Употреба речи мајка у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку,

Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја

„Побратиме“, вели „имам с тобом нешто да разговарам; имам нешто да ти поверим, а нисам рад да ти и стара мајка о нашем говору што чукне, него да идемо некуда у крај“.

“ питао сам га ја. јер ме је толика његова наглост упрепастила. После сам и то приметио: што ће радити ако јој то мајка не допусти?

После сам и то приметио: што ће радити ако јој то мајка не допусти? „За то се не брини, побратиме, мајка неће ни знати: Стана је псе отпратила на салаш, а очух јој се данас добро нацевчио, неће осетити, па да му пола куће

Његова ташта и жена страшљиво су га гледале, а сирота мајка посматраше брижљиво његово кретање; видела је несрећна мати да га нешто боли а можда је и слутила какве су ране што су

“ После из једног јанџика извади пљоску с ракијом и понуди ме да пијем... Кад смо се напили, кренемо се на пут. Мајка његова тужно је гледала за нама... Сирота мати!...

Тек кад сам му приметио да ће му се мајка за њиме у бригу бацити, он се тужно осмехну. „И теби сам досадио“, рече потмуло. „Е па збогом, побратиме, ја одох!

Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син. Каква ли је и чија?... Али га нигде не виде.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ми смо овде један другом у невољи и отац и мајка. Оставимо ми унапредак сву вражду и инат, и будимо добри комшије и пријатељи!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Пред пашина мајка ће се не стиди! Тиосав искапи чашицу, намршти се мало и учини: — Их! ала пали! — Не ти каза', море! Ама ћир Трпко!..

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

мирис нека Те сећа Твоје отаџбине, нека Те сећа оних заносних прича о јунаштву и пожртвовању којима Те је Твоја српска мајка у детињству запајала. Прими га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа Твој велики поштовалац ЈАНКО М.

Кажу да је мајка тако тужно нарицала да нико ко ју је чуо не могаше заборавити њене запевке. У запевци назвала је отоку „Црном Баром“,

Ето, морамо и овога женити... И показа руком на Станка. — Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова. Станко обори главу. — Како да није реда? ...Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!...

Добро, добро!... Хе-хехе-хе!... Је ли, бабо, да је луд?... — Ха-ха-ха-ха! — смејала се мајка. — Па млад је, стиди се!... Ходи, вечерај, рано! — Море, мани вечеру!...

И створи му се страшна слика пред очима: Као он мртав... Из главе му лопи крв и мозак... Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице – све јада и нариче... Њега спуштају у црну земљу...

— Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!... Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?...

— Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!... Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!...

И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде... Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић. Мајка јој стојаше на прагу кућњем. — Јело, рано, хајде вечерај! — Не могу, нано, глава ме боли... 11.

— Рано моја!... Благо моје!... Немој плакати!... Ти мислиш да ћу те ја клети?... Где би мајка могла своје чедо проклети? Где је таква мајка која би то могла учинити!... Јело!... Рано!...

Благо моје!... Немој плакати!... Ти мислиш да ћу те ја клети?... Где би мајка могла своје чедо проклети? Где је таква мајка која би то могла учинити!... Јело!... Рано!... И стаде се старица превијати над њом.

„Да јој кажем!...” мислила је. „Да јој кажем! Она је добра као добар дан. Што јој не бих казала, мајка ми је!... Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му обрекла...” „Не, не!... Не смем! И што ће то?...

— јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним... Турци ми побише све — оста ми само мајка и њешто нејачи. Остасмо: они да јадују, а ја да крвим!... — А знаш бар по имену свога душманина? — упита харамбаша.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ти си повод и циљ; и стравична мајка Свих мрачних контраста и свих привиђења: Једина истина и једина бајка; Збир свију символа, игра свију хтења.

И, као сиви лист тополе, Ева задрхта. ЧОВЕК На пједесталу седи мајка од бронзе и доји сина својом тешком мрком дојком.

сунца, тамних вртова и бледих статуа, и, као галеб, окупао се у азуру, светлости и мирису вечито загрејаних вода. Мајка га је често носила по студеним сенкама дрвећа чије је лишће имало мирис сна. Несрећни песник!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу”, па да „не уме с њоме ни говорити”.

И ја сам био задовољан што сам нежењен. И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар.

да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао... казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све!

Од то доба и мајка је морала распитивати за њега, и ево свега што се о њему знало: Ђорђе је тада почео парчетарити, али кад се покупи

А никоме да се појада. Једанпут дође он, тако, доцне кући... Ништа!... Сутрадан — ништа.. Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га: — А где ти је, Митре, сахат? Он се намргодио.

Али, каже мајка, откако се поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице, Олбректом апотекаром и још тамо некима, све се

Кад он после уђе, ја почех хркати, и моја се сестра учини да спава. Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка, чекам ја. Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао: — Одведоше вранца! — Одведоше — каже он.

И нехотично пођем вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку. Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме

Као каки дуси! Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима за њом приста и сеша. — Остани код деце! — прошапута мајка, па изиђе напоље. Ја скочих па и сам пођох на врата.

Стаде најзад под кров од амбара да извади пиштољ. Али у исти мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега. Пренерази се човек. Упро поглед у њу па блеји. — Митре брате, господару мој, шта си то наумио?

— Марице, — поче он — зар ти?... Загрцну се, па покри очи рукама и ућута. Мајка га ухвати за руку: — Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и два три корита, а данас,

и икона светога Николе с двокрилним и увијеним носом, налик на два пужа, и фистан у сарачани, у којем се његова мајка венчала, и опет, опет, и поврх свега: весело, благо и пуначко лице његове жене, и стидљива нада да ће бити отац... и...

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Чим се вратила и донела мачка, кога одмах однеше и затворише у »шпајз«, одмах је салетеше с питањима и мајка и ћерка, гђа Перса и гђица Меланија, а Ержа само одговара.

— Сутра ће — свршава Ержа рапорт — бити код милостивих на ручку. Мајка и ћерка се само згледаше на тај глас. — Видиш, молим те, а ништа ми не јавља лукава паорска бештија — вели гђа Перса

Најразговорнији је поп Ћира; долива и себи и осталима. Хвали све своје по кући. — Каква мајка, таква и ћерка! — вели поп Ћира.

Сутра ће т’ мајка већма жалити Док твоје друге на воду пођу, На воду пођу, под пенџер дођу, Па позоведу Јулу девојку: »’Ајде на воду,

« А какав ће мајка одговор дати: Или ће рећи: от’шла је Јула? Или ће рећи: донела ј’ воде? Или ће рећи: заспала Јула?...

Или ће рећи: донела ј’ воде? Или ће рећи: заспала Јула?... Тваја ће мајка пред двор изаћи, Пред двор изаћи па беседити: »Понес’те дрýге, Јулине, суде, Моја је Јула воде донела, Воде донела —

У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од садиплатна пут. Ој, збогом, красна душо, Па срећна довек буди. И одјек сродни’ груди Још прима: Срећан пут!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Леле, синко! Туго чедо! Па што ми се чедо у сну чешће не јављаш, не долазиш? Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље.

Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље. Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да

— Имамо си, имамо... — одговара јој — али још искам да имам. — И опет појури по путу да скупља око себе. Мајка га опет сустиже. — ’Ајдемо, ’ајде дома... — Моли га. — Снег је, мећава, синко...

Али он је и не слуша већ једнако онако занесен дрхтећи јури по путу и скупља око себе. Мајка, док он не дође до вароши, јури и сама за њим. Али кад овај уђе у варош, заређа по чаршији, маалама, она не сме.

Чак и по селима прати га, јури за њим. То, докле је она, мајка му, била жива. А после, снахе, браћа му — испочетка и оне га гледале, не пуштале, стид их било пред светом, али после

Чекам Богородицу. — Одгуривао би своје да би и даље остајао да онако непомично, пажљиво вири у цркву. XВИИ Мајка му, некада у своје доба прва, чувена лепотица, а после хаџика, која је с оцем му чак и на Свети Гроб ишла, пре времена

Стара мајка се одмах диже. Нас, децу, па н оца, пресели у другу собу а она оде у гостинску да је осветли. Слугу посла да иде и

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Чика-Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милениној матери. Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве. Љуба се преобуче у бирцаузу, па иде у визиту. Допадне му се Милева.

— Љуба се препоручи, но обрече да ће до осам дана можда опет доћи, сад мора кући. Љуба оде у свој квартир, а мајка брже боље к њему на разговор.

— но само је зло то што је врло нобл за њега. Мајка држи за сигурно да ће бити шта, премда Милева мало навише тежи. — Љуба остаје при првом, тојест да сутра отпутује.

Преспавао је јутро. Премишљао је да послуша мајку, па да још остане. Мајка и Милева о том ништа не знају. Држе да је Љуба отпутовао. Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића. Пита за фрајлу.

Одважи се цело познанство прекинути. Пред вече хода око куће Милеуснића да види мајку. Мајка и Милевина сестра спазе га и зовну га унутра. Сестра извињава Милеву, уверава га да ће сутра доћи и да је чека.

Љуба се обрне, па тек рекне: „Остаћу, може бити”, и оде. Одмах дâ презати па на пут. Мајка ће дуже у гостима остати. Кад Љуба кући дође, пита га чика-Гавра шта је. — Ништа!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Онда завирује у онај завој и пита: — Парче гранате, шрапнел, шта ли је? — Дум, дум! — Ну, мајка му стара, па то је по Женевској Конвенцији забрањено — Па ево како, објашњава Христић, ретко они то, само кад су у

Сељачки син чији су родитељи прешли да живе у вароши. Његова мајка и данас пере суботом ноге његовом оцу. Турско одвратно ропство и понижавање жене спроводи се у целој кући и сваки њен

Она пуна жена, мајка жутог детета, држала је у руци већ са свим мокру џепну мараму и сваки час брисала или своје образе или детиње челанце,

— Па зашто га не оставите ту, стара? Шта ће боље него да лежи у цркви? — Е није тако, Душо. Мајка сам. Мајчином је срцу лакше овако. Пренећу јунака код нас.

Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка. Па кажем вам: ја сам јој и сестра и отац и мајка, одавно смо остали тако. Кажем јурњаве, па само корзо, и шепају, тако шепају До неко доба ноћи.

прозор, огреѕѕе ца очима сове у дубоким црним јамама непрестано гледала у дете, коме је брадица дрхтала, и чија је мајка, прљавом и мокром џепном марамицом, брисала своје образе и она запењена дечја уста на која су се купиле муве.

Чуо је, вели, да је покушао да се убије па му се мајка, која је болесна, јако уплашила, те ради ње да му јави у чему је та ствар.

Црњански, Милош - Сеобе 2

А што кажеш за Павла, а откад је то срамота брата волети? И ја ћу, куд Павле каже. И ја бих за њега душу дала да ме мајка није тобом усрећила. Тебе имам, Циго, за драгога, а Павла хоћемо за брата. Па шта?

прсата, сељанка, великих, тамних очију, чувена са певања, волела је и своју децу, а волела и Трифунову, као нека општа мајка. Она је била неуморна, при успављивању најмлађег детета Трифуновог, а имала је свој начин успављивања.

Знали су они шта хоће темишварска господа. Фелдмаршал‑лајтнант барун фон Енгелсхофен, који је био сербска мајка, звао је то: умекшати! Мüрбе мацхен! А Гарсули, скарадно: Под јајца греифен!

трговца будимског, Георгија Ракосавлевича, који је, у то доба, за те официре, који су се селили у Росију, био права мајка. У том писму, тај трговац јављао је, увијено, да је Павле био код њега.

Трговац Георгије Ракосавлевич био је, у то доба, сербска мајка за официре, који су се селили у Росију и прикрадали Будиму, да отпутују до Беча, за пашпорт.

Гроф је, у то време, код сербских официра, уживао глас да им је права мајка. Чим Росија сазна, шта се ради са њима, Сербима, у Темишварском Банату, све ће бити другаче, него што је било.

Отићи ће, каже, и у Хофдепутацију. Ићи ће и дворском советнику, Малеру, који је сербска мајка. А ако затреба ићи ће да се тужи, за неправду према сербском национу, и Његовом Величеству Франциску Первому,

Трандафил му је рекао да му, у том, чрезвичајном, послу, нико не може помоћи толико, колико Копша, сербска мајка, официра, у Бечу. За све то време, Копша је климао главом и одобравао, нестрпљиво.

окрете главу, да не гледа свог чувеног рођака, за кога је слушао, тамо доле, у Срему, да је свемоћан у Бечу, а сербска мајка сваком официру.

Увек је та фамилија била луда. Исакавич је стајао као скамењен. То ли је тај рођак, дакле, што им се чинио сербска мајка, издалека? Млади човек, Копшин драгоман, господин Агагијанијан, почео је онда да се смеје, као да штуца.

Волем га! А ти, Петро, не смеш поганити дете и давати му да сиса. Јер ћу те умлатити! На то ће његова мајка: Док не легнем нећу му дати! Те вечери, дуго су седели за вечером, али он поче гонити матер, да иду да спавају.

Тада га ујна узе за руку и рече: Ајдемо код Петре! Кад уђоше у кућу, а оно, заиста, његова мајка тамо. Велика ватра гори, а на веригама виси бакрачић пун ракије.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

* У једној другој песми, из битољске околине, момак каже девојци: Татко ти татко два брата, мајка ти мајка јетрва, мије два прве брачеди, деј ђиди моме убаво, убаво моме род нема, јагње сугаре греф нема.

* У једној другој песми, из битољске околине, момак каже девојци: Татко ти татко два брата, мајка ти мајка јетрва, мије два прве брачеди, деј ђиди моме убаво, убаво моме род нема, јагње сугаре греф нема.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тај ће нам показати како треба да се чувамо од мачака. — У срећки број три стоји мудри савјет: „Бјегунова мајка не плаче.“ Треба, значи, од мачака бјежати — рече бијели миш. — Ура, тако је! — повикаше мишеви.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

бићеш личност негативна, ругобице моја днвна! а твоја ће јадна мајка целог века да се вајка! ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

сте ви привели суду доказујући да сте ми блиски рођак, и ако смо ми, то ви најбоље знате, род само по томе што је ваша мајка била жена некаквог рођака моје мајке. И тада ће, разуме се, парница добити сасвим други облик.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Моја мајка тврди да је и она, једном раније желела да оде, али није отишла, јер сви ми са шеснаест година желимо тако нешто, па

За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и црвенилу косе и пега!

За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и црвенилу косе и пега!

То ми није било непознато. Мајка мога оца имала је нешто мађарске крви у себи; волела је чардаш и згодне момке, а кад све није било како је она хтела,

Мене ти задаци избацују из коже, иако теме нису ништа нарочито. Нешто као: „Шта мислим кад кажем реч мајка”, „Мој највећи доживљај” итд.

Тема је била нешто о мајци а дечак је написао како би више волео да не пише о томе: „Моја мајка није мајка. Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног

Тема је била нешто о мајци а дечак је написао како би више волео да не пише о томе: „Моја мајка није мајка. Кад би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека

Она је задужена за старање о мајкама и деци. Можда и због тога, тек она се труди да ми буде као мајка, само што је то претварање. Нико никоме не може да буде мајка ако га није родио, или бар подигао од киле меса.

Можда и због тога, тек она се труди да ми буде као мајка, само што је то претварање. Нико никоме не може да буде мајка ако га није родио, или бар подигао од киле меса.

- Јадна твоја мајка! - још у пиџами, јер је као и сви директори ишао нешто касније на посао, очух ми је прилазио с лицем као да је

Мајку није спомињала. Претпостављао сам да је или у гостима или болесна, док није рекла да је пре пола године мајка имала побачај, тако несрећан да је и за хитну помоћ, која је била заиста брза, било прекасно.

