Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ја се мало зачудим, богме. »Откуд сад то«, мислим сам, »кад наш капетан не узима ни од ког мита?« А он виде где се ја чудим, па ми каза како је он ту главу набавио, каза ми све: како је мислио и шта ће с њом.
Црњански, Милош - Сеобе 2
је познато, у фамилији Исаковича, да је још Вук рекао да се у Вијени све може купити, али да се ништа не може, без мита. Та варош им је узимала, увек, и мита, и права, и крв, а није им ништа давала, сем обећања.
Та варош им је узимала, увек, и мита, и права, и крв, а није им ништа давала, сем обећања. Пошто Павле, крај свег јахања у битке и ратове, на бојишта у
Виткович је говорио Павлу да сад судбина Вишњевскова, и осталих зависи, од тога, колико ће пасти мита. Канцеларија Шувалова зна све тајне и брзо ће наћи Вишњевског и ухапсити га. Они, у Кијеву, одоше у гвожђа.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Какво писмо? - Ти, будало! - рече. - Зар ниси Рашиди обећао да ћеш написати писмо за Меланију? Мита се слаже да би то требало да буде дугачко и онакво - Атаман олизну прсте - знаш већ какво писмо?
Мита се слаже да би то требало да буде дугачко и онакво - Атаман олизну прсте - знаш већ какво писмо? Мита јој свако јутро доноси новине и млеко па може да убаци писмо и понеки цветић, ти нећеш имати ништа с тим.
Сада ми је било јасно. Мита има кеца из физике и Атаман га је причом да ће Меланија заборавити да пропитује, или бар да пропитује строго кад буде
- Спреми за сутра оно писмо! - нагнула се према мени и некако ме као пољубила. Рекох јој да не брине: Мита ће ујутро свратити до мене пре него што оде да Меланији однесе новине и млеко. Све ће бити „о кеј”!
Атаман га је предао Мити, а Мита убацио у Меланијино сандуче за писма од прве до последње реченице испуњено са ах и ох и другим генијалностима те врсте.
Меланија зна да је његова мати болесна и да ће он ићи. - У реду, нека и зна. Али, како ти знаш, Атамане! - Зна Мита. Заборавио си да је он представник разреда на професорским седницама.
Тада је први пут прекршила договор о нејављању и иза сандучета за писма Мита Попара је нашао испресавијан лист хартије.
а нешто узводно, на самој обали, седели