Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт... Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика...
Снâ. Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не
Е, е! До јуче ђак, а данас свршен момак! А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван...
Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. — Ох, Милисаве!... драги мој!...
— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...
— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човека коме нема равна у свој Србији.
Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: — Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора.
Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота! Молила је капетана, али бадава!
А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака... Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио..
— Ено га! — додаде Сремац. И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. За три месеца мучења као да је остарео.
Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде у несвест. Милисава ослободише. С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.
После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ствара из овог мирисног неба гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у лобању цара лазара ковиљка ћерка милисава и стојанке поживе шеснес година умре на ивањдан венци птица растурају се у небу један шугав пас шуња се око хумке
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— повиче Срета. — Јок, брате. Можда би неко и ћео, ал’ није смио. А ко би и могао код живога Милисава?! Оно све друго — а веруј богу — једва да му пандур буде.
« — »Па имаће неку стотину дуката; дугује, знаш, ћир-Ташули.« — »А ко купи имање онога грешника Милисава на добош?« — »Газда Ташула!« биће вечити, стереотипни одговор на многа таква питања.
(Тако му однекуд паде на памет да назове Милисава председника, само зато што је овај ту неки дан наредбом позвао сељаке да оправе пут и да га насипају.
— Па де... онако... које је казнио досаде... и зашто? — Па казнио је онога Петра за потру, Павла за бекријање, Милисава оног што је скин’о меденице с туђих волова, Рају што не да ђецу у школу, Кићу што напаствује чељад кад иде на воду.
Моћи ће, само, наравно, треба и ти да ми помогнеш. — Да помогнем, џанум, ама како? — Ево како. Место Милисава треба други да дође, је л’ тако? — Да дође, да дође! — уситни ћир Ђорђе. — Треба наћи човека.
ћир-Ђорђево; затим цитат: »Није вино пошто пређе бјеше, није свијет оно што мишљасте« стоји уз име старога председника Милисава.
Е, дакле слушајте! У глави седмој Срета је био написао један допис поводом доласка капетанова и гозбе код чича-Милисава. Натпис му је био »Злочин од осмога маја«. А сада опет, 17. августа, промењена је општинска управа.
Али што је старога чича-Милисава назвао Лујем ХІВ крвожедним, распикућним и развратним тиранином, — е, ту вам, читаоци, остајем дужан одговора!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Регистар отворен и узвишен горњом страном на једну цепаницу са дрвљаника. По столу још и гомила аката. То је сто г. Милисава писара, а онај десно, сасвим напред, сто је Жике писара и на њему је још већа гомила аката, притиснута комадима од
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Зашто саг искочија ники нов адет па ники саг воде и после... ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА Мишљење неког Милисава Јекономије о тој, тако да кажем, „крађи и прекрађи” Зоне, које је, управо, било мишљење интелигентнијег и
ГЛАВА ОСАМНАЕСТА На шта су се све решили чорбаџи-Замфирови, само да би ућуткали гласове. Кроз уста истога тога Милисава говорио је већи део грађанства, и то је остало, и такорећи стереотиписало се.