Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Лавоазије узе са једне полице дугу цилиндричну стаклену посуду и обрати се своме служитељу: „Масело! Напуните молим Вас, ову посуду оксиженом!
Напуните молим Вас, ову посуду оксиженом!“ Масело напуни ту посуду до горе водом, поклопи је стакленом плочицом, обрну је и стави је, у том положају, у једно корито
Стави је на сто. Лавоазије ме одведе до пећи коју је Масело беспрестанка ложио угљем. „Погледајте“, рече ми Лавоазије, „како овај угаљ, најбољи до којег сам могао доћи, бедно
„Погледајте“, рече ми Лавоазије, „како овај угаљ, најбољи до којег сам могао доћи, бедно гори, иако га мој добри Масело својим дахом потпирује“.
Лавоазије се обратио своме служитељу: „Драги Масело! Није ли то било весело када смо твоја плућа укључили у хемиску апаратуру?
Није ли то било весело када смо твоја плућа укључили у хемиску апаратуру?“ Масело се насмеши и додаде комичним изразом лица: „А господин Сеген ме пипао за било и бројао његове откуцаје.
Само једна једина верна душа дође ми упомоћ: из Арсенала отпуштени некадашњи послужитељ мога мужа“. „Масело!“ „Ви га се сећате?“ „Како да не!“ „Он ме исхранио зарадом својих вредних руку“. „Честити човек!
Спремам се да пођем, но тада ми још нешто паде у памет: „А како је са честитим Масело-ом?“ „Врло добро! Живи задовољно на малом пољском имању које сам купила и поклонила му.