Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!... Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: — Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.
— Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!... Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: — Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
82 Курјачица и курјачићи Курјачица се разболи и лежаше у бедном состојанију. Питали је курјачићи: „Та, мајко, имаш ли гди кога пријатеља од ког би се могла каква нибуд помоћ искати?
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ДЕСЕТ ОБРАЋАЊА БОГОРОДИЦИ ТРОЈЕРУЧИЦИ ХИЛАНДАРСКОЈ Мајко Слова и Спаса, Тројеручице, нека наше чамце у благе луке из густих олуја с пучине доведу птице, излетеле из Твоје
Тројеручице, луко и утехо, мајко чокоту ког распињу и туку, смилуј нам се, грешним и убогим, и прими душе наше у Твоју трећу руку!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!... Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!...
Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!... — Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!...
— Говори! Говори, проклећу те! — цикну мати и тури руку у недра. Јелица склопи руке: — Не куни ме, мајко! Ја знам да је он њега мрзио! — Ко?... Лазар Станка? — Јесте. — А зашто? — Мајко! — мољаше Јелица.
Ја знам да је он њега мрзио! — Ко?... Лазар Станка? — Јесте. — А зашто? — Мајко! — мољаше Јелица. — Не терај ме да ти то кажем! — Морам знати! Јелица је била црвена као рак.
— Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то његово масло!... Јаој, мајко моја! Ти ни замислити не умеш колико онај њега мрзи!... — Знам, ћери, али која вајда кад је Станко отишао у хајдуке?
— Рано моја, шта ћеш! Таква ти је ваљда судбина! — рече Крунија после подужег ћутања. — Каква, мајко? — Није ти бог дао да одеш тамо куд те срце вуче. — Што, нано? — рече она и погледа матери право у очи. — Како што?
Знам!... Нека, нека, немој вадити! Јелица, видећи како се ушепртљила, приђе ближе и, загледа јој се у очи... — Мајко!... — рече она и сва задрхта. — Ти нешто страшно кријеш од мене!... Шта је?... — Јесте, рано моја, страшно!
Шта је?... — Јесте, рано моја, страшно! — А шта је? Крунији беше тешко да јој каже. — Казуј, мајко! Казуј, не мучи ме!... И она склопи руке. — Тебе просе! — рече Крунија. Њој се окрете вајат око главе...
Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром? (Она рече отворено: „с Лазаром”.) Не, мајко!... Ја се волим и у паклу пећи него бити жена ономе одљуду! Крунија занеме. — Кажи ти баби нека ме слободно убије!
Једино је небо куда погледа... Он од бога само смрти тражи. Станка облише сузе. — Јадни мој бабо!... Јадна моја мајко!... — Жене јаучу, луди се стиде суза!... Него... чујеш Ногићу? — Шта? — Још данас иди у Црну Бару.
— рече Круна. — Јесте, истина је!... И Јела ми је то рекла. Видела сам по њеним очима да је говорила истину!... „Мајко, каже она, он није лопов!” — И није! И ја кажем да смо онда сви огрешили душе и о онако красног младића и о ону кућу.
Петра им рече да лежу. У тај пар изиде Станко из очеве собе. — Хоћеш прилећи, рано? — Хоћу, мајко... — Иди... иди... Наста тајац. Тишина као у гробу.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје трубе победе, и вали Твог огњеног мора и сунчаних река: Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе!
казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Онда ћеш своју спомињат’ мајку: Ој мајко моја, ој него моја! — ’Ајд’ девере, ’ајд’ златан прстене! — викну једно лепушкасто весело лице кроз ошкринута врата на
Црњански, Милош - Сеобе 2
Солнце јарко, на високо ти си, Моја мајко, на далеко ти си.“ Хорват је гледао да у Росију одсели пушконоше, а није примао у транспорт, радо, ни жене са децом, а
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Лиебе Муттер) драга мајко! Лидо — чувена морска плау Венецији лорњет (фр. лоргнетте) — наочари са дршком које се на очима држе руком лустрајз
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– На мене је реда! — викну одједном и оте ми машку из руке. — У моје је двориште пао! — Па кад га опаучи, мила мајко, па кад га подухвати у лету једанпут — клак – па други пут — клик — па трећи пут, са стране, двоструко клак-клук!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
окт.) РАНЕ И Мајка преде танку жицу, А синчић пред њоме Седи мали, држи тицу Па се игра њоме. „Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!
) „Није благо ни сребро ни злато, Већ је благо што је коме драго. Још чу ли ме, остарјела мајко: Волија сам клетог ђаурина, Баш и оног из горе хајдука, Та млађана“ — Милун већ не може, Све махове срце већ
“ Тако бака, Па рашити руке, Да довати деце двоје — Јао њине муке! Поскочише, повриснуше: „Јао, мајко, јао!“ Скочи мајка од огњишт(а), Деце јој је жао.
А каки је, моја мила мајко, Каква плећа, а какова брка, Каква ока и погледа мрка, — Та нашто му пушка и пашњача, Нашто паше убојита мача?
“ И удари на србињске чете, Па у часак љуто и помете. Ао Боже, ао моја мајко, Што то Гојку повикао Рајко? Викну Рајко: „Што ли ћемо јако?“ Назад Гојко: „Ништа, већ овако!
„Јако јуриш!...“ Плачи, турска мајко! Улетео у злотворе Бајко, Вељу пушку турио о рамо, Коњем врда и тамо и амо, Оштрим мачем око себе маше, Две је
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ово ми је већ пети-шести кога су одмамила Ђурина писма ...Ех, јадна мајко, да човјек није шепав ... Као да му чита мисли, умусана старина се диже, узима штап и креће вратима.
— Вала ми не користи да сам ударио најдебљи плех — потиштено признаје Џакањ — Група Е? О, јадна мајко! То велико Е, с његовим прасећим репом, нијесам трпио ни у основној школи, због њега сам и до данас остао у другом
Читаво село зна мог Деду. — Ено је, де! — окреће се артиљерац својим пајдашима. — Ама, другарице мајко, што си тако недоказана.
— Из Хорозовића, драги војниче. Село Хорозовићи. Ваљда си туда ходо. —Ма хода сам ја, мајко, куда ти год драго, али, вала, у те твоје Орозовиће ...
Марко пребаци кромпир из руке у руку као да му прљи дланове, преполови га и пружи пола борцу до себе. — Вала, мајко, да још имаш мало соли, не би лоше било. — Немам, синко, дина ми. Читавог прољећа нисам видила зрнце соли.
Ето, тако ти је то, другарице муслиманко, мајко моја мила, нек ти је жив твој Дедо, па какав био да био, ђаво с њим глогиње млатио!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
куд ће јој душа и тело на оном свету?... Грешно је то, грешно... Мајко Богородице! И отпоче да се крсти, шапуће молитве!
— Ништа није. Шалим се, мајко, шалим. — Поче је храбрити и, да би је уверио, силом, болесно, поче да се смеши... Она се једва освести, усправи са
А нама он ништа неће да каже. Ни „болан сам“, ни „ох“, ни „овде ме боли“, ни „ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко...“ Ништа, ништа, синко! Само тако ћути. Срамује се од нас и ништа, ништа неће нама да каже.
Ништа од ње није чула до: — Остави ме. Не дирај ме, мајко... — А глас јој је био истина на плач, али сув, сув. Ништа више није се чуло од ње из собе.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Загрли ме, дах ми стесни; ал' очију поглед њез'ни' нагон узда, занос трезни; из њега ми мис'о сине: »Мајко!« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила.
А напољу, у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка пада јецајући око врата: „Мајко мила, мајко стара, опет идеш од главара?
у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка пада јецајући око врата: „Мајко мила, мајко стара, опет идеш од главара?
МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ Јуле, ћерке Пере Сегединца Ох, мајко света, Богородице, што слуга ти на мене каже лик, у јаду ти се налик осећам, помози ми, да, слаба, научим олакшати бар
(Из драме Пера Сегединац) ЅАНТА МАРІА ДЕЛЛА ЅАЛУТЕ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор; презри,
Зар није лепше вековат' у те, Ѕанта Маріа делла Ѕалуте? Опрости, мајко, много сам страд'о, многе сам грехе покај о ја; све што је срце снивало младо, све је то јаве сломио ма', за чим сам
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад му буде осамнаест година, запита матер своју: — Забога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене? А она уздахне и заплаче се, али му не смеде казати да је имала три кћери
Стојша кад саслуша матер своју рече јој: — Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим. Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!
Кад се Стојша већ спреми да иде, рече матери: — Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?
Како дође у собу змајеве матере, рекне јој: — Помози бог, мајко! — па јој приступи и пољуби ју у руку. Змајева мати рекне му: — Бог те помого, синко! Које добро?
Добро ми дошли. Јесте ли ми се добро прошли? Змај један одговори: — Јесмо, слатка мајко! На то најмлађи рекне: — Ту код тебе има крштена душа! Казуј, мати, је л истина? Мати одговори: — Погодио си. Има.
Он кад то чује, отиде кући плачући и приповеди матери шта му је сад цар заповедио, и рече јој: — Ово, мајко, нити може бити, нити ја могу свршити.
Онда јој тичићи рекоше да је он отишао, али они не знаду куда. Кад се орлетица смирила, онда јој тичићи рекоше: — Мајко, ми би теби казали за нашега избавитеља, ако нам обећаш да га нећеш прогутати. Она им сад обећа.
Свекрва се пробуди и запита: — Шта то певаш, ћери? — Ништа, ништа, мајко! Нешто сам сањала, — одговори снаша. Идуће вечери баба их напусти и оде у свој вајат.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
) МАНОЈЛО (крсти се): О! О! О! да чудна човека! ИСАЈЛО: Јесам ли ти казао? МАНОЈЛО: Оће да ме пење у небо. Куку, мајко, шта нећу јошт доживити! ИСАЈЛО: Такви су доктори! Јеси ли видио како српски говори?
Његов син ме ни у руку не пољуби; па неће са мном ни да говори. ВЕЛИМИР (смеши се): Е Мајко, не срдим се ја ништа. Таква је Моја нарав, опрости. СТАНИЈА: Ама што пусти ту браду, кумим те Богом, ниси Чивутин!
СТАНИЈА: Шта леп обичај? Куку, да бежим одавде, док и мене не саранише ка нељуде. ВЕЛИМИР: Видиш, мајко, тамо је гробље далеко, па не би људи ни могли носити.
СТАНИЈА: Свиња није погана, зашто се једе; а коњ, ко ће коња јести, кад је поган. ВЕЛИМИР: Остави, Мајко, ове ствари нису за тебе. (Опет почне читати.) СТАНИЈА: Ја стара, па да не знам што је погано, што није.
ЉУБА: Што не седите јошт? МИЛАН: Та доста сам седио. Ја се препоручујем. ЉУБА: Службеница. МИЛАН: Слуга сам, мајко. (Станија не одговара, Милан одлази.) СТАНИЈА: Ох, Боже, што ме доведе на овај покор! ЉУБА: Али шта ти је, мајка?
Она земља која нема театра држи се да је последња земља. СТАНИЈА: Леле, мајко, како се исквари свет! Она је земља несрећна, где се не учи како треба момак да милује девојку, и девојка момка.
ПИЈАДА: Е, засто би се срдила. Мајка није видила никад рукавице, па јој цудо. Јелте, мајко. СТАНИЈА: Ама, кажи ми, кјерко, зашто то носиш? ПИЈАДА: Срамота је ици по сокаку и у визиту без рукавица.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Крф 1985 — Београд 1989. (9. ВИИ 1989) ВИ ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА Опрости, мајко света, опрости Што скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те
своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми глас је зуј пчеле у
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Шта све не изводи тада, мила мајко! Брундајући, онако велик као што га је Бог, то јест пројектант, дао, миц по миц, стари „Зануси“ одлази чак до шпајза
Мртви мртвицијати, мислим, као Рамзес ИИИ или неко њему сличан. Јао, мила моја мајко, да сте их само видели на оном брду!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту потроших, дајем ти на знање, два динара, читаво имање. Како ли сам пожелио, мајко, да те видим бар мало, зеричак, да завирим у шталу и башту и да Жући бацим на реп чичак . . .
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
РАЗГОВОР МАЛЕ СРБАДИЈЕ С ОТАЏБИНОМ Отаџбино, мајко моја, И дедова мојих славни', Докле стижу крила твоја И питоме твоје равни?
Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах
Отаџбино, мајко тужна, Има л' кога у мом роду, Да распали роба сужна, На бој свети за слободу, К'о у доба она стара, Против Хуна и
Скини знаке туге твоје, Да јуначки запевамо Најмилије песме своје: Отаџбино, мајко мила! Буди светла и виђена, К'о и некад што си била Још у царска у времена.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица поцрвене, задрхта, па се одједном баци на мајчине груди и заплака горко, очајно, с тешким јецањем... — Мај... мајко моја!... мајко !...
— Мај... мајко моја!... мајко !... врисну девојка и приљуби се уз те слабе, изнурене груди, знајући да само на њима може наћи утехе, ако је још има.
Стојан се дизаше, стењући: — Еј, братићу јадни... обојица страдасмо!... Ја зле напасти, мајко моја !... Писар, како се био залетео за Гојком, истрча у ходник и видевши Љубицу, стаде пред њом, дрхћући сав од
Све ће се то поправити. Међу младим лудима има тога... те кавге, али се то све поправи... — Поправити?... Не може, мајко, зарасти исечено срце... оно је ишчупано, нема га више... Да нисам познала праву љубав, било би ми свеједно... ништа...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Светој цркви на јутрењу, Сусрете је свети Петар На јелену златорогу, Златорогу и парогу: “Врн’ се натраг, стара мајко, Ево су ти гости дошли, Добри гости, колеђани, Који оде, Бога моле За старога за Бадњака, За младога за Божића“
Тебе на част, стара мајко! 16. Пођо с пушком, коледо! у ливаду, коледо! Пусти коња на ливаду, А ја одо под крушчицу, Метну калпак на
31. Мајка хоће Ђурђа да окупа; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да окупаш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га сузам’ окупати!
“ Мајка хоће Ђурђа да обуче; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да обучеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га у рукав обући!
“ Мајка хоће Ђурђа да опаше; Мајка хоће, а сеје не даду: “Немој, мајко, Ђурђа да опашеш — Ми смо Ђурђу девет милих сеја, Ми ћемо га косом опасати!“ СПАСОВСКЕ ПЕСМЕ 32.
Врати се, Смиљо, мајка те зове, Мајка те зове, кошуљу даје. — Била ме, мајко, од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз девера; Док
73. Весели се, женикова мајко! Три ти сунца дворе обасјала: Једно сунце момак и девојка, Друго сунце куме и девере, Треће сунце кићени сватови.
Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива. “Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла. Јово ми је воду замутио, Кун’ га, мајко, и ја ћу га клети.“ Мајка куне: “Вода га однела!
“Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла. Јово ми је воду замутио, Кун’ га, мајко, и ја ћу га клети.“ Мајка куне: “Вода га однела!“ Мајка куне: “Гуја га ујела!
Те доплови до Ђурђева двора, Па запитај Ђурђеву мајчицу: Оћеш, мајко, оженити Ђурђа? Не жени га младом удовицом, Већ га жени лепотом девојком.“ 114. Чудна ти ми годиница дође!
Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш коња од мејдана?“ “Прођи ме се, остарјела мајко: Удала се моја јауклија! Зато кујем коња од мејдана Не би л’ могле ноге алатове Достигнути Златине сватове!“ 134.
“ 147. Мила мајко, подигни ме малко, Да ја видим Јовине сватове; Да их видим, да ме жеља мине — Чини ми се, лакше би ми било! 148.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Униђе ми као надркан пастув, а изнесу га ко пробушено прдало! Зна и што не зна да је знао! ГИНА: Мајко Божија... ДРОБАЦ: Ал зато треба да знадеш ђе да удриш, и да знадеш како да удриш, и да знадеш ђе су му живци,
ФИЛИП (драматично упада у разговор): Да, процветало! То је права реч! Ко милијарде пупољака одједном! Драга мајко, пригрли ову жену, онако како је она пригрлила мене на своје расцветале груди!
СИМКА: Њега? ГИНА: Мужа вараш са Секулом, Секулу с глумцем! А с ким ћеш сутра глумца преварити? ФИЛИП: Мајко! ГИНА: Ама, шта ти је, човече, прођи ме се! ФИЛИП: Не буди окрутна, саслушај ме, мајко! ГИНА: Нисам ти ја мајка!
ФИЛИП: Мајко! ГИНА: Ама, шта ти је, човече, прођи ме се! ФИЛИП: Не буди окрутна, саслушај ме, мајко! ГИНА: Нисам ти ја мајка! (Улази Благоје. Филип му притрчи.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена. Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Још по један корак, па сви опет у јаругу. — А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! — разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ПАВКА: Ама, зар може то бити да не буде изабран? ДАНИЦА: Неће бити, ја што ти кажем! И место да се ти бар, мајко, за времена тргнеш... СПИРИНИЦА: Па јест... ето како се тргао Спира.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
и показа руком по сакупљенима у кафани. — Куку, мајко! — чу се однекуд. — Слабо, бога ми! — рече Цвијо, који је волео да се потуче него да га частиш до зоре.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Капије скичале као прасад, Док на земљу не паде, најзад, Шест врло крупних капљица! Шест капи! Мајко моја, Ко да их лекар одброја У болесникова уста!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
МУСТАЈ-КАДИЈА Не плач', мајко, дилбер-Фатиму: удата је, не укопата; ружа с струка није пала свог, но у бостан пренешена свој.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Ах, ах, псу бре, крвниче бре, стари деда-Митре! Ах мајко, ах курво! Ах отац, ах проклет... Ах! Зар ви, бре... А Софка је знала да то значи: Зар вама све | допуштано, ви све
— Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи... — Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! — чуло се уплашено материно утишавање... — А?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сердар је грајао, како је већ он могао, отпоздрављајући. „Ево их, мајко, пуна кућа!“ рече Милица. „Пуна, а да како!“ „Нека их! Добро дошли.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Срећан је кога туђа несрећа учи памети. — Ако те срећа не причека, на вељега је хата стић’ не можеш. — Роди ме мајко без главе, само немој без среће. — Ако човек неће на несрећу, несрећа ће на њега.
— Па какво ми добро видиш? — Црн Алија, црн ти си ми, синко? — Црна си ме и родила, мајко! — Шта ти чини отац? — Клања. — Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти?
Мајка се спази па викне на шћер: — „Што ми, кукавице моја, не каза!“ а она мајци: — „Богме мајко, и ја сам исто тако урадила, јер сам ја мислила да се овако на завјет иде!“ Нема болећега.
15 Питала лисичица мајку, кад се уфатила у гвожђа: — Што ти би, мајко?! — Зло, ћерце! мудри се по једном могу преварити.
! — Зло, ћерце! мудри се по једном могу преварити. 16 Питала лисицу шћер: — Има ли, мајко, ико на свијету од нас паметнији? — Јесу, ћерце, они те се нашим кожама зими огрћу.
(Затим се прихвати за земљу и говори): Црна земљо, по богу мајко! Ова се басма не примила ни мене, ни тебе, ни башче грађене, ни воћке сађене, ни овце јаловице, ни краве баковице, већ
Играју се печени зецови, Ћерају их одрти ’ртови. Чудне лажи... Јао мајко моја! 4 Да вам певам што истина није: Гуска воду из решета пије, Крмача се на сламу попела, А пилићи крмачу сисају.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад му буде осамнаест година, запита матер своју: „За Бога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене?” А она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три
Стојша кад саслуша матер своју, рече јој: „Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим.” Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!
Кад се Стојша већ спреми да иде, рече матери: „Имаш ли, | мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да Бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?
змија дође и проговори матери: „Ја сам она твоја змијица што си ме родила па сам од тебе у траву побегла; сад сам, мајко, дошла к теби да ми просиш у цара девојку те да ме жениш.
” А снаха јој одговори: „Бојим се, мајко, да му што не буде.” А мати рече: „Не ће њему бити ништа, него како га врућина обузме, а ти узми хладне воде па га
” Она јој одговори: „Невоља ме, мајко, натерала.” па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи, „па сам” вели
” И она се склони за врата, али ето ти сунца, па назвавши | матери добар вече, рече јој: „Мајко! ту мирише рајска душица.
” Сунце јој одговори: „Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа.” Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу, најпосле му рече:
Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је пољуби у руку и назове: „Помози Бог, месечева мајко!” А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице. А од куд ти овде?
” Месец јој опет рече: „Има, мајко, има, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа.” Онда она изиђе, па му приповеди све што је и како је, па му најпосле
па јој рече: „Мајко! овде мирише рајска душица.” А она му одговори: „Бог с тобом синко! овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска |
овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска | душица доћи?” Ветар јој одговори: „Има, мајко, има, већ нека изиђе слободно, не ћу јој ништа.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Ни по киши од излога до излога... Нигде ништа... Иконија, мајко моја, немам ни наде! ПРОСЈАК (за себе): Сад зови, да видимо ко ће да се одазове!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Осињача се прекрсти и прошапута: — Опрости, боже и мајко канделорице! — па запали свијећу и усади је у чашу жита. Брне наслонио плећа на повију од троножне столице, преплео
— Дакле, си баш послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити? — Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан! — рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Многа се рађају само да би слуге и мученици били. А моје дете би срећно било, Господе, света славо, Мајко божја... Ђорђе није крив што ме је тукао. Ја сам грешном телу попустила. Ти, Господе, знаш на кога сам помислила.
танким гласом запомаже: Сунце пишти утрнутих зена, Гласом женским пишти из мог села: „Помози нам, горских смрека мајко! Тором — вуци, време — наопако. Реци како крв да људску смирим? Да ли буну опет да распирим?
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Да ти помогнем, мајко? — Дечак скиде врећу с њених леђа и пребаци је на своја, зачуђен. Врећа је била лагана. Од чега се старица повијала?
где се ни усред бела дана не види прст пред носом, нађе корњачу Камена леђа, и поклони јој се: — Дошла сам до тебе, мајко!
МАЛИ ВОЗ Све дечакове играчке смејале су се малом возу. Каквога ли шашавка, мајко рођена! Трачнице му иду од једног краја собе до другог, а он тврди да ће, једнога дана, изаћи кроз прозор и прошетати
Дрхтећи, сети се дечак Мерсадове кожице и пожеле да се пред жапцем Троглавцем створи извор. Јој, мајко рођена! Још и не изговори жељу до краја — шикну вода, а жабац стаде гасити троструку жеђ.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени! Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми
О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад
О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно
О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук
Ал' зло је, мајко, бити међ' њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи Где их по
О мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан! ............................... .............................
О мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан! ............................... ............................... Ђ.
О мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан! ............................... ............................... Ђ.
Ал' данас љуту ја осећам грижу До саме сржи сваке своје кости, И плачем: сузе једна другу стижу; И грцам: „Мајко, молим те, опрости! „Крв моја српска жеже ме и пали! У грлу глас ми трепери и грца!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Но он већ сада размишља о томе да се опет врати у тај проклети Кембриџ“. „То неће, драга мајко, тако брзо бити”, рече јој син. „Куга бесни онде још у пуном јеку“. „Тим боље!, узвикну мајка.
Госпођица је као што и сам знаш из врло добре куће, лепо васпитана и имућна; запроси је!“ „Како бих то смео, драга мајко? Ја нисам још ништа, нити сам у стању да се женим“. „Што још ниси, постаћеш једног дана“.
Одреци се радије своје научничке каријере, па постани домаћин и отац породице!“ „Морам, драга мајко, да о томе још размислим“. Наш Херкулес науке нађе се на раскршћу.
Син је погледа сажаљиво. „Бојим се, мајко, да од тога неће ништа бити“. „Па остави ми, сине, макар наду у души. Ти си још млад, а у младости се мењају наша
Ти си још млад, а у младости се мењају наша осећања и наше наклоности од данас до сутра“. „Имаш право мајко!“ Сутрадан пође Њутн у Грентем.
„Та је ово, тала мајко?“ „То ти је, дете моје, бат за хокеј“. „Нашли смо више таквих батова у једном сандуку зимске баште“, рече млађа од
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
а... а... Ђорђе... Жалосно, браћо, везан српски војник. Мајко моја, да видиш... о... о... осветника Ко... Ко... Косова!...
ОСВЕТА Сва ми је савест у ранама. Дрхћем, сам мртвачки модар дрхћем. „Мајко“, кажем, „добра мајко, пустите ме, пустите ме, бежите!
ОСВЕТА Сва ми је савест у ранама. Дрхћем, сам мртвачки модар дрхћем. „Мајко“, кажем, „добра мајко, пустите ме, пустите ме, бежите!“ Ојађена, бела као креда, унакажена, дрхти и она као ухваћена, препала звер.
Русијо, вели, мајко наша рођена, срце ишчупано“, а сви су већ само у њега пажњу управили, сви почињу да страхују за Јаћима, да му се какво
сунцу које се рађало, дотле су твоји другови на твоме избезумљеном лицу морали читати очајан и јасан израз: Јадна моја мајко! 10. септембар 1916. ЧУЈУ СЕ ТОПОВИ...
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа.
Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. — Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама. Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба.
— Ама је л’ то одистине? Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку. — Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити.
Пантовац засветле очима и маши се чутуре. — Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је. Кад се напи, пружи је Ђурици.
подигните ми један камен на гробу... — Јединче мој !... куку несрећници !... кућо моја!... — Еј, црна мајко! — чује се из народа. — Доста, бабо, не помаже!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Она јој одговори: — Невоља ме, мајко, натерала, — па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи — па сам, вели,
И се склони за врата, али ето ти сунца, па, назвавши матери добар вече, рече јој: — Мајко, ту мирише рајска душица. А мајка му одговори: — Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како
Сунце јој одговори: — Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, нећу јој ништа. Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу; најпосле му рече: —
Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је пољуби у руку и назове: — Помози бог, месечева мајко! А она јој одговори: — Бог ти помогао, рајска душице! А откуд ти овде?
Месец јој опет рече: — Има, мајко, има, него нека изиђе слободно, нећy јој ништа. Онда она изиђе, па му приповеди све што је и како је, па му најпосле
Па како дође, назва матери „помоз̓ бог“, па јој рече: — Мајко, овде мирише рајска душица. А она му одговори: — Бог с тобом, синко!
Овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи? Ветар јој одговори: — Има, мајко, има, већ нека изиђе слободно, нећу јој ништа.
Он кад то чује, отиде кући плачући и приповеди матери шта му је сад цар заповедио, и рече јој: — Ово, мајко, нити може бити, нити ја могу свршити.
Онда јој тичићи рекоше да је он отишао, али они не знаду куда. Кад се орлетица смирила, онда јој тичићи рекоше: — Мајко, ми би теби казали за нашега избавитеља, ако нам обећаш да га нећеш прогутати. Она им сад, обећа.
Осилио се говедар, па ће једнога дана рећи мајци: — Драга мајко, да ли има бољег јунака но што сам ја? Видиш шта само топузом радим?
ДОБРА ХВАЛА Хвалило се Циганче матери: — Да знаш, мајко, како је лијепа печена кокош са погачом! — А оклен ти знаш?
Ћипико, Иво - Приповетке
— Не отварај! — опази Илијина мајка у бризи за болесним сином. — Пусти, мајко, нека се веселе! — рече Илија прегорно.
—Спавај, сине! — наговара га мајка. —Не могу... Је ли, мајко, док оздравим, поћи ћемо одмах горе? А што сам и силазио? Већ не моту овдје издржати.
А уоколо једнако нешто жамори и мирише... Да је просто свима, само да оздравим.... Мајко, теби се дријема. Чуј, бога ти! Је ли, опет ћу ужећи огањ у својој кући?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу. Не дај ме, мајко, не дај ме! Паде ми соко на руку. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је соко на руку. Но ти је прстен на руку.
Такав пример и налазимо у „Часу обнове“: [...] А земљи: Мајко нам, јер помеша са собом матер, Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер: Улазимо у тебе тужно као
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Слушај, обуци се па да идемо на Теразије да чекамо. ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко. . . ' Ништа, ништа, синко! Само тако ћути”.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар, „Где си, дико, за толико?“ Дочека је мајчин кар. „Немој, мајко, карат’ тако, Нисам крива, није ред... На извор је ићи лако — Празне ћупе, вољан гред. Али натраг — терет то је...
Али натраг — терет то је... Па и леп је онај дô, А још тице како поје, Не знаш, мајко, не знаш то!“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ... (По немачком) Хеј, да ми је царевати Тебе ради, моја мила!
„Хоћемо л’, децо, дочекати зору?“ — „Хоће л’ нас, мајко, страх ил’ глад уморит’?“ Под мутним небом невољници ћуте; Нико не виче: помагај нам, свете Ал’ срца ваљда не
Ту још брује оне речи Друга миленога: „Надај ми се, љубо моја, Мајко чеда мога!“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу.
Ех, радуј се, радуј и ти, Црногорска мајко мила, Што нас ниси ојадила, Што те воли спас; Што се здрављем твојим враћа Нова зрака стара нада И у старе и у
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?
видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица?
ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да
(Евици.) Шта си стала, те га не тураш из собе. ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа. ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.) Напоље се вуци!
Како оно рече? Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко! ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка?
Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко! ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка? Гледај ме у образу, мислили би људи да сам ти млађа сестра.
Срам да ти буде, каквог си момка изабрала? Гледај, пропали му лактови! ЕВИЦА: Он има новаца, мајко. ФЕМА: Познаје се на њему, ваљда је био гдигод кочијаш.
Камо божур, комифо-ле сужес? Зар оћеш довека да ме срамотиш? ЕВИЦА: Верујте, мајко... ФЕМА: Пст! (Врти главом на њу.) Мама, мамицхен... Но, шта си хтела казати? Сан тундер, мамзел. Сан тундер.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Човече тајно феникс је једина истинска птица. ЛАЗА КОСТИЋ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор. Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи у повратку цвета у повратку сна и
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
СТАНА: Безобразниче!... Хајдемо, Спасо, Да за видела конак нађемо! СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко, Што ближе идем двору пашину, Све ми је, мајко, срце празније! СТАНА: А Бошко?
СТАНА: Безобразниче!... Хајдемо, Спасо, Да за видела конак нађемо! СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко, Што ближе идем двору пашину, Све ми је, мајко, срце празније! СТАНА: А Бошко?
Хајдемо, Спасо, Да за видела конак нађемо! СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко, Што ближе идем двору пашину, Све ми је, мајко, срце празније! СТАНА: А Бошко? Ти док се овде тако скањујеш, Бледа ће глава бедем китити.
СТАНА: А Бошко? Ти док се овде тако скањујеш, Бледа ће глава бедем китити. СПАСЕНИЈА: Ах, мајко, хајд’! Видим да ти је много дражија Од млека мога крвца његова.
СТАНА: Посрамиће га ако дозволи Да јој на коцу братац погине. СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне?
СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!...
СТАНА: Гром вас убио!... (Одлази јаросно.) СПАСЕНИЈА: Ох, мајко, мајко!... Ено је, оде!... С ћерком је, јадна, све изгубила!
СТАНА: Гром вас убио!... (Одлази јаросно.) СПАСЕНИЈА: Ох, мајко, мајко!... Ено је, оде!... С ћерком је, јадна, све изгубила! Сад може старе руке скрстити, Па тужно рећи: „Све ме издаде!..
И да се спрема... (Види Главаша.) О!... СПАСЕНИЈА (гледа у Стану): Ево ти дела, Рођена мајко сваке несреће! Страшан је ремек твоје старости Што га је безум мозга болесног У проклетоме часу смислио!
Јест, ту је пакô... Ту су грехови! У твоме недру, мајко несрећна!... Ево, погледај! (Показује на Станоја Главаша.) Та бледа глава, те хладне груди Што их кô бокор ружа
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Кликнем: Оче, мајко, љубо, Друзи, децо, сејо моја! И сузе се моје суше На светлости тога споја. Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’
Да шта ми хоћеш, патнице моја? — Xоћy да буде Божија воља...“ ВИ Мишљасмо да ће дуго да траје. — Уђи-де мајко, — издахнула је! И крај је болу, и крај је муци; Издахнула је на левој ми руци.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Многи падоше. Остали нагрнуше у страну, а затим се сломаташе у своје ровове. „Ах, братко... леле, мајко... санитет!“ — чују се узвици рањеника, који су остали између наших и њихових ровова.
Али тек што смо замакли у шуму, када нешто груну, али тако громко, мајко моја, да сам, чини ми се, свест изгубио. Један од војника се претури.
Проговори тек: „Убите ме, браћо... Јаој, мајко!“ Бојовић се довуче до мене и полако проговори. — Видиш онај ћувик лево.
— почеше и наши брђани да рију по бугарским рововима. Јаук допире и са бугарских објавница, и из наших ровова... „Мајко... браћо!“ — разлеже се кроз ноћ. А небо као да је буктало од разнобојних пламенова.
— Нису се надали. Кад смо утрчали у ров, њихови пешаци нагрнуше да беже, па се сабише у гомилу... — Аух, мајко моја, што су кукали!... Војници су наилазили. Командир је гледао у правцу отвора, као да некога очекује.
Ем није на фронту, ем још прима и стипендију. За такве се луде може с правом рећи: „Мајко, роди ме срећног, па ме баци на ђубре.“ — Тако је, тако.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.“ А ко ће ме, мајко, јадну запросити? Знаш, мамо, да немам ни пребијен новац, Зато мене неће сиромах трговац; А богати броје куће и
А кад време ручку невољноме дође, Наново га опет друга ватра прође: Често око главе лете калајлије, Чудне су то мајко, страшне баталије! Пуца, грми, јечи, разлеже се соба, Једва се примири у поноћно доба. 1810.
Умилну дражест величеством, Скромну простоту раскоштвом красиш. О, прими мене, мајко небеснице, Тебљубног прими сина у наручја, Кој’ с’ око мајке нежно вије, Танка к’о вињага око стабла.
О, кад би увек младим у прсима Овако пламен к лепоме буктио! Кад бих до гроба твоје сласти, Мајко, уживао у овој мери! 1830. Јован Ст. Поповић ДАВОРЈЕ НА ПОЉУ КОСОВУ (Одломци) 1.
сина, Србина, Лепог, красног Србина, Правог Србина, Мати ми је Српкиња, Српског оца кћи, Оца си ми дојила, Српска мајко, ти: Срб Србина родити, Српска сиса дојити Мора новог Србина, Правог Србина.
1855. Милица Стојадиновић Српкиња ПАВЛЕ ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН ПУТНИЦИ „Мајко јадна, мајко драга! Изнеможе наша снага — На камењу голом спати, С оштрим трињем, мекињама Гладна грла продирати;
1855. Милица Стојадиновић Српкиња ПАВЛЕ ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН ПУТНИЦИ „Мајко јадна, мајко драга! Изнеможе наша снага — На камењу голом спати, С оштрим трињем, мекињама Гладна грла продирати; Радним
С оштрим трињем, мекињама Гладна грла продирати; Радним рукам’, свим мукама Не моћи ти помоћ дати — То сносити, мајко драга, Изнеможе наша снага! Што имамо још, самељи, Па колаче справи беле, И сваком по штап одељи.
А ко тице, зверад храни, Он ће с’ бринут да сахрани И теб’, баку остарелу: Ми добисмо вољу смелу, Мила мајко, тамо поћи; Могнемо ли натраг доћи, Биће свима дост’ помоћи.
Иза брега кад су стали, Синци к мајци повикали: „Ој премила мајко, збогом!” Одзив мајке, ког’ чекаше, Мртве горе им послаше — Одзив: Збогом, збогом, збогом!...
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Или ти где си, мајко њихова, Да их прокунеш млеком мајчиним, Којим си клетву моје старости На меким груд’ма трудно дојила...
— Господе!... И ти, госпођо, мајко његова! Шта сам згрешила те ме отиште Из раја мог — из Венеције?... Ах, Ђурђе!... Ђурђе!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио!
— Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. — Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, сузâ и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!...
'Ајдемо, Симеуне! Одоше и однијеше пун ардовић башице. Симеун посрће и крупно уздише: — О, мајко моја! О, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша. — Симендашу! Пострагијо стара!
Ето теби твог Симендаша. — Симендашу! Пострагијо стара! — чу се громовита гласина оца Сопроније. — О, мајко моја! О, свети мој оче! — јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде, и једва се диже, па се изгуби у мраку.
— Бог добро дао, оци наши ду'овни! — одазваше се сви и поскакаше на ноге. — Ракијо мајко! — прошапта неко у мраку. — Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо...
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени!
О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је
О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад
О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што
Међу људма си, међу ближњима!...“ Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима: Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује, А лаж се увек онде находи, Где
О, мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан... На Липару 1866. ЈЕВРОПИ Теби да певам — теби, тиранко
О, мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан... На Липару 1866. ЈЕВРОПИ Теби да певам — теби, тиранко!
О, мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан... На Липару 1866. ЈЕВРОПИ Теби да певам — теби, тиранко!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
БОЖЈАК Пребол је. Кужи ова ноћ. Земља ми тело. Ходи он. Залапи гроза на стопе Богу где остале. Много те, мајко, болело рад ово тиха пребола. О, мало ли је за муку твоје утробе.
Јер нема зоре, на зенице ли не заплави, ни блага поја не, родну ли ову грозу не прекужим. Обол ми пруже, мајко, по дрхтај Бога ја њима на дар, божјак ја распевани. ДВЕ РАНЕ Убод ли, то буја убиству, то љубим.
О, Боже, дај им бар видети то, не она, не она, стопут проклет ја! МАРИНА ПЕСМА Јадна моја Мајко, камени, камени недужна!... Код живе тебе народом кад зла оте се реч, страшни спомен твој оста на веке!...
зуб, и тврди у прах ће камен, и темељима сваки траг; ал’ име твоје, потоњи коби наше знамен остаће и остаће, мајко!...
И заборав на све кад спусти свој благи вео, брда још и побрђа памтиће те, мајко, у љутом где зидајући зноју недужну цео те народ клео. МРЕ ДЕСПОТ Мре деспот.
Ћипико, Иво - Пауци
—Не питај, молим те .. . —Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези! — Пусти ме, мајко, овако ... Сјутрадан у кући је као да се није ништа догодило.
и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!” Радивој диже главу и вели одлучно: — Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо! —Пођи!
Пунећи торбу, стара га свјетује, а отац Илија само пуши и слуша ... — Пусти крају, мајко... не брини се... Знам ја шта је град... био сам два мјесеца солдат.. .
— Што бијаше, Раде, у вароши код господара? —упита мати забринута, док је Марко из куће изишао. — Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!... — Немој тако, синко!
— Мајко, бојим се зла! — сажали Божица кад Раде изађе... — Бог се расрди на нас... и сам он зна што нас чека.. — Уфајмо у Мајк
Али ни мајчине молбе не склонише га. Тек окусивши, брани се: — Не могу, мајко! Сваки залогај пада ми тешко, као да неко у ме олово трпа .. . Бацио се на кревет раније но обично.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Живот буја на Земљи, а дела човечје руке виде се и одавде, са Месеца. Да си благословена, ти наша добра мајко! На теби је креснула Прометејева искра и распламтио се божански огањ разума.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
одгонетнем За сада ми на вучје сазвежђе личе Имаћу чиме да испуним ноћи Ако се жив и здрав кући вратим ХИЛАНДАР Црна мајко Тројеручице Пружи ми један длан Да се у чаробном мору окупам Пружи ми други длан Да се слатког наједем камења И
ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не дају Муњу
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Бог убио Латине и нека им никад није просто што су свој језик измислили! Опрости, мајко, и чувај осталу децу од латинског језика!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ала у ушима пишти. Или је то јаук. Гр-р-ру! Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру! Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!... Напрежем свест. Отварам нагло очи. Грр-ру! Видим неке ужаснуте прилике. Гр-у!
— Ала, мајко моја! — вели задивљен Груја. Са нама стоје и неки пешаци. — Кажу, господин потпоручник, да је слано? — пита један.
Онда запева промуклим гласом, али тихо, да га не чује командант. Мила мајко подигни ме малко... Заћута за тренутак, и опусти главу.
Онај други шчепа ме за гушу. Тада ја извадих револвер и опалих у таваницу. Јаој, мајко, кад пуче!... Кад оне женске заврискаше кад заглавише врата...
Јурио сам галопом. Пут ме је водио све даље уназад. Мајко моја!... Они ће горе изгинути док ја пронађем ту батерију. Од овог мог лутања зависи можда опстанак пешадије, фронт и,
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Будва, 23. ВИИ 1922. НОЋ ПАРИЗА (СА ПОСЛЕДЊЕГ СНИМКА МАТЕРИНОГ) Да ли мој отац према да ли мој отац према теби, мајко, беше звер та најдивљија, најдивнија, што је човек?
МАТЕРИНОГ) Да ли мој отац према да ли мој отац према теби, мајко, беше звер та најдивљија, најдивнија, што је човек? Мајко, отац мој беше ли звер Крај тебе, ил' само историчар: јер и сâм ја звер?
Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар, Мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер! Е добро, а те очи са слике твоје на самрти, ужасно што пате: никад их се нећу
праоташтво како се стрви Језика отеченог куках и бејах жедан Да извршим, о да извршим већ једном Освету ону крви Мајко ја сам и тебе вређао својом речју Опевао муке твоје не склопив очи пред тајном Не питав за бол твој у Објаве ми
прљи ме врела сачма Залуд ме млеко твоје блажи и враћа моћ Осећам да се буди оно што тако давно зачма У крви нашој, мајко, у праотаца ноћ Неумитно, ђоном ћу газити поља јечма И пијан од беса јурити кроз равницу ту кречну Језика отеченог
А земљи: Мајко нам, јер помеша са собом матер, Не гадимо те се, нити, гутајући нас, бићеш последња звер: Улазимо у тебе тужно као што
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Тамо му се сви ругају, ћушкају га и смеју му се. — Нисам ја за школу, мајко! — рече, сагнувши главу, али жена ни овога пута не одустаде: — Подигни главу и иди! — рече кратко.
— Никада ја то нећу научити, мајко! — рече и гневно одбаци књигу, али се жена само саже и поново је стави пред сина. — Хоћеш! И можеш!
— Некакав чудан крст! — рече један од дечака и крађа опет поче. Јурио за њима, не јурио — стићи их нећеш, мајко рођена!
Е, да је не дограби! Скочи Старац са прага и гегаво потрча према Страшилу. Мајко рођена, сопственим очима да не поверујеш! Што брже Старац трчи, то брже Страшило одмиче.
Како су светлела, мајко мајчице! Да га бљесак који је из њих избијао не заслепи Старац принесе руку очима и виде: некакве мале девојке, не
Зачуди се и Смрт толикој снази, за тренутак изгуби дах, па с гневом рече: — Мораћеш ми га дати, луда мајко! За њега нема лека, јер нема човека који би с извора живота донео... гутљајчић твоме сину. Усправи се дечакова мајка.
Гле, чуда чудовита, гле јада јадовита: на птици сребрна пера, гвоздене канџе, гвозден кљун. Мајко мајчице, окрену се Варалици свет око главе. »Ово ти је, будало, крај!« помисли али га сенка орла прелете.
Орао ни главу не окрену, узе Вапалицу на крила и суну к облацима. У трен су били изнад облака. Како је пекло сунце, мајко рођена. Како звиждао ветар! »Паднем ли, ни коска неће остати од мене!
Имао би с ким да се поигра, с ким да поприча: доста му је да прича сам са собом, мајко рођена! Окрете се дечак зиду, и од чуда протрља очи. Откуд, наједном, она пукотина? Није је било ни јуче, ни јутрос.
Дечаков скакач био је све ближи циљу. — Човече, не љути се! — подругну се Радан, у зло доба, мајко рођена! Патуљков скакач био је на потезу и све брже сустизао Радановог. Преостало је било само још једно бацање коцке.
испитује дечака, да тражи скривену тајну, али на сва њена питања Радан је само одмахивао главом: — Не питај ме ништа, мајко! Ништа ти не могу рећи!
— рече Велика Звездана Мајка, али Звезда није могла да прихвати њен савет. — Морам да је напустим, мајко! — Звезда жалосно обори главу. Звездану Мајку то у први мах наљути, затим уплаши. — Шта је то с тобом, кћери?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Издалека граја, свирка и песма се разбира. СТОЈАН (показујући руком одакле долази песма): Она, мајко, она! КАТА (одлазећи): Ох, Циганка је, синко, она! Утрчи Марко.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
'' ''Моја шћери, моја туго, јао, А ко Ти је њедра раскопчао?'' ''Не карај ме, не љути се на ме, Пуце, мајко, попуцале саме...'' 1907. ПРЕД МОДЕЛОМ Хоћу ли тебе својим скромним кистом, О дивна жено, насликати моћи?
Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?'' — ''У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне.'' ''Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци, Шта љуби рећи?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
отмичара — Марко сам каже да му је жалост за несрећном снахом улила потребну храброст: Ја погледах на ђевојку, мајко, кад ђевојка грозне сузе пушта, све мараме сузам' поквасила, стакају се ђогу низ копита.
Кад ја виђех, моја стара мајко, а тако ми бога праведнога, све ми срце пуче за ђевојком, па помислих, стара моја мајко, боље ми је погинути овђе но
Кад ја виђех, моја стара мајко, а тако ми бога праведнога, све ми срце пуче за ђевојком, па помислих, стара моја мајко, боље ми је погинути овђе но срамотно дома долазити; па потегох даровницу ђорду, њом ударих Белил-агу страга по рамену
Кад погледах на Турчина, мајко, кад ту аге Белил-аге нема, но му стоје бакрачлије празне; на лабуду нема господара, него двије поле око коња.
Кад Србину буде за невољу, у тебе се по соко излеже, те Србину буде у помоћи. Весели се, Милошева мајко, ти која си Милоша родила! Весели се, Поцерац-Милошу!
“ У другој Иво каже поводом сукоба са првом потером: Од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде,
“ У другој Иво каже поводом сукоба са првом потером: Од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са
Од њих нико не остаде, мајко, од нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од нас, мајко, нико
нас нико не погибе, мајко; поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од нас, мајко, нико не остаде; а на тај начин — а
потером: Од нас нико не погибе, мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од нас, мајко, нико не остаде; а на тај начин — а и промењеним редом речи (та промена је, очигледно,
мајко, Од њих нико не остаде, мајко; а поводом сукоба са трећом потером; Од њих, мајко, нико не погибе, од нас, мајко, нико не остаде; а на тај начин — а и промењеним редом речи (та промена је, очигледно, врло вешто изведена) — одлично
Оде Марко у господске дворе, пак дозива Јевросиму мајку: „Јевросима, моја мила мајко, господа се јесу завадила на Косову пољу широкоме, код бијеле Самодреже цркве, и они се отимљу о царство; мећу се се
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Дјечаку од страха стадоше очи. — Мајко мила, колики је! Гле му само ушију! Па гле . .. Па он има улар на глави! Зауларен вук, еј! Кврц, кврц!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА О, мајко избавитељева, што то тебе сад снађе и тај чемер горак сустиже! Какво ли је то страшно чудо, несносно мојим очима за
ме неки човек јер сам сирота, одрпана, брзо ми идући, дозва ме преда се, те ми даде три потуре и рече ми: »Узми то, мајко моја, те ћеш себи за пут хлебца купити.« Узех ја од њега и купих три сомунчића.
Хор Радуј се врло кћерко цара Давида и мајко истини тога небеснога Христа цара, нелажна девице Марије који но земљаним царем најпаче верним барјаке развија и