Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” Наравоученије Инглези овако о овом веле: „Леарнед анд еxцеллент мен хаве селдом тхе цредит анд естеем ин тхеир оwн цоунтриес wхицх тхеy хаве ин анотхер: Учени и превосходни људи имају
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ 13. „Код мене, драги, ниси ти тад био, Са чим сам тебе испуњела, Твој цветни дарак мен' је тако мио, На прси моје њег' сам претисњела, Наместо тебе пољупце је пио, Од љубави га мал' нисам угризњела,
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ако б’ те брату тргала, Брат ми је ошô на војску. Ако б’ те драгом тргала, Драги је од мен’ далеко: Преко три горе зелене, Преко три воде студене. 123.
бабу дворбом и угодбом, Мојој мајци родом и племеном, Мојој браћи стасом и узрастом, Мојим секам’ дугијем косама, Мен’ јунаку црнијем очима, — Не узми је, мој по Богу брате! 175.
Теби, брале, срна и кошута И јеленче са златним розима, Мен’ девојче са златном косицом.“ Стариј’ братац млађем проговара: “Хајде, брале, мегдан да делимо, Тамо доле у широко
“ Седели су у горици, Док се јасно сунце роди. Пишти Рада како змија: “Јао, леле, мен’ до Бога, Како ли ћу мајци ићи?“ Ал’ говори млад Немија: “Ако не смеш мајци д’ идеш Ајд’ д’ идемо мојем дому.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А мен’ ми за зборење лако, тол’ко за писање мука! А ја да измислим и да кажем, па да ми даде бог твоју учевност, господине, —
Али и ти да засучеш мало рукаве, и мало, знаш... треба људе придобити... — па понекога и почастити. — Сад за мен’ ме се не брини! — рече Ђорђе и метну леву руку на груди. — За село је сал питање, а ја сам каил. — Е, дакле, стоји?
— За село је сал питање, а ја сам каил. — Е, дакле, стоји? — Молим ве — рече Ђорђе — свршена ствар, ако је за мен’ питање! — Е, онда збогом, ја одох. Одох да се мало измотавам пред децом. Збогом! — вели Срета и одлази.
Збогом! — вели Срета и одлази. — Ташула дете, ела једно слатко, иска ми душа слатко од ружу; и једна кафа тури за мен’ у џезва! — рече ћир Ђорђе и извади табакеру, запали цигару и баци се задовољан у мисли и рачунања нека.
— Није! — вели Максим фамулус. — Такој ми се допада да је нешто из елинско; знаш, много ми се мен’ допада да је учевно и паметно. — То је глас историје и народа. А глас народа, глас сина божјега.
Тој ти је, ете, сав мој поздрав и честитање од мен’! Да га напишеш: тој ви се поздравио председник Ђорђе из Прудељ. Тол’ко! — Ама чуј ме...
Ама жут као ћилибар, па танак како свила, а добро како ћетена алвица! Ћу те зовем једанпут на један кеф да ручаш с мен’. Срета само хукну. — А она од гаса бурад? — Бурики од гас? Па и то ће ми треба за нешто. Срета брише зној с чела.
Али се ћир Ђорђе џапа, не да никако. — Ја сум паре, бре, дао за то; мен’ ме неје то за џабе дошло. Зар сум ги украо, ели упљачкао на друм? Паре сум, море, дао! Време оскудно, пара слабо пада.
Срета му приђе и честита, а тако и Ђорђе. — Од данас да смо побратими! — рече Срета. — И с мен’! — додаде ћир Ђорђе. — Здраво, побратиме! — рекоше и Срета и Ђорђе. — Да бог дâ, побратими! — оговара Мића.
све чесно и поштено. Зар ја у твојој кући толико пута хлеб и со...) Мен’ ми је баш и кеф за тој! — рече ћир Ђорђе. А слагао је, грдно је слагао кад је казао да му је ћеф.
! Ете човек сум млад, па си имам спроти мен’ и млада домаћица, чујеш?! А ете дође си однекуд, па га не знаеш ни ко је ни што је, један такав из Јевропа со пућет,
Па ем да ми врти домаћицу, ем ја па да му јоште захваљујем и кажем: »О молим, то ми је мен за почес’, мило ми, што гу правите кеф с играње. Молим, забављајте гу; послужите се с њума како сас вашу!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Питала је девојчица: — Шта је теби, моја мацо? — Мен’ су жене потвориле, Да сам њима сир изела: Сир ли би, хлеб ли би, Моме зубу меко би!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Док је младо љуби се с ђаци, па зар половно да га узмем на цел век? Други нека га узме, од мен' далеко ги лепа кућа. Овако... гледај гу, молим те... Чисто патријархално, што кажу научевњаци. Знам гу од оволицно.
Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам. Части ми, бре, тако ми Бога, и мен' па уфатио неки срам. Те пи једну кафу, па опет џакање, те пи другу кафу, те
Кад там', бога ти, њу срам, мен' срам. Части ми, бре, тако ми Бога, и мен' па уфатио неки срам. Те пи једну кафу, па опет џакање, те пи другу кафу, те дуван, те јабуке, те слатко, све обилази
Него, кажем ти, таку жену ти мен' дај к'о моја што је. Једаред, бога ти... слушај ово да ти причам. Одем у Београд за еспап, неку меку робу да узмем,
„Ама какве женске, бре, људи, ожењен сам човек. Оставите се ви мен'!“ „Јок“, вели, „море ко ј' те пита жењен ли си, ајде сас нас.“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја.
видим баш како стоји комшија мој Срета, знаш, господин председник, што му се жена преклане на дуд обесила, далеко и од мен’ и од теб’, и Бог да те чува. Здраво, кажем ја, комшија Срето, како си, бре Срето, шта радиш, јеси здраво, и како си?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Дира га потпоручник Ратомир, који још иде на штакама: — Ах, прођоше они твоји лепи дани, кад сестра Жер-мен седне на кревет, па ти приноси својим лепим прстићима цигарету, а ти пушиш.
Ускочише и она двојица са друге стране и настаде једно дављење рукама намртво. Онако у мраку и мен’ ме дохвати један од наших за грло, те га гурнем у трбух, и викнем: немо’, бре, ја сам.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Откако су очи твоје мен' серце урекле И све страсти мог суштаства за тобом потекле, Мени други воздух дише, друго сунце свјетли, Други ноћне
Њега ћеш видит самој у пени, а Мен’, коњаника, јошт неуморена Где јако г’ држим. Знај, тебе би, Слабачка, однео у дом лудих! 27. децембра 1833.
Срећа ми се, худом, ах! не смеје, Љубов увек љубјашчег ме бежи; Мен’ весеље радост и не веје: Моме скорб и јад на срцу лежи.
” Беседи му Цвет-девојче: „Јао јадна, Сабља-момче, Не говори, не плаши ме: Нит’ је теби сад умрети, Нит за другог мен’ с’ удати.
Ти погледај с једног краја Овог поља до другога, Лепшег од мен’ наћи нећеш; А погледај с једног краја Овог поља до другога Удаваче све до једне, Од свију си ти најлепша.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Не познајеш ме!... Добро, Јам сам сен — Мртвац сам и ја, и мен’ убише, И мени крвцу сву исцедише, Па пођох рањен, мртав, без срца, Да срце видим свота порода, Ја сам Орловић!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Жива га земља не дочека... — Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô? — Није то, чоче, онај Шаћир! — Ама, јест, чоче!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЂОКА: Ама, немам шта да признам. КАПЕТАН: Читај! ВИЋА (чита): „Сваки, душо моја, Сноси љубав разно, Ал' мен' је без тебе Увек срце празно!” КАПЕТАН: Цврц! Па то, бре, нешто као из лире! (Ђоки.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СВИ И мен, и мен! МИРОН (строго): Бога ми, да не наиђем на још кога да се (показује на Ташану), као она, због мртвог човека
СВИ И мен, и мен! МИРОН (строго): Бога ми, да не наиђем на још кога да се (показује на Ташану), као она, због мртвог човека толико
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Татко могу да ву биднем. Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.
Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Цикну Арап као змија љута: „У мен’, курво, вересије нема! Не даш блага, са мном се подсмеваш!“ Па потрже тешка буздована, те удара Краљевића
За нас није вика ни скакање, већ је за нас вино и ракија, и господство, да господујемо, мудра памет, да паметујемо; у мен' има и млађи војвода, који би се ради поиграти, своме краљу образ осветлати“.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
„’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке! Тебе ти ласно, рече; ти си мислиш да се саг ласно може да ожени, да ми је мен’, рече, ласно невесту да нађем како теб’ што је ласно шишенце ракијке да си пијнеш!...
Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...
?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне Аџијско; па бела како замбак, а
Леле, тугоо! — викну Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!...
све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што неси ти Манча! — Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење!
— Ама с мен’ у амам да искочиш, — салете је Дока — да сеириш и да видиш једну убавињу и лепотију оди девојчики!... Мори, у пашине
— вели јој Дока излазећи. — Ја ћу си разберем кад ће Аџијско у амам, па да си одемо ја и ти; а ја ћу платим амам и за мен’ и за теб’ — сал оно Зоне Аџијско да видиш и ти да сеириш, па... ако што неси мушко...
! — вели му мати. — Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим... Ласно ли је мен’ да ја, у овеј моје године, месим ’леб и гот’вим ручак и за теб’ и за момци и чираци твоји?!...
) — Па ће се женим, нане, ти ич бригу да не береш! — умирује је Мане. — За мен’ ласно; теке за теб’ искам да ти бидне убаво! Зашто да узнем нику, а она да ти чес’ не одава, — бива ли, а?...
Ја већ и саг јоште видим што ме почитују... Ете, избери си једну оди тија што ги ти каза отоичке... Коју искаш, а мен’ ће бидне право... Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве! Оне ли су сал убаве?
Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње... Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!... — Што ће начиним?!
— Леле тугооо! Истин’ рекоше који казаше: „Да не дава Господ на дете што му мајка помисли!“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска!