Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме! — заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин!
А јутроске, посли први звона, ја га два пута полако зовну: „Иноценцо! Иноценцо!“ Па кад сам видија да спава (јер сам мислија да спава), ја га остави, јер шта би друго чинија?... — Таа-ко! Дакле, он је преминуја још ноћаске? — пита фра-Брне.
Дундак рече: — Е, госпе ми и госпина ми сина, јеси велики враг! Ја ћу ти јево у брк рићи шта сам до сад мислија о теби. Ја сам чуја ди говоре: „Кушмељ, брат Наћварев, то ти је бештија и спрдња цилога Зврљева!
— Шта је? Ко је? — пита Брне. — А, ништа, ништа — рече он не обзирући се. — Мислија сам да је један дужник, али није, приварија сам се! И загушујући уздах, затвори врата.
— Дакле си ти збиља мислија да ћу тебе послати? Тако? А ко би мени привија ноге? — Па јето Шкељо! Шкељо ће то чинити кâ и ја.
— Ма какво зрно? Зашта је гута зрно? — Да прочисти црива — објасни му говедар. — Несритник, мислија је да је јоште млад, да може то поднити, па је заглавија. А, вире ми, то је добар начин за младе, јаке људе.
— А ти ли си? А дошâ си? А зашто ми се ниси казâ онога пута, и зашто онако побиже? Мислија си да неће Маша дознати? О, липото моја, како си стидљив? Чекај да те тетка пољуби (цјелива забленута Бакоњу).
Ћипико, Иво - Пауци
Работа сам дан и ноћ и крваво се патија... — За друге! — упаде жена. — Је, ма ја сам мислија да свак јема душу ка и ја... Ча нисам чинија за шјор—Бепа, па ме први меће на пут... Фала богу! — И старац се замисли.
Зна бог да ја нисам ничему узрочан. Ја сам трудија ка пас, и трудим, и мислија сам у најгорој мојој невољи на њу. Кад сам тужно писмо штија, било ми је, боже прости, ка оне ноћи кад ми је отац умро.