвода Милош, не хотев сам ићи, зовне и мене; пређемо оба, гди запита Мариновић: „Како сте с Турцима?” Кажемо: да се са шњима бијемо и да и се не бојимо, а скоро ће и зима два зла раставити.
” Кажемо: да се са шњима бијемо и да и се не бојимо, а скоро ће и зима два зла раставити. А Мариновић кроз плач: „А јадно вам ваше бијење и небојање! А гди вам је Черни Георгије?
А гди вам је Черни Георгије?” Кажемо: да је доле на Морави пред оном турском ордијом. Мариновић каже: „Није истина, но ено га побегао у Земун, а Београд пуст остао, Турци дошли у Смедерево и к Београду спјеше” и