Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
! Једино је планина злослутно ћутала. Њезиним тамним стазама већ се шуњао и кукурузима се при- мицао мрки медо. Мачак Тошо и Миш пророк тек су били мало одмакли од свога џака кад се с другог краја њиве јави један жалостив псећи
— Какве делије? — узнемири се медо. — Мачак лав и Миш пророк! Вау, колики су и какви су! — Какви, какви?! — препаде се Крушкотрес.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
СТЕЈИЋ 140 ЈОВАН ХАЏИЋ 142 ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ 144 ЈОВАН СУБОТИЋ 146 НИКАНОР ГРУЈИЋ 148 ВАСА ЖИВКОВИЋ 150 МАТИЈА БАН 151 МЕДО ПУЦИЋ 153 ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ 154 ЉУБОМИР П.
Двојица од најпознатијих дубровачких писаца из доба око 1840, Матија Бан и Медо Пуцић, опредељују се за српску књижевност. Матија Бан родио се 4. децембра 1818. године у Петрову Селу код Дубровника.
Умро је готово сасвим заборављен. МЕДО ПУЦИЋ Банов друг и пријатељ, дубровачки властелин Медо (Орсат) Пуцић родио се марта 1821.
Умро је готово сасвим заборављен. МЕДО ПУЦИЋ Банов друг и пријатељ, дубровачки властелин Медо (Орсат) Пуцић родио се марта 1821. године у Дубровнику, у једној од најстаријих и најугледнијих породица дубровачких.
до 1872. био је наставник кнеза Милана Обреновића у Београду. Више но ико Медо Пуцић је учинио на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику, и био душа српског покрета код далматинских
предлагао за књижевно наречје, које су усвојили не само писци из западних крајева као Његош, Јоксим Новић, Матија Бан, Медо Пуцић, Јован Сундечић и Стјепан М.
Од половине XИX века дошли су и католици, као Никола Томазео, Матија Бан, Медо Пуцић. Исто тако у данашњој српској књижевности има писаца католика, као Марко Цар и Иво Ћипико.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ловом се бави обноћ и обдан с триста копаља наоружан. И вук, и медо, па чак и — овца, познају јежа, славнога ловца.
— вели вук зао. Та ја бих своју за јагње дао! Поћи ћу с тобом, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!“ МЕДО Док јуре даље брзо ко стрела, срете их медо, пријатељ пчела.
Поћи ћу с тобом, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!“ МЕДО Док јуре даље брзо ко стрела, срете их медо, пријатељ пчела. „Сумњива журба — медо их гледа — можда сте нашли језеро меда?
“ МЕДО Док јуре даље брзо ко стрела, срете их медо, пријатељ пчела. „Сумњива журба — медо их гледа — можда сте нашли језеро меда?“ „Не, него машту голица моју зашто јеж воли кућицу своју.
“ „Кућица, глупост! Моје ми њушке, своју бих дао за гњиле крушке. За сатић меда даћу је сваком! — говори медо на јелу лаком. — Поћи ћу с вама, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!
“ Он ујки каже весела лица: „Ја сам ти коњска подморница!“ Пред саму зиму замумла медо, поспано чешућ дебели врат: „Спавати ваља до фебруара, навиј ми, Саво, будилник сат.
Нека се Гуска у шуму сврати да јој га тетка врати. Састанак у пет сати МЕДИН ОГЛАС Мркоњић Медо из Глуве Доље, зверка мекане душе, моли пчелара за наук мудри како се пчеле гуше.
Замисли: челик, дрво! Овога, богме, не чека брат, иначе — оде врат!“ Побеже вујо, ал гледај чуда, сада се медо јави: „Каква је ово поноћна луда, неки будалаш прави? Ко ноћу тражи по шуми мечку, уместо мозга тај има звечку.
То ти је, бато, оклопник велик, одозго дрво, одоздо челик.“ „Дрво и челик!“ — медо се трже, хвата га пуста страва. — „Ваља ми маглу хватати брже, бојим се — оде глава.
Новине ево! Навали, рајо, под паром пуном! Синоћ, с посљедњим зраком, синоћ, у друштву с мраком, један је медо, са мрком длаком, један је меца, с крзненом јаком, отео Ђоки колаче с маком, капут, изнутра постављен куном, и
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ја посијах бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се медо с медићима, Те поједе вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу
села, близу пута, Крај луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се рисо с рисићима, Те поједе меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута,
луга зелена, Крај луга зелена; Наврани се тигро с тигрићима, Те поједе риса с рисићима, Рисо меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута,
зелена; Наврани се лаво с лавићима, Те поједе тигра с тигрићима, Тигро риса с рисићима, Рисо меда с медићима, Медо вуја с вучићима, Вујо лију с лисичићим’, Лија коку с пилићима, Кока поједе бјелицу шеницу Далек’ села, близу пута,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то опази лисица, трчи од медвједа и бјежећи му довикне: — Е, мој медо, залуду што ти је голема глава, кад у њој памети нејма.