Та цура ту, и Рашида и моја мајка, зашто су ствари тако идиотски уређене, Боже мој? Погледах Неду са стране, али њено лице било је мирно.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Ни рођена мајка, да га је узела на крило, не би га била више познала. После извршења казне, пук се врати у логор. Поставише појачане

загледајући минијатуре, аморчиће, митолошке богиње и цветове, подиже, десном, крило свог капута, осетивши да га је Мајка довела у незгодан положај и да би требао нешто да каже. Виде како сви гледају у њега и не могаше да изусти ни речи.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

остварила свој циљ, односно није добила признање своје друштвене заједнице све до оног тренутка када је постала мајка. Према томе, љубавна магија је у посредној, али не и слабој вези са жељом девојке да оствари своју метеринску улогу.

³⁶ Јаје је најпознатији и најраспрострањенији симбол плодности новог живота, па је логично што мајка на венчању ставља младој у недра јаје, да би била плодна. Пуж је такође животиња која се користи за плодност.

У патријархалној култури, где је главни циљ брака рађање потомства, а женина основна функција да буде мајка, бити бесплодна јесте голема несрећа.

У Херцеговини мајка у сандук са девојачком спремом своје кћери стави шипак, изговарајући следећу басму: „Колико је ћерце у овоме шипку

Тако, на пример, у ђевђелијској кази верују да ће до промене доћи ако мајка која рађа женску децу прогута пупак детета који украде од мајке која рађа мушку децу, а ако рађа мушку децу, требало

Јован Миодраговић пише: „Иако је природно да родитељи теже да имају деце, опет има случајева, где родитељи, особито мајка, пожеле, да их више не рађају. То су оне прилике, где мајка сувише често рађа, па јој досади и пожели да прореди.

То су оне прилике, где мајка сувише често рађа, па јој досади и пожели да прореди. И само у тим случајевима родитељи пожеле или да им се деца

Кад се ова два прага саставила, тад и ја имала порода.’“⁷² У копаоничким селима у Ибру, ако мајка неће више да рађа, она онда ногама новорођенчета затвори кућна врата.

етнографи и етнолози спомињу ублажену, мање драстичну последицу кршења овог табуа, а то је да ће дете које таква мајка роди бити „жуто“, односно „збрчкано у лицу“ или „бледо као мртвац“⁶⁹.

), и то баш на оном месту на свом телу које је његова мајка прво пипнула после крађе. Ако јој се, због велике жеље за храном и сл.

„Ако се дете роди на Васкрс, држи се да ће му скоро умрети отац и мајка“, пише Милићевић.¹⁷ Посебно је значајно и занимљиво уочити како народ у својим веровањима и обичајима везује поједине

²¹ Уторак јесте „најнесрећнији“ дан седмице. У песми „Врачање материно“ каже се: „Мајка сина свога сјетовала, да се чува и да се сачува од ујамка и од урезника, од суботе и од уторника.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена, из Цариграда, којима се мајка и данас нада, за гробља оних које су цареви у незнане земље слали да гину, за војничка гробља у час вечерњи, за

ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и када стаса до војника.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

»Пошла мајка с колодвора, де-ја, де-ја, де...« У манеовски зеленој трави, српски доручак уз Вајфертово одликовано пиво.

питао за кога ће да се уда, ко ће одвести тај лепи тамнопути и светлооки цвет са Страдуна, кога ли чекају она и њена мајка?

На крају вечере човек узе у руке плећку и окрену је према петролејци. Његова мајка је умирала већ недељама. Лежала је на високом кревету прекривена старим херцеговачким биљцем.

Отац ће седети за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од кукуруза. Отац ће казати: »Што нијеси јавијо?

Отац ће казати: »Што нијеси јавијо?« а мајка ће казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: »Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо

— вришти дете. — Ићи ћемо татиним аутом. Тата има ауто, знаш? —Такси, срце... — исправља је нежно мајка. —Шта је то такси? —Аутомобил који стоји пред железничком станицом...

—Заиста пријатно место... Волим оваква места. —Како ти је мајка? — упита келнер, отресајући салветом невидљиве мрље са стола. —Поболева — рече млади човек. — А ти? Како теби иде?

МИС Одселе су у хотелу »Парк«, трошном аустроугарском здању дугих ходника чије собе подсећају на самоубиство. Мајка и кћи. Бирање »Мис шарма 1971« њихов је шеснаести покушај овога лета да се најзад извуку из беде.

Девојкама је плаћен пансион, имају право на бесплатне хаљине, купаће костиме, бесплатан пут и вредне награде, док мајка и кћи, која учествује непозвана, немају новаца чак ни за фризера.

Још од синоћ, њено учешће је било неизвесно, али мајка је успела да некако убеди главног организатора да пусти њену кћер на писту.

Беда је и њих некако посивела: под честим додирима прстију лак је већ ишчезао. Мајка је казала човеку: »У Опатији је била седма, знате и сами шта се тамо дешавало; ,Бели нарцис' јој је измакао за длаку.

Све је уређено. Она вечерас може изићи на писту. После тога су се прошетале главном алејом Бање. Мајка је поздрављала лево и десно — право је чудо колико света стиже да упозна!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Тако ми се чини! Е згодан, е учеван, е јунак, е од веље куће, па ђе доприје, бого мој милостиви! Јадна његова мајка, ако је жива! — Ја мним — прихвати Јоке — да ће владика помирити Јанка с ћесарем. — Мниш!?

је то попадија Гојача, жена попа Марка Пунишина, родом из Приморја, најдушевнија, вели, жена у браству, права задушна мајка, а и међу људима цијењена као паметна. Али је, вели веома несретна, јер је нероткиња...

Грјешни Ћеклић устајући угледа зеца, па га стаде вабити: „Шјо, мало! шјо, мало! овамо ти је мајка!“ Кад зеца неста испред очију, залелека Ћеклић: „Леле мене данас и довијека, какву мазгу изгубих!

Еј, луда, млада главо, што не послуша! Крило наше, лијепа младости, црна ти мајка и ми с њом довијека, не одоље срцу огњеном!.. — А-ну сједи мало, Маркиша! Нама већ није прешно!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Овај честити Војвођанин коме је Српство мајка и бабајка, с љубављу је певао о свим словенским народима што ће се, касније, здружити у Југославији: испуњавање дуга,

Сироти миш који јадикује над судбином свога рода: Драга ми је мајка на превари пала, Најела се сира па се отровала.

Због тога што ме (мајка) упутила да постанем зрео човек, користан нашој социјалистичкој земљи, треба да јој се захвалим...

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Славе се и црвеним словима пишу у календару српски свеци: св. Сава, Арсеније И, Василије Острошки, Петар И Цетињски, Мајка Ангелина, Стефан Пиперски, Ђорђе Кратовац, итд. И људи из источних крајева почињу писати јужним наречјем.

Деведесетих година излазе главни његови приповедачки послови: Иконија везирова мајка (Београд, 1891), Рајко од Расине (Београд, 1892), Кнез Градоје од Орлова Града (Карловци, 1899), и, нешто доцније,

Милићевић, Вук - Беспуће

Готово двије године, она је живила тим спокојним животом; обилазила је мајка више пута, задржавајући се кратко вријеме, свраћао је и отац да је види; једино, преко празника, кад је одлазила кући,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Није фајде! вели Јован. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!« И он поради и сам, и преко својих пријатеља. Дигне ужасан дундар и вику, и то му, бога ми, и помогне.

ону песму која не знам како се почиње, али знам да се пева како удавача неће за многе да пође, али се завршује: Мајка даје за орача, Ту јој поћи хоћу. Тако је чешће радио.

да је та глава пре три године била на раменима Рисантија, сеоског бирова, — славног бирова, тако грлатог да га српска мајка већ више ваљда и неће родити — и која је сада у инвентару школских учила лепо под својом нумером заведена.

и син је по инстинкту знао и »предчувствовао« шта га чека, и обично би одмах узимао књигу и задубљивао се у њу, а мајка би обично бранила »тати« да му не смета, јер се задубио у науку.

Сто већ постављен још завида, јер је газда Радисав миловао завида вечерати и раније лећи. Чекају само сина. Мајка, узнемирена као квочка, не зна шта да ради, чуди се што га нема.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ао јада мога, Да на свету баш никога Не имадем свога! Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце моје блага.

(1844, 16. окт.) РАНЕ И Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени

Боже, Боже, до неба ти фала! Ето амо иду деца мала, Тек што мајка од сисе одбила, И пустила из својега крила, Па већ, брате, таки соколићи, Већ се учи бити душманина, У рукама

„О јуначе, ћути, не говори, Гледни само преко оној гори, Красна ли је, ко јој се не диви! Тамо, тамо наша мајка живи, Ми би преко, ал' ево не смемо, Боже мили, па да не плачемо!

На дому ми останула мајка, Имам тамо и старог бабајка, Дођох амо да умијем лице, Да донесем мајци јутрошњице.“ Ово рече, ка извору оде,

“ Ово рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш

Дођи к нама, свак те радо чека, Јер си, видим, путник из далека, Мајка, сеја за тебе се боје, Јер си самац оставио своје — Но љуто се млада заговори, Ваљало је да сам већ на двори,

Мудрих речи прозборио доста, Па је онда вако започео: „Чу ли, сине, што бих знати хтео: Откуда си и ко ти је мајка, Кога кажу родног ти бабајка?“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати.

Змај је био, кâ змај је и пао, Сам је онда триест сасекао, И што ћу ти хвалити га веће, Нигда мајка родити га неће.

“ Дирну коња, утече из боја Право Хајци, — весела му мајка! Јоште кликну: „Бежи са мном, Хајка!“ Што би даље, то песма не знаде, Ал' и да зна, скратити ваљаде, Ње ту нема,

Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу? Обазре се — весела му мајка! То је Тале, и са њиме Хајка. Она Талу срце је понела, Ал' га.

Затим Цвета роди две ћерчице, Као мајка беху лепотице. И тако сам песму довршио, Па те молим, побратиме мио, Опрости ми што ми није боља, А најпосле како

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Брадоња се насмија. — Говориш ли ти то баш озбиљно! — Како нећу говорити, јадна ти мајка. Зар те ваљане, умјетне руке блатити и мрљати о штокакву кљусад, о старе кобилетине? О, о, људи божји.

сјетише се и Раде с Брдара, па дјед замишљено уздахну, такоше му болно мјесто: — Ма куд ми здипи посмртну свијећу, мајка га божија помогла? То ни Турчин не би урадио.

Тек у повратку, он се домисли да гргутне као да се буди иза сна: — Е, мајка је убила, нема је шта видјети, а шије кроз ону авлију ко свјетлица. — Врагометна цура. — Е, јес ти видио ...

Пита се само пушка и опасач, а цивила нико не зарезује као да га мајка ни родила није. У нашем штабу, опет, баш и нема кога вјештог судским пословима.

— Пролетери? — Све ти знаш што не треба ...Они, дабоме. Бог зна како ли тек ти плијеве, јадна ти мајка. — Ови не плијеве — намерно жваће момчина.

Нигдје ни жујове ни сељака. — Већ је тај некуд здимио с кравом, не би га сад ни божија мајка нашла — јавну се Василије и саучеснички се осмијехну као да се ту о њему баш ништа не ради.

разбистрен, широко огледа око себе, принесе затим часовник до ува и зачуђено рече, скоро нечим обрадован: — Јадна ти мајка, јеси видио чуда и кланице, а он — још увијек ради.

Једна граната звијукну стравично изнад партизанске батерије, подскочи упропањ несигурна мајка земља, а из оближњег воћњака суну увис мрка лепеза и разрасте се у грдан тумбас дима. — Охо-хо, алај нагарише наши!

— опет се џлитну Хусо као да је сјео на осињак. — Шта велиш, војниче, јес видио овога шидета, мајка ти пјевала! Боме, сад нечија стрина меље орахе. — Ово нас, канда, напипаше, гребем им никољданску варицу!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

БАШТА. 107 ИВ СЛИКА ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 117 ХАСАНАГИНИЦА ЛИЦА ХАСАНАГА ХАСАНАГИНИЦА МАЈКА ХАСАНАГИНА БЕГ ПИНТОРОВИЋ, брат Хасанагинице МАЈКА ПИНТОРОВИЋА ЕФЕНДИЈА ЈУСУФ, Хасанагин саветник АХМЕД ХУСО СУЉО МУСА

ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 117 ХАСАНАГИНИЦА ЛИЦА ХАСАНАГА ХАСАНАГИНИЦА МАЈКА ХАСАНАГИНА БЕГ ПИНТОРОВИЋ, брат Хасанагинице МАЈКА ПИНТОРОВИЋА ЕФЕНДИЈА ЈУСУФ, Хасанагин саветник АХМЕД ХУСО СУЉО МУСА } Хасанагини аскери ПРВИ ДЕО И СЛИКА ВОЈНА

По томе сад суди и каква је мајка! АХМЕД: Много, бре, виче овај ага! А чим неко много виче, знај да виче да би нешто прећутао! ЈУСУФ: Хасанаго!

(У собу, усплахирено, скоро трчећи, улази мајка Хасанагина) МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ево долазе! ХАСАНАГИНИЦА: Да није Хасанага? Хасанагини гласници?

(У собу, усплахирено, скоро трчећи, улази мајка Хасанагина) МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ево долазе! ХАСАНАГИНИЦА: Да није Хасанага? Хасанагини гласници? Да кажу да није истина?

Да кажу да није истина? ЈУСУФ: Бег Пинторовић, Хасанагинице. ХАСАНАГИНИЦА: Како ли је стигао тако брзо? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ти мислиш брзо, а ја зебем што је толико закаснио. Могао је да стигне одавно.

ХАСАНАГИНИЦА: Како проћи, црној мени, кад најгоре тек почиње! (Улази бег Пинторовић) МАЈКА ХАСАНАГИНА: Чуо си, беже, за нашу несрећу? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Од кога је, бољем се нисам ни надао. Јеси ли спремна?

Како за ово да се спремим... БЕГ ПИНТОРОВИЋ? Оно су њени сандуци напољу? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Њени. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: То ће момци да изнесу. Више нема шта да се чека? Је ли готово? Идемо?

Идемо? ХАСАНАГИНИЦА: А дете? А да се с дететом опростим? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ајде, опрости се, ал се опрости брзо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Немој, беже, тако брзо, ко с коња! Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш.

Је ли ово твој Хасанага учинио, или ја? Шта ош од мене? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Не знам је ли грешник Хасанага, али знам да је несретник.

Хасанага је гушио побуне, још ће се причати у коликој крви. ХАСАНАГИНИЦА: Знам ја какве сам рукаве прала! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Што нико није морао, он је морао. Крв коју теби не би ни понудили, он је морао да прима као почаст!

Крв коју теби не би ни понудили, он је морао да прима као почаст! ХАСАНАГИНИЦА: А крв се враћа... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Он је почео одакле је могао почети. Друго си ти.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на намештане,

сан младости и среће! Хајде да сневамо: Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило на намештане, овеће, каменове.

А ти беше увек, од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена. Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Каква ли беше тада!

— Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама,

И ти си увек трчала, радовала си се кад би те моја мајка послала зашта и као да си се тиме и поносила. А имала си и зашта. Јер мучно беше мојој матери приступити.

А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији!

— Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека. И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уз зид, седа. После отпочну разговори.

Прича она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори.

После вечере ти полијеш све, скупиш мрве са софре, а мајка ти опере судове, размести собу, па чак нам и постељу простре. Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба.

Да чекамо, док се наше матере, исплакане, с главобољом, врате с гробља. Је ли — да је овако било? ИИ А после? Мајка је моја желела, да ја постанем оно што мој отац не беше, да повратим изгубљено имање, уздигнем и још лепшим сјајем

Даде ме у школу. Учио сам се прилично. За све време основне школе и ниже гимназије не беше ничега необичног. А и тебе мајка уписа у школу, али је ти и не доврши. После си учила да шијеш и кројиш женско одело.

— А Стана?... — упита зачуђено моја мајка. Мајка ти се збуни, поцрвене. И, онако малена, она се још више згури и прошапта: — Не знам, ’аџике.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу, Сунце света и благодетељу! Блажена мајка која ТЕ родила, Света сиса која ТЕ дојила! Минерва је, богиња мудрости, Просветила ТВОЈ дух од младости; Темис с

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Али кога мајка роди, те му судба тако годи да је вредан тој дивоти? Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог

Ал' И откуд у тих груди' где мужевом отров суди, за жене им толка слас?” Тако мајка од милина јуначкога кара сина, дива свију јуначина; дивак синак збори њој: „Зар мужеви? — Срам је рећи!

Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава?

А шта на то мајка стара? Са улице трем отвара, из улица са свих страна силне чете Филишћана: „Амо, децо, Самсон спава! Будимо га!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

ЈЕ ДОБРА ШТЕДЊА НО РЂАВО ТЕЧЕЊЕ 188 ДВА НОВЦА 189 ЗЛА ЖЕНА 193 ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА 196 МАЈКА 197 НИЈЕ ВЈЕРА ТВРДА У ЈАЧЕГА 198 ЛИСИЦА И КОКОШКЕ 199 КАКВЕ СУ ДЛАКЕ ОНАКВЕ СУ И ЋУДИ 200 ЗЕЦ И ЖАБА КОРЊАЧА 201 ЧОЕК

Идем ја да их тражим. Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА Отац и мајка имали сина, па овај уснио да је постао царев зет. Ујутру кад се разбуди, каже оцу и мајци да је нешто врло лијепо

Ујутру кад се разбуди, каже оцу и мајци да је нешто врло лијепо уснио. Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем.

Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем. Онда га отац и мајка добро ишибају и назову га инатом па га отјерају. Овај сиромах што ће, куд ће, те на друм.

— А шта ти је те плачеш? А овај му одговори: — Е, мој брате, уснио сам један сан па ме тераше отац и мајка да им кажем, а ја не шћех, зато ме избише и казаше ми да сам инат, па ме оћераше.

Он му одговори: — Коњ. Онда му Грбо рече: — Буди што те мајка родила! Потом се коњ стресе и претвори се у човјека, из човјека изиђе голуб и проговори: — Хвала ти, Грбо, е си ме

Она одговори: — Струка. — Буди што те мајка родила! — рече Грбо. Струка се претвори у дјевојку, из дјевојке излеће голубица па рече Грби: — Хвала ти, Грбо, е си

Ње нема. Преврћи овамо онамо, а јок, ње нема. Гледа да није под креветом, — нема! Он упита маћеху: — Је ли, мајка, да нијеси видјела гдјегод ону моју мараму? Тражим је, па никако да нађем.

се мога коња (па тебе штапом преко ногу) — то ће рећи: чувај се да те не ожеже онако као што је и првог мужа ожегла. МАЈКА Биле двије сестре дјевојке, па им испане срећа и некако се брзо удају једна за другом.

Најпослије ти некако она измами од своје старије сестре мало женско дијете. Мајка је мајка, није јој лахко прегорети свог дјетета, ама опет вели: Своме га дајем, знам да ће му бити као и код мене.

Најпослије ти некако она измами од своје старије сестре мало женско дијете. Мајка је мајка, није јој лахко прегорети свог дјетета, ама опет вели: Своме га дајем, знам да ће му бити као и код мене.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

— У, врага, ето је већ! з. НЕША, СТАНИЈА, ПРЕЂАШЊА НЕША: Ево мајка! Овде ја седим. СТАНИЈА (приђе к портрету, па се прекрсти): Помози боже, дај свако добро и срећу! ЉУБА: Хи, хи, хи!

СТАНИЈА: Нисам још видила свеца Велимира. ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати. СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона?

СТАНИЈА: Иза Варош-капије беше неко ђубре и гробље. А сад... НЕША: Сад су најлепше куће. Тако се свет мења. Него, мајка, мени ваља ићи у дућан. Остани ти с Љубом. СТАНИЈА: Иди, иди, да се не гради штета. (НЕША одлази.

(НЕША одлази.) СТАНИЈА: А где су моје аљине? ЉУБА: Однеће ћирица у собу, не брини се, мајка. СТАНИЈА (гледи по соби): О вала богу, како је намештено! — А где су простирке? ЉУБА: Сад се простирке не мећу.

(Седне на канапе, па ђипи.) Куку, шта је ово? ЉУБА: Шта, мајка? СТАНИЈА: Што ме нешто из миндерлука удари? ЉУБА (смеје се); То је канапе на федерима. СТАНИЈА: Па што бије?

ВУЧКО: Јесам. ЉУБА: Ево, мајка. СТАНИЈА (гледи): Што је ово? ЉУБА: Кафа. СТАНИЈА: Како кафа? Жута. ЉУБА: С млеком.

— Е. како ћеш да гу пијеш? ЉУБА: А ти скувај по турски. ВУЧКО: Ете, мајка! Што је добро, то је турски, а што не ваља, то је по немачки. (Узме кафу с астала и одлази.) СТАНИЈА: Бађава.

) СТАНИЈА: Бађава. Чудан адет настаде. (Сат стане ударати. на које се Станија упалаш.) Што беше то? ЉУБА: Сат, мајка. СТАНИЈА: Па сат у соби. (Сат почне свирати. Станија мало послуша, пак се прекрсти.) Какав је то сат?

Чекај мало. (Отиде фортепиану и почне свирати.) СТАНИЈА (уплашено): Ју мене, кјерко, ју мене, кјерко! ЉУБА: Шта је, мајка? СТАНИЈА: Ти да будеш Циганка? ЉУБА: Зашто Циганка? СТАНИЈА: Куку мене и до бога мога! Нешина кћи Циганка.

ЉУБА: Зашто Циганка? СТАНИЈА: Куку мене и до бога мога! Нешина кћи Циганка. ЉУБА: Ама што ти је мајка? СТАНИЈА: Ко свира, до Цигани? ЉУБА: Та то је сад мода: која девојка не свира, Није нобл.

Људи имају у кући свеце и матер божију, а какав је ово покор ком се они моле. ЉУБА: Зар ти мислиш, мајка, да ми то држимо за икону? СТАНИЈА: Да што си је обесила? ЉУБА: Ето тако, да је лепо у соби. СТАНИЈА: И то лепо?

А она је готово сва гола. Срамота добога, него скини, па баци у ватру. ЉУБА: За то смо дали три талира, мајка. СТАНИЈА: А колико си дала у цркви? ЉУБА: Па ти знаш да девојке не дају ништа.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета. ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком литературом мало више познат,

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Роним, роним, роним, изроним — кад оно Италија! Да ми умре мајка ако сам тео да збришем! Ево, овога ми крста!“ Кад, прича Суле даље, враћа се онај први тип што је збрисао преко црте

Као, још прави штосове и сећа се окупације која је била мила мајка према овом гладовању. Онако изгладнео и никакав, сачека ипак осмака и цап — право за флашијановић са ружицом!

То привлачи пажњу мог маторог, који почиње да ми објашњава како моја мајка целог свог живота покушава да га свуче на свој ниво! Шта ради? Само то покушава!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

шупљином зјапи рана ми под ребром. О Пелен-звездо, горку крв ми спали: с крвником ја сам као мајка с чедом а Службу чека моје звоно глухо да макар једном бруј ми такне ухо!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ЗВЕРИЊАКА 229 ПРИЧА ПИЈАНОГ ВОДЕНИЧАРА 236 ЧУДАН ВОЗАЧ 238 БАКА, ОН, ЂАК И СЛОН 242 НОЋ УОЧИ ПРОЛЕЋА 253 МАЈКА 254 КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ?

Сунчева мајка у двору преде, вретено сјајно у руци пјева, унука тражи у зоре блиједе срдита бака Мјесечева; нити је слуша, нити

“ КРАЈ Шта даље беше, какав је крај? Причаћу и то. Послушај! Крвника вука, јадна му мајка, умлати брзо сељачка хајка. Трапавог меду, ох, куку, леле, до саме смрти изболе пчеле.

У сну је Жућа сву ноћ вијао зечеву сенку светом, а у сам освит дрен се смејао окићен првим цветом. МАЈКА Већ морнар Месец пучином једри, накрај му ноћи лука. На меку косу дечака снена спушта се топла рука.

На меку косу дечака снена спушта се топла рука. Смешка се дете, живот је бајка. Чува га, пази вољена мајка. Дечак је снове сањао страшне, буди се, тражи спас. Из ноћне таме, спремно и будно, јавља се мио глас.

Куда путујеш, месече снени, дечаче тихи, замишљени, куд ли је поглед уперен твој? Зашто те мајка пустила строга по хладној ноћи, босонога, у плавој хаљи свиленој?

Зашто ме мори у јесен туга? КРАВА: Шаљу нам јесен добри богови, куд око бациш — сена стогови. Прикане драги, мајка ти здрава, је ли ти жао што ниси крава, под овим сунцем најлепша справа?

Јунаков живот мек је ко бајка кад га прича његова мајка. „Ех, мој малишан — шта да вам кажем — шапуће мајка сутону сивом — гугутао је на мојој руци и смешкао се свакоме

Јунаков живот мек је ко бајка кад га прича његова мајка. „Ех, мој малишан — шта да вам кажем — шапуће мајка сутону сивом — гугутао је на мојој руци и смешкао се свакоме живом.

Сам и сјетан, лутао бих градом и крај Уне заплакао крадом. Пред очи ти родно село дође, брат и сестра, забринута мајка, а однекле, из подводне равни, огласи се врбова свирајка.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат.

Имао је полмоните (запаљење); четрдесет и седам гради („сиц!“). Доктор није више ништа могао, и да му мајка није извукла крв, данас га више не би било. — Долазимо баш сад од њега. Прозире се сав као цвет.

— То је као моја мајка која није хтела нигде да иде да јој се не би шта догодило, а онда је једанпут зажелела да иде на свечаност на Острву,

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас! СРПКИЊИЦА — Српкињице селе, Српкињице млада, Где си до сад била? Куда мислиш сада?

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа пола је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.

Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела. Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко.

Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

мрцино, склони се с пута — знаш да не видим, црква се моја топи, од милине, нема сунца, вештице ме полако једу и мајка ми срце вади, и син. Андрониче, шта је с хришћанским рогом?

кад им се станац сузи на простор одређен твојим мигом — радују се кћери у руглу, потомство под игом, сванула је мајка очинству, и син свему бивству.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Био код мене један млад писар, тек свршио школу, па нашло се за плотом једно жгепче, подметнула га мајка. И знаш шта тај писар каже за то ванбрачно жгепче; вели: и то је члан друштва?! ГИНА: Ију, а ког друштва?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А планине и појате остале су пусте... СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи у своју

Али је њихово расположене било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем. Мајка се заплакала. Отац је ћутао. Али сам осећао како савлађује свој бол.

Да бих их утешио, причао сам како рат не може дуго трајати при овако усавршеној техници. Али моја мајка као да то није ни слушала.

Сутра ти ваља рано устати. Упаковао сам што ми је најпотребније и легао. Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело. Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама.

Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали. На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак.

Отац је разговарао, а мајка ме нетремице гледала и с времена на време тихо и с дрхтајима уздисала. Увиђао сам колико је тешко њихово душевно

Погледао сам на часовник. — Е... — Шта? — и мајка ме са страхом погледала. — Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка.

Фронт се усталаса и тада траже помоћ артиљерије. Отприлике исто онако као када деца загаламе, па се мајка појави са штапом у руци. — Ах, када ли ћемо једанпут изићи из ове пусте равнице!

— Шта се буниш!... Шта ти ради газдарица? — Ах! — присети се наредник, и слеже срамежљиво раменима. — Добро... мајка ради у пољу. — А ћерка? — и очи Александрове засијаше. — А... ја! — наредник као да се једва присети. — Она је, овај.

Пред овим трагичним и смртоносним тренутком уозбиљио се чак и Милан, па ће рећи: — Е, људи, ако мајка проклиње сина, нека само каже: дабогда био пешак.

Улице мрачне, прозори неосветљени. Пред једном кућом угледасмо веселу групу људи и жена. Вратио се син па га мајка грли и љуби. И комшилук се сакупио пред кућом, и сви желе да стисну руку ратнику. У локалима жмиркају лампе или свеће.

И од људи, и од... хтеде рећи: „и од Бога!“ — али заћута, махну главом и с дрхтајем уздахну. — Чула сам — поче моја мајка — да си ишла... Млада девојка као да се прену.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Здрави су, здрави су... сви су здрави, одговараше газда Цветко, како га зваху сељаци. Сви су те поздравили. Мајка ти рекла... и сад се стадоше ређати поруке од мајке, сестара и дође говор на брата. — Мика пише, често пише...

— Ево ти динар да купиш Станки опанке одмах, а ја макар и не јела за дан-два. Мајка нек дође сад у недељу; даћу јој пара извесно, можда целу тромесечну квартирину...

Прво сећање из живота јој јесте сеоба. Као да је јуче било: смркло се, а они иду страном, више сеоских кућа; мајка носи малога брата, а њу води за руку, отац носи неке поњаве на леђима. Иду тако, а пашчад залајаше. »Као цигани !

Сад јој је и мајка дошла некако проста, убога, и ако је још исто онако мила, као што беше у детињству. Сад је и она сама сасвим друга: до

Скакуће по кујни као шипарица од четрнаест година, па долети у собу, загрли мајку, обаспе пољупцима милу сеју. Мајка, радосна, што јој дете тако срећно, па уздахне и погледа млађу кћер, помисливши какве ли ће судбине она бити ?...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ “Нека и’, сејо, не могу; Вештице су ме изеле; Мајка ми срце вадила, Стрина јој лучем светлила.“ 4. Пораниле девојке, Јело ле, добра девојко!

У њој поју три анђела, Они поју рајску песму. Отуд иде божја мајка: “Стан’те, људи, станте децо, Стани горо, стани водо, Да слушамо рајску песму, Де гу поју три анђела!

“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило! Трепетљика не родила! Узаман ми трепећала, Од данаске па до века!“ 11.

Слава и част домаћину! Тебе на част, господине! 15. Уранила, коледо! стара мајка, коледо! Светој цркви на јутрењу, Сусрете је свети Петар На јелену златорогу, Златорогу и парогу: “Врн’ се

ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ 29. Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Мајка га у скут бацаше, “Ни моја Ђурђа, ни цвеће!“ Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Оцу га у скут мећаше.

31. Мајка хоће Ђурђа да окупа; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да окупаш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја,

31. Мајка хоће Ђурђа да окупа; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да окупаш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га сузам’ окупати!

“ Мајка хоће Ђурђа да обуче; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да обучеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми

“ Мајка хоће Ђурђа да обуче; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да обучеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га у рукав обући!

“ Мајка хоће Ђурђа да опаше; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да опашеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми

“ Мајка хоће Ђурђа да опаше; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да опашеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га косом опасати!

53. Сви рецимо: у име Бога! Да ово буде у час добар! Тајко и мајка сина жене; Од рода је од велика, Кољена је господскога, Никоме се и не јавља, Но се роду лицем клања, Род ми

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

А како ће ми сутра изгледати Секула, који зна, и за ког знају да зна? БЛАГОЈЕ: Шта ти знаш шта он зна? ГИНА: Мајка не мора да види да би знала! СИМКА: Попи мало!

БЛАГОЈЕ: Шта он има да признаје? ТОМАНИЈА: Па ваљда Секулу познајеш, мајка си му! ГИНА: Како могу да кажем да га познајем, када муку којом га муче не познајем?

ГИНА: Ама, шта ти је, човече, прођи ме се! ФИЛИП: Не буди окрутна, саслушај ме, мајко! ГИНА: Нисам ти ја мајка! (Улази Благоје. Филип му притрчи.) ФИЛИП: Дођи, оче, да видиш како се мајка сина јединца одриче!

ГИНА: Нисам ти ја мајка! (Улази Благоје. Филип му притрчи.) ФИЛИП: Дођи, оче, да видиш како се мајка сина јединца одриче! БЛАГОЈЕ: Јеси ти луда? Да га се одричеш сада, кад му је најтеже? ГИНА: Ама кога се одричем?

ФИЛИП: Где се ја налазим? БЛАГОЈЕ: Мене питаш? ФИЛИП: Ти ниси мој отац, Мегарон? И ово није моја мајка, Мегара? ГИНА: Далеко било! ФИЛИП: Ако ви нисте моји родитељи, ко сам ја? БЛАГОЈЕ: О чему овај бунца?

Пун месец.) ГИНА: Не, нимало ме не гризе савест! Нимало! Мајка би због сина и против Оца сведочила! ТОМАНИЈА: Понекад и оно што је најсветије, мајчина љубав, може да буде страшно

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Јаук и гробље је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена. ДИТИРАМБ Столећа те дигла разапетог.

Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915. ТРАДИЦИЈЕ Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним пуним бајка и гласом пуним успаванка, смешићеш се без престанка, и клечаћеш предамном: Али са мога

Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт. О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут тица, и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

А у селу права мртвачка гробница... Тек у некој кући зачује се врисак гладног одојчета, кога сањива мајка притискује на пуначке дојке и, док оно жмурећи сише, мати га крсти и одгони сваку нечисту силу...

У једној вијузи, у луци Туријиној, бели се чопор говеда, а међу њима он, ђак — основац, седи и чита, а мајка му шапуће о будућности, о некој великој слави и господству.

А он још пуши и тражи излаза своме чемерном стању: закључио је сâм, да, откад га је мајка родила, страшније ни теже ноћи није провео.

— Ко зар ја? Ехеј, кићо! Кам' да хоће, па да му очас закука мајка... — Шта велиш ти, Љубиша? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна!

Сад ће капетан доћи па кад те он притегне, неће ти пасти на ум ни рођена мајка, а камо ли којекакве чини... Немој дер ти мени да буниш људе!... — Није, Пајо, вере ми... тек онако, шале... знаш...

Тако је и било. У XXИ ВЕКУ »Туш... ура може — не може родила мајка јунака... гаудеамуѕ... ситну Малену.« и још триста чуда брујаше ми у ушима, а у глави беше страшнији лом и окршај од

Обоје као по команди, појурише к детету које се већ у пола дигло с постеље, па их гледа јадним преплашеним очима... Мајка му пригрли главу, а отац стаде да му љуби ножице.

Умирише дете. Мајка га опет намести на јастук, покри га брижљиво па се опет наднесе над њим и стаде га својим топлим дахом успављивати...

суза мајчина паде му на румене обрашчиће и оно је не осети, само мрдну крајем устанца и удуби се у тврд, невин сан.... Мајка му ижљуби косу, ручице, полако му наслони своје хладне усне на чело, па се диже и, не окрећући се више, изађе из собе..

»Знам, али је могла задоцнити за воз... могла је задржати мајка ...« Али он појми да његова Драга не би смела учинити оно, што је противно његовој вољи.

— О госпођо, добро дошли! — викну Милан прилазећи им. — Шта?... А, гле... видиш ја моје дочеках, а твоја мајка, где је она? — Море, невоља је... Искочио београдски воз, па ће бити задоцњење. — А-а!...

За оним што нигда нисмо имали, не можемо ни жалити... А мајка јој, кад дете стаде разумевати много што шта, већ савила руке око треће сестрице.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА (улази). ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то!

Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо! ДАНИЦА: Боже, мајка! ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то! ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија. ПАВКА: Пала саксија, хм!

ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа! ПАВКА: Слушај ти! Моја мајка није вукла реп за собом, нисам га ни ја вукла, па не дам ни ти да га вучеш! Не дам, разумеш ли ме...

Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме!

а то што кажеш... ако сам баш и завезан мало... то онако... XИВ ДАНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (из десне собе): Мајка хоће нешто да разговара са госпа-Марином што ја не треба да чујем, па ми казала да ја изађем у ову собу. (Срети.

Довиђења!... ДАНИЦА (на вратима): Дођите на подне! ИИ ДАНИЦА, ПАВКА ДАНИЦА: Знаш, мајка, право да ти кажем, све ме нешто страх од тих избора. ПАВКА: А што? ДАНИЦА: Да се нешто не поквари.

ПАВКА: Биће, боме, ја ти то кажем! ДАНИЦА: Осим ако ти не гласаш за њега. ПАВКА: Није ни моја мајка гласала па нећу ни ја. Али умем и ја друкчије кад је до ината! Заћи ћу по кућама па ћу упалити жене!

Да пробате слатко од ружа, малочас га је мајка скувала. ИВКОВИЋ: Зар нисте ви? ДАНИЦА: Па и ја сам помагала. ЈЕВРЕМ (више себи): Тако, дабоме, ето то је

Уосталом, реците ми: где је отац? СПИРА: Отишао је послом у варош. ДАНИЦА: А мајка? СПИРИНИЦА: И она је у послу. ДАНИЦА: У послу су? Добро, нећу их ни тражити и не требају ми.

ДАНИЦА: Дабоме, кад ни отац ни мајка не мисле о томе како ће цела ствар изгледати ако отац не буде изабран за посланика. ПАВКА: Како да не буде изабран?

ПАВКА: Ама, може ли то бити? ДАНИЦА: Тако ће бити, веруј! И ти место, као паметна жена и као мајка, да пристанеш са мном па да спасавамо оца срамоте, а ти си се сама ухватила у коло.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Али њена највећа дужност — с тим се слаже свако дете Јесте да дуго живи. Мајка је најлепши осмех живота, и не треба се љутити Ако понекад нешто и згреши.

(А пошто ми се мајка зове Вишња, ја утолико више Поштујем њене имењакиње, и, уопште, све вишње!) ОГРАДА НА КРАЈУ БЕОГРАДА На самом крају

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Знао га нисам, па зашто те, рако, Не смедох тада погледати смело? Не знам. Ал̓ кад ми будућност се јави, Ко добра мајка, као Еден прави, Нечија силна рука здере маску: Ја лупу чујем тужну ко опело, И чудна језа проструји кроз тело — То

У пољима снежним рођене ти груде, У худоме гробу под убогом јелом. Спавај! Нек ти земља нежна мајка буде, Труни, добра душо, у покрову белом.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КНЕЗ ЈАНКО Не ђетињи, кукала ти мајка! Збиља ти је памет сву попила. ВУК МАНДУШИЋ Ал' је ђаво, али су мађије, али нешто теже од обоје?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Софка зарадовавши се пође. А и време је било да се оне, мајка и Магда, врате, јер су већ зидови око куће и капије мирисали на наслагану прашину од данашњице.

— Нека, Софке, ја ћу! — одби је она, журно отварајући капију, на којој је чекала мајка, стојећи тромо, предишући од умора, а и од јела и плача на гробљу. — Дођосте ли?

Тетка од када је није видела. И кроз дан, два, ако уграбим прилику, гледаћу да дођем и да је видим“... Мајка знајући све то, само одмахну руком, да би ова прекинула.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

пренети У непознате, егзотичне краје, Предео далек, где ће ме узети Природа добра с душом мојом, да је, К’о добра мајка, утеши, уљуља У сетној песми мога завичаја, Тамо, далеко од заразна муља Живота нашег, испод тропског сјаја Сунца

Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

К’о добра мајка без јединца сина, Душа без свог ће идеала бити, Живети немо пределима сплина, Докле се једном не раскину нити

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Јана и Елвиру живо већ тиштате неправда, законом освештана на њиховом властитоме огњишту, бива: да им је мајка само Венцелу мајка а њима маћеха; тако отац, њима очух. Тога ни међу животињама нема.

и Елвиру живо већ тиштате неправда, законом освештана на њиховом властитоме огњишту, бива: да им је мајка само Венцелу мајка а њима маћеха; тако отац, њима очух. Тога ни међу животињама нема.

При дну скала, под неком одрином, сјеђаху двије старице, мајка му и тетка — стара дјевојка. Старице се јако снебише угледавши Павла гдје за руке држи двоје дјеце, које дотле нијесу

Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?... Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог

Ћеклић се диже, па мнијући да је оно ждријебе из јаја се излегло, стане га вабити: пшјо мало, пшјо мало, овамо ти је мајка!... Зец, као зец, ни стрва му ниђе...

“ „Реци!“ „Ајде, мој Јанко!“ „Да идем... а куд?“ „Тамо ђе те зову... ђе ти је мјесто. Отац ти је неотац, велиш, а мајка немајка, али имаш онога чојка, који гине за тобом; имаш сестру... претрпјећеш мало, али ће ти се опет накнадити.

“ Отац и мајка погледнуше се. Милица зину, па је гледаше у чуду. Сердар стиште очи, па се прочеша чибуком међу обрве.

Пребира опет у памети неће ли се сјетити чега што би Стану одало. А-ја! ни томе трага! Опет зна да је мајка јој ту, да је снаха ту, а жене су бистра погледа у тијем работама, а немају узла на језику, па би му казале и да их не

“ Та га мисао никако не остављаше, но му се привезала уз слутњу. То, осим њега видјеше и мајка јој и заова, па све троје онога часа као да цури на лицу прочиташе што јој бјеше на срцу; сердар се сјећа како се

ама Бог зна, учувај Боже, да ни га нестане, е... Мајка му, добра жена, ама туђа жена! Шта је веже уза нас! Веже је тај дјетић, а да њега Бог узме, једва би чекала да од нас

А нечесов Котарац — вели да је ускочио тамо — јунак, а згодан, кукала му мајка, посјекао је и он четир, ама погибе. Чини ми се, вели, погибоше још двојица од нашијех, а неколицина се ранише.

Неко згодно момче, из Фоче родом, посјече и оно четири главе, ама погибе кукала му мајка. Узели су, вели, лијепа оружја са влашади, срмали-леденица, ханџара, дугијех крџалинака — бреме, брате!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Мањи умро, но што си се родио! Мајка те у студене очи целивала!). Клетве не штеде ни животиње. Клетва је у честој употреби нарочито у празноверичким и

). Осим оваквих благослова има и оних који су засновани на сазвучју (Веселин — вазда му се веселила мајка), а има и таквих који су са супротним значењем (Да бог да се помрзли ко ’лебац и со!).

). Поређења могу да буду: а) права (Љут као рис, Ушутио се као миш у мучњаку, Пијан као мајка,1 Засукао бркове као да ће њима амове прошивати! Наиван је као лисица: све се превари у своју корист и тсл.

Кућа ти се кућетином звала, на огњишту изницало трње! Лијек тражио код седам Стана и девет Марија! Мајка те у мртве очи пољубила! Мајчино те млијеко губало! Мањи умро него што си се родио! Нашло те више чудо од смрти!

Љубила га међу очи гуја, а црна га земља загрлила! (клетва преварене девојке момку). Мајка га у студене очи љубила! Ма’нит по народу ходио! Мрамором се мраморила, а каменом каменила!

Што не може болан Рајко, то ће жалосница мајка. — (Рече се кад се што приправи болеснику за понуде, па поједу здрави). Што ће богу говеда кад меса не једе.

— Убоштво убија човештво. — Где нема ту ни ђаво не узима. — Где је танко ту се и кида. — Крпеж је сиротињска мајка. — Даровна рука сиротињска мајка. — Нада држи и цара и сиромашка. — Због сирота сунце греје.

— Где је танко ту се и кида. — Крпеж је сиротињска мајка. — Даровна рука сиротињска мајка. — Нада држи и цара и сиромашка. — Због сирота сунце греје. — Не стани сироти на скут, нећеш себи на срећу.

— За својима ране поред срца, а за децом посред срца. — Деца једу дивљаке, а старима зуби трну. — Туђа мајка зла свекрва. — Свекрва — свекрива. — Кад се матер зове, небо се отвара. — Богу се иде кроз мајчино срце.

— Свекрва — свекрива. — Кад се матер зове, небо се отвара. — Богу се иде кроз мајчино срце. — Сваком своја мајка мила. — Мекано је крило материно. — Мајчина љубав, дјетиње весеље. — Над мајком нема пријатеља.

— Чији греси, тога и кајање. — Стари грех нова покора. — Дигни узрок, дигнут’ ћеш и гријех. О ЛАЖИ — Лаж је мајка преваре. — У лажи је пуно побратима. — Лаж је слијепа, али је лијепа.

— Уза суво дрво и сирово гори. — Учувао нас бог од млетачке галије и турског балије. — Хајдучка мајка црна клупка смотава. — Хвала народска од данас до сутра. — Што ђаво не зна, пита жену.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

175 13. ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ. 179 14. ДОБРА ДЈЕЛА НЕ ПРОПАДАЈУ. 180 15. ЦАРЕВА КЋИ И СВИЊАРЧЕ. 184 16. СУНЧАРЕВА МАЈКА. 186 17. ЛИЈЕК ОД МАЂИЈА. 188 18. БИБЕРЧЕ. 189 19. ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА. 191 20. СВЕТИ САВА И ЂАВО.

Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: „Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.

Идем ја да их тражим.” Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!

А она кад то види, брже боље одреже свој скут па јој руке њим умота, а сунчева је мајка запита: „Од куд ти овде, рајска душице?” Она јој одговори: „Невоља ме, мајко, натерала.

ту мирише рајска душица.” А мајка му одговори: „Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?

На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је

А од куд ти овде?” Онда јој она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео њезина мужа.

Месечева јој мајка одговори да се мало склони за врата, јер ће сад доћи месец љутит и уморан, и она се склони, кад али ето ти месеца,

” Кад она оданде пође, поклони јој месечева мајка златну квочку с пилићима. По томе она дође к ветровој мајци, те јој приповеди све како је страдала, и како је дошла да

Ветрова јој мајка на то рече: „Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи, па те може сву издрапати.

Него моја ће ти мајка дати златан разбој са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град, а ти намести према царевоме двору тај

” „Разбиј ме!” одговори му орах, и | како га разби, сину из њега огањ да се за мало сва гора не запали. Али мајка ђевојчина пљуне у огањ, те се у они час удуне, па једнако за њима у поћеру.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Сећаш ли се ко ти је била мајка? ЈАГОДА: Говорила: шлосер, шибаџија, шамар, шушумига, швалер! Говорила: шушо, шинтеру, шалабајзеру, шворц!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Ах, ти, ти! »Нећеш«, ти »нећеш«, ах за то твоје »нећу«, да си само друга а не њена мајка, сада би ти видела манастир или твоју мајку и браћу одакле сам те довео. Али, ти то знаш, и зато оволики језик и имаш.

Докле ће да болује? (Још бешње): Шта си ти гледала, чекала? Зашто је ниси лечила?... Зашто си »мајка«? Зашто ти је она кћи?...

Иначе... убићу те, убићу... МАРИЈА (одлучно): Убиј! ЈОВЧА Ама, убићу те, убићу, иако си њена мајка. За њу, ради ње! Убићу те и после казаћу јој: »Чедо, не љути се, али ја убих ону, твоју мајку.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Никад у мом животу нисам тако плакао. Гледајући село у ком се мајка | моја родила и расла; по ком се у детињству свом играла, младост проводила и с родитељем мојим венчала; у које сваке

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Синови треба да те се плаше и помало да те мрзе док не остариш. Једино они и мајка могу да донесу несрећу човеку. А унуке воли“, сети се очеве опомене. Шта је могао кад је то почело чим је проходао.

О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката.

Где то беше?... Мала радња у дворишту на Сен Мишелу. И Елен. Где ли је сада она? Очи падоше на кревет. Ову чегру је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране. Угаси шибицу. Мора да се смири и среди.

И како је могла да се уда за њега и да живи с њим? И можеш сада да спаваш, тако си ружан и мали, као гиџа. Хрчеш... Мајка и Бог казнили ме тобом. Зашто си ме тукао? Зато што сам ти слуга у кући, што више радим и горе живим од свих надничара.

у санкама што се лако заносе и јуре, та ћутања по којима бије меки топот коња, фијучу бичеви, лено лете гаврани... Мајка. Ситне, сетне очи. Само њима говори. А увече се са оцем могло и о књигама причати.

Имање у Прерову можеш да купиш за триста... За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца...

Он је преклан. Отац га звао да дође на вечеру, он се забио у јасле и покрио сеном. Звао је и Вукашин. После мајка. Ако дођу, умреће, а није смео да устане, није, јер је веровао да га ноге неће држати. Крава је са њега јела сено.

Толико пута се питао и никако себи није могао да објасни: како је тада могао да заспи? А јесте заспао јер га је мајка пробудила у јаслама и одвукла у постељу.

А мајка му је тада, ноћу, у постељи (њој је Аћим рекао), шапутала уплашено: „Од тога, сине, дечаци умиру. Ако не умру, после не

Отвориће нове дућане, магазе, закупиће цело поље до Мораве. Синови ће знати да им је то и мајка зарадила, заједно са Ђорђем зарадила.

Нису ништа говориле, само је мајка, суљајући се по залеђеној пртини, често опомињала: „Лакше, нису мени твоје године.

Зато што је бездушник, Христе, сине божји. Нека Аћим и моја мајка испаштају своје грехе. Нисам крива... Сузâ није било.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Па, и куда би? Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига.

С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече: — Нећу на запад!

— Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море.

Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом, понављајући: — Не, и не! Велика речна мајка уздахну. — Све реке једва чекају да уплове у море!

— рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: — Не ја! — Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река. Мала својеглавица је ћутала.

— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса. — Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо.

Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.

Ко да побегне од такве страже? Замрља од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја.

Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну. Али, када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно и забрину се: камо је могла отићи? — у потрагу за њом!

Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице: —

Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече: — Не тражите је више! Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала

Придржавајући се за зидове, девојчица покуша да начини неколико корака, без успеха. Мајка ће се тек пред вече вратити с посла. Кад би бар имала пса или мачку? Ах, којешта!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Као подземни огањ патња је тутњала у њој али тај пакао као да нико није примећивао: господарица која све види, мајка која све слути, Љубица Обреновић је давала утисак жене која не зна за страх, јер не зна за слабост.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства свога, Да га чува, весела му мајка, Српство ј' мени мајка и бабајка! Ј. Јовановић Змај ВИ РИБАРЧЕТА САН Ал' се небо осмехива! Ал' се река плави!

свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства свога, Да га чува, весела му мајка, Српство ј' мени мајка и бабајка! Ј. Јовановић Змај ВИ РИБАРЧЕТА САН Ал' се небо осмехива! Ал' се река плави!

Ал' с прозора твоја мајка Гледа, па се осмехива, - „Не смејте се, драга госпо, Том је ваша ћерка крива!“ Ј. Јовановић Змај XИВ НА

овенчају венцем, Српске земље оките се миром, Српска деца ружом И шишмиром, Српске моме струком рузмарина, Српска мајка кад загрли сина, Кад се сунце на школе осме'не, Хај, на школе и дарове њене; Мудре књиге кад полете летом, Да Србина

Уза њ' тек малко на шиљтету ниже, К'о симбол среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У то би халка закуцала. - „Петар!

Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, и бришућ' чело за здравље га пита.

О памтиш ли, старче, кога мајка стара Тад у страшној клетви спомињаше туди? Да ли једно момче што са лудог жара Отрже се у св'јет, да весело

Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела. Тако је плакала она вас дан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко.

Од своје мајке, ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова; Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадједова.

К'о пуста грана, кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.

К'о пуста грана, кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.

сунца, тамних вртова, и бледих статуа, и, као галеб, окупао се у азуру, светлости, и мирису вечито загрејаних вода. Мајка га је често носила по студеним сенкама неког дрвећа чије је лишће мирисало мирисом сна. Несрећни песник!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ Поведе ме сретњи дух небесни, како мајка устрашена синка што га води њежно милујући док га себи врати и утјеши; на брежуљак један од топаза изидемо и на

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ту је Њутнова мајка, уз помоћ своје старије ћерке, спремала добар и обилан ручак. „У ово тесто“, рече она својој ћерки, „ставићу још два

И ову рибу купила сам, јер знам да је радо једе и добро сварује. А данас је његов рођендан!“ Добра мајка мишљаше без престанка како да угоји свог сина првенца.

и један мушкарчић, вођена од свог полубрата Исака, а праћена од домаћег пса који је, у знак поздрава, махао репом. Мајка се задовољно насмеши. Исак, лепо израстао, изгледаше свеже и весело.

у учености, задовољио у пуној мери своје славне учитеље и стекао ове године академски степен бакалауреуса уметности“. Мајка младог учењака обриса сузе које јој навреше на очи, а његов ујак настави: „На путу науке, за коју има, како ми његови

„Био је мањи од веверице без репа“, додаде шаљиво свештеник. Деца прснуше у смех, а њихова мајка настави своју причу.

Кад ваш браца уђе у своју трећу годину, удадох се ја за вашег оца и дођох с њиме у Норт-Уитем. Моја мајка, покојна ваша баба, остаде овде да управља имањем, а Исак остаде покрај ње да она не буде сама.

Али Норт-Уитем не лежи далеко одавде, једва сат хода, па зато могадох често посећивати и мајку и сина, а и моја мајка долазише са Исаком често к нама“. „Да ли га је при том носила у бокалчету?“, запита њено најмање дете. „То не.

Деца слушаху ову причу разрогачених очију, гутајући сваку реч. Мајка им мораде тачно казати како је Хектор изгледао и шта је све умео.

„Ти обичан сељак!“ „Како је то могућно?“ „А први ђак у разреду“. „Чујте, пилићи моји“, рече им мајка, „овако је то било. Онда је умро и мој други муж, ваш отац“. „Зашто је умро?“, запиташе они.

„Јер га је“, растумачи им њихов ујак, „драги бог позвао у небесно царство“. Деца се задовољише овим одговором, а мајка причаше даље. „Ви сте били онда још мали и нејаки; имала сам пуне руке посла да вас спремим, однегујем и васпитам.

“ Деца завришташе од усхићења, а ујка се насмеши задовољно. „Ја се са том одлуком нисам никако споразумела“, рече мајка. „А зашто“, запиташе деца. „Јер сам се поново морала да раставим од свог драгог сина.

„Сто миља“, поновише деца зачућено. „Та није толико“, исправи их свештеник, „само деведесет“. „Па ипак“ рече мајка. „Грентем је само шест миља одавде удаљен, а Кембриџ петнаест пута толико.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Отац ништа није приметио, рано је легао, мајка и остали испратили су је на станицу, стигла је у последњем моменту, путовала без непријатности.

Оба дана провео сам код. куће; никога нисам хтео да видим, ни с ким да говорим. Моја мајка ништа није хтела да потврди, али ме мучи оно што видим на њеном лицу. Ја сам рекао да ћу ствар извидити кад се вратим.

Овако... гледај гу, молим те... Чисто патријархално, што кажу научевњаци. Знам гу од оволицно. Татко строг, мајка му строга, не мож' да мрдне. Још фалило фереџу да ги набију. Па наивно, бре, па стидно, Ништа не зна.

— Ја сам имао једног ујку, тако учитељ као ти, па све пљуваше по патос, а моја мајка, чиста женска знаш, па се љути, бога ти, љути и све га пцује. Него, кажем ти, таку жену ти мен' дај к'о моја што је.

“ Па си ућутим, и месец дана, нећеш ми верујеш, не говорим с њом. Бре моли ме, бре куми, клечи, преклиње, па она, па мајка, па сви редом, јок: ја само ћутим (а плаче ми се) и лечим ствар. После одем у Београд за сваку сигурност.

А ви? Зар и после свега тога, збиља, можете мислити лепо о човеку? Размислите поново: мајка и отац одступају с војском испред непријатеља кроз Арбанију само, како су говорили, ради тога да сачувају живот сина

Сећате ли се? Мајка, скрушена, луда, као застаде, окрете се, али не остаде. А отац, он је давно већ измицао клисуром.

освестили, подсетите се кад бесмо код Крста, они су већ наваљивали да се врате, по цену живота, презирући га, нарочито мајка. — Али се нису вратили. И јесте ли видели како су слатко вечерали прексиноћ у Калмети?

Па га остављам и бежим у другу собу. Мртва уморна спава моја мајка. У соби смо мој син и ја. Цврчи попац. Тишина. Радосна, блажена лица син мој гледа слике и сриче слова свога буквара.

је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже твоја мајка врло мало и да је потребно да је ти са своје стране што пре помогнеш.

у коме је две године равно одувао, посете месту своме родноме чинио, и кад оно од зулума његовог умре Фата, Аганова мајка.

сад, овде на овом месту и овом приликом, у чему је оно био зулум Илије Васића, од кога зулума умре Фата, Аганова мајка; то јест: има ли ту, у томе зулуму, и уистини, и у чему, и у којој мери, и колико, и зашто има, кобног учешћа

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

— Смијешна и мутна мотања осјећаја половичних оцјећаја, сензација, каква се већ рађају у детињим душама! ВИ Мајка ми је била из нешто бољих пучких редова. Њен отац је имао мали млин за бухач и уживао глас мирна и честита човјека.

Само, за утјеху, мајка ми се чинила бескрајно љепшом од оне лоше цртане и малко тусте гаравуше на омоту пјесме. Надаље, гаравуши с омота била

дједа у спаваћици што пред лицем бизантинске иконице палцем десне ноге чеше лист лијеве, не заборавља се никада. Мајка ми је била жена с тихим, дубоким осјећајима који никад нису избијали на површину и експанзивним изљевима.

Помислих да на свијет пада вјечна ноћ. Отада сам често доживљавао такве сутоне. У један такав залазак сунца — мајка је била негдје у посјетама, тетке у цркви на вечерњи, а дјед је са својим пријатељима сједио пред читаоницом — остао

та стварност, та објективна стварност, ипак на неки начин морала бити претежитија, јача од тог крхког факта што сирота мајка за ту стварност не зна. Међутим, не! Тај крхки факат био је јачи, кудикамо јачи! И тад сам помислио: види!

није ту важан сам факат, оно што се горе у планини догодило, оно што јест: важно је напросто то да ли мајка за тај факат зна или не зна. Све је у томе, само у томе.

Упињао сам се да јој дослутим право значење. Неколико мјесеци касније умрла ми је мајка. Задуго се нисам могао отети осјећају да је онај поклич био недвоуман наговјештај те несреће.

Поваздан су шмрцали. Мајка их је из кухиње опомињала крештећим, стално раздраженим гласом, од чијих сам се провала инстинктивно јежио.

Црн, улаштен, испупчен кров сјајио се на сунцу. Из аутомобила испаде читава мала фамилија: отац, мајка, ћерка, већ дјевојка, и синчић. Зацијело су дошли некоме у походе.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Тада се управо и замомчио. Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила

Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету. Лети се наимала под надницу на лакше радове, зими гребенала,

Кмет га ослови без поздрава: — Где ти је мајка? Ђурицу дарну ова кметова осорљивост. Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.

Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка. То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.

Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише. Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен. Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли

— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена! А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему. Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.

— Тако, соколе! Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. — Куд ћемо сутра? — Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.

А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући. Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. — Мајко, ево ти кћери уместо мене...

С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац. Он је учинио тако.

»Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац. Он је учинио тако. И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао ? — Ничему... рекао је тада сам у себи.

А човек је, брате, човек! — И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево.

Једва их изазива у памети. Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз сан... Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И СВЕТИ ДУХ 334 ЦИГАНИН И ДИЊА 335 ЦИГАНСКО ДИЈЕТЕ У ХРИШЋАНКЕ 336 ДОБРА ХВАЛА 337 ЦИГАНСКА ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ 340 ЂЕВОЈКА, МАГАРЕ И БАБА 341 НЕМА БОЛЕЋЕГА 342 ЈУНАЧКО СРЦЕ 343 ЗЛА

жари и голим рукама ватру изгрће: А она, кад то види, брже-боље одреже свој скут па јој њим руке умота, а сунчева је мајка запита: — Откуд, ти овде, рајска душице?

А мајка му одговори: — Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла? Сунце јој од

На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је

А откуд ти овде? Онда јој она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео њезина мужа.

Месечева јој мајка одговори да се мало склони за врата, јер ће сад доћи месец љутит и уморан, и она се склони. Кад али ето ти месеца;

Кад она оданде пође, поклони јој месечева мајка златну квочку с пилићима. По томе она дође к ветровој мајци, те јој приповеди све како је страдала, и како је дошла да

Ветрова јој мајка на то рече: — Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи, па те може сву издрапати.

Него моја ће ти мајка дати златан разбој са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град, а ти намести према царевом двору тај разбој

ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА Отац и мајка имали сина, па овај уснио да је постао царев зет. Ујутру кад се разбуди, каже оцу и мајци да је нешто врло лијепо

Ујутру кад се разбуди, каже оцу и мајци да је нешто врло лијепо уснио. Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем.

Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем. Онда га отац и мајка добро ишибају и назову га инатом, па га отјерају. Овај сиромах што ће, куд ће, те на друм.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Нема више Ни времена ни потребе да се страда. И док негде страшно лију тешке кише, Сад судбина, као мајка, са мном влада. И сад ми је добро, тихо, и све тише.

1916. МЕЂУ СВОЈИМА У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади. Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ништа ме не би уплашило више од загрљаја тих колико страсних, толико и непривлачних рођака. Једном, док ме је мајка носила у свом наручју, питале су ме која је од њих две лепша.

Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица у нашем крају и припадала је лози изумитеља. Њени отац и деда су изумели

Када се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану. Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових

и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала свој мукотрпни дневни посао.

“ Отац је, за разлику од моје мајке, често давао одушка својој срџби и свом презиру. Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се спасе само властитом вољом.

јад који сам осетио када ми је прошло кроз главу да ми је управо тог тренутка уручен телеграм са тужном вешћу да ми је мајка на самрти.

Док сам тамо беспомоћно лежао, помислио сам да је моја мајка умрла, док сам ја био далеко од њене постеље, сигурно би ми послала неки знак.

Размишљао сам да су сада најповољније прилике за сагледавање енигме загробног живота, пошто је моја мајка била геније и нарочито ненадмашна у снажној интуицији.

У том часу, био сам сигуран, не знам како, да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина. Нисам био у стању да појмим огромну тежину болног сазнања које сам унапред осетио

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Па ни мој отац ни моја мајка нису знали читати ни писати. Ту се намеће питање: шта је могао дечак од петнаест година, рођен и одгојен под таквим

Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа

Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је

Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа

Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је

Саве као свеца који је величао вредност књига и вештину писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање па сам се зарекао да ћу се посветити и једном и другом, макар и по цену да

И учитељ је приметио промену. Био је изненађен и веровао је да се догодило чудо. Моја мајка је веровала у чуда и говорила је учитељу да нада мном бди дух св. Саве.

Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан св. Саве. Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио.

После тога, људи су говорили да ни стари Баба Патикин не би умео то боље срочити и изговорити. А мајка плакала од радости; учитељ је климао главом, а попа се нашао у чуду и обојица се сложише да је сеоска школа у Идвору

Крајем те године моја мајка је успела наговорити оца да ме пошаље у вишу школу у Панчеву. Тамо сам срео учитеље који су на мене учинили јак

отац је мајци за вечером испричао о јереси коју је од мене чуо то поподне, али је његова срџба била доста спласнула. Мајка је приметила да нигде у Светом писму није нашла потврду за легенду о светом Илији и да је сасвим могуће да је тај

Ово моје уверење ојачавала је моја мајка изговарајући речи светога Јована: ”У почетку бијаше ријеч, и ријеч бијаше у Бога, и Бог бијаше ријеч.

Ћипико, Иво - Приповетке

Чим је заданило и сунце се подигло, било је угодно. Мајка и син чисто су се веселили што су у вароши остали и срећно се намерили на добра господара.

Те ноћи се мали Марко разболио. Завртило му у глави и горио је. Није се хтео покрити, иако га је мајка непрестанице нуткала и мирила. После га спопаде бљуватање. Нико му није могао помоћи, јер су били у тами.

То ти узми код њега што ти је потреба, па понеси кући... ваљаће ти, — одговара Спасоје, и очито жали оца. —А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста. Држи се и — одговори отац, замишљен.

Њена мајка, удовица по други пут, удаде се за Црногорца Петра, поодавно настањена у граду, и собом поведе и њу, још малену.

