Матавуљ, Симо - УСКОК
она друга попа Марка Пунишина; за њом је најближа Стева Бајова; па је Крцунова; па Пура Перова; па Стијепа Мркова; па Мирка Јокашева; па Маркише Стевова!
У колико још!? — запита устајући. — Код Пура Перова, Стијепа Мркова, Мирка Јокашева и Маркише Стевова. Ја ћу к њима с тобом, јер ја сам најмлађи од свијех домаћина.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Коњик ближе — ох сад га познаде, И мучнија мука га спопаде, Позна Мирка, слугу Рајковога, Ма какав је за милог му бога: Вас у крви, а сетнога лица, Једва свога што с' држи коњица, Шинуле
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Чак је и кришом, низ мутну реку, пустио апотеку. СТРАДАЊЕ МЛАДОГ ПИСЦА Унашег Мирка богата машта, игра, трепери — повуци-потегни!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Било како било, једном се суседу, Турчину, учили сумњиво то добовање и он затражи од Мирка, сав бесан, да га пусти у кућу. Мирко одбије и настане препирка. Дође и терзија Мехмед.
Сусед му објасни како је Мирко, добовањем, давао тајне знаке бунџијама а Мехмед заборави на своју доброћудност и казни Мирка бичевањем по табанима. Од те се казне Мирко опорављао три месеца.
између силних дућанчића, и да оцећа како шапат што се не чује и погледи што се скривају прате њега, Узун-Мирка Апостоловића, славног са невиђене храбрости. (Али та пролажења није рачунао.) Тако славан постао је у ноћи између 29.
примакли првом стражару, неки камичак одскочио и стражар, упозорен, одмах је имао нож у рукама и одмах замахнуо на Мирка. У одбрани, Мирко је пуцао а пуцањ је привукао и друге стражаре. Почео је бој.
и његовом јунаштву облетео је све пролазе: устаници су, у исти мах, оплакивали Васу Чарапића а славили Конду и Узун-Мирка, док је ветар, стишан, јутарњи, доносио у огољени град дахове новембарских расветљења.
Од њега, Узун-Мирка, склањали су се а он их је изазивао. Због тога га је кнез Милош, често, звао у Крагујевац. Грдио би га, строг, онда
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Код нас тамо, људи планинци кажу да срцу нема лека, ни у младости, ни у старости... Нећу више никога до доктор Мирка. Ја знам да ће он мене подићи. — Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце.
Неколико дана касније чекала је госпа Нола у својој гостинској трпезарији, осветљеној трима лампама, доктора Мирка. Доктор се мало збунио кад је чуо шта га госпа Нола пита, и шта му предлаже.
И највећи сам кривац ја, по томе што сам много желела честитог доктора Мирка Јулици за мужа, и себи за сина. Погрешила сам много, али у доброј намери.
А други овако: А ко под госпа Нолином командом може имати каприса!” Сви су респектовали доктора Мирка. Крива је дакле Лазарићка. — Па казала вам је жена од првог часа, лепо, да је крива.
тако, неко моје старо сећање на твоје детињство, сећаш се, доктор си хтео да будеш, и нека моја забуна због доктор Мирка, који ми је, диван наш човек, стално пред очима... Какав би доктор био Срба! — и госпа Нола поче да се смеје.
Око пет ујутро пробудила је куварицу, и рекла јој да иде по доктора Мирка. Куварица је одјурила, а доктор дојурио. Знао је шта га чека , и одмах стао вадити из кутије велику штрцаљку.
Сад ће вам одмах бити лакше, одмах. — Госпа Нола се одједаред, снажно издиже, и на једну руку њеног доктора Мирка обори уморну главу и издахну. Напунила се соба. Доктор Мирко седи на коферу и плаче.
Ната је била бар седам, осам година старија од Мирка. Заправо, већ почела да матори. Иначе, изнуђивала је назив госпојице: помодарка, од сваке крпе вешта да нешто направи,
— Тешко је овако живети. — Ната се пренеразила кад је видела Мирка, примила поклон хладно, шкљоцнула добро бравом кад је нежељеног госта испратила.
Две старости, две светиње. После осам дана брујало је по Кашикари и Горњој Вароши да је попа испитао другобрачног Мирка Бајића, и близу десет година старију првобрачну Наталију Рајић.
Ната је сасвим слабо видела, и само домаћи посао могла вршити. Мирка су мучили болови од подагре. Кад нешто закрпи и заради, и кад одмину болови, то је за њих двоје старих био празник.
Придрже се узајамно док несвестица не прође. Знају они то одавно: главно је да Мирка не севају руке. То су били, и још увек су, ето и ту, пред сиротиштем, њихови срећни тренутци: кад одумину болови у
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Јетрвице мало живовале, мало време три године дана; кад настала година четврта, свака роди по једнога сина, Винка Мирка, Ковиљка Маринка.
мила сестро моја, кад нам света недељица дође, кад изиђеш на сокак међ’ друге, твог Маринка на крило посади, мога Мирка код себе на земљу — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема.
Ој Ковиљка, мила јетрвице, кад ми, сејо, у цркву пошећеш, твог Маринка на руци понеси, мога Мирка за руку поведи — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема“.
Кадно света недељица дође, кад изиђе на сокак међ’ друге, њеног Мирка на крило посади, свог Маринка до себе на земљу: нитко не зна да је сиротица, а да Мирко своје мајке нема.