Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Пусти се и то коло, и опет момче Срејино зађе да купи паре. Кад близу Милуна, он извади десет пара, па зовну: — Оди, море, амо! Баш иако не играм, вреди дати таком свирачу!
Бићеш као у својој кући. — Јес'! јес'! — повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда-Милуна и салетати Среју да не учини друкчије него да стане код њега у службу.
Утом се помоли на врата газда Милун, а за њим се увуче полако и Голуб. — Баш добро! Ево и газда Милуна! — повика Видак. — А шта то? — упита Милун градећи се невешт.
Ионако си ми се жалио да те не слуша онај твој момак и 'оћеш да га отпустиш — рече Видак и намигну на Милуна. — Та оно јест, оног морам отпустити кад не ваља — одговори Милун и седе међу њих.
А кад заслужиш коју пару, а дао ти је бог те можеш — ти остави код газда-Милуна, он ће ти лепо чувати... Епа дајте дивит амо и мало 'артије! — окрете се механџији.
Док је он писао, дотле је овамо већ Милун и част дао. Голуб, Веса и остали једнако хвале Милуна и говоре Среји како се намерио на газду што никад није нити ће; како ће му бити добро као у својој кући, и тако даље —
, а друге мене Милуна Вучевића, трговца из истог места, на следеће заљкучисмо: 1. Ја Сретен угодих се данас с Милуном да га од 23.
— поче Среја двоумити — Ама слушај ти ово докраја! — рече Видак. — Ја сам овде обавезао и газда-Милуна. Оно мора бити по ворми кад се 'оће писмено. — Јес', јес', ту му има нека ворма!
У случају ако бих ја одуставио Милуна и не бих га по овом уговору ослужити хтео, дужан сам му једну месечну плату накнадити, то јест да му не бих могао
Оно момче скочи буновно, па нададе дреку и утече некуд у коров. Утом Среја некако одгурну Милуна, зграби бубањ, па њему на главу и беж на вратнице.
— рече Видак кад се испеше већ горе на доксат. Мало-помало утиша он Милуна, те пристаде да Среју још држи за неко време, јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду
Док је ту Видак утишао Милуна, дотле су Веса, Голуб и Бора дочекали у механи Среју, па кад су чули шта је било горе код Милунове куће, навалили су
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама! Ал’ ће Јоке дић’ Милуна, ако бог дâ! Да оружја и мејдана, ја се надам! Те ће бити кâ и тата, ја се надам! И осветит’ тајка свога, како треба!..
у потаји спремају да изненаде и обрадују кнеза Драга главом којега Мушовића из Никшића, јер један од њих уби Милуна. Јанко се није могао заносити том осветом, јер, најпослије, Милун је погинуо одводећи плијен.
Ту се, при чаши вина, завјери Крцуну Сердареву да ће и он с њим, у чету да свети Милуна Драгова. ИX Три дана пред Ђурђевдан, под планином Злоступом, у једној дољи, окруженој дрвима, зора затече на
Знамо и то да се подигоше да свете Милуна Драгова, те да старога кнеза обрадују осветом уочи његова крсног имена, првога што ће прославити након Милунове
— Тако је! — И Грубан и Јоле показаше се баш добро? — Показаше! — И Крцун се замијени, и ми осветимо Милуна како ваља? — Све је тако! — И ти сања оно баш за Крцуна? — Сањах! — Е, биће лакше црној Стани Сердаревој!
Рече ми: „Хоће и Јанко да свети Милуна, да би се и Милици боље свидио!“... Кнез ћуташе. — Љутиш ли се, брајо! — запита Стане бојажљиво.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Заман су му зборили другари, Да се прође, да двора не пŷсти: „А ето се за Милуна чуло Да је близу негдје са дружином, А пашче је, а згода би била —.“ „Та не смије, жалосна му мајка!
просу на све стране, И обасја ону косу дивно — Ма зарашта, моје сунце јарко, Ти показа на коси хајдуке, И међ њима Милуна и Фату — Згледаше их Турци свиколици, Згледаше их пусти, јалакнуше: „Јала браћо, држите хајдуке!
мало прежесток бијаше, Иза кама здраво се помоли, Сагледа га једно Туре младо, Зашкргута, дохвати шешану, Па удари Милуна хајдука, Удари га у лијеву руку, Сакрха му руку у рамену, Вас задрхта Милун, проговори: „Јао Фато, прихвати ми
Пуче пушка, а бијаше турска, Те погоди Милуна хајдука, Баш под ребра са лијеве стране, Пролетје му зрно кроз слабину.
Бездан носи име поносито: „Гроб хајдуков“, тако њега зову. И дан данас кад туд Турци мину, Сјећају се Милуна хајдука, И дршће им срце у њедрима, Па се моле својему пророку, Да се такав више не подигне. 1849, феб.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Заова јој, млада удовица Милуна Пејова, који погибе на дебеломе Бријегу у Конавлима, бијаше осредњег раста женица, једра, плава лица некако преширока,
“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!
Започеше разговор. Његуш му је причао како су кренули једино да освете Милуна, а не хтјели казивати оцу му, да га изненаде. Мишан је опет причао њему све што чуо бјеше од Крцуна.
Овај одговори: „Сва три она на коњима позна бих са вр’ планине. Онај у сриједи оно је Имбро-бег што ти је ранио Милуна. Сва три су Мушовића, змије љуте...“ „А, оно је Имбро?“ прекиде га момак а очи му плануше и лице му преблијеђе.
Стана сједе на ковчег, што бјеше до главе од кревета, а на крило узе Милуна, који уморну своју главицу наслони јој на груди.
Ивани се јад око срца савио и једва сузбијаше сузе, јер јој све то напомињаше Милуна. Тако су исто вечеравали крај њега; њега је исти тај човјек залуду видао. „Е, сад ћемо!
Ево ’вако поче: „Фала Богу, брзо ли расту дјевојке! Ето скоро минула година, од како лијечах покојног Милуна. Стана тада бјеше, Боже ми опрости, пед краћа, а ето до мало ће да се удава...
И он бјеше јако дирнут. „Ујаче, ево ти младога домаћина; до сад га нијеси гледао!“ рече Стана, донијевши малога Милуна. „А јабуко моја! дај ми га амо!“ рече старац, па узе дијете у наручије. „Е очева лијепа глава — да га Бог поживи!
Јуначки ми замијени Милуна, те ми је он данас усред срца! А мио ми бјеше како га видјех; нешто ми га крв дава. А и он, сиромах, душом бјеше
Стане оде за њим. Остали сви остадоше мирно. Све утоли у кући. Људи, пушећи, гледаху преда се. Баба узела Милуна на крило па најерила мало главу. Милица сјела на ковчег, па наслонила главу на руке.
По служби, пошто му поп још опоја и окади гроб родитеља и сина Милуна, врну се дома. Сунце таман грануло бјеше кад се они враћаху. Дан бјеше ведар и свјетао, прави Ђурђев данак.
Па хоће и она да се мало уреди и улицка; па хоће малога Милуна, и њега да лијепо обуче, и да га измије, е му бјеше обрашчић још од синоћ остао поштрцан; па све зове, дозивље снаху,