Употреба речи мати у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Маџари! Сад је тек настала права забуна. Кола се ломише, а под точковима кола ломише се кости. Мати је тражила своје дете, а јадно дете изгубљену мајку... а сви смо тражили заклона од неправде и од насиља маџарског...

„Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше

Па баш да јој је мати три мужа отровала, она мора моја бити!“ Ја сам га одвраћао од тога, али све узалуд! Он се решио да је узме, и то још

Кад је зора свитала, ми смо већ били код Живкове куће... Његова стара мати, бог да јој душу прости, лепо нас је примила и дочекала; а кад јој је Живко рекао да јој је довео и снаху, она слеже

У селу, истина, нико није могао шта да изнесе противу ње — штавише, људи су се чудили како је могла онако неваљала мати овако честито дете однеговати — али ја сам, поред свега тога, држао да је она потајна грешница...

онако неваљала мати овако честито дете однеговати — али ја сам, поред свега тога, држао да је она потајна грешница... Мати је њена покушавала да отрује мужа...

ћелије стајало, извади из њега на црвеном гајтану један велики грчки дукат од четири ћошка, а на њему беше израђена мати божија.

И Станина мати била је у сватови. Она ништа својој кћери није пребацила што је од куће одбегла. И калуђер је дошао, а ја га нисам

За њиме оде и Станина мати. Мени се то није допадало, па се некако и ја, све на прстима, поред плота крадимице пришуњам њима.

Мени се то није допадало, па се некако и ја, све на прстима, поред плота крадимице пришуњам њима. Станина мати оборила очи доле, па слуша где јој нешто калуђер шапуће.

белом зубуну, за косом црвен цветак, а око врата онај грчки дукат сјаји се према сунцу; а поред ње иђаше њена гадна мати, час по час застајкујући, нешто јој казиваше, на које се она обичном немарљивошћу смешила.

После сам чуо како шкрипнуше врата од архимандитове собе, и мати и њена лепа кћи уђоше пажљиво у собу. Мати је, уморна, села на миндерлук, а Стана, као у својој кући, премешташе по

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Два путника и сикира 112 93 Медвед и пчеле 114 94 Медвед и Циганин 115 95 Жена и муж пијаница 117 96 Кртина и мати њена 118 97 Змија и пила 120 98 Аполон и човек лукав 121 99 Медвед и мајмун 122 100 Ован и јелен 123 101 Зецови и

Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и почитују?

” „Лане, у ово доба? Помагај! Тада ме није ни било на свету; мати ме је овог пролећа ојагњила. „Видим да си ти умно и паметно, и да се умеш добро одговарати”, рече му курјак.

” Паф! мачак с шапом. „Ци, ци, цију!” — „Ха, цију!“, вели му мати. — „Нећеш да слушаш, сврбе те леђа, нашао си ко ће те чешати“.

96 Кртина и мати њена Мала кртина почне једном говорити матери својеј: „ Мамо, ја видим смокве”, пак опет: „Мени замириса тамјан, а

Разумно, дакле, својељубије мати је добродјетељи, а из лудога самољубија рађа се свака будалаштина и злоба. „Ко се одвећ хвали, они се завали," —

Турци Цариградом обладаше, сви учени Греци разбегоше се који у Италију који у Францију, и затим она славна Греција, мати мудрости и свију наука, назва се „туркобарбара Греција.

А ти исти, који се тако туже, добро памте којекакве безделице о којима всегда мисле. Мати натура сваком је довољно дала, ко само то у добар ред и расположеније метне и пристојно употребљава; и весма често

|Оне пак лажи које се из лукавства рађају, неке бивају тобож с добрим намјеренијем, а неке са злим. Кад мати немирно и плачљиво дете с плашњом хоће да примири, и вели му: „Ето курјака у помрчини! Ето вештице! Ето вампира!

Свак радо чита оно што сам напише, било шта било. „Ако је истина оно што моја покојна мати говораше," — вели Жил Блаз — „у целом Сентилану, у време мога детињства, није било ни лепшега ни паметнијега детета од

А ми у Хопову, гди су, хвала богу, праве жене као што их је бог створио и мати родила, хоћеш зар да о њима не мислимо? Све су лажи с временом залуду, ваља да им се трагови нађу.

Једном кад долети мати, нађе своје птичиће у великом страху и трепету; пита што им је, шта их је тако уплашило. Кажу ови да су слуге

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Друга племена, која су имала завет да се онде стане где нађу пчеле у грму, отишла су у Мачву. Мој отац и мати имали су осим мене јошт пет синова: Николу, Петра, Григорија, Димитрија и најмлађега Симу, који је у Ћесарији учио

јулија 1815. године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле,

— Како су ми после казивали отац и мати, ја сам се запопио у половини моје шеснаесте године. Заиста морао сам врло млад бити, јер кад су ме хтели попити, врло

Моја мати, јошт четири наше жене, сестра и сва деца ударе у запевку и плач. Кажемо им да ћуте, но свака своје што боље има да

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Куме! Ви'ш, оооде!... Мати пође коса навише. — Хајдемо, куме, кући! Хајде — и ја ћу до твојих вратница!... — позва га Мато те пође.

— Ја толико потрошио... — дере се Пупавац још жешће... — а ви ме за нос вучете... Савка и мати јој ђипише поплашене са столице. — Вуците тога напоље! — викну Никола на слуге. — Мене напоље? Срам вас било...

— Те игле... те хаљине... све је то моје!... — дичи Пупавац из петних жила. Савка удари у плач. Мати у дреку. Слуге се склепташе. Пупавац се дере што га грло доноси и грди најгрђе.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Од тога часа он беше други човек. Нико више није могао раскварти намеру његову. То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева...

Чак је једном покушала да га одбрани од мајке своје. Мати се запрепасти чувши њене речи. — Шта рече, несећнице?! — Рекох: он није крив! — Откуд ти знаш? — Знам!

Она обори главу. Чудила се својој куражи. Мислила је: то неће смети никад изустити, па ето — изусти... Мати скочи. Докопа је за руку и упршти погледом у њу. — Откуд знаш? Она је ћутала. — Откуд знаш, питам те!

— Не питај ме, нано! Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити! — Говори! Говори, проклећу те! — цикну мати и тури руку у недра. Јелица склопи руке: — Не куни ме, мајко! Ја знам да је он њега мрзио! — Ко?... Лазар Станка?

Јелица је била црвена као рак. Онај вајатић јој се окретао око главе. Једва превали преко језика: — Због мене!... Мати се трже. У тренутку је појмила све. Јелица је дрхтала. Као у грозници пробунца: — Сад ме више ништа не питај!...

— Онога што је обесио уши, па седи. — Па зар је њему име Клемпо? — Тако га мати од милоште прозвала — рече Заврзан. Смех се разлегао по дубрави. — Ама према човеку и уво! — рече Латковић.

Не смеш чељадета у кући задржати. Разломи ми се она стара мати дворећи их. Па још пас пита где ми је жена?... Пре десет дана један гола уби дете у Клењу — па ником ништа!...

— Еј, ти шврћо!... А што си босоног, море?... Што те није мати̓ обула, а?... Видиш како је Чупа обу вена; а Чупа, док се само убрише, биће девојка од тог света!...

Она опет ћути. — Иван те проси за Лазара, и ја им рекох да дођу. Тајац... — Али ми твоја мати рече: да ти нећеш за Лазара. — Нећу! — рече она и погледа му отворено у очи. — Шта рече, шта?

— Мој синко, те још какве муке!... Шта ти све не претрпесмо ја и она твоја јадна мати!... Дан за даном освитао је све црњи и жалоснији!... Па... нигде му краја не видиш!...

” И та мисао поста врхунац његових жела. Све друго беше одбацио. Не паде му на ум ни кућа, ни стара мати, ни Јелица!... То па — то... И то му диже душу у небо... И као да га опи, занесе се...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

вече које пати, Цела моја душа затрепери гола, А челом уморним од труда и бола, Смрт је прешла руком, меком, као мати.

Од љубави наших веће су тишине... Тишина је мати љубави; и така Као голубице од себе их вине, И опет у руке враћа јој се свака.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Дакле, тако смо ми живели — добро! А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар. Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на

Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религиозним осећањем. Моја се мати мало и слабо шалила. По једанпут у години дана ја бих јој легао главом у крило.

— Бог с тобом, не говори тако! А чиме други свет своју децу храни? — Јесте, али ако ја узмем сироту? Моја мати се испрси на столици, уозбиљи се и свечано ме гледа: — Бог с тобом!

чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш? Сад и моја мати скочи из кревета: — Ђорђа Радојловића? — Њега! Сад се морамо вратити натраг.

Натраг са мном за читавих мојих двадесет година! Ја ћу испричати своја сећања о чича-Ђорђу и све оно што ми је мати причала о њему, о Ђорђу Радојловићу. Не бригајте!

То зна унеколико само моја мати. Он, каже мама, после те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен дошао нашој

Често је, каже ми мати, доносио чича-Ђорђе сомун испод мишке и куповао нам дрвâ, све док, опет његовим настојањем, не би покупљена вересија и

Каже... осушио му се нерв... каже, срж од ока... осушила се!... Ја почех готово гласно да плачем. И моја мати. — Па где је, где је? — У болници. — Знам! Али може ли му се отићи... Штогод однети?... понудâ?... — Може...

Осећао сам како чича Ђорђе не види то плаветнило и — кад сам се пробудио — видео сам да је девет сати, и да је моја мати, забрађена, држала под мишком једну велику плетеницу и у руци боцу с вином. Тога дана била је недеља.

У тај пар паде ми на памет што ми мати рече у једној прилици кад сам се збунио: „Богати, дијете, та ти си светски човек!

Један облак прашине, и ништа се више не види! Много сам још сањао и „филозофисао”. Разабрао сам се на месту где моја мати говори Јоци да ће му спремити уштипака с медом, само нека он каже кад ће да дође на вечеру.

Ђорђе је причао прво и највише, а, ваљда из куртоазије, о моме оцу — о њему је много причао, и моја је мати гутала те приче.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— А где је мати? — запитаће поп Спира. — Ено је код краве. — Иди је, синко, зови; она и не зна да имамо посјету. Госпоја Сида била

ћерке нису тако пасиониране за науку и за читање, па кажем у себи: »Боже, како је, ето, ова наша госпоја Сида срећна мати!« И толико пута говорим овој мојој: »Што се не угледаш, кажем, на твоју старију другарицу Јуцу?!

А какав те разговор нап’о сад, наопако ти звонило... — Ето ти сад ње, како само говори! — Та да! А каква би’ ја мати (јао жалосној мени!) била да данас идем тамо?! — Е, као зашто да не идемо?

Наравно, и сасвим природно; и једна и друга има кћер, па мати к’о свака мати. Свака је добру рада за своју кћер; а јао, жалосна, а како и не би; ако мати неће, а да ко ће?!...

Наравно, и сасвим природно; и једна и друга има кћер, па мати к’о свака мати. Свака је добру рада за своју кћер; а јао, жалосна, а како и не би; ако мати неће, а да ко ће?!...

Свака је добру рада за своју кћер; а јао, жалосна, а како и не би; ако мати неће, а да ко ће?!... Ју, ја сам се баш заљубила у тај ваш циц; говорим, а сва ми памет остала на њему!

? Говорим ја њој откад још: »Госпоја-Сидо, ако сте права мати, и пријатељ своме детету, немојте да је оставите да буде слепа код очију и без изображења; подајте је у лêр код фрајле

А није ни чудо. Та већ су га у поп-Ћириној кући звали просто: »сине Перо« или »синко«, а он њих »отац«, »мати«, или »родитељи«.

Јула је жалосно проводила дане после овог разговора с оцем. Нико јој није био наклоњен; ни отац па ни мати. Обоје беху противни њеним симпатијама Шаци, и састанци престадоше, јер се на Јулу оштрим оком мотрило као на сваког

(чак је повео једном реч, и то пред Јулом, о једној доброј партији која јој се јавља), али гђа Сида, као свака мати, којој је ћерка вазда на очима те и срцу ближа, — она је приметила и није јој се то никако допадало.