С мајком и с њиме проживљела је прво дјетињство. Али се мајка наједном разболи и умрије, а она остаде сирота. Из мрачнога, влажнога стана није знала куда су јој понијели мртву

у себи донијела је јаку здраву клицу, из које се, поред свега што је сунце не огријеваше, лијепо развијала; и да јој мајка зарана не умрије, била би дочекала пуну младост без бриге и не би прво времена потужила се на свијет.

Бесвјесно гледа у чедо положено на сто. Над њим се наднијела мајка му, укочено гледа у њ и, види се, у бризи је што ће с њиме.

— једва дочека Марко. И, залишљен, надода: — Ово је прва што ће ме сама наћи... — Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам... — Сам сам... а опет дошао бих, близу смо. Но некако теби није мило... .

Да је онај потражи што је издалека... што се с њим упознала! Али, ко зна гдје је он сада! А Марку је умрла мајка, сад је сам у кући, одмах у другој увалици; има и комад врта и бродицу и пар мрежа.

—Нећеш да слушаш, а? —разљути се Марко. —Није ни чудо, таква ће ти бити и мајка била! — И дода презриво: — Жена од жене, а срамота од срамоте! Ма ја ћу тебе научити!...

— умијеша се Антица мирно. — Није у томе зла! — А што ћу казати? — попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља. Бијаху јој мили људи, — надода лакше, — али то су њезини посли... Напиј се, стара!

Зар они послије питају куд им је мајка? —Ма ето, — прекине за час низ мисли, — ни ја не познајем ни оца ни мајке.... И настави: — Па стари пар опет се амо

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

да остаје бајка. То је најобичнији реченични модел: „Ко остаје? – Рекао је да остаје мајка“. Стога је у праву Јован Христић кад у предговору изабраним делима Душана Матића у едицији Сто књига српске

Митска Мајка Земља појављује се и у чудесној песми „Вест“. Она је чудесна већ и по томе што је у њој до савршенства доведено спајање

Она која га је и зачела: митска Мајка Земља, која је и Богородица. На почетку песме земља се појављује као невеста коју оплођује небеско сунце, што нас

коју оплођује небеско сунце, што нас непосредно упућује на прастари мит о светој свадби, да би онда остала мрачна мајка која прождире свој плод.

“57 Човек у обличју звери, или териоморфни човек, то би заправо више одговарало териоморфном божанству. А и његова је мајка – додуше, у наговештајима – већ на почетку „Вука И“ приказана као териоморфна.

То јесу песничке слике, али израсле из митске подлоге, и јасно је да мајка добија атрибуте који упућују на неко нама засад непознато божанство.

крај река њених у Гори И са дубоким дахом пренуо бих се; тад далеко Угледао бих страшну сунчану куглу да гори58 Мајка човека-вука која и јесте и није вучица, код које налазимо јасне трагове божанског и за коју се везују реке у гори, то

поистоветила се с њом). Из прве рођењем излазимо у свет, да би нас друга, мрачна мајка, на крају прогутала. Улазак у ову другу песник је изричито назвао повратком оној првој („То је само повратак к њој“).

Млад јунак нам, наиме, прво саопштава о свом оцу: „И родитељ је громовник“, па онда о мајци: „А мајка земља мокра је“ (рус. мать сыра земля). Касније су и мајка земља и отац громовник потиснути у задњи план.

мать сыра земля). Касније су и мајка земља и отац громовник потиснути у задњи план. Али они нису ишчезли, него, као на неком замисливоме песничком

Кад се „мртав належао“, поново се појављују сватови и сахрањују га. На крају мајка ујутру нариче за снахом, а увече за сином.

Милића, насупрот, сахрањују „куда јарко смирује се сунце“, а мајка за њим нариче „када буде на заходу сунце“. Он је и девојку тражио идући стално „од истока паке до запада“: сунчевом

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете.

ДАРА: Слушам вас ваздан, а и не скидам шешир. (Полазећи лево у собу.) Мајка, је ли доносила шнајдерка хаљину? ЖИВКА: Није још. ДАРА: Послала бих Раку да је опет зове. (Оде.

ДАРА (увређено): Боже, мајка, какав је то разговор! ЖИВКА: Па не, ал' кажем. ДАРА: Мени ни овако ништа не фали. ЖИВКА: Теби не фали, него њему.

Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру. ДАРА: Али чекај, забога, мајка, треба најпре скочити... ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу.

Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка! Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима...

Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима... ДАРА: Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка. ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате.

ЖИВКА: Па шта, има ваљда неке разлике између мене и Нате. Моја мајка је шила у Војној шивари, али је зато мене лепо васпитала.

ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам. ДАРА: Али, забога, мајка, Што не пробаш? ЖИВКА: Тако... Донеси после подне... ДАРА: Па то је часком. ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер...

ЖИВКА: Ако нисам министар, а ја сам министарка, а упамти: то је, који пут, много више. ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући! ЖИВКА: Па да, не личи.

А била сам и код зубног лекара. Је ли ме тражио ко? ЧЕДА: Донете су визиткарте. ДАРА: Забога, мајка, шта ће ти шест стотина? ЖИВКА: Како шта ће ми?

ДАРА (узме хаљину са столице и шешир па одлази). ИВ ЖИВКА, ЧЕДА ЧЕДА (кад су остали сами): Ја сам се решио, мајка, да дефинитивно уредим ствар. ЖИВКА: Врло добро, а и ја сам се баш решила да дефинитивно уредим ствар.

ДАРА: Како?!... А зашто? ЖИВКА: Зато што се јавила једна врло лепа прилика за тебе. ДАРА: Каква прилика, побогу, мајка?!. ЖИВКА: Одлична. Човек од реда, као што ти и приличи. Почасни конзул Ни...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

јунакињиних предака, он опет - и то у назад једном већ помереној приповедној садашњости - бира тренутак кад јунакињина мајка Тодора и слушкиња Магда одлазе на гробље да ритуално одуже дуг према тим истим Софкиним прецима.

И уводе се баш према редоследу замишљеног приповедања: прво ранији преци, чукундеде и прамдеде, па непосредно отац и мајка, да би се најзад самим синтаксичким склопом издвојила и истакла јунакиња (чини се то помоћу синтаксичке фразе „па чак

на Софку, па се отуда у дугој половини реченице све рачуна са њене тачке гледишта: идући отпозади, прво она, па њена мајка и на крају њен отац.

Нека као најпростији пример послуже Тодорине речи с краја ИИИ главе. Пошто се Софка већ задевојчила, мајка мора на њу припазити: „- Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда ја смем допустити да Софка ма

97 Кад мајка на растанку љуби последњи пут ћерку у чело и уста који су „већ били хладни“98, и кад затим ћерку по лицу и коси

И, што је некад било у вароши а чега више нема, то је опет „топла”, „лепо намештена”, „утуткана соба”. Ту је и мајка, која - тачно као у Нашем Божићу - у памћењу једнако стоји „око огњишта са засуканим рукавима”.

У Нечистој крви при томе се уводи једна посве нова, газда-Маркова породица, која је такође трочлана (отац Марко, мајка Стана и син Томча наспрам оца Мите, мајке Тодоре и ћерке Софке) и такође има једног слугу, Арсу, као што ефенди-Митина

И што се прво трансформише у равнодушност, затим у зебњу и узнемиреност кад год би јој мајка дошла, а она је то само у почетку понекад чинила.

Они Мита воли Мару, али га родитељи жене Мариком; најзад, у Увелој ружи Коста воли Стану, али његова баба и њена мајка Стану удају за Николу.

по правилу у овој другој одражава она прва; често се, међутим, одражавање удваја, што оставља утисак као да се ћерка и мајка међусобно проверавају, испитују.

Тако, рецимо, још сасвим мала Софка примећује да јој мајка стално купује нове а скупе хаљине, и не зна откуд и чему. „Али убрзо се Софка досетила”, додаје аутор.

Занимљиво је, међутим, да јој никад ништа не само отац него ни мајка не саопштава, и не само у детињству него ни касније.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

мило, али на велико Хамзино наваљивање узе гусле и кликну као вила, озбиљно ређајући Женидбу Паше од Тирана, којега је мајка усаветовала да за стара свата позове Краљевића Марка, који је после својим чудним мегданом на Кунар-Планини учинио да

Преплашено дете одмах затражи да спава, те га мајка положи иза огњишта, па ни речи не говорећи испече мужу каву, једну и другу, и постави му совру да вечера.

Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум. отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у...

И тек кад се то страшно запомагање претвори у једно јединствено брујање сељачке тужбе, озго се појави Јабланова мајка, стара Вујана.

Она мушки приђе и назва Арнаутима Бога. Мајка. Али и једна чудна жена, чија је цела појава јасно говорила: „Чујте и видите — нећете ми се наслађивати!..

нагон он осети, он једини у свој овој гомили, да је ово само страшно презирање, упућено њима, и да је ова чудна мајка у својој души већ пронашла крвника... Вујана устаде.

Овај се још више узнемири и у души дубоко зажали што н она није мушкарац. Нема никакве сумње да је као мајка страхобно уцвељена, а опет не кука и тако га вређа јаче но ико други.

Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!.. А разуме те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!..

Но са осетном разликом у ставу н чврстини лаганога корачања. Мајка за мртвим сином нешто мекша, питомија и примиренија; чини јој се да на свету још има душе и осећања за поштење: гле,

Прете му, нуде откуп, дају велике новце. Не да он земљу, не да је ни за какве паре. И неће да је остави. Земља му је мајка, држи га она неким чудним благословом, те је готов да њу натопи крвљу својом и своје деце.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Једино тебе покудит’ не зна Злорека стрина, пакосна прија; Воли те моја старица мајка — Па што те не бих волео и ја! »Јавор« 1885.

* * * Не прође дуго, много, Ал’ ево гробу гост: Четири млада ђака Донеше мален лȅс. За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?

А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа Несрећна, очајна.

Спуштају њено чедо, Још га не спустише, Ал’ гле: из црна гроба Бео голуб излети! Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо.

Прилазе стари, млади Да хумку пољубе И мајка ј’ љуби мирно — Хвала ти, голубе! »Вијенац« 1887. ЧОВЕЧЈЕ СРЦЕ (Од А. Шелса) Ој, срце, срце, ти чудни створе!

Дај ти, Боже, добру срећу И закриље од свих зала — Ал’ да ј’ жива твоја мајка, Грозно би се заплакала. »Босанска Вила« 1889.

Сиротиња ј’ ту крајна, невоља тешка, грка, — На одру болна мајка, а уз њу мала кћи... Заборавила студен, невољу, глад и јаде, Топло се Богу моли да мајка оздрави.

Заборавила студен, невољу, глад и јаде, Топло се Богу моли да мајка оздрави. „О, хоће, драга, хоће! Добар је Господ вишњи, Окрепиће ти мајку, исцелиће је, знај!

У свима нам срце бије, Које српска мисô креће, Ал’ Стевана Каћанскога Мајка родит’ скоро неће. Куд си мачем наперио Туд си пером надмачио, Сведок ти је живот цео, Сведочи нам што си хтео, —

Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо? Њиме се свету похвалит’ смемо. У ропско доба мајка га роди — Али га роди српској слободи. На муке пође без стрâ и стрêпа: Мука га створи омирски слепа.

Да су наше борбе, муке, Према млађим’, стидне; Да су старе очи слепе, Само млађе видне. Бранећ’ што нам српска мајка Ставила у груди, Да нећемо и све бранит’ За чим теже људи.

Седи, седи — прошлост гледи, Разговара тугу нему, Па полако — не знам како — Он се нађе у Витлему, Где се мајка бежећ’ скрива, Мајка што ће родит’ спаса... Та то нису сјајни двори, Ту је слама до појаса. Ту пастири...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица?

ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко! ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка? Гледај ме у образу, мислили би људи да сам ти млађа сестра.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече! Кад мајка старим гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô; Још

Ко је то други чинит могао, Него ја, мајка, њезина?... ГЛАВАШ: Маћеха!... СТАНА: Грозан си! ГЛАВАШ: Од грознице си много грознија!

Тебе се ради мајка удаде!...“ То беше Бошко!... А у дворови, На макој свили старог војводе Плакаше дете косе злаћане, Не знајућ,

„Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?... БОШКО: Она, несрећна!... Није слутила Да ће за љубав ослобођења Избављенога сина издати!

главу вешто срубио, Ено се бледи са врх бедема, Као колутак танке светлости Што је пред поноћ стере Даница... ...Мајка те моли, пашо свемоћан, Поврати румен лицу блеђаном, По бледилу га нећу познати.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Мислећ’ нате, мислећ’ на те, Трепавица кад ми клоне, Па у ноћи, у самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми

Познаће те, да си чедо миља, Да ти љубав мајка и дадиља. Да си рада певати о сласти, Разумеће, што не умеш касти. Песмо моја, већ си на полету, Поздрави ми све

материна надо, Безазлено моје гонџе мало, С неба си ми у колевку пало, — Замириса миром милодува, — Спавај, чедо, мајка тебе чува.

Буји, паји, моја мила снаго, Чува мајка своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса чиста, Као капља сред

санком ојачало, Да искочиш из колевке, сине, Да покупиш по свету врлине, Да се пустиш сам на своја крила, — Јер те мајка роду наменила.

“ В Нит хоће воде, нит хоће лека. — Ипак бих рекô, да нешто чека. Понуде носе мајка и сеја, — Она с’ насмеја. Били да видиш пролетно цвеће? — Па ни то неће. Да шта ми хоћеш, патнице моја?

ЛX У сну, дабогме у сну, И где би другде било, Дође ми моја мајка И поздрави ме мило. На моје тешке јаде Спустила своје очи, Утишаше се јади Небеском неком моћи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

„Фикус“ држи говор Пери „Ђевреку“ и Сими „Јаребици“. — У вас је „утпрла“ очи армија... Докажите... да још мајка Ср-Србија пропала није. Они га и не слушају већ одмеравају дужину узенгија. Хармоникаш свира неки марш.

Сваки је камен требало освајати и гинути. Сетио сам се тада нечијих речи: „Нема страшније клетве него ако мајка каже своме детету: дабогда био пешак!“ Ја се љутим и протестујем што морам да се пењем по већ утапканим стазама.

— Да видите... Ево је коса! Видели су се заиста свиласти праменови жуте косе. — Боже, шта ли би дала негова мајка или сестра, да има ову косу! — размишља војник.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Црни слови неизгладни На гробу јој натпис режи: „Овде Српства мајка лежи, Од синова убијена. 14. Питаш гди су градови, Гди су царства многа, Куд толике престоле Судба врже строга?

Све може храброст вољом са божијом здружена крепко. Данашњи дан ће одсудити снагу ти мишце и духа. Даље ће т’ Мајка Анђелија тамо упутити млада, Гдино вам браћа под праведним скиптром уживају срећу.

Ено, да, ено га, одлази, неће, ах, неће се вратит! Жалосна мајка ти, Ђорђе, која те родила сина! Оца ти устави силом лепе кад не слуша речи.

Главе кад није, Ни срца није Сербији. Остављена скорбна мајка неутешна гледи, Прекосавским царским Србма плачевно беседи: „Примите ми у загрље моју децу драгу, Хлебом, вином и

гоји Па од ње помоћ у невољи чека, О, тешко њему, и сене се боји, Јер смрт му грози ненадна и прека, А рођено кад мајка чедо доји, Тад праву љубав ужива довека; Тко уши има, ово нека слуша, У осталом пак сваком бог а душа.

1858. Никола Боројевић ПИТОМИЦА Дочекавши мајка с пута Питомицу института, Своју милу Фему, Кликну срцем нежног жара: „Има ли јој, Боже, пара У читавом Срему?

Све играју за ремеке, Ал’ ји једно надиграло Момче младо голобрадо. Која мајка то видила Момче младо голобрадо, У себи је помислила: — Да ми хоће зетом бити!

Нит’ може светлог угледати данка Јер јој с њом рано мила умре мајка! Заслуга дели по правди награду: Чим’ онај старац доби дане своје?

У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од сади-платна пут. Ој збогом, красна душо, Па срећна довек буди, И одјек сродних груди Јошт прими: Срећан пут!

Да њени зраци У ноћи овој Просипљу наду Мајци тужећој. Која ј’ то мајка Сви је ми знамо, Јер њену тугу Давно слушамо. 14. августа 1854.

А сваки сузе рони. На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд? Свенуо то је цветак У мају века свог, Смрти га ладна рука Са света скиде тог.

Сунце сину на истоку, Пред колебом два јунака, С њима мајка, стара бака, У њеном је суза оку. Преко брега издалека Јутрења се зачу јека Са црквене куле звона.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Па што ме даде?... Што пођох ја?... А Венеција?... Ах!... Та плавог мора хладна богиња Беше ли мајка, или маћеха? Или госпођа сјајна, ласкава? Што ме отури, што ме издаде, Што ме удаде, што ме продаде? Ах, Венецијо!.

окићен, Сузицом, можда, туге мајчине; Извезен оним црним словима, Сведоком мртвим живе жалости — Што је за ћерком мајка осећа, Иди, голубе! — И јастребу бих тако тепала — Извед’ ми душе мила гласника! Што стојиш?... Иди!...

БОГДАН: И није ’наку нико спевао, — Нит’ икад брижна мајка подиже На белим груд’ма ’наке дражести, Кô што их синоћ, винцем угрејан, Уз сетне струне изви капетан.

ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа! Рођена ми је мајка несрећа! Дојиља ми је била несрећа! И оно млеко што сам сисала Било је клетва, отров, несрећа!

се, божји престоле, Идоле бледи мухамеђана — Гробом мојега оца заклињем: Да ћу и ону љуљку рушити У којој нас је мајка брижљива Певајућ оне сетне песмице На једном млеку брижно гајила — Кô да је знала тужну судбину, Шта у црнилу

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Умир’ се, чедо, И заборави Санова лажних грозне призоре — Почини, иди, сневај и даље — Још може мајка санка поноћног Најлепше своје чедо послати Да ти са својом нежном ручицом Уображења страшне наказе Све појавама

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи. Преклани, биће баш уз оно девет бабиније' укá иза Мученика, забразди' и ја.

Видим: весô је нешто. — Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошô свом ђеду да потражи своју старевину. — Куд сте то наумили. ако Бог да? — питам ја.

Има палиграпа, дупли', кабасти' палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Зар изјести читаву њиву куруза, па не засладити с палиграпом, е то би било Богу плакати! Судац: Ко је то?!

Чуј-де, јазо! 'Оћеш још мало куруза, јазо? Јазо! Јазо, болан, што не говориш?! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Има, има и за тебе закона у 'вој земљи; немој мислити да нема!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

У царској дворани Мрачан престо, тајанствен кô бајка. А док ветар звижди на пољани, Бога моли Југовића Мајка. Камен ћути и небеса муче, А сотона само из прикрајка Са смехом јој пружа пакла клуче... Бога.

Камен ћути и небеса муче, А сотона само из прикрајка Са смехом јој пружа пакла клуче... Бога. моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале, Ветрова се небом гони хајка, Звезде трну што су сву ноћ сјале, Бога моли Југовића Мајка.

Сакривена од светине, клечи, Стид је да се са гомилом вајка, Сама, хладна, без суза, без речи Бога моли Југовића Мајка. (1911) МАЧЕВИ ДАЧКИ, СЕКИРЕ ЈАПОДА...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Иди, бога ти! Добра је прилика господин Вића, а не Ђока! И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће.

Тада већ ни отац ни мајка неће имати где...” (Престане читати.) Ово даље те се не тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела?

МАРИЦА: Ко то каже? АНЂА: Па ето поломљени тањири и стакло... МАРИЦА: Мајка, слатка мајчице, 'оди да те пољубим. (Љуби је.) АНЂА (изненађена): Да ме пољубиш? Шта је теби, дете?

Ја сам данас центар. АНЂА: Шта си ти? ЈЕРОТИЈЕ: Центар! АНЂА (прекрсти се): Буди бог с нама и мајка божја! Па добро, а што ће ти пиштољ? ЈЕРОТИЈЕ: Идем у лов! МАРИЦА: У лов? ЈЕРОТИЈЕ: Јесте!

Читај оданде где смо стали... ЖИКА: „А доцније прешао у полицију”. КАПЕТАН: Одатле, јес'! ЖИКА (чита): „Па он и мајка навалили да пођем за једног среског писара, једног преисподњег клипана, који личи на петла, а иначе је нитков и лопов

КАПЕТАН: Па онај, де, што се буниш! МАРИЦА: Јесте, онај Ђока. Ја сам ти казала, мајка, да ће он доћи и, ево, дошао је. Ишла сам и у кафану, тражила сам га. КАПЕТАН: Ко ишао? МАРИЦА: Ја!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Краљица Јелена је идеална мајка и владарка, у старости узорна монахиња. Она је литерарни пандан Немањи (1316). Њен старији син, краљ Драгутин, иако је

тако постаје хајдук, од домаћина - заштитник народа, од породичног човека бескућник, коме су "мач и пушка и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда ст'јена мекано узглавље,/ кабаница кућа до вијека".

Још је изразитији пример Скендера Куленовића (1910-1978), који је у рату написао ретко успелу поему Стојанка мајка Кнежопољка, и након дужег колебања међу жанровима и очигледног ломљења, тек у две позне свеске Сонета (1968, 1974) дао

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Негостопримљу крвљу нек запечати рђу сустали Бог. Широко небо умору, даљина блага скапању, топла ли земља мајка. ВИ И кажу, за кап-две мирисног уља по телу товар је потргано ружа.

2 И погребли га ваљано: Крстачу поболи, па име, Суботић Стано, читко по њој — мајка да га нађе, или љуба, или ко га воли. 3 Зàпева му труба. у ковчегу опружен он, и жут.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Где је нана? И тек тад би се нана одзивала: — Сад, сад!... Ево ме! — И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир.

Тако исто би тихо се дизали са ручка, мајка нечујно износила софру и чистила, тамо у кујни остајала да пере судове, спрема.

тако остајала, као да јој син, газда од дућана, није умро, нестало га, већ као да је отишао, некуд отпутовао а она, мајка му, ето замењује га, седи у дућану да пази, чува. Па ни у кући није била друкчија.

А Младен се, опет, бринуо да се не деси да у кући чега нестане и да уклони тај трепет, страх, укоченост, да баба му, мајка, цела кућа, буду као пре док је оца било.

Да мајка му, ако не баш весело после смрти очеве, а оно бар спокојно, као и пре, само онако слатко, унесено, по соби, кући, гото

од црвенила, тамноће собног намештаја, покроваца, јастука, погурено иде од јастука до јастука, исправља, дотерује, док мајка му тамо у кујни спрема вечеру.

За њим онда мајка доноси јело: — Хајд̓ да се вечера! — вели, и као некад, тако исто и сад, узима леген, ибрик воде, пешкир и пред бабу

без зуба, црном шамијом стиснута уста, те то цело једење њено личи више као на неки ред, адет, а не на једење, храну. Мајка му, спроћу бабе, једе као увек понизно, брзо, а до ње уз колено јој збио се брат му, и једе оно што му мајка извади и

Мајка му, спроћу бабе, једе као увек понизно, брзо, а до ње уз колено јој збио се брат му, и једе оно што му мајка извади и дâ. И Младен једе као што треба. Ни мало, ни много. Умерено.

међу сандуке стајаћих хаљина, пошто још једном обиђе двориште, капију, да види да ли је све у реду, затворено, пошто и мајка тамо у кујни среди судове, затрпа ватру и легне, угасивши свећу. Онда оно осећање.

Све је у реду, све је као што треба. До њега мајка му с братом, а тамо у сопчету баба. У кујни судови, посуђе; овамо по соби намештај, они исти покровци, јастуци, у

А он, Младен, ништа. Он је као што треба, нема зашто да се боји. И, ето, сад, како је у дућану лепо, сад ће му мајка по брату послати доручак: парче хлеба, а од јела ако је што од вечере остало. Или ако то не, а оно хлеба и сира.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. л. употребљује се и у гатањима. У околини Ђевђелије, мајка која има више деце па хоће да дозна које је најсрећније, уочи Ђурђевдана намени у башти по један струк б. л.

Бибер. У народним приповеткама типа Сигфрида често се јунак роди на тај начин што му је мајка окусила зрно бибера (Ваљавец2, стр.

У приповетки »Сунчарева мајка« (Вук, № 66) девојка се родила из б. Пошто б. на овај начин може бити сеновита биљка, разумљиво је што је нашао

С друге стране, б. се често идентификује с човеком. У споменутој причи »Сунчарева мајка« (Вук, № 66) б. се претвори у девојку са златном косом. Има два дана у години која су посвећена б.

Косу коју је кум остригао детету чува мајка заједно са п‹елином›, здравцем и босиљком (СЕЗ, 16, 181). У народној медицини има велику примену.

Плетући те венце, певају овако: »Ивањско цвеће, петровско, Иван га бере те бере, Мајци га меће у крило, А мајка Петру на главу« (ЖСС, 133; Беговић, 123; ЗНЖОЈС, 5, 278).

В. и РЈА ѕ. в.). Да се ј. носи болесноме као понуда, то је апсолутно правило код нас; у приповеткама о неверној жени, мајка, или сестра, или жена претварају се да су болесне и као сасвим природну ствар траже од јунака да им донесе ј., али ј.

уграби, прва ће се удати, ЛМС, 122, 112). Кад се појаве први момци — весници да је венчање свршено, младожењина мајка износи пред њих ј.

коју је мајка дала сину који је у војску полазио, оживи (СЕЗ, 41, 1927, 59); ј. које вештице дају вештурцима, ако их ко други окуси,

Њу је проклела Божја Мајка, која је хтела да слуша појање светога Петра и Николе, и свете Анђелије и Марије (или: Магдалене и Јелене), па је

магичним травама употребљује у љубавним враџбинама: он је у стању да одржи љубав и спречи свађу (етимолошка магија: мајка га даје удатој кћери — »калопера, да се (не) карате«, Даница, 9, 65; или: »калопера, да ме не поћера«, Врч., Пом., 31).

, 97). У односима између мужа и жене к. се употребљује у враџбинама да би се сачувала љубав и мир (етимолошка магија: мајка или сестра дају к. млади »каранфила, да се не карате«, Врчевић, Помање, 31; ТРЂ, ННЖ, 3, 118).

Ћипико, Иво - Пауци

Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше. Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати, већ ће повести ону које се зажели.

— завеза стари. Али Раде, видевши га разговорна, прихвати ову лијепу згоду и напомене му за сестрин ђердан. Сестра и мајка толико су га пута за то замолиле. —Да смиримо и њу, па што бог даде ... . — вели оцу.

Већ вријеме је, јер, откада му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко да их држи у реду, ни да их испере; и своме оцу говорио је — задовољан је.

Уто мајка се диже да види што је, а и отац јави се са свога лежаја. Питају је што јој бјеше, а Цвијета, мјесто да одговори, зајец

—А што? — пита Раде. —Не питај, молим те .. . —Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези! — Пусти ме, мајко, овако ...

И већ ни ријечи не проговорише док не доручаше. Затим приступише к ватри. Мушки запалише луле, а мајка, кћи и невјеста стоје над њима. —Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој.

—Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка. — Срамота је одбјегнути овога човјека. —Реци јој и ти, Раде! — моли Радивој, а осјећа се у звуку гласа да је дирнут.

Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију. Сви је наговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли? — Идем, — вели у сузама. Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом.

Сви је наговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли? — Идем, — вели у сузама. Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијете узастопце за њим. ...

—А што ће отац Војкан? —Не будали! ... Зар треба да он за то зна? Прелџије устадоше, ватра гасне. Испод кабанице мајка Петрова, старица, леже уз ватру, застење и моли сина да боље наложи. — Помете ме, — вели.

— вели Илија. Та откада људи памте, увијек је тако било .... Болан, попе, свака је Вјера од бога... Видиш, моја мајка била хришћанка, а ја сам кршћанин... како ко хоће... нема силе.. .

Али да је на моју, вјера ти и бог, не би ти овако јашио на нама! Јутром рано Раде се опрема у град; мајка му ставља у торбу пшеничну погачу и неколико комада планинскога сира, да присмочи у путу, прегршт ораха и комад

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Можда су свили већ своје гнездо, и можда им се око ногу смуца чопор дечурлије, лепе као мајка. и снажне као отац. Димитрије Умире један по један.

Шта је хтео, куд се запутио, хоће ли ико за њим закукати, нека у црно умотана жена, мајка, супруга или кћи? Да ли му то Доротеј нешто говори?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Акцијум виде неизбројне жртве, Пожар галија, поразу и јад Многа је звезда утрнула тада, Многа је мајка закукала тад! Чудни су пути којим страсти воде, Ал' све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град

1885. ЛАДА Студена зима је прошла. И вечно љупка и млада, На снежни Коледов престо мајка се подиже Лада. За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже, И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе.

Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела. Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко Вртећи вретено танко.

И где су они? Је ли она жива? Ил' све одавно вечни санак снива? Можда је некад у минуло доба Старица мајка долазила туне, И лила сузе више рâна гроба, И звала сина што у њему труне.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

То се очекивало од мене поготову онда кад мој отац умре, а ја тек наврших своју седму годину. Моја мајка, храбра, пожртвована и неуморна, својски потпомогнута од свог брата Васе Муачевића, одличног економа, који нам замени

У Осеку бих дочекан оберучке. Моја мајка, родом из те вароши, имала је онде четири брата који се отимаху о мене и мажаху ме преко сваке мере.

У очинском дому остадоше само наша мајка, баба и обе сестре са својом гувернантом. Али за време школских распуста, оживе опет наша кућа.

Почео сам да у Бечу, где сам провео своју праву младост, осећам тежину живота у туђини. Моја мајка страховаше да се онде не оженим и сасвим не отуђим и преклињаше ме, у сваком свом писму, пуном националне свести, да

тела на којем путујемо, обасјавају нас Сунчеви зраци, па онда опет улазимо у таму, али нам наша Земља, као добра мајка, шаље без престанка један део своје светлости, коју је добила од Сунца на поклон.

Једина је природа! Безгранична, вечна мајка живота. У овом њеном храму спустимо се, ми скромне хаџије скрушено, на колена.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

И у Суботићевој успаванки „Колевка“ ови мотиви се примењују уз исту, митску симболику (боје небеских тела). Мајка моли кујунџије и танкопреље да сакују колевку од зрака јутарњег сунца и опреду Види пелене од зрака младог месеца

КОЛЕВКА ЈОВАН СУБОТИЋ Видина је мајка Колунџије звала: Дођите овамо Колунџије младе, Ухватите зраке Од јутарња сунца, Из њих ми сакујте За Виду колевку.

Видина је мајка Танкопреље звала: Дођите овамо Танкопреље младе, Ухватите зраке Од млада месеца, Из њих ми опред'те За Виду пеленке.

“ Па је узе, па њом брже да примакне к усти… Чун се љуљну… Он се трже Оде санак пусти! ДЕТЕ И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме, Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп!

Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила. Кадивени доламицу Обукла ти од милине, Ишарала меке груди, Равна поља и долине.

било У горама грање, Орило се славно Славујско певање Лаки поветарац Куп'о се у води – Пролеће је било, Кад се мајка роди.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Нарочито хаџи Риста. Знаш да он не пропушта, а да сваке суботе не дође, не обиђе и види тебе, децу. ТАШАНА А мајка није долазила? СТАНА Није. Није ни она. ТАШАНА Никога... СТАНА Него хајде, снашке, хајде да се обучеш.

(Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних? ТАШАНА (обесне се о њу, плаче, гура главу у недра): Нано, нано! О не знаш ти, нано моја!

Знам да би бољка, глава, брзо прешла, кад бих лежао и одмарао се на твоме крилу. ТАШАНА (више за себе): Црна твоја мајка и сестра! САРОШ (гануто): Зашто спомињеш моју мајку и сестру?

САРОШ Имаш ли добро пиће? КАФЕЏИЈА Имам, имам. Како да немам! Имам раћија што гу пијет султанова мајка и бегови. Права бела раћија. Анасонлика од сто години.

Када сам била грљена и љубљена, опет не као Ташана него као венчана жена. Ни мајка није смела да ме воли, колико ме воли, бојећи се да се не осрамоти; ни отац, бојећи се да се не понизи.

Слушам. Ти и Бог, дедо. МИРОН (посади Парапуту да седне): Седи ту. (Доводи Ташану): И сада ова, не жена, него мајка, она ће ти друга мајка бити. Она ће те хранити, чувати, неговати.

МИРОН (посади Парапуту да седне): Седи ту. (Доводи Ташану): И сада ова, не жена, него мајка, она ће ти друга мајка бити. Она ће те хранити, чувати, неговати. (Ташани): А ти, ево ти овај Богом наказани, али за то Божји човек.

Здрави су. Младога газду сретох на капији. Поздравио те. И пита: »Шта ради мајка?« Не може, вели, да дође. Са трговцима има неки посао, шта ли. А у кући, сви су здрави.

И љуљаћемо се. Целог дана љуљаћемо се и певати, јер ћемо бити саме. Отац и мајка нису код куће. Отишли су на чивлук. (Показујући главом на Ташанине собе, слушкињи): Баба је горе? СЛУШКИЊА Горе.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Мало-мало па каже неки чудан израз; српска реч, али необична. „Мајка ми је била тамо однекуд из Санџака, па ето тако понешто још кажем као она, мада сам сасвим мала остала сироче.

Извлачио је батине Риста, и дизала је руку на њега само мајка. Мајстор Коста зарије прсте у врат и образе и бежи. Постепено ослабише живци, и он тек тресне маказама о тезгу или

„Хоћеш ово? оно? хоћеш у калуђере?” Хоће да свира с бандом по погребима и каванама. Мајка закука. Мајстор Коста се савлада: „Па како ћеш, лудо дете, у свираче, кад ни свирати ни певати не знаш.

Срећко свраћа, разговарају, понекад и руча. Сасвим издалека га тек питају да ли му што треба. „Зарадим, доста.” Мајка и отац спусте главу: мучи их „зарађивање” Срећково. А Срећко је ведар.

На глас о том мучком убиству две су жене пале у несвест: мајка јединца Станоја, и Сека мајстор Костина. Убица је признао злочин, казао је да је другог вребао, и плакао је док је

је у магистрату било смеја док су писали тај извештај: отац, шнајдер, који није могао служити војску ни као болничар; мајка, слушкиња; брат, пева тужне песме на уво несрећнима; сестра — то се у последње време говорило у варошици — удата за

Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка. — Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била,

Што је човек! Сузу не може да убије!... А треба је убијати. Расцмиљави човека, срамоти га. Станојлина мајка беше жена наших јужних сиромашних крајева.

Пробудило се у њој цело срце. Пробудила се цела жена, мајка и чуварка деце. Па се дигла слутња, или бар питање, да ли ће Јулица, тако друкчија него и отац и сестра и поочим, да

Наравно, не смем заборавити да јој нисам сасвим рођена сестра, а нисам никако мајка... Сви су људи непровидни, тешко је човека добро судити...

Ко зна откад је она заправо мајка Јуличина, јер сталну и редовну бригу над дететом никада нико сем ње није водио. Тако исто нико не зна кад је и како се

Доста је брзо ипак свела сукобе у себи на следеће: као сестра, морала би попуштати; као мајка, не смем ништа пропустити, морам управљати тим полуболесним и слабим створењем.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

убијеног змаја У путиру препуном крви На пресеченом врату Парчад се његовог мача претварају У дробни хлеб Света мајка Субота По други пут га рађа Жив је у црвеној капи росе Игра у запаљеном колу божура Пева у песми коса на овом

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био

Интересантна је појава да сам се ја, дошав на свет, убрзо свикао на нову околину. Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима

Тако, на пример, моја је мајка дотле спавала по целу ноћ, што сам ја сматрао за нехигијенски и почео сам је будити по пет и шест пута ноћу.

Ја сам, додуше, већ раније пуштао неке животињске гласове од себе, у којима је мајка налазила известан смисао и гостима тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, што ми необично личи на случај са зеленим

Тако и моје прве изразе: „ду, му, гу, до, по“ итд. моја је мајка преводила и тумачила као да тим хоћу да кажем: тата, мама итд. Стога ја и не бележим та крештања као прве речи.

Једном је мајка месила и метнула тесто у карлицу, покрила марамом и ставила крај пећи да јој тесто нарасте. Ја сам, играјући се око

Поводом ових подвига родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо

дана, када сам запазио на њој извесну прошену, поставио сам матери питање: — Зашто госпа Станка има надут трбух? Мајка, да би избегла прави одговор, јер је питање довело у забуну, одговорила ми је: — Тако, казнио је бога.

Разуме се да су ми после оваквих мојих, иначе врло искрених изјава одмах задигли сукњу, било отац или мајка, често чак отимајући се ко ће пре то учинити.

Разуме се, мајка је мој захтев да скинем сукњу посматрала са друге тачке гледишта. Преда мном је била сестра и ја сам носио све сукњице

разлога, одлучно остајао при своме захтеву, драо сам се, плакао, пиштао, вриштао и ваљао сам се по патосу, све док мајка није најзад донела једне овештале панталоне мога старијег брата и натакла ми их проклињући ме: — Дабогда, синко,

моје средње тетке (оне што ја личим на њу); окружноме проти улетела цела целцата сарма од кисела купуса у душник, мајка ми је добила лупање срца, а најмлађа тетка убола се виљушком у језик те читаве три недеље затим није могла да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Куповали смо где смо стигли, и напунисмо бисаге, да бисмо поделили и онима који иду за нама. — Еј, грдна вам мајка, И ви сте ми неки јунаци!... Побјегосте из земље — грди нас једна Црногорка.

Фијери се звало. Затекосмо велику множину италијанске војске. Испред вароши копали су ровове за одбрану. — Јадна вам мајка, боље да копате саобраћајнице до мора! — добацују војници. Ишли смо баш благом узбрдицом, када Душан приђе Луки.

— Примам... — Пратим... — Е, бога му, овај ме човек као неки демон јури. Одмори се једном, одмори, мајка му стара. — Шта ћеш... Служи ме карта... А ти, молим фино, сигурно имаш голог кеца, и то ону крстачу... — Дај ми три.

а, друже... а, Кинез! — Ле-лее! — узвикну пешак поручник. — Да ти мајка није путовала у Кину? 1 Како је? 2 Он се не зове Сава! — Честитам! — приђе ми један потпоручник митраљезац.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ја знам, Ја знам, Ја знам. Да је мајка рекла кћери: “Затвори, промаја је!“ А кћи спустила вез и устала и пошла прозору И пошла и затварајући видела неког да

А мајка узвикнула: - О, кћери! И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам. Када је ум

У недрима хранитељке земље побелеће његове кости: Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени; О јадни сине, Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!

Стихови, носите ме далеко од ове земље: у мукама ме за бољи живот рађала мајка, ради вишега отац је са усхићењем плодио; живот мора да је драг, а љубавном да се стремље када сам се као Магбет у

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, маколико да се пропињао — није растао. А није се, уколико га мајка не би натерала, ни окретао за сунцем. Остали сунцокрети сад су већ отворено показивали своје негодовање.

Али, зашто не расте? Зашто му једино глава бива све већа? Гледају га с тугом отац и мајка: на танком врату, као балончић на танушноме концу, њише се дечакова чудовишна глава. Жалости црна!

Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији лек предлаже: — Дајте детету мед у млеку! — каже бака. — На љуту бољку — љуту травку!

Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија. — Од мехура сапунице је тананији!

И само што је трепнуо избистри се први извор, други, трећи, сто и трећи. Осмехну се Мајка Вода Ведрану и рече: — Верне пријатеље, момчићу, имаш! Полази својим путем, а ако помоћ затребаш — зови.

Полази својим путем, а ако помоћ затребаш — зови. — Помилова га по глави Мајка Вода и дечак крете, а све му се чини да га невидљива крила носе. Како и не би?

Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека.

— говорили су и смејали се. Поче да проклиње момак своју судбину, а мајка поникну очима, први пут осећајући да је немоћна да помогне.

— Откуда ти овде, жено? — зграну се Сунчева мајка. — Ко те је пренео? Шта хоћеш? — Сама сам дошла! — рече мајка. — Тражим срећу свог сина! — Ти му је не можеш дати!

— Откуда ти овде, жено? — зграну се Сунчева мајка. — Ко те је пренео? Шта хоћеш? — Сама сам дошла! — рече мајка. — Тражим срећу свог сина! — Ти му је не можеш дати! — Сунчева мајка заврте тужно главом.

Шта хоћеш? — Сама сам дошла! — рече мајка. — Тражим срећу свог сина! — Ти му је не можеш дати! — Сунчева мајка заврте тужно главом. — Његова срећа је у девојци с цветом у оку, а девојка је у пољу макова зачарана.

— рече строго Сунчева мајка. — Боље се врати одакле си и дошла. Претешка је цена коју би требало да платиш за срећу свога сина.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Песма, оро, пушке! Па и крв често легне. СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе.

(Гневно): Ах! (Виче ка вратима): Овамо! Улази уплашено Стана. ТОМА Где ти је мајка? СТАНА (враћа се): Сад ће, оцо! (Виче): Нано! Улази Ката. ТОМА Где ти је син? Син твој?

Син твој? КАТА (снебивајући се): Па... ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам! И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«!

— Зар мајка родила, чувала, па сад мајка не ваља, а она, Циганка, добра?... (Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде

— Зар мајка родила, чувала, па сад мајка не ваља, а она, Циганка, добра?... (Одлучно): Да кунем, ох, да кунем! (Скида шамију, иде пред икону, клечи и куне):

Унутра! Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан. (Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао. МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна.

— Отац играо и плакао: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми, синко, првенац! И мајка плакала: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми јагње ђурђевско!

МИТКА (Коштани и осталим): Свирите бре и појте већ. КОШТАНА (пева): Стојанке, бела врањанке! Кад те је мајка родила, На шта је оком гледала: Да ли на сунце сјајано? Или јабланче танано?

А кад ти видим две очи, Две тамне очи, две ноћи, Каил сам много на тебе, Ја да те водим за себе, Па куд ми мајка живује, Да ми те она милује, Да живиш како гидија, Да гучеш како кумрија, Бре, леле, џанум, Стојанке, Стојанке,

Али не знаш је ти. Стара је то песма. У моје доба, кад ја бех млад, тад се она много певала. Твоја мајка, Салче, певала ми је. (Салчету): А, Салче? САЛЧЕ (задовољна): Коју, газда?

Сутра, сунце већ изишло високо, високо — а ње из собе још нема. Мајка јој дошла у походе. Она се још не буди. Свекрва стоји пред вратима, буди је и тужно поје: О јансана а’нн ђелди Ојан,

Шта ти је? СТОЈАН (неугодно се измиче): Ништа, ништа ми није! КАТА Шта хоћеш мајка да ти донесе? (Хоће да му опипа чело.) Камо чело? СТОЈАН (отура је руком): Не дирај ме!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У То би халка закуцала. — ''Петар!

Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, И бришућ чело за здравље га пита.

ОД своје мајке ко ће наћи бољу?! А мајка ваша замља вам је ова; Баците поглед по кршу И пољу, Свуда су гробља ваших прадједова.

Кô пуста грана кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.

Кô пуста грана кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

и северној далмацији, по целом Приморју од Котора до Задра, којем је последњем граду посвећена нарочито лепа песма Мајка Маргарита из почетка XВИИ века...

Да, видех: његови отац и мајка држе му главу и његова жена (клечи) поред њега. У Махабхарати древних Индијаца, која је завршена најдаље у ИВ веку

У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војна, сестра брата, мајка сина. Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата.

Низ херојских косовских ликова снажно завршавају стара Југовићка и Косовка девојка: херојска мајка „тврдога срца“, која умире без сузе у оку, и јуначка вереница, која преврће по крви јунаке и залаже их хлебом и запаја

Ретки су тренуци кад се у песми признаје турска надмоћност. То је само у два-три случаја. У једној прилици мајка Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи: И бог ће нам, синко, опростити, а Турци нам неће разумјети.

У песми Марко Краљевић избавља бега Константина налазимо и ове стихове: Сагнула се Јевросима мајка, сагнула се доле по трпези, и узима два мермер-камена, извадила беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње

Поле је покривено мртвим јунацима. У ту тишину вереница и мајка уносе немир свога срца и мере њиме величину губитка. Тако раде и стара Гандхари и њених сто снаха на једном сличном

који је кадар „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“, човек ком је кућа диван-кабаница, мач и пушка — и отац и мајка, два пиштоља — два брата рођена; кој' се рани мачем по крајини као соко крил'ма по облаку...

Најбољи доказ за то је Смрт Сењанина Ива, једна, од најлепших наших песама. Мајка је уснила необичан сан, прота га протолковао, и убрзо предсказања су се обистинила, — то је калуп по коме је израђена

књиге иду за књигама“; затим они који почињу речима: књигу пише, вино пије, кад се жени, коње јашу, славу слави, храни мајка, рано рани, бога моли, протужио, разболе се, санак снила, кличе вила; и најзад тзв. словенска антитеза.

Таква су и ова: Моја руко, зелена јабуко! Снахо јело, неношено злато! О ти бане, очи обадвије, с којим мајка иде по свијету, по свијету и по жарку сунцу!

У песми Смрт мајке Југовића понављају се стихови који изражавају материно одупирање болу: И ту мајка тврда срца била, да од срца сузе не пустила.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

да се реком плови Мамац да се риба лови Песма да се лепо пева Муња да кроз облак сева Молба да се нешто моли А мајка је да се воли ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ Домовина се брани реком И рибом у води И високом танком смреком Што

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— И мој Ђоко увијек одјури трком, све се за њим прашина диже — похвали се Потркова мајка. —А мој Лазар окренуо па и недјељом обилази школу — јави се колар, Мачков отац.

— викну момчина. — Ни ови иза мене не гледају куд пуцају! — трже се дјечак. — Како не гледају, јадна ти мајка, а шта ти је ово на шеширу? Стриц скиде шешир и у чуду се загледа у двије рупе које су се однекуд отвориле на њему.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Авлија је сва била у цвећу. Као и сви на Истоку, и Мане и мајка му Јевдокија волели су и неговали цвеће. У кући је било и голубова и гугутки у корпама повешаним испод крова.

— Јевда, мајка Манина, била је још лепа и држећа жена, још испод четрдесет година. Остала је рано удовица. Имала је мужа којега је

Она је чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила му већ!

Тек онда поче мајка поиздаље наговештавати Ману да би већ требало да јој нађе „одмену“, јер она је, вели, већ остарела.

О тој ствари је већ неколико дана мислила најозбиљније Манина мајка Јевдокија, па је напослетку и сазвала једно веће — фамилијарно веће од родбине, већ постаријих жена.

Манина мајка им каже зашто их је звала. Исприча им шта ју је нагнало да убрза ствар; исприча им о новинама и о оном резилаку, и

Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума? — Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок!

“ вика па друга. Бож’ке! да се поломе служејећи ме!... А ја си седим, па, како пашина мајка, примам си чес’ и од једну и од другу, ама си мислим у памет: „А рипчики!

— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње...

— Леле тугооо! Истин’ рекоше који казаше: „Да не дава Господ на дете што му мајка помисли!“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори!

Е, какво је тој саг заступило, бог да чува!... Ни се татко ни се па мајка слуша! Што је овој? Батиса ни се све; све се батиса, бата-Таче!... Е, како то?...

Што је овој? Батиса ни се све; све се батиса, бата-Таче!... Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет...