Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Беше јој дао оно лепо Осоје и пећине, па оног доброг попа Мићу, па попу Мићи вредну и паметну пошу Мару и кућу под самим Осојем — пуну свачега, па пред кућом велику лиснату липу, под којом се беше једно јутро, рано,
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И ту је седео до мрклога мрака, нем и непомичан. Онда се наједанпут окрете и викну снаху Мару. — Што ме зовеш, бабо? — Расплети ми перчин! Све се скамени. Петра му приђе. — Старче?!
— Ту је! — рече поп. — Па... где је? — Алекса! — рече попа. — Кажи нека доведу Јелицу. Алекса погледа у снаху Мару, а она, као хитронога срна, одскакута... — Право ми реци — рече Алекса Милошу — шта си ти науман с девојком?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Не бих га ја овдје ни помињао да и он није имао удјела у Маријину отхрањивању. Видећете како! Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући. Напредује дијете да ти је милина погледати. Жене се надмећу понудама и поклонима.
Њима двјема једну собу, а себи другу. Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу. Она је расла у кући код оца до своје осме године.
Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом. Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек сад ће испасти, а коњи као хале!
— рече поп. — Да је жива и здрава! — рече владика милујући дијете. Сједоше они за ручак. Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намешта је.
Чича сав поцрвење. Кад чича изиђе, а владика помилова Мару па рече: — Овога чику, 'ћери, не мораш љубити у руку. То је мој кухар! — Нека, оче владико, — рече поп.
Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило. Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.
Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу. Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и
— рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву. Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба. Поп не може од цркве, а и од старости.
Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште. Поп пољуби Мару: — Пођи с богом, Маро! Нека ти је он у помоћи!
Причао је многа чуда што је видио у Биограду, да му једва вјеровасмо. За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу и предао га школском старјешини.
Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и са Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао. Причао је како у тој кући има много којешта, да ни десето не знаш чему је и зашто је, и како се човјек може
Ударише врућине. Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару. Једног дана и кум Нинко сједе на кола, па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: „Похитај, не
Африка
Прва песма. Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару.
Прва песма. Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару. Друга песма. је ве Дјоло Лу бе Тулона.
Прва песма. Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару. Друга песма. је ве Дјоло Лу бе Тулона.
Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару. Друга песма. је ве Дјоло Лу бе Тулона. Келетиге фамалетиге фама.
Ке не ме дјандор да. И бота манса Корнор манса Канда. Ун фака Дјадјор. Дјанто мунтани Дијандио О Дон. Прва песма. О Мару, ти лаве. То лаву, који је у теби, говорим. Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве.
Ун фака Дјадјор. Дјанто мунтани Дијандио О Дон. Прва песма. О Мару, ти лаве. То лаву, који је у теби, говорим. Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве. Ти који издижеш гриоте из руку господара. Ја лаву говорим. Мару од Кирие.
Прва песма. О Мару, ти лаве. То лаву, који је у теби, говорим. Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве. Ти који издижеш гриоте из руку господара. Ја лаву говорим. Мару од Кирие. Друга песма. О, гриоти се забављају.
Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве. Ти који издижеш гриоте из руку господара. Ја лаву говорим. Мару од Кирие. Друга песма. О, гриоти се забављају. Шеф дистрикта, шеф кантона, краљу.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Тамо је Мита и заволео неку баштованову кћер, Мару, плаву, али развијену девојчицу. Аритон је то знао, али Мита није дао Аритону за ту његову љубав никоме да каже, а
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” „Али зашто Филишћанке, мамне танке домишљанке? Израиљке, израјанке, зашто, сине, не би њи'? Узми Мару, имаш стада, од истока до запада, стадовита ј' оца кћи!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Нит’ је сунце, нит’ је јасан месец, Већ зет шури на војводство иде. 60. Добро дошли, кићени сватови! А за Мару гиздаву ђевојку!
78. Златни топи у град ударише, Лепу Мару у двор уведоше. Лепа Маро, јел’ ти жао мајке? — Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа
“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила. Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива. “Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла.
“ Мајка Иву коња оседлала, У томе се Иво наресио, Па отиде на воду студену, Кад на воду не находи Мару. Поврати се двору невесело, Те отиде у Марину башчу, Млада Маре у башчи заспала.
вода бистра студена; Ако хоћеђ брат’ босиљак, дођи у подне, У по дана сваки цвијет л’јепо Мирише; Ако л’ хоћеш мару љубит’, дођи довече, Јер у вече свака драга сама уздише.“ 156. Ој девојко, питома ружице!
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
КАЛЕНИЋ: Мара. ВАСА: А отац? КАЛЕНИЋ: Крста. ВАСА: Е, да ме убијеш, не памтим никакву Мару и Крсту у фамилији. ЖИВКА: Ни ја. КАЛЕНИЋ: Сва забуна долази отуд што се ми пре нисмо звали Каленићи него Марковићи.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
другом и Цвету удају за Јована; у Покојниковој жени Аница воли Иту, али је браћа дају Мити; у приповеци Они Мита воли Мару, али га родитељи жене Мариком; најзад, у Увелој ружи Коста воли Стану, али његова баба и њена мајка Стану удају за
Петровић, Растко - АФРИКА
Прва песма. Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару.
Прва песма. Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару. Друга песма. је ве Дјоло Лу бе Тулона.
Прва песма. Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару. Друга песма. је ве Дјоло Лу бе Тулона.
Ја мару. О. Дјара. Бе Дјара лема Кириа мару Дјара Са го. Ја мару О. Дали мина дјатигу ла. Ен бе Дјара лема. Куриа мару. Друга песма. је ве Дјоло Лу бе Тулона. Келетиге фамалетиге фама.
Ке не ме дјандор да. И бота манса Корнор манса Канда. Ун фака Дјадјор. Дјанто мунтани Дијандио О Дон. Прва песма. О Мару, ти лаве. То лаву, који је у теби, говорим. Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве.
Ун фака Дјадјор. Дјанто мунтани Дијандио О Дон. Прва песма. О Мару, ти лаве. То лаву, који је у теби, говорим. Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве. Ти који издижеш гриоте из руку господара. Ја лаву говорим. Мару од Кирие.
Прва песма. О Мару, ти лаве. То лаву, који је у теби, говорим. Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве. Ти који издижеш гриоте из руку господара. Ја лаву говорим. Мару од Кирие. Друга песма. О, гриоти се забављају.
Мару од Кирие. Ти који си лавље воље. о Мару лаве. Ти који издижеш гриоте из руку господара. Ја лаву говорим. Мару од Кирие. Друга песма. О, гриоти се забављају. Шеф дистрикта, шеф кантона, краљу.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
« »Ала би се ја једила!« Јошт смо ми срећни, господичне, што се знамо помоћи. Тако нашу Ђулу зовемо ми Јули, или Жили; Мару Мари, Мими и проче; ал’ кукавна Чимпеприч?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
за грофа Улриха Цељског, који је имао велика имања у Штајерској и Хрватској и био веома моћан човек (1433), а другу — Мару удао је за турског султана Мурата ИИ (1435). Сем тога, 1435.
Испроси је Смиљанић Илија из Приморја, из кршних Котара; ал’ на Мару просци навалили, браћо моја, са четири стране; најпослије Турци навалили а просити лијепу Марију.
Стаде купит кићене сватове по Котару и около њега; кад Илија свате покупио, он се диже Лијевну б’јеломе а да води Мару Ђурковића. Кад су дошли Л’јевну на крајини, тамо су их л’јепо причекали, придржали три-четири дана.
Кад Илија Мару разумио, не знаде јој друго говорити, већ он скида с себе одијело, па га даје лијепој ђевојци, и даје јој свијетло
Нијеси ли од Лијевна града? Ја виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Одговара лијепа ђевојка: „О, бора ми, из горе хајдуци, ја сам таман из Лијевна града, видио сам свате
лијепа ђевојка: „О, бора ми, из горе хајдуци, ја сам таман из Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смињанић-Илији, већ је мати Мару поклонила а некакву Куни Хасан-аги“.
таман из Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смињанић-Илији, већ је мати Мару поклонила а некакву Куни Хасан-аги“.
Нијеси ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Проговара лијепа ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам главом од Лијевна града, видио сам свате
лијепа ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам главом од Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смиљанић-Илији, већ је даје Шарац-Махмут-аги, да је води у Босну поносну“.
Куд ли јеси тако запутио? Не идеш ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Говори му лијепа ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам јунак из Лијевна града, и ја иђем у кршне
јунак из Лијевна града, и ја иђем у кршне Котаре, да с’ налијем вина и ракије; видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: мајка Мару не да Смиљанићу, већ ће мајка Мару поклонити а некакву Кудуз-дел-Алији“.
ја иђем у кршне Котаре, да с’ налијем вина и ракије; видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: мајка Мару не да Смиљанићу, већ ће мајка Мару поклонити а некакву Кудуз-дел-Алији“.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
је ишло По плану Срео сам Јулијану БОНГИОРНО БЕЛЛА Тако на Гибралтару У једном лифту У квару Нађох грофицу Мару БУЕНОС ДИАС СЕНОРА Ономад у Лондону Све беше По бонтону Цвеће за примадону ГООД МОРНИНГ ЛАДY Чак на
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
фармерски радник и каубој (чувар стоке) а кад се отуда вратио, мијешао је у наш језик много енглеских ријечи, жену Мару звао је „Мери“, оца Ђурђа „Ђан“, а сина Николу „Ник“. Због тога је читаво село, па и ђаци у школи, дјечака звало Ник.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
му се глас његовој лепоти, разуму и јунаштву до самога цара турскога Амурата у Цариграду, корсем зета му рђавца што му Мару кћер држаше за собом, сестру овога Стефана Ђеорђевића.