А мора се признати и то да је гђа Сида, као и свака мати, омекшала јако гледајући своје дете како јој из дана у дан чезне, и увелико се помирила с том мишљу да је Шаца доктор,

Ту нам срећа под носом, — а ми да је не видимо!!« Разговара се и са попом, и разложила му све, и додала да она, као мати, не би имала ништа против тога; штавише, она би оберучке дочекала таквог зета.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А што је најгоре, био је из јаке, задружне куће у оближњем селу. Браћа му први домаћини у селу. Кад му је мати била жива, она је ишла с њиме. Нарочито зими, кад се од куће искраде, она потрчи за њим.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

момак на гласу. До његове двадесете године слабо је што о њему у варошкој хроници забележено. Мати му је остала удовица, а Љуба, прошавши кроз мање школе, постане шегртом трговачким у једном на гласу дућану.

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму

Љуба ће најпре да проба богатију, па ако не испадне за руком, тек онда васпитанију. Татијанина мати је рада кћер удати за каквог ученог, или пак трговца. Љубиног кума отац тутор је те девојке. Љуба се није дуго мислио.

Татијанина мати брзо се спреми и каже кћери да не иде никуд, доћи ће ђувегија, трговац из вароши. Татијана се смеши, слегне раменима,

Није дуго трајало, ето ђувегије са проводаџијом и тутором. Но нема Татијане. — Седите само, сад ће она доћи, — рекне мати. Седну, мало чекају, девојке још нема. Донесу вино, пију, већ су сат ту, а девојке нема.

Љуба постаде немиран, неће да губи време, рад је девојку што пре да види. Мати виче слугу, слуга дође. — Иди, Лазо, брже по Татијану. Тражи је па одма’ да дође.

Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу!

Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла.

отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече мати. — Господар отац, као што сам чуо, у Пешти је на вашару? — Јест, и тек до пет дана ће доћи.

— Посао не шкоди; беспослица је зло. Мени је баш мило што сам вас тако у послу нашао. Уђу у собу. Ту је Љубина мати која лепо госта дочека. Љуба је изишао да се преобуче. Љуби се није баш допадало што је Белкић тако изненадно дошао.

— Дакле, шта мислиш сад? — Ништа; док ми не поручи, нећу ићи. — Тако и треба. Кад Љубина мати види да ни са овом женидбом није сигурно, поче се и сама за Љубу бринути. Нашла му је у Д. једну здраво имућну девојку.

Прођу два три дана, Љуба још иште термина. Прођу две три недеље, мати га гони, чантра. Напослетку, Љуба се реши и приправи на пут, хоће богату девојку да узме.

Африка

Шминка је код црнаца исто тако општа као и чистоћа. Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата.

Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони. Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима.

Кинин. Доручак обилан као да се руча. Дуги разговори са госпођом Франсис Беф. Волео бих да ми је мати, толико је добра, нежна и чедна.

Затим, чучећи један пред другим, браћа, другови, или младић и девојка, или мати и син, они плавичастим металом окружују своје очи, сенче лице, јачају боју усана.

Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд. врло добро и да сам срећан што је тако и код њега. Он ми од своје стране показа свој дом.

Треба се сетити да ни код нас мати која има дванаесторо деце не мора бројати да би знала да једно, није ту, јер у њеној свести није број деце који се

Ја нисам навикнут овде. Самбола Садио? Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола? Њугулу Була Сакилибо? (мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се.

О и плаче! Ја сам, замислите, пушио кад сам имао осамнаест година и сав сам мирисао на дуван, што моја сирота мати опази, а онда — о ви можете слободно веровати не само да ме је тукла.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак? Кад сум се ја с њену мати женио, имао сум тријанда пенди.

Нову шешир! Милостиво госпођа! Кир Јања! Шешир? ЈАЊА: Ја сам и код моје матере шешир носила. ЈАЊА: Иди код твоју мати, нека ти купи. ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж. ЈАЊА: Немаш доста аљину? Оћиш широко, високо?

ЈАЊА: Кир Димо, ви сте једно паметно човеку. Оћим да вам дам Катица, да го воспитавате. Она иј младо лудо. Има мати што го воспитава за шешир, за свилена аљина, за младо официр, а не за кујна и кецеља, да крпи издрту џаку, да носи

ЈАЊА: Оћиш да си свађиш сос мене? ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Убио ти мати божија, сос једна проклештина на моја глава! (Виче што год може.) Што ћиш ти код мене?

Имао сум две-три дукате, као сиромах човек. Како-тако, променио сум. Е, сад дођи други, оћи цванцики што има мати божија. Ајде, да им дам. Пет крајцари на једно парче, лепу профит! Донесим ова кеса да избира.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Међутим, Трифун, који је у оној гунгули био ударен по глави, одбио је да иде. Одбила је уистини његова жена, мати шесторо деце – са последњим на сиси – која се беше препала, кад су јој Трифуна, крвавог чела, довезли.

Сенатор, са своје стране, признаде да би он можда и пристао да они иду, али не да мати Анина, госпожа Агрипина Богданович, која им тражи децу. Да децу врате у бабину кућу!

је за ту децу било нешто ново, као за другу децу вожња по мору, па су била сретна и радознала, а нису ни сањала, да им мати оца, можда заувек, оставља.

Плакала би, кад би Варвара полазила. Мати их је посматрала, зачуђено, и огорчено. Трифунова жена није волела ни жену Ђурђеву, Ану.

Она их је хранила, прала, шишала, а бројала при ручку. Деца су била постала дурљива, и ћутљива, јер их је мати прекидала при говору. Била су дурљива и кад би их мати призивала, да види зашто чешу главу.

Деца су била постала дурљива, и ћутљива, јер их је мати прекидала при говору. Била су дурљива и кад би их мати призивала, да види зашто чешу главу. Постала су била стидљива, повучена, као да су крива што су жива.

Постала су била стидљива, повучена, као да су крива што су жива. Мати њихова једва је чекала, увече, да оду. А деца би отишла на спавање, отерана рано, и легла би, у мраку, шапћући једно

Треба живети весело. Павле му је на то одговарао, набусито, да се он родио у Бакићевој земљи, да му је мати наденула име Павла Бакића – Паулуса Бацхитиуса, како Ђурђе има обичај да каже – па да он не намерава то име да

Према обичају оног времена, и мати и кћи, имале су откривене груди, јако, тако да је Исакович, ушепртљивши, очи крио.

Она му онда рече, тихо, да седне крај ње, да може лећи крај ње, а да је то најлепши дан њеног живота. Њена јој мати, каже, све удвараче отима, али њега неће. Павле онда, не знајући шта ће, седе крај ње, у траву. У булке.

Госпожица Текла врисну кад то чу. Рекла је, гласно, оцу, да њена мати, изгледа, капетана преже, преже. Иако је и такве разговоре био чуо у Темишвару, Исаковичу такви разговори нису били ни

Је ли видео капетан како кучићи луде и покушавају да своје узе прекину? Нико не воли да га везују. Она се, као мати, нада више од капетана, него од ћерке. Ћерке матери, све, не кажу.

Теодосије - ЖИТИЈА

А отац његов, угађајући му, рече: — Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој. И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати.

И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће

И да плачем не дужим повест, сви знате да мати, отац и браћа такве до смрти жале. После тога смиривши се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: —

А добра госпођа и мати моја на исти начин ради Бога код куће од свега да се ослободи. Молим те, господине мој, нека те због славе царства и

натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама подобна, то јест свечиста Дева и Мати Бога мојега, од које се без семена, без људске руке, од њених девичанских спона као од горе велике, по чудесном

И о томе стално размишљаше. И одмах отац ка Господу отиде, а мати разумеде цина својега, осетивши да помишља отићи, и као свака мати обисну му се о врат и плачући говараше: „Не

И одмах отац ка Господу отиде, а мати разумеде цина својега, осетивши да помишља отићи, и као свака мати обисну му се о врат и плачући говараше: „Не остављај матер своју, чедо, смилуј се на удовиштво моје, сажали се на

Вретиште оштро уз тело ношаше, и о том не знађаше нико осим матере. Због тога још више мати његова над њим плакаше, гледајући цвет његове младости како се у посту суши.

Али бојећи се да не оде, остављаше га да живи како хоће. Потом се и мати његова престави, и кћер своју оставивши му ка Господу оде.

Тешко мени, слатка моја светлости, како те се лиших? Где си се свио? Где си сад када си мене оставио? Мати ме је наша теби оставила, а ти си ме немилостиво у пустињи саму оставио и бегом одбегао јеси.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Маркоти је, недавно, тамо у Босни оболела мати. После распуста он ће, свакако, ићи да је обиђе и биће му потребан новац за то.

После распуста он ће, свакако, ићи да је обиђе и биће му потребан новац за то. Меланија зна да је његова мати болесна и да ће он ићи. - У реду, нека и зна. Али, како ти знаш, Атамане! - Зна Мита.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Чуо сам. Твоја Сока је била у вароши најлепша девојка, момци су се за њу грабили, али мати, намрштена удовица, гледала је као зеницу у глави, па си ти дошао као удовац, па си је узео.

Вратим се, чујем да Сокина мати, Татијана, Угљешина удовица, има дивну ваљану кћер, сва је варош фали. Познавао сам покојног Угљешу.

— Јесте. — Имате ли већ за њу каквог ђувегију? — Та било би, — али, знате, свака мати тражи за кћер што боље. — Кол’ко јој година? — Сад јој осамнаест.

После девалвације купио сам јој и каруце. Но што је најлепше било, при просидби, мати је прићутала, да је Софија већ потајно заручница била покојног Милоша Милорадовића, и имала већ и прстен од њега, само

само није свештеник био при церемонији, и скоро би се венчали били; и као после сазнам нешто да су се и волели, ал’ мати волела је зрелог имућног човека, нег’ младог ветропировића, који ништ’ нема осим оно мало дућанца празна, па ако

— Све сам ја чуо за то, само пре нег’ што сâм не исприча, нисам ти ништа хтео говорити; штавише, и то сам чуо како је мати посла имала док јој је за три дана Милорадовића из главе истребила. Но, манимо се већ тога, почнимо други разговор.

— Ког врага ће нам толики фишкали. И сâм се кајем што га на друго што нисам дао; и, додуше, ја нисам хтео, ал’ мати је навалила: само фишкал, фишкал. — Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал.

И Милан шегрт добио је доле место. Код господара Софре и шегрт за трпезом руча. Мати се тек каткад дигне да надгледа, а Ленка и Пелагија служе. Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”.

„У мјесту пријатном, тихој пустињи”... Пелагија јој помаже, али високим алто тоном, дакле два алта; мати тихо помаже, почне из женског сопрана, па опет пређе у алто; сад већ три алта.

Кад се испеваше, домаћин дâ знак да се деца даље, а мати то све изреди. Осташе њих тројица и госпођа Сока. Он је волео када она до њега седи, па макар колико И каквих гостију

Седну и једу. Сва породица се сад око њих врзе; дошла је и госпођа Сара да испрати свога Чамчу. Девојке служе, мати наређује. Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут.

Једном речи, знале се држати. Па мати и кћи тако су се пазиле, кћи је тако поштовала матер, а мати је опет послушала кћер где треба, да би рекао: нису мати

Црњански, Милош - Сеобе 1

Марија Терезија. М – прво слово њеног имена има тајанствено значење, јер значи: хиљаду. М – јер је Мати. А – јер је Анђеоска. Р – јер је Расадница. И – јер је Изабрана. Ј – јер је Једина. А – јер је Анђеоска још једном.

, итд. Нарочито је наглашено да те Србе жели, још једном, да види Принцеза Мати, која је по смрти свога мужа живела повучено, код свога сина.

који је са своја два пука био одмакао, на два дана хода, пред Исаковичем, да се улогорио и да га чека, јер ће Принцеза Мати доћи у друштву свог сина, да их види.

– „Не бих Вас била познала“, говорила је најпосле, дочекавши их сјајно, Принцеза Мати Карла Евгенија Виртембершког, Вуку Исаковичу, док је он стајао пред њом, укрућен, надодољен својим плавим тракама,

кирасира, и сам под белом напудрованом периком, повезаном црним шепутом, сав у чипкама, са ратничким оклопом, Принцеза Мати рече гласно, тако да су сви могли да је чују: „Погледајте ову господу. Верни су и часни људи.

Виде како сви гледају у њега и не могаше да изусти ни речи. Срећом Принцеза Мати прекинула је свој говор само за тренут, да одмах затим настави, загледана, тронуто, у Србе: „Овај дан рачунам међу

Пред растанак, расположење беше ванредно и Принцеза Мати била је задовољна својим штићеницима. Па ипак, крај свег бучног разговора и раскалашних дошаптавања, коцкајући се,

Зато је, при поласку, стајао пред њом прилично нехатно. Принцеза Мати изненада изјави да би желела да види њин логор и Вук Исакович обећа јој да ће сутра, ујутру, све бити уређено и

Аранђел Исакович пак ломио се, тврдећи да је она по оцу била чисте српске крви, иако јој се мати беше у туђину, за Грка, преудала. Па да је треба сахранити по новим обредима сербског свештенства.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

представљање порођаја јесте и магијски поступак пропуштања семена кроз одећу: „Кад невеста пође на венчење, њена мати узме семенке од конопље, које спусти младој у недра, те са њима иде на венчање.

Жена која је задојила дете („задојиљка“, „задојачка“), постаје од тада овом детету помајка („мајкана“, „готова мати“), а њена деца су од тада посинку (задојеном детету) браћа и сестра по млеку, те им је као блиским сродницима

Црква налаже да се дијете непосредно иза рођења мора крштавати. Ма Срби тако неће. Истом онда када мати устане из бабина сасвијем, па када може дочекати свога кума, онда ће дијете крстити.

п. данашњем војводи у Србији крштено име је Тома па га мати још кад је био мали прозвала Вучићем, и тако је остао Вучић.

Још 1788. године Алексије Везилић је писао: „Ријетка мати имејет сина перворождениа, који не би носио чародејства потајна“, па наставља: „На дјетја незлобнае многе кесе

Дете се обично доји годину или две дана, каткад и дуже. „Дијете сиса код православних, ако мати не понесе друго дијете, до трећијех часнијех поста.

Дете се најрадије одбија у петак.“ У шабачком округу: „Кад мати хоће да одбије дете од сисе, ваља својим млеком да умеси колачић хлеба, да га испече и да да детету да једе.

шали кад му рекне: ’умријеће ти отац’, дјетету и није толико жао, већ наставља смијех, али кад му рекне: ’умријеће ти мати’, оно се на мах заплаче.“ (У срезу бољевачком такође постоји слично веровање.

Други, опет, мисле да то не ваља чинити јер „дете је једрије и боље напредује докле га мати не пољуби“.⁸³ Постоје многа специфична веровања о томе које су тачке на телу детета посебно табуисане, тј.

⁵ У лесковачкој Морави „кад дете не проговори ни после годину, рано се иде у цркву па је мати детиња отвори. Кључевима дотакне дете у уста, па их премије и оном водом запоји (дете)“.

Потом се дете метне унутра да седи. Њега чува једна жена која ту седи а мати изиђе напоље, ’опколи’ кућу па уђе унутра. Улазећи она пита ону жену што седи: ’какво вариш?

на пример, у горњој Крајини, Манојло Кордунаш овако описује тај обред: „Кад новорођенчету отпане пупчић, завеже га мати мртвијем узлом, зашије у свој прслук, тканицу или што друго, па га носи уза се.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За нејака створа кога мати остави украј стога властеоскога сена, властелских крстина, на милост и немилост туђих душа.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Мниш!? — узвикну Милица, те се оне двије зачудише. — Шта би било то чудно? — запита је мати. — А, да-ти, нијесте разабрале што Јанко рече тајку у здравици?

Рече да је затворио врата завазда за собом и да не мари, јер му образ не подноси! — Јест то рекао — потврди мати. — А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама.

Крцун дочека Јанка с пуцњавом и још поигра сâм по кући. Мати му, Стане, бјеше још млада, прикладна и весела жена. Она од прве рече Јанку: — Ево вас као два бијеса, али до другога

— То ми је сестра — рече ускок. — Види се господски сој — рече Крцун. — Аох, дивна ли је! — дода мати. — Је ли удата?

Док се облачио, питаше се је ли му и то у дужности да зором иде у цркву. У исти мах привидјеше му се: отац, мати, брат, снаха и поп Фелицијан; учини му се да они са ужасом посматрају како облачи „турску“ одјећу; не говораху ништа,

Излазиш из мога дома у добри час, а ушла у тај, у који се крећеш, у бољи час!“ За оцем благослови је и мати тако исто, ако је плач не омете!...

Затијем долажаше извијест какав су утисак учинила његова три писма. Отац бјесни. Неће да знам ни за што. Мати је дуго плакала и прва приложила свој прилог: сто дуката. Ујак је дао другу стотину, а она и муж трећу.

Стане Сердарева, мати Крцунова, бјеше унакажена. Браственици мирно сјеђаху поред мртваца на путу, слушајући потанко причање Марка Јокашева,

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

У ТРИ ОДЈЕЛЕНИЈА ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: У првом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ЊЕН ОТАЦ МАТИ КУМАЧА У другом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ОТАЦ МАТИ ТЕТКА У трећем одјеленију МУЖ ЖЕНА ЊЕН

одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ЊЕН ОТАЦ МАТИ КУМАЧА У другом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ОТАЦ МАТИ ТЕТКА У трећем одјеленију МУЖ ЖЕНА ЊЕН ОТАЦ МАТИ ПРОВОДАЏИЈА ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО ПРОСИДБА УГЛЕД 1.

другом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ОТАЦ МАТИ ТЕТКА У трећем одјеленију МУЖ ЖЕНА ЊЕН ОТАЦ МАТИ ПРОВОДАЏИЈА ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО ПРОСИДБА УГЛЕД 1.

Три дана су моја, а после макар вратове, то јест, поломили. (Одлази.) УГЛЕД 2. (КОД ДЕВОЈКЕ) ОТАЦ и МАТИ МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу. Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи.

Три дана су моја, а после макар вратове, то јест, поломили. (Одлази.) УГЛЕД 2. (КОД ДЕВОЈКЕ) ОТАЦ и МАТИ МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу. Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи.

Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет.

ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има. МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.

Дигла си је с тим проклетим модама па и онај који би хтео, не сме да се усуди; а опет други траже колико не можемо. МАТИ: Забога, и други људи немају; али се знаду помоћи; а ми, канда је пало неко проклетство на нас.

ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи. МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је.

МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако.

МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш. МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј!

ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш. МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј! Сад ми није до другога него до моје бриге. Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Кад ме мати није питала —ја сам одлично разумевала, тј. нисам се ни старала да разумем, већ сам просто видела. Али на срећу мати

нисам се ни старала да разумем, већ сам просто видела. Али на срећу мати није увек питала и неке песме остале су разумљиве.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за нама добро говори.

О, мој Гавриловићу, куће падају и дижу се, а народност живи. ГАВРИЛОВИЋ: Да сте видили како је једна мати за сином плакала, и опет једна жена за мужем. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! А плачу ли кад им иначе ко погине или умре?

Видите: жена... она ће добити другог мужа, или ће се дичити што је удовица за народност погинувшег јунака; мати... она би, као Српкиња, морала плакати кад би јој син на постељи умро.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

се: »многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудоумни«, крије своје порекло и место рођења, и пише: »отечество ми земља, мати же гроб«. Када је писао своја дела био је »в старости глубоцеј«.

Умро је око 1748. и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати умре наскоро, око 1752, а деца се растуре по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку.

ПОПОВИЋ ЖИВОТ. — Јован Ст. Поповић родио се у Вршцу, у Банату, 1. јануара 1806. Отац му је био Грк, трговац, мати Српкиња, кћи српског живописца из XВИИИ века Николе Нешковића.

Умро је напречац 20. фебруара 1908. КЊИЖЕВНИ РАД. — У својим успоменама Матавуљ прича како му је мати, разборита и жива жена, дала »вољу к фабуловању«.

Милићевић, Вук - Беспуће

у ноћи, да замишља, и нехотице, своју кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све

Сиротиња је била јача. Мати га није чула, кад, пред подне, стадоше његова кола пред кућом. Само што се помоли једна уплакана баба, нека његова

У ћошку, поред хладне пећи, на малој троногој столичици, сједила његова мати заогрнута и сва у црнини. Кад је ушао, она се није ни макла, није отворила уста, већ дигла само очи и погледала га

сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи, запрепашћена и сатрта једна мати. Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи. И туга материна прелазила је и на њега.

То је био први страшан дан у његовом дјетињству. Мати је била слаба и изнемогла и једва корачала, гушећи се у сузама тресући се и посрћући; њих троје дјеце савило се око

Умрије, иза боловања од осамнаест мјесеци, једнога јутра у мају. Гавре Ђаковић памтио је како је њих дјецу пробудила мати у зору, плачући и љубећи их, како се кућа напунила свијетом, како је касније изишао, сав уплакан и гологлав у башту.

у свом ћошку свој школски задатак, да шкрипи перо и да се чује како она сваки час намијешта столицу, — а да њезина мати која сједи непомично са радом који забавља руке, не прилази к њој; она се радосно изненађивала кад би осјетила њезину

који забавља руке, не прилази к њој; она се радосно изненађивала кад би осјетила њезину руку на својој глави кад би мати сјела поред ње, и питала да ли јој је задатак тежак; она је тако задовољно учила заједно с њом, и често би јој било

и налазила собе ненамијештене, и сто од ручка нераспремљен; кад се на њу сасвим заборављало; оца није било код куће, мати, у јутарњем руху сједи на дивану уплакана и наслоњена на лакат; — онда би Ирена послушно сјела у који ћошак, осјећала

Тек је осјећала да се је догодило нешто страшно за њу; она једва очекиваше да јој дође отац или мати које није видјела дуже времена, да их испита, да сазна то што је мучи, и да се потужи.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И тетка, и стрина, и стриц, и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом спомињали), и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао.

Но мати му је вић умела накнадити оца, и њена милошта осладила му је рâне дане детињства, тако да је то најлепше и најведрије

После је долазио сам јед и чемер. Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је

А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Како дође, процвилела мати: „Помоз', оче, молитву очати!“ Отац гледну јадно боно дете, Погледа га од главе до пете: „Ришћанице, болест је

Немој плакат, драга мати мила, Јер у мени лежи дивна сила, Крепко срце, ноге, руке здраве, Идем, мати, да наберем славе, Идем, мати, с

Немој плакат, драга мати мила, Јер у мени лежи дивна сила, Крепко срце, ноге, руке здраве, Идем, мати, да наберем славе, Идем, мати, с врагом да се бијем, Душманина злобну крвцу лијем.

драга мати мила, Јер у мени лежи дивна сила, Крепко срце, ноге, руке здраве, Идем, мати, да наберем славе, Идем, мати, с врагом да се бијем, Душманина злобну крвцу лијем. Врази сужну домовину тлаче, Чујде, мати, како она плаче!

Врази сужну домовину тлаче, Чујде, мати, како она плаче! Оћу боме одрешит јој узе, Отрти јој тешке беде сузе — Оћу ићи у слободе бој, Макар живот изгубио

Ено чета браће амо стиже, Како ми се душа силно диже! Збогом, мати, збогом, брате, драги, Чувати ме оће Боже благи. Идем врагу злобу да наплатим, Као јунак да се дома вратим.

Оће она да је све у реду, А Ђока по земљи се ваљушка, Не зна за овога света беду, Он изнутра на вратôца гледа: „Мати, мати, ево један деда! Слеп је, мати, седе дуге браде, Ал' у торби нешто он имаде.

она да је све у реду, А Ђока по земљи се ваљушка, Не зна за овога света беду, Он изнутра на вратôца гледа: „Мати, мати, ево један деда! Слеп је, мати, седе дуге браде, Ал' у торби нешто он имаде.

Слеп је, мати, седе дуге браде, Ал' у торби нешто он имаде.“ Ђока скаче, матери око врата, Она с њиме одлази на врата.

'“ 52. „Па за руку мене лати, Оде причат реч несретну, Како њему отац, мати Оће другу да наметну; А он рече да без мене Нигде њему нема жене.“ 53.

Па га пита де бијаше, Тако дуго де остаде, Јоште нешто друго ћаше, Ал' се њојзи то не даде. „Мина, Мина!“ викну мати, А ћи мора послушати. 66.

“ 68. Пође цура, па ми стаде, Стаде мало на ти врати, Глену драгу свом назаде, Ал' је спази брижна мати; Погледа је, плану оком, Шта ће цура, мора скоком! 69.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Не бој се ти... — Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати. — ’Ће иде? — промуца он. Па готово бежећи, натрашке изиђе из собе и завуче се под амбар у башту.

за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе готовину. Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком.

Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи. Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само

Моја вас је мати радо имала. Јер једно што нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она

И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама.

Ја га истина... али ти знаш боле. Обиђи да видиш! Мати узима, једе, и ма да је изврсно јело, она опет ставља примедбе, како би то изгледало да она То једе само из доброте те

А кад ми што год добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама. — На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало.

У том дође са рада твоја мати. Улази она тихо, понизно, са прекрштеним рукама, носећи под пазухом остатак од свога ручка. — ’Бро вече!

Мало ти и онако досађује па још и ово... — Нека, нека — прекида је мати. — Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека.

И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио.

Прича она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори. После се ти пробудиш и онда вечерамо.

После се ти пробудиш и онда вечерамо. Твоја мати донесе што год од ваше куће, а и с оним што ми имамо, вечерамо заједно.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Положићу јој тело на чудна носила, од покиданих жица и старих гусала. За носили' ће ићи родбина њена сва: Лепота, мати њена, и Вера, сестрица. А крај ње ће да иду све ситна сирочад, скорашњих пољубаца љубавни пород млад.

А напољу, у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка пада јецајући око врата: „Мајко мила, мајко стара, опет идеш од главара?

Ал' храмови сви су мали поред оног храма света у ком главом обитава Астарота, мати света. Од сухога стоји злата саливена слика њена, под ногама слике златне бела стена од степена.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац? Она му одговори: — Синко, хоћемо га тражити.

Али он кад виде мајку где плаче, навали још већма и стане је заклињати да му каже што је. Онда му мати приповеди све по реду како је имала три кћери као три руже, и како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све

Стојша кад саслуша матер своју рече јој: — Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим. Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

Онда мати видећи да се Стојша оканити неће, рече му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на

— Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат? Мати му плачући одговори: — Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле, — па му изнесе мараме и да.

остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.

Како дође у собу змајеве матере, рекне јој: — Помози бог, мајко! — па јој приступи и пољуби ју у руку. Змајева мати рекне му: — Бог те помого, синко! Које добро? Роб: — Тражим цареву кћерку које нестаде од оца из зазидане куле.

Змајева мати му рекне: — Срећан си што ме одма при првом поздраву матером назва, и к руци ми приступи, тим си ми постао син.

Змајева мати сакрије роба под корито за врата и прикрије га, да јој га синови, ако с пута срдити дођу, у првом срцу не раскину.

Тек што она роба сакрије, ал ето јој синови рупише у собу и проговорише: — Добар вече, мати! Мати им одговори: — Бог ми вас помого, децо моја! Добро ми дошли. Јесте ли ми се добро прошли?

Тек што она роба сакрије, ал ето јој синови рупише у собу и проговорише: — Добар вече, мати! Мати им одговори: — Бог ми вас помого, децо моја! Добро ми дошли. Јесте ли ми се добро прошли?

Змај један одговори: — Јесмо, слатка мајко! На то најмлађи рекне: — Ту код тебе има крштена душа! Казуј, мати, је л истина? Мати одговори: — Погодио си. Има. Ту је ваш побратим.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Зато су га и прозвали деда „срдило, бурило“. Кад је год празник, он неће да руча; зови га, моли га, удри га; он ћути. Мати покојна имала је доста невоље с њиме, али субординације никако. СОФИЈА: Шта знам; да је ваше нарави, волила би.

Тако је. „Вуци се у собу“, мати кћери говори; а зашто? — да она може слободније на сокак гледати. Но ово засад нека стоји, него шта ћу с новцима, с

ПОЗОРИЈЕ У ДВА ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: НЕША, трговац у Београду ЉУБА, његова кћи СТАНИЈА, Нешина мати ВЕЛИМИР, његов син МИЛАН, чиновник ПИЈАДА ВУЧКО, ћирица ДЈЕЈСТВО ПРВО (Лепо намештена соба, о зиду виси један сат,

и несрећа од жене, цео се комшилук на њу тужи, где год дође оће да је прва да све надговори, канда је другима језик мати спредала.

Ја на то разљућена, виле га однеле, дочепам га за косе, нек докаже да је моје дете копиле; на које његова мати дотрчи као стрела, да ме угњави. Ја, фала богу, како ме створио, дочекам је, и добро издеветам.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

— Ох, Боже! Зашто сам дошла у ову кућу? Зашто ме није мати боље уморила, него што ме за ћоравца дала! ПЕРСИДА: Заповедате штогод, милостива госпођа?

СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш. Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си? Кукавицо женска, немаш памети ни као бува! ПОЗОРИЈЕ З.

Сад ће ти пући глава на четворо! СРЕТА: Море Пело, који ти је враг? СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја. Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје.

Дед мало ракије. СУЛТАНА: Ја не пијем ракије! СРЕТА: Откад? СУЛТАНА: Откад ме је мати на несрећу родила. СРЕТА: Да шта пијеш? СУЛТАНА: Ја сам на кафу научена. СРЕТА: Ха, ха, ха!

СТЕВАН: А гле мајстор Сретинице, како лепо зна претити! СУЛТАНА: Мајсторица ти била мати, па те лебом ранила. Ја сам твоја госјгођа. СТЕВАН: Иди па спавај, боље ће бити; нек ти мало изиђе из главе бокал.

СРЕТА: Твоја кућа, јел, што има вина и ракије; чекај, свињећа мати, научићу ја тебе. (Замане.) Кући! СУЛТАНА: Јао, не дајте ме, не дајте ме!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

да оперем руке, певушећи ону дечју песмицу „После змије са Адице треба увек руке прати, немој да те на то опомиње мати...“ Сапуњам тако руке, кад онај даса нешто као прошишта у мом правцу! — Молим?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

) - У прозорском стаклу се огледају брегови: вјетар духне - такну се процвјеталим трешњама. - Мати колач износи, босиоком начичкан. Око стола аура, тишинини незуји. (Свети Марко, хитро си жито с браде просуо!

То жалба није но песма ина: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Ја гинем, Мати, лудом матицом и тргам грозје, тргам купине, и витлам, витлам божур-палицом, и Трпим, тупим трулеж трупине.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Само ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не могу, јер ме је мати на смрти заклела да се без њега не венчавам.

БАТИЋ: Господин Вујућ, не знам како ћу да вам у очи погледим. Моја безумна, тако да јој кажем, мати полакомила се на речи једног ниткова, и дала прстен Јеличин, мислећи да добија дукате у залогу за њега.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Кад одједном, једно вече, газда рече: „Стар ми Сивко, зла му мати, сјутра ћу га уцмекати и зовнућу Једног старца, да одере мог магарца.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела. — Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Коса јој је савим светла. — Волите много децу?

У сваком случају ни ваше острво није мање лепо од вас. — О, оно је и уистину лепо. Само ја нисам са острва. Моја мати је била али се затим удала у Сарагоси. Ја само проводим лето код ујака и ујне. — Ваша ујна је из Сарагосе?

— И пилићи које Ферера очекује биће већ кокоши, — додаје шалећи се девојка. „Ти такође, мислим у себи, бићеш мати, твоја јединствена вечерашња свежина биће само успомена. Нашто се онда враћати!“ — Доћи ћу, сигурно ћу доћи.

Трајало је шест недеља; мати, само мати га је спасла. Бојим се што је тако ислабио. — Сада ће се већ брзо угојити. После болести се увек брзо

Трајало је шест недеља; мати, само мати га је спасла. Бојим се што је тако ислабио. — Сада ће се већ брзо угојити. После болести се увек брзо поправља.

Једва смо успеле да смиримо мале и сад смо биле мало да се освежимо. Ви сте их сувише мазили. Ево ово је мати Пипова. Руковах се са старицом. — Задовољан сам што сам вас видео. Пипо спава? Рекли су ми да сте га ви спасли.

— То је била строга жена, твоја мати. — Строга? Страшна. Када је сањам само, скочим. Нисам никада разумео зашто је била таква. И колико сам је поштовао!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Бога Кад последњи зачу крик, Са светлошћу лица свога Обасја му бледи лик — И онда се с њиме врати, Где га брижна чека мати. Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има? – Не знам!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

На јесен има све да се реши — говорио је отац. — Сироте мајке! — плакала је моја мати, бришуће очи кецељом. Она је уопштавала свој бол, плакала је због себе, а и за друге.

— Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка. — Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке.

Између преклопљених ручица, горела је свећа... А једна жена, сигурно несрећна мати, седела је више главе малог мртваца и тихо нарицала. Прошли смо ћутећи...

Али свеједно. Стегао сам објаву и потрчао на станицу да ухватим воз. Причала ми је мати да је отац пресвиснуо. Откако је почео рат по целе ноћи није спавао.

тек једне ноћи, изненада, склопио је очи занавек мој добри отац. Мати и сестра, прибијене једна уз другу, тихо су јецале.

иду наизменично, да ми у једноме тренутку беше чудно зашто се и тај свет толико радује. Примирили смо се и ми. Мати ме је стално пратила погледом. Иако у тузи, у њеним очима видео сам и зрачак среће. Задовољно је пословала по кући.

Дохватих је немо за руку. Сестра је приведе столици. — Примири се — тешила је нежно моја мати. — Шта можеш. Судбина... Промисао Божја... — Али зашто је и тај Бог био тако... немилосрдан према нама?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Нећу те појести. — Дивљачно је, госпођо, много, стаде га правдати његова мати. Није ни излазило међу људе. Таман рекох: да ми буде од помоћи, а оно...

воде, око Мораве хранитељке, јер она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као добра мати, прала их, чистила, а благо сунце повијало их и сушило свој зрацима... О, дивна, шумна српска Мораво!...

Јест, сећа се тако живо... довела је мати, са млађом сестрицом, у цркву. Стоје оне тако у једном крају и ћуте. Мати се крсти, а она гледа у пламичак кандила,

Јест, сећа се тако живо... довела је мати, са млађом сестрицом, у цркву. Стоје оне тако у једном крају и ћуте. Мати се крсти, а она гледа у пламичак кандила, што трепери пред распећем на врху иконостаса.

Стотинама питања и прекора управи она оцу, говорећи и питајући брзо, не знајући о чем ће пре. Шта ради мати, сестре, пише ли брат из Београда, који тамо учи гимназију, па питања о крави Зорки, њеној љубимици, о ружама и

И сад је обузима дрхтање, а глава све јаче стеже и заноси. Остави ствари, па опет леже. Око подне дође јој мати. Она се сва промени, кад угледа то мило јој лице, скочи с кревета и обисну мајци око врата.

— Зар још ниси устајала од спавања ? ослови је мати, видећи је необучену. — Устала сам, па ме нешто глава боли. Сад је већ прошло. А ти, јеси ли се намучила у путу?...

Сад је већ прошло. А ти, јеси ли се намучила у путу?... Камо вас досад, за Бога! Тебе сам једнако погледала. Мати јој, Смиљка, изгледаше старија од оца јој.

као луд, а неки пут је добар човек. За сад не говори са њим. Мати, као и свака жена, рада је сазнати узрок тога непријатељства, а Љубица, да би је задовољила, прича јој понешто о

Љубица се склупча и ућута док јој заспа уморна мати. Лежећи уз њене топле груди, она се сети срећнога детињства, кад беху само њих двоје деце, она и брат, па лежаху овако

»Као цигани !« рече отац и насмеја се. »Даће Бог, па ћемо до године у нашу кућу« одговори мати, стежући њену ручицу...

Па после оно заносно играње у аптовини иза куће: тада је мислила да ће се исто тако играти И кад буде велика као мати, И чудила јој се што се и она не игра, кад је то тако слатко и весело!... Па сеоба у своју кућу, па полазак у школу...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Искаше га и данци и ноћи, Искаше га ал’ га мати не да. “Дај га, дај га, цар да се називље.“ “Нејако је војску да војује, Нејако је коња да ви јаше, Нејако је

Црњански, Милош - Лирика Итаке

У мраку само кад ми идеш, а очи ти се болно смеше, чини ми се иде ми красна проста сирота мати божја. МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим.

Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? И њој ме мати дојила, од првога плача? Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.

Моја мати, Марина, била је девојка крупних очију, косе до колена, и кад је била седа. Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг

Моја мати, Марина, била је девојка крупних очију, косе до колена, и кад је била седа. Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере

је био толико пун дугова, и толико осиромашио, да нису имали ни толико новаца колико је онда стајала једна колевка. Мати ме је повијала у једном кориту у ком је хлеб месила.

донео ми је српски превод Рата и мира (или мађарски превод) и ја сам тај роман прочитао за дан и ноћ, иако је моја мати тврдила да због тога може да наступи слепоћа.

Наручио је за моју матер меда. Умро је идућег дана. Није дозволио да ме позову из Темишвара, са школа. Моја се мати, удовица, вратила доцније опет у Темишвар и становала у згради Општине. Прозори нашег стана гледали су у порту.

Био сам типични сметењак свог времена. Моја мати, међутим, имала је богатог брата у Бечу, који је захтевао да одмах дођем код њега и учим Експортну академију.

Ја сам зато остао на Ријеци. Моја сирота мати одобрила је то, јер је та академија обећавала запослење својим ученицима. Слала их је чак и у азијска пристаништа.

Оне су се звале: Церњајски! Пошто ме је мати издржавала и никад дотле нисам зарађивао хлеб, ја сам се населио, на Ријеци, у пристаништу, изнад рибље пијаце, у

“ Моја мати имала је на Ријеци рођаку, из Панчева, која је била удата за једног трговца на Ријеци (Михаило Вуја). Међутим, свет на

Поменути клуб водио је играче на заједничком пасошу. Прешао сам дакле у Београд и остао. Моја мати имала је у Београду неку сестричину, чије сам презиме заборавио, али знам да се звала Маца.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

“ Мат. ИИ., 16. У глувој ноћи безљудних пустара Бежећ пред мачем крвника Ирода Девица — мати с чедом се одмара После толика пута, мучна хода.

И докле мати на груди стискава Чедо — звездама мала јата броде Анђелске душе невиних жртава. ЈОВАН ПУСТИЊАК 1. Рибизле Сурови

свеједно је. А тамо ћу бити ближе мами... Госпођа у црнини: (Уздахне.) Вараш се, дете!... Мати је далеко... Осетила сам данас то... Изгледа да је тако сад у зиму...

волим те као своје рођено дете. Сироче: Идем! Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!... Сироче: Мати моја! (Одлазе.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Његова сирота мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

у некој кући зачује се врисак гладног одојчета, кога сањива мајка притискује на пуначке дојке и, док оно жмурећи сише, мати га крсти и одгони сваку нечисту силу...

Отац дође весео, узме га на руке па му пева и прича пуно лепих ствари... После га стану целивати и отац и мати, стану се обоје весело смејати и отимати о његов загрљај...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Али она се заљубила у неког сиромашка, неког младог канцелисту и задала му реч. А мати (разуме се: маћија) није хтела ни да чује за ту љубав, него је једнако терала да пође за неприлику, за немилу дику;

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

„Тја, свет...!” (Деда ружно опсова) „Некоме маћеха, неком мати! Да сам однекуд са Косова Нагрнули би делегати, И министри спољних послова И Шеста флота у фрегати, Сви би

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И душа моја није хтела знати За тајну грижу и осећај стида, Ни да л̓ ћеш бити добра као мати, Или си стара, вечита Далида.

Живот ће проћи ко тренутне пене, Маћија некад а некада мати, Напречац ће, у напону, да свене, И шта је старост никад нећу знати.

Таква је судба! Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо, као мати, Нов језик с новим осећајем дали.

Нека, жудно среће, човечанство прене У чекању страсном. Буди права мати, Дижи, стварај, руши, ко да нема мене, И дај срећу коју ја не могох дати'', — Ја бих тужна срца и погнута чела Рек̓о

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше ником свесну љубав дати!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ОТПРАВИШЕ ТРИ ЧЕТИРИ ДРУГА ДА ПОЗОВУ НА СКУП ТУРСКЕ ПОГЛАВИЦЕ. КОЛО ПОЈЕ Љута клетва паде на изрода! Прокле мати од невоље сина, те књегиња Иванбеговица, прокле Мара свог сина Станишу.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед

И све, и сестре и мати, утркивале се која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето. Нису могле замислити да

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала, чекајући га.

И он је ово друго изабрао. Софкина мати је била најмлађа од свих сестара, и кућа њена била је истина некад мало богата, али тада доста оронула.

одавна то некадашње богаство прежалиле и поудавале се за ситне трговце, бакале, већином скоротечнике, док се Софкина мати, Тодора, од свих тих сестара одвајала. Била више мушко него женско. Вижљаста, сува и црномањаста.

И чак за време тих путовања умрли му отац и мати, Софкин деда и баба. И као да га гласник није могао на време наћи, када се то десило, те није могао стићи, да их бар

Софкина се мати, вечито захвална што је он њу узео, узвисио је к себи, показа, више него што су се од ње надали. Као да је била из

И даље се цела родбина ту скупљала, долазила. Она, мати јој, гледала је да приликом сваког празника, славе, имен-дана буде увек све лепше и раскошније.

Сви би се тада ослободили, а нарочито мати јој, која једва дочекујући ту прилику да се и она са њим, највише ради осталих жена, штогод разговара, шали, почела би

Спроћу њих седела би мати. Она, сигурно окупавши се за овај излет, била сва румена и светла. Њене очи, оне њене чувене, крупне очи са изведеним

Отац би био цео дан доле, у башти, изваљен на јастуцима, опкољен тацнама дувана и шољама од испијених кафа. Мати горе, на кули, сва срећна, једнако је била на прозорима од собе, које тобож ветри и паје.

После, док би мати намештала горе постеље, отац би остајао да пијући лешкари. А често, испрва тихо, за себе, доцније јаче и гласно,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

НОЋ СЛУТЊЕ Спавај мирно, чедо моје; Све је мирно... Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о. Ти не мораш, као мати, У тој тами Бдити, знати Да смо сами, да смо сами.

Ипак није била залуд она вера Што је некад била водиља и мати. Видео је да га Време гробу тера. Али он је знао, и морао знати, Да ће му прошлост и будућност бити, И да неће

— Зар је било тога? — И много још чега. Требало би знати Читав један речник! Родитељи, мати, Пријатељство, верност, браћа, жртва, дрâга, Отаџбина, народ, самилост, поштење — Све речи које су отишле без трага.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Тако скоро у једној кући на Цеклину, питам: „Камо она мала?“ — „Малу зову мајком већ“, одговори ми њезина иста мати, смијући се. — Ја се прекрстих.

„Шта је то, Стаке?“ запита је мати, улазећи из авлије. „Па некаква амајлија, шта ли, Јанкова. Донио је Озринић. Бјеше му тамо остала!

Ђе је Милун?“ „Тамо су сви, и мали ће бити с њима.“ „Ово ће изгорјети, стрина, богами!“ рекли дјетићи. Мати и кћи брзо поставише двије округле трпезе, једну до друге. У то и људи сви у гомили, дођоше из преграде.

Ја сам уморна, не могу више!“ „Лези дијете!“ рече он. „Чудна ли је понекад!“ примјети лагано мати јој. „Осорна, брате, као дивокоза!“ „Нека жено!“ прекиде је сердар. „Невоља јој је, богами!

— Ма знам ја то све, женска главо, што солиш море! Бог с тобом, друго, та јесам ли ја мати Станина! Што да ти мени причаш што напамет умијем...

“ запита сердар. „Отишла је на воду. Тужаше ми се да је боли глава. Ублиједила је као урна“, одговори јој мати. Јанко и Адолф, гледаху један другога, кад се сердар одмаче. „Но, хоћеш ли ми одгонетнути ту загонетку?

„Е, нећеш док не одговориш!“ „Бих!“ одговори она и одлете као кошута. „А кучко једна!“ викну јој мати, која се бјеше притајила.

„Оо-о Стане!“ Нико јој се не одазва. „О-о-о Стаке!“ Ни другом. „О-о-о Стаке срећо!“ најзад ће Јока. „Ето ме мати, ето!“ одговори цура и до мало стиже.

„Срећо моја!“ тепаше јој мати. „Биће, као што твоје срце жели. А и моје жели то исто... Грабићемо се око оног... лац-ма-нина!“ рече јој на ухо.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Једе се као месец. Као да му сто шиљака под кожу уђе. Крив као гудало. Лако као перо. Лебди око њега као мати око ђетета. Лети као муња. Лети у очи као зној. Лије киша као из кабла. Лупа као путо у лотру. Мек хлеб као душа.

Мутна вода као орање. Мýчи као (сињи) камен. Накићен као сеоска млада. Налик кô јаје на јаје. Намиче као мати с јединчетом. Намргодио се као да ће му киша из чела ударити. Нигда му језик не стоји као воденично коло.

Боји га се кô свећа помрчине. Боји се као девојка од удаје. Весели као на даћи. Весели се кâ и мати мртву сину. Весео као да му кућа гори. Вјешт као магарац у кантару. Воле се кô око и со. Воле се кô пси и просјаци.

Кумине ми куме, па њезине друге, из првога села ђеверић. Моја баба и његова баба двије рођене бабе. Моја мати и његова мати на једној води пређу прале. Моја мати и његова мати на једном се сунцу грејале.

Моја баба и његова баба двије рођене бабе. Моја мати и његова мати на једној води пређу прале. Моја мати и његова мати на једном се сунцу грејале.

Моја баба и његова баба двије рођене бабе. Моја мати и његова мати на једној води пређу прале. Моја мати и његова мати на једном се сунцу грејале. Моја је мати и његова на једном сунцу тарану сушила.

Моја баба и његова баба двије рођене бабе. Моја мати и његова мати на једној води пређу прале. Моја мати и његова мати на једном се сунцу грејале. Моја је мати и његова на једном сунцу тарану сушила.

Моја мати и његова мати на једној води пређу прале. Моја мати и његова мати на једном се сунцу грејале. Моја је мати и његова на једном сунцу тарану сушила. Моје секе Јеке, па њене Неке, ручнога девера рођени пасторак.

Што ће богу говеда кад меса не једе. Г) ОСТАЛЕ ВРСТЕ ГОВОРНИХ ИЗРАЗА 1) ОДГОВАРАЊА И НАДГОВАРАЊА Била ми је боља мати. — Одговори се ономе који рече: лани си боље живео. Био сам у млину.

— Не губи се добро, кад је добру дато. — Сто пут дај, а једанпут не дај, ниси никад дао. — Брат ми није ког ми мати роди, него који ми добра чини. — Себи помоћ крати, тко је другом нијече. — Ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати.

— Богат како хоће, а убог како може. — Ко има да трати, ко нема да пати. — Богатству је мати сиротиња. — Богат једе кад хоће, а сиромах кад може. — Богата Влаха и штета помаже.

— Свака сила за времена, а невоља редом иде. — Зло годиште рода иште, а невоља пријатеља. — Невоља мати и кћери је рада. — Чувај се беде, докле не дође. — Беда беду рађа. — Где је невоља, ту није воља.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

125 41. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА. 126 42. ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА. 127 43. СОЛОМУНА ПРОКЛЕЛА МАТИ. 128 44. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. 129 45. КРАЉ И ЧОБАНИН. 131 46. КО УМИЈЕ, ЊЕМУ ДВИЈЕ. 133 47. ДВА НОВЦА. 134 48.

Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: „Ту си, побратиме!“ — „Ту сам“.

Отац и мати, и други дворани стану га одвраћати, да се прође те срамоте; како би он, царски син, узео говедарску кћер, код толики

(Зла жена), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна гобела у као а друга из кала), 43. (Соломуна проклела мати), 44. (Лаж за опкладу) и 48.

Али он кад види мајку где плаче, навали још већма и стане је заклињати да му каже што је. Онда му мати приповеди све по реду како је имала три кћери као три руже, и како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све

Стојша кад саслуша матер своју, рече јој: „Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим.” Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

” Онда мати видећи да се Стојша оканити не ће, рече му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на

” Мати му плачући одговори: „Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле,” па му изнесе мараме и да. Онда он по

Кад то чује | Стојша одмах јој се покаже: „Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихар однео?” А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: „Слатки брате!

остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века. 6. ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ. Био један човек па имао јединца сина.

” Мати се обрадује изнајпре кад види свој пород, али се одмах забрине како би смела она за змију и у својој сиротињи просити у

А змија јој опет рече: „Иди мати, не премишљај ништа, јер знаш да су свакој девојци врата отворена; а ако ти је баш цар не да, не ће ти главе узети.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А ми, следећи излагање, приклонићемо се речи. Него, ти Боже и Господе свега, и, о преопевана Мати Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, нека буде ово делатно и стварно нама као и онима после нас до краја овога

у дом свој уводећи одеваше их, сироте нахрани удовице оправда, слепим, и хромим, и немоћним, и глухим и немим уистину мати би. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер други Авраам би, странопримац, земаљски анђео, небески човек.

А ти, Боже и Господе свега, и, о, препрослављена Мати Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да буде ово што је написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога

напастима и у скрбима и у бедама различним, чувајући непомично владавину своју благочашћа свога мудрошћу, оче Симеоне. Мати Дево Богородице, Божијим просветљена Духом, Пречиста, свети пророци светим гласима проповедаху, јер у тебе Бог Слово

Отежаног дремањем варљивим подигни ме својим заступништвом, мати Божија, не дај ме да усним у греховној смрти, предстатеља те и наставника својему животу сви имамо!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја. И ти, да не знаш да си је ти родила, ти си јој мати, и да ја, због ње, морам да те трпим — не би ми се овако ти сада преда мном... нити би још смела да ми сада ту...

не би, јер би отишла и ти куда су отишле и оне друге, њихне матере. Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке... МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо.

МАРИЈА Не кажем ништа. Само није лепо. Ако мени нису сви једно, нисам им мати, теби су сви једно. Сви су твоја деца.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

И како чадољубива мати, за руку водећи, к добром концу довела! Љубов друж[е]ства и пријатељства — слатка ствар! Слатко име! Слатко спомињање!

Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и трговац; мати моја, Круна именом, била је родом из села Семартона недалеко од Чакова, кћи Ранка Паункића.

најсрдечнији доброжелатељи, највећи благодетељи и владетељи; они су им и први управитељи, водитељи и учитељи. Мати моја, оставши удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по

А осим тога, коликим бедствованијам и болестима подложна је свака мати, носећи у себи и [х]ранећи плод утробе своје, коликом болу у рађању! Често, дајући другом живот, свој полаже.

И нарече бог првој жени име живот, јер је она мати свију који на земљи живу. Ево ваша слава и високо достојинство, која чини да сви народи краснонаравни и просвештени

Гди би[х] год видио најмању девој|чицу, мислио бих у себи: ово је мала мати человеческога рода. Од онога незаборављенога дна и до данас, како гди видим дете при сиси, споменем се моје милостиве

Мислим, слатка мати, пресвето души мојеј име, гди си да целујем стопе ногу твоји[х]! Од оног блаженог дна, велим, не могу видити мало дете

Дође ми на памет мати моја и мила сестрица моја Јулијанка. Сузе проливајући, начнем говорити: „Остај ми збогом, о предраго село, место

у том таку сладост која је превосходила свако блаженство, а кад би[х] с поља дошао, како би ме дочекала и грлила мати, како сестрица! Све ми је ово тада уједанпут пало на ум. Нисам могао опстати. Сад пролазим, може бити, последњи пут!

Из овога судим да, да ми је мати жива била, или барем Јула сестрица, не би[х] никада из Баната изишао. Био сам већ утешен, кад ми се пробуди друг, и,

Познат ти је стих Навмахија: Оϋτίγε τоίоζ έτύχϑη, 8’ ζέργειν φιλότητα χαί ήϑεα πιζά δαήναι. Није таког породила мати, верне нарави ко неће познати.

Уљеземо. Кад — али ту свадба и весеље. На наше искање воде мати женихова рече нам: „Драги путници, овде се данас не пије вода него вино; и ако [х]оћете, ’одите унутра.” Уљеземо.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоња дубоко уздахну. — Шта ти је? Зашто не идеш? — запита га мати. Бакоња одмахну главом. Домало отворише се врата и уђе гомила Јерковића. Први уђоше Чагљина и Шунда.

Чмањак, Кривица и Галица учинише тако а мати диже Шкемба, те и он ћуки стрика. — Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо! — Би молија за једну рич!

Видиш како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару. Ето, мати му прича како је мудар, како се привукâ да слуша шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из колâ два пршута и

— О, боже... боже! — проговори једва једвице мати. — Шта сам ти згрешила, чудни боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре... ћи о... ви на... ши ис... ко... па... ни...

— Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан! — рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести. Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком. — И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она!

Чмањак побјеже. — Бора ми, ствар је наполак готова. Не триба ништа но да ти речеш рич — поче мати. — Ти знаш да мени триба заминица, да...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Ти памтиш тоцило? — Па скинули смо га тек кад је мати умрла — не одговори одмах Аћим, а гласом не скрива зачуђеност и нелагодност.

Аћиму је мати више пута причала: под овим багремом, Василије, први њен домаћин, оштрио је ножеве. Био им је старешина, али је свим

Једне вечери, само је увече, кад не види мати, и смео да се игра тоцилом, окренуо је дрвену ручицу из све снаге, тоцило је зашкрипало, промукло, љутито, очајно,

Ни он, нити ико други. Кад се једног пролећа трули дирек срушио, он је веровао да се пас почешао и оборио га, мати је рекла, жалосно и строго: „Не дирајте га. Нека га тако док се багрем не осуши.

Нека га тако док се багрем не осуши.“ Тако сломљено, стајало је тоцило наслоњено на багрем док мати кије умрла. Онда су га скинули и одгурали око плота, поред јасенова.

Ваздухом струји љут мирис црнкасте слузи што од ножа остане на тоцилу, од трења вина и варница, јер му је мати причала: њен први домаћин Василије, кад оштри ножеве, заврне рукаве и ногавице, умочи нож у ћуп вина, раскорачи се,

Могли су само преко плота да гледају. Ката је седлала његовог ниског и косматог коња. „Други су ишли пешице“, то је мати увек наглашавала.

Лука не излази из воденице док и последња не утоне у густу шуму топола. „Зато што се стидео“, објашњавала је мати увек с прекором, њему, Аћиму баш упућеним. Аћим уздахну: зар га је једном прекорела оцем. А ја? И ја.

То му је презиме остало до смрти. И мене су све до војске звали Аћим Дошљак. Мати се љутила и дала је капетану десет талира и ужирену свињу да ме у војни списак запишу — Катић.

Идуће ноћи нећеш моћи да заспиш. Ја ти нећу дати. Од Божића ни ја не спавам. „Преровци су га презирали и исмејавали. Мати је била домаћин куће, а он је увек био њен слуга и воденичар. Као да јој није био муж и чочек.

Мушко је, и слуша. Кад смо сами, он ме још увек зове газдарица. А мужа треба имати или јунака или слугу.“ „Моја мати је и дажбине плаћала и кмета бирала. Она ме је и оженила твојом мајком, Живаном.

’Је ли ова Аћимова млада?’ питао је жене. ’То је твоја снаја’, обрецну се моја мати. Било га је стид и није дозволио да му твоја мајка пољуби руку. Чим је вечерао, отишао је у воденицу.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те боли. Јер зна да си мати; Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше другом свесну љубав дати.

Нашто, када је на јаде нам дата! Мати вечног страха; Кад не допире од покрова даље! До гроба мрачна, А тајна преко ништавога праха.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Наша земља, мати милионах, сина једног не мож' вјенчат срећом: самовлацем кад постане њеним, тад наздрави чашом Херкуловом.

ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати безбројнијех има лакша него сјенка крила.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Подсећао је и на Фигара, и на тореадора, и још на много шта друго са олеографија код мјесног бријача. Моја мати позове на ручак једну од тих глумица.

То га је ваљда друг у игри „смјерио бабуљем”, а њега облила крв, па се завукао у лужину и ударио у плач. А мати га дозивље с прага, у великом љетном поподневу: „Радивојеее!... Ооо, Радивојееее!...

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И његове везе почеше да избијају на видик. После три недеље опази их прво Станкина мати. Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута.

»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери! Сав свет обрће главу од ње, као од

Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Пошто се малиша докопа снаге, рећи ће један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо

— Е, мој синко, — рећи ће му мати — сада да ја продам башчицу па да купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук изјести, те

Јест, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети одовуд, док једва мати укабули и прода башчу те купи коња.

И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни гладни, ни без ватре. Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине.

Бре, све је добро досада; али да видиш сада јада, када га мати опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стаде га грдити и ружити на пасја прескакала, па да се и на

— Заповиједам да ми подоста донесете, и то одмах, сваке захире, и пуну авлију дрва, све суховине, нека ми има мати су чијем папити хаљине. — Све ће бити, господару. Поклонише се и одоше.

Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати — није шала, оде коњ, оде живљење! — па изиђе пред кућу, кад има шта

— Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. — А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих? — Ево ти кажем сад, него

времена она се осети трудна, и кад буде на том доба, роди змију, па је стане неговати, хранити, дојити, као свака мати своје дете.

На то му реку отац и мати да би он сам себи изабрао коју хоће. Он онда нађе сам једну сироту и пошље оца да му је проси.

Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод, главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети, а он скочи од сна па повиче: Шта то уради, да од бога нађеш!

Кад али ето ти месеца; како дође, назва матери добро јутро, па јој рече: — Овде мирише рајска душица. А мати му одговори: — Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру, Где се осмех и суза укрстили над твојом главом, Где ти је лепота смело красила девичност

данас, при појави сваке Невоље која диван народ прати, Велику неман коју даде тама, Што зна да рађа к'о проклета мати, Изуме пакла и плодове срама, И још невољу која народ прати.

и вечност каква је, И да ћу отуд траг безумљу знати; И где је прошлост са безбројно жртви, Чије је време, ко је Богу мати, Нашто је живот и куд иду мртви.

С часа на час Видим постељу. О какви дани! Заспао цвркут, дечији глас. А где су деца? Моји малишани? У дну дворишта мати, ногу боси'. Цвет црвеног кранфила у њеној коси. У црној коси црвени цвет. Црвеног трага по лицу ено!

Ја опет сањам. Дошла ми кћи, И дан велики: сунце је греје. Али и с њом мати. Срећни смо сви. Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Оваква визија увек ме подсети на Хорацијеву оду која почиње стихом: “О лепа мати, кђери још лепша! .. Студирање и размишљање о овим двема цивилизацијама, старој цивилизацији Грчке и новој

Ћипико, Иво - Приповетке

—На и теби! — обрати се момчићу и налије. —Хвала! —Што нећеш? —Деде, узми, Марко! — нуткала га мати. Узе и испи до половице. Девојке гледају.

—Исусе мој, милосрђе! — понови језиво и скрушено. Проповједник настави: —Света наша мати Црква милостива је: она је као квочка што, када олуја наслути, под своја мека крила сакупља своје пилиће да од олује

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

У другој строфи „Вука И“ тврди се: „Мати ме није као вучица језиком умила.“ Међутим, у десетој је обрнуто: „Као вучица ти ми уми језиком вид.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Пошто се Софка већ задевојчила, мајка мора на њу припазити: „- Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда ја смем допустити да Софка ма каква изађе. Таман!

Текст, наиме, не гласи како је малочас написан, него овако: „Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда она сме допустити да Софка ма каква изађе. Таман!

Тако исто она виде како и мати јој [. . . ]”. 83 Цела пантомима Тодориног збуњеног понашања која затим следи заправо је слика потекла из ћеркиног

последња у ВИИИ глави, он нас упозорава да је Софка отишла раније на спавање зато „што ће морати сутра, пошто ће јој мати бити неиспавана, (она) да порани и спреми и почисти кућу”.

Она је у том часу била насред собе („Горе, насред гостинске собе, стајала је мати”), стојећи је испијала кафу, и нигде није речено на коју је страну била окренута.

преламање немог говора, па самим тим и за двоструко одражавање свести између ћерке и мајке: „Видела је: да јој мати зато тако скупе хаљине даје да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као

пример немог споразумевања помоћу двоструког одражавања свести: „А да је заиста то, да се у томе не вара, и сама је мати о томе после увери. Јер, чим она виде како Софка тобож послом код ње долази, а знала је да то у ствари.

Да ли што га као сестра, мати [породична љубав] толико жали, бди над њим, што га толико воли, или као жена, девојка [еротска љубав].

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ох, ласно је мудар бити, Ласно ј’ тешит’, световати; Али људи, Бога ради, Зар не знате шта је мати! Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865.

»Српске Илустроване Новине« 1881. ЈЕДНОЈ ДЕВОЈЦИ Воли те отац, воли те мати, Воле те сестре, воле те браћа; Ја нисам чуо да ко са тебе Свој поглед брзо, мргодно враћа.

А ти просиш кору хлеба — Хоће л’ ти је когод дати? А знам, има многих, многих Што су били отац, мати. Умрла су деца њина: Ојади их жалост веља; Њима ј’ тешко, теби теже Без обране родитељâ.

А ко жели бити отац, А ко жели бити мати — А Бог не да — тај нека се Сирочади туђе лати! — Не, ти нећеш гладна зепсти Ни у Бога губит’ вере, Ма да

“ Појурише слуге Као бесни хрти, А он наже, испи Горки пехар смрти. Шта учини, чоче, Жалосна ти мати? „Волим у гроб пасти Него робовати!“ »Невен« 1885.

“ А човек, кâ човек, Шта је друго знао, Што му ђаво рекô То га послушао. Сад отац при вину, А мати при кецу, — Онда ђаво оде Да им чува децу.

МИЛИНА Видиш кол’ко видиш са остатком вида (Ал’ давно и гледаш, мотриш без прекида) Видиш, земља-мати и прима и даје, По њивама клâси злаћано се сјаје, Чујеш драге тице кроз зелене гаје.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Нисам ни ја сироче у бога. МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује? Она ће све с њеном проклетом модом да спири и измоди, пак онда? — Не, не, жао ми је, ал’ не може бити...

Моја успаљеница, тако да јој кажем, мати истерала те је као најгорег бећара, и ја нисам смела да јој ништа рекнем. ВАСИЛИЈЕ: Ништа је то, Евице, само кад ти

ЕВИЦА: Ах, мој Васо! Ти ме нећеш моћи узети. ВАСИЛИЈЕ: Зашто, гди ме је твоја мати отерала? О, то је ништа, она ће се лако повратити, познајем ја њено добро срце.

ФЕМА: Ху! Камо та срећа! Ја сам заиста несрећна мати. САРА: Не старајте се ништа, ово је филозоф. (Ружичићу.) Нас као старе персоне чека по један шољ кафе, ви се међутим

РУЖИЧИЋ: Химен само два једнака серца стеже? САРА: Имате право, невоспитана је, а и свашта. Него, мати јој је друга жена. Она и вас на ручак позива.

ВАСИЛИЈЕ: Не знаш, она плаветна артија што сам ти је дао у мајстор Митровој кући, кад нас је твоја мати затекла. ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети. (Отиде.

ВАСИЛИЈЕ: Гди си је, до триста врага, оставила? ЕВИЦА: У бурмутици. А моја несрећа мати дала филозофу. ВАСИЛИЈЕ: Шта, филозофу? Код филозофа моја решконта? Чекај мало! (Пође.) ЕВИЦА: Васо!

РУЖИЧИЋ: Највиспренији неба дар јест стихотворство. ЕВИЦА: Молим, јесте ли што од моје матере добили? РУЖИЧИЋ: Мати јест пањ стари, Со својими дари. ЕВИЦА: Нисте ли какву бурмутицу добили?

РУЖИЧИЋ: Да претворитсја в камен моје тјело, ашче знам за какову решконту. ЕВИЦА: Није ли вам моја мати дала с бурмутицом? РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, недостојно тоже бурмутице.

Петровић, Растко - АФРИКА

Шминка је код црнаца исто тако општа као и чистоћа. Мати ујутру шминка децу која још пузе; младић будећи се за лов шминка свог друга или брата.

Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони. Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима.

Кинин. Доручак обилан као да се руча. Дуги разговори са госпођом Франсис Беф. Волео бих да ми је мати, толико је добра, нежна и чедна.

Затим, чучећи један пред другим, браћа, другови, или младић и девојка, или мати и син, они плавичастим металом окружују своје очи, сенче лице, јачају боју усана.

Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд. врло добро и да сам срећан што је тако и код њега. Он ми од своје стране показа свој дом.

Треба се сетити да ни код нас мати која има дванаесторо деце не мора бројати да би знала да једно, није ту, јер у њеној свести није број деце који се

Ја нисам навикнут овде. Самбола Садио? Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола? Њугулу Була Сакилибо? (мати Садие Самболе) Садио? мезимче — последње дете. Нисам одавде. На Кама, кћи Дјелиа Киуле. Забављам се.

О и плаче! Ја сам, замислите, пушио кад сам имао осамнаест година и сав сам мирисао на дуван, што моја сирота мати опази, а онда — о ви можете слободно веровати не само да ме је тукла.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ХАСАН: И ово пише: „У Станоја се негде прикрила Војводе бившег ћерка једина, Па сад је тражи мати њезина“. ГЛАВАШ: То ми је жена, Та дивна ћерка бившег војводе Што је на Делиграду храбро погинô.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

мале главице па радознало гледе шта се то око њих све, збива, не појимајући зашто је цве то, зашто их је престрављена мати онако брзо покупила, потрпала на кола, па сад бежи с њима; зашто су они оставили своје огњиште, своје баштице, где су

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ХХХІХ Накићени твоји свати, Тебе кити твоја мати, — А шта ће ти војно дати? Просуо бих песме своје, Што ми срце сада поје, У недарце твоје.

Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме! ЛXІІІ МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.

Махом дође мом погледу, Па не могу разазнати Које ли је моја љуба, Које ли је моја мати! Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’ сликом мојих Пријатеља и другова.

“ Твоја Смиљка, сиротанка, Још не може ногом стати, А отац је зборит’ учи — Прва реч јој биће: Мати! Кад узмогне ногом стати, Кад научи матер звати, Довешћу је гробу твоме, Ту нек каже: Мати, мати!

Кад узмогне ногом стати, Кад научи матер звати, Довешћу је гробу твоме, Ту нек каже: Мати, мати! Ох, како ће на те гласе Црна гуја јада мога Упити се, стегнути се Око срца рањенога!

Кад узмогне ногом стати, Кад научи матер звати, Довешћу је гробу твоме, Ту нек каже: Мати, мати! Ох, како ће на те гласе Црна гуја јада мога Упити се, стегнути се Око срца рањенога!

“ Сви сте здрави, сви весели, — А ја чујем рајске трубе: На груди ми љуба лети А деца ми руке љубе. Српска мати, српска деца, — Па све чило — па све моје — „Стан’те мало, беж’те мало, Ово сунце велико је!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Што год дише скоро све је неверно, Ко год љуби саде, све лицемерно; Зло је семе прва мати прво повила, От првога јоште горе друга родила, Најгорим се земља сад наплодила...

Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Спомени се, мати наша, твоје перве славе, Твојих враждебника ти посрами главе!

Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била! Серпска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада.

Ходи да те загрлим, вукодлаки јарче! Само ми се добро држи за појасом снаши, Намигни приљ-Мати или брату Јаши, Или свирцу Паји, сину Павла Лири, Који на нас иза плота видиш како вири.

Сазнаде се. Мати отуд, одунд' баба грунда, На оцу се од јарости тресе дуга бунда; Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свâк вичу, Сви

У отчизну! Може ли што више бити благо? Ја полазим у отчизну, не већ име наго. Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи, Подигла се да дом строји, ког' боли да л' јечи. Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада.

Сто поклада прође, ево двадес'т лета Како сам познала овог белог света: Нико не запроси. Мати плаче бедна: „Тужна, јадна ћерко, ти с' остала једна К'о тиква за семе. Ах!

4. новембра 1816. Лукијан Мушицки НА ВИДОВДАН Мемініѕѕе іувабіт! Да грозна серпском духу позоришта! О мати беде, вечеро кнежева! Уви, Лазаре, што ти рече!

Пре 1833. Сава Мркаљ СТЕФАН СТЕФАНОВИЋ ОДА НА РАТ Није га мати на топле и млађане грлила прси, Тигрица млеком њега је задојила.

Бега мати с јединчетом, косу распустила русу, Запевка до Бога од срца иде рањена. Не може бранити веран своју љубимицу пастир,

Само луде слепе и жеље Роб крвави, не чује тужеће човечество, Гази његова права! Нит’ пиштећу чује децу, Мати је са кћерима раскоши худе грабеж — — — О, видиш ли ти то, Самостворитељу силни?

1828. Јован Ст. Поповић НА ПРИРОДУ Ти, која с’ тако лепа, совршена Из руке Творца благога пренула, Да мати, љуба земљи будеш, Природо драга, с тим дичним руном; О, могу л’ тебе оком погледати Не дивећ с’ твоме чудесном

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Станиша је Турчин!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то — зар и то? Па ко сме рећи, Да му не беше мати блудница?... КАТУНОВИЋ: И седог орла мрки синови Истурчише се — и Станојло, И пет стотина ј’ с њима делило Преваре

О, сапутницо моје несреће, Говори, жено — грешан идоле, Да те послушам. — ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, кући, кнеже, — мати ме чека. Зар је не видиш?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад ћемо, чедо, к њој; Само причекај Са греховима да се опростим...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља.

Кад нешто једном пође, не заустави се! И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати?

Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш, где изгледа мати С неверицом сина.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Милост, о Боже мој! ВИИ У грех зачет бејах ја, У злу ме мати родила. А ти би хтео чисту душу, Душу јаку и без мане. Греших ја, греших ја, Сагреших много ја.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да једе, окуси од јела, па тек онда они: отац, мати... И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу.

— Хајде, хајде да се руча! Где је нана? Зовите је. Мати, већ уплашена, ужурбано би поставила софру, ређала хлеб, кашике, виљушке, уносила леген, пешкир, ибрик воде, поливала

После њега би баба, мати и он, Младен, настављали ручак, али тихо, полако, као крадући, да не би оца пробудили. Тако исто би тихо се дизали са

се, и брзо, немајући када, већ уз пут навлачећи колију, као да се не задоцни, одјурио би натраг у чаршију, у дућан. Мати би, као ослобођена очевим одласком а свршивши сав посао у кујни, тек тада улазила у собу и седала код прозора.

Чудан и чисто нем мир. У коме сви они: и Младен испред куће с књигом или таблицом, и баба у башти, и мати му унутра опкољена белином рубља, одударајући од тамног црвенила по соби простртих ћилима, јастука, и око њих цела

Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат. Баба увек у краткој, до чланака колији, са задигнутим и за појас заденутим пешевима да јој у послу не

Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак морало је да се

А и да отац са матером такође, кад ко од њихове родбине слави, не пропусте да оду, честитају. Нарочито мати да је обучена као што треба, у најновије хаљине, да понесе доста шећера, јабука, крушака, чиме ће даривати тамо децу.

Јер и деца су знала да увек, кад год се дође код њих или они к њима, увек добијају што да једу. Али зато мати је морала бабу једнако да слуша.

Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер она, баба, једном

Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа, нижа од њега.

Младен, црвенећи на ту њену слабост, понижење, увек би је не корио већ чак грдио: — Зашта, мори, мати? Зашто да си таква?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Срби верују да се виле рађају на б. гранчицама: ту је мати роди, и повије у зелено лишће (Беговић, 198). У народној приповетки »Ђаво и момак« живе ђаволи у некаквој шупљој букви

»За мале бабине доноси се бушан колач кроз који мати треба да подоји дете«, а за бабине цела погача (ГЕМ, 27, 1964, 294, Јадар).

Ћипико, Иво - Пауци

— Што бијаше, Раде, у вароши код господара? —упита мати забринута, док је Марко из куће изишао. — Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!...

Биће ти тешко — ну настој и ти. А све ће бити добро, — утјешљиво докрајчи мати. — 'Ајде „ напиј се још, па пој опочини! Иво изиђе уза стубе, униђе у собу и за собом затвори врата.

Јуре је сједио на ниском трупићу до огња, налактио се на кољена, и рукама покрио очи. Мати им била код мрца у соби. Иво сједе до оне двојице што тек уљегоше.

и једва покатшто један другоме набацили покоју ријеч, нашто се стари диже рече да је уморан, пак да ће спавати. Мати и кћер стајаху још увијек код огњишта... Стари Анте, свлачећи се, наглас домоли и задњу „Здраву Марију” и примири се.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Слегао се овде пусти неуспех. Они на које су Мати Црква и Отац Држава гледали попреко, што су се вазда котили по земљи отпорни на истребљење као ваши, несрећа и напаст,

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

5. Ето ту је мати са две своје кћери, За којима јуре градски каваљери: Ема је тек зимус клостер оставила, А Олга јој сестра несравњено

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ 10 ЛУКА МИЛОВАНОВ, НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР 15 НИКАНОР ГРУЈИЋ, МАЈСКА ПЕСМА 16 ЈОВАН СУБОТИЋ, МАТИ ПЕВА ЖАРКУ 17 ЈОВАН СУБОТИЋ, ВИДА И ЗЛАТАН САН 18 ЈОВАН СУБОТИЋ,КОЛЕВКА 19 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ЦИЦ 20 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ,

ПОЗДРАВ 22 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПУТНИК И ТИЦА 23 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, АЈДУК 25 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ,МОЛИТВА 27 ЈОВАН СУНДЕЧИЋ, МАТИ 28 МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР, ЂАЧКИ ЈАДИ 30 ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ, ЈУНАЧКИ ОДГОВОР 31 ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ, ГАВРАН И

ће нам попевати, Док не буде дану крај, Ми ћемо се наиграти, Весел' ће нас мили мај – Хајдмо сви у гај! МАТИ ПЕВА ЖАРКУ ЈОВАН СУБОТИЋ Устај мали Жарко, Дошла ти је куца, Да јој дадеш руцка, Дошла ти је цица Да јој дадеш

Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута. МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз

живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих звати, Најпрво Мати, – најпрво Мати!

кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих звати, Најпрво Мати, – најпрво Мати!

воде, од мрве хљеба, Или од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће ми слађе, ко л' брже дати, Нег' опет Мати, – Нег' опет Мати?

од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће ми слађе, ко л' брже дати, Нег' опет Мати, – Нег' опет Мати?

моје сузица рони; Ил' тешка боља када ме свлада, Да ми сав живот у муци страда; Уздишућ јако по тисућ крати'; Зовем те Мати, – Зовем те Мати!

тешка боља када ме свлада, Да ми сав живот у муци страда; Уздишућ јако по тисућ крати'; Зовем те Мати, – Зовем те Мати!

друга што вјери, Сродника мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко твоје име, које ћу знати Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко твоје име, које ћу знати Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

момак код Ташане КОСТА РИСТА ИИИ МОМАК } кафански момци ЈЕДАН ОД ТРГОВАЦА СЕЉАК-ЧИВЧИЈА ТАШАНА, богата удовица КАТА, мати Ташанина МАРА, унука Ташанина НАЗА, вођ чочека СТАНА, слушкиња Ташанина, али врста господарице над осталом послугом И

(Пауза.) Стано! Стано! Улази Ката. ТАШАНА (бесно матери): Где си, мори, мати? КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко! ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту.

ТАШАНА (као извињавајући се): Нисам, дедо, за то ни знала. И да ми сада мати не каза, ко зна да ли би икада дознала.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” Риста је био по лику и стасу сушта мати. Али нарав није била материна. Поносит, плах, чистунац на себе споља и изнутра до ината, паметан, опасна језика.

— Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати! Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља.

— Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати! Бог нека јој буде добар и милостив, лака јој земља.

Станојла све опрашта и заборавља, као и њена мати. У Бошку се тако и сувише успавала одговорност оца, и он се једва годину дана по жениној смрти поново оженио.

се причало даље: да јој је отац кријумчар, па робијаш; а после, кад се боље открила природа странкиње, да јој је мати вештица. За Нолу и за њених шеснаест година, дошла су велика искуства и искушења.

Дође после годину дана међу њих једна мала, као лептир лака девојчица. Крстише је Јулиана, и прозваше одмах, мати, на туђинску, Лиетом, а Нола, на српску, Јулицом, а Бошко час овако, час онако, како је већ њему било дато да у згодан

— Хја, тако је то било и биће код трулих газда: једна беба, десет вампира. Чуће се с оног света и Петар, и мати Петрова и Тошина. Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље. — А салаш Лазарића држи се резервисан.

Реците Ноли да се не бојим смрти... И реците јој хвала. И она је, као и њена мати, много чинила да проживим живот по ћефу и вољи... Право је сад да буде и Божја воља.

Госпа Нола, почела је то уосталом већ раније, постаде мати. Дозива учитељице; иде по дућанима у које није никада ишла, да девојчицу своју лепо обуче; тражи јој другарице;

— Балкон је знаш — тумачио је гос-Тоша раније жени — волела моја мати, и он је екстра дозидан; то се и види, пљуни па залепи изгледа.

и убедљиви: дечко је несумњиво даровит; отац не може живети колико треба да га изведе на пут, а нема ни средстава; мати је млада, она ће се преудати. Тих дана пред госпа Нолу испаде на улици и Хермина, некако свечана.

Не знам шта ће бити од тог детета, као што, ако смем вама рећи, не знам право ни чији је. Мати и отац држе се као прст уз прст, а за њега много не питају, баш и ништа не питају; а и мали слабо иде к њима.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ово напред поставивши, мојим пријатељма и непријатељма јавити имам да ме је мати, како је видила у мени мушко дете, на књигописање определила, и ова је страст тако у мени укорењена да ме ни рђаво

Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате.

Истина, она која роди, а не доји, као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се њој не покорава, није ништа друго него невоспитана клада.

Мали Роман (по далшем рукописа известију) почем је трећу годину потпуно прешао, одведе га мати свештенику о ком је горе реч била, и препоручи са сузама да би о њему бригу водио, представљајући му своје стање и

Да није волшебница каква њега под заштиту узела? — мишљаше мати. Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно.

— мишљаше мати. Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно. Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи.

и девојке које њему по њеном расужденију боље него млогима пристоје; штавише, видио сам и таког вешати кога је мати као очи из главе чувала, на кога је пазила да га мува не додирне, и коме је тоном Питије не једанпут, него сваки дан

познаваше и надаше се да ће му, као Енеју, каква Циганка доћи да му у длан гледи и да му пут покаже, која ће му потом мати бити; но ова га надежда засад изневери, и он, уморан будући, пође тражити какву сен, док припека сунца прође.

Сваки час стрепим кад ће ме звер изести. Курјак оштри зубе, а чавке и вране музику справљају. Ах, дакле, мене неће мати кад умрем лепо накитити, неће бити параде и црвене пантлике? Неће девојке венац носити, неће ми нико читати орацију?

»Шта је то?« То је жениалитет. Мати која сина свог по школама одећа три године видила није једва чека да јој кући дође.

Ето ти јој ђака, сав разбарушен и подивљачен, као да је из шуме дошао. Мати трчи да га загрли, но он је тура од себе, тражећи столицу, и руком од наука претоварену главу, да не падне, подупирући.

да га загрли, но он је тура од себе, тражећи столицу, и руком од наука претоварену главу, да не падне, подупирући. Мати му се тешка да му, није што зло.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— Била ваљда несташна? — додао сам ја своје резоновање, а мати је побегла из собе да би избегла одговор на ово накнадно питање.

Разуме се да ми је на то одговорила мати, и папучом изјурила из собе, што мени није било никако јасно. А није то једини случај код којег је моја радозналост

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Познадох га одмах. Био је то онај малишан коме је умрла мати покрај пута у Албанији. Дете се ваљда не сећа онога дана када су га отргли од мајке.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Мојим пријатељима морнарима на Корчули, Мати Јурковићу поглавито. ПРЕИНАЧЕЊА Марку Ристићу Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и

Лаж! Имај храбрости да ти то буде последња реч. ПОСЛЕ „ОТКРОВЕЊА“ ВУК ВУК И Мати ме није родила испод овог огњеног зида Устима опрала очи, ја сам допузио до дојке Али пружена и сад јој рука којом ми

очи, ја сам допузио до дојке Али пружена и сад јој рука којом ми Сунце скида И ветар сам и јутро дарива на обојке. Мати ме није као вучица језиком умила Ни допузих до њене дојке пијан од светлости Па ипак погледом својим бола питомост

Нит ме је мати, ко вучица, језиком умила, Нит допузих до њене дојке пијан од светлости; Па ипак, погледом својим бола, потмулост ми

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица њина КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица САЛЧЕ, мати јој Врањанци, Цигани, Циганке, пандури. Врање. Садашњост. ПРВИ ЧИН Велика пространа гостинска соба Хаџи-Томине куће.

Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми... МИТКА (раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума. Татко могу да ву биднем.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1906. ПОД ЈОРГОВАНОМ ''Ко ти, шћери, покида ђердане? Ко ти просу бисер и мерџане?'' ''Јутрос рано ја у башту, мати, Одох прве јорговане брати, За ђердан ми запе росна грана, Па се просу испод јоргована...

Не тужи! Гордо у уздању пати, Још има Бога и распете трајно С ловором чека вјечна слава мати... Ја склапам очи и кроз снове тајно Ја видим зору поврх твојих грана Гдје руже баца божански и сјајно...

1913. БАЛАДА ''Кажи ми, дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се.

И дани све теку, а мраморној плочи Свако јутро, рано, у појање петла, Тихо мати дође, па подиже очи, Моли се и дуго сриче слова светла.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

својим развесели срце ратару и, овчару, јер по томе знаду да је нестало зиме И дошло мило прољеће, тако закукаше мати и кћи“.

Откако те мати одгојила на чистому крилу без кол̓јевке, јуначкијем дозивала гласом, мушкијем те опасала пасом, те ти пашеш сабљу

Хитро га је мати послушала, скиде њега са коња помамна, па га уми студеном водицом, и зали га вином црвенијем; па га пита остарила

“ Оде Иво ’вако говорити: „Добро, мати, у земљи Талији: доста, мајко, робља наробисмо, а јошт више блага задобисмо, па се здраво дома повратисмо.

бора ми, из горе хајдуци, ја сам таман из Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смињанић-Илији, већ је мати Мару поклонила а некакву Куни Хасан-аги“.

сам таман из Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смињанић-Илији, већ је мати Мару поклонила а некакву Куни Хасан-аги“.

бора ми, из горе хајдуци, ја сам главом од Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати Смиљанић-Илији, већ је даје Шарац-Махмут-аги, да је води у Босну поносну“.

Већ чу ли ме, драга нано моја! Ако јунак буде на конаку, питај, мати, доброга јунака а је ли се досад оженио; ако бог да и срећа донесе те с’ не буде јоште оженио, ја ћу млада баш за њега

их бјеше ноћца застанула; указа се један огањ живи, побратиме, кроз јелове гране; рече ријеч Сењанин Тадија: „Није л’ мати родила јунака да отиде огањ да уводи: ил’ су Турци или су хајдуци?

Нит’ је снијег, нит’ су лабудови, него шатор аге Хасан-аге. Он болује од љутијех рана, облази га мати и сестрица, а љубовца од стида не могла.

три живота): којему (страшно је рећи) Феронија мати је дала три, кад роди га, душе и трипут оружјем да маше; трипут га требало убит, ал’ десница ова му тада душе је узела

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Николицу је мати већ била скопала у шаке иако се он отимао и уједао. Њој у помоћ прискочи један њезин кум. Видећи гужву око свог малог

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

о теби се испоја: Јерусалимске кћерке, излез'те из кућа напоље, те гледајте цара Соломона под венцем, с којим га је мати му венчала за женидбу! ...

Исто толико боји му се мати да не би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи — таки му

Јерно тако и мати мила к деци кад своје дијете одбија од сисе и учи га храну јести, исто по мало га напре кашичицом залаже, а не много

Знање, вештина, штоно се мудрост назива, она је свему мати; беседи и свакој справи. У злу и лену душу не улази — вели се — мудрост. Тушта имена вешта мудриња у себи има.

Човечији језик је попузљив и на квар хватљив. Верном и милом другу нејма цене ни измене. Досади је отац ситост, а мати је блуду. Сваки крив бежанац боји се. Смртна је сеча свакоме наблизу. Похабљен се и испира, а не прав и чист.

И у шарагља за укор останем ка ловац у пушчану строчању, ил' му мати која врло жалостљива при сиси с дечици чежљивој а слабомлечној, не имавши чим издовоље задојити своје младенче.

За невољу подноси и трпи: не одрива га ни га ћуша зато; мати му је, воли свашто поднети од њега, него ли да га што расцвели плачно дерући јој се код ушију.

божији одушевљени, радуј се обрадована, небу и земљи радованое жилиште, радуј се благодетна истинаго винограда нелажна мати и чиста дево! Радуј се благодетна непременаго божаства достојное вместилиште!

Доиста је од саме натуре та удиљ дева тога мати по апостоловој беседи, који но не с преотимањем да се је сравњивао Богу, него себе снизи, те слуге образ на се узе.

жилиште, радуј се благодатна, небеснаго класа нежњена њиво, радуј се благодатна истинаго винограда лозо, нелажна дево, мати грозд животни рождшија, радуј благодатна неизменаго божаства достојное вместилште, радуј се благодатна невместимаго

Не бој се, Марије! Не наносим ти тога умља кано враг Еви равнити се с Богом, него мати му кажем ти хоћеш му бити до мало дана.

и лебдити пред тобом како достојној почасти се теби давати како од верних људи тако и од небесних ангела, јерно ти мати божија хоћеш да будеш.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно. — Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати.

А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно. — Море, Манчо, сине, докле ће си момак?! — вели му мати. — Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим...

— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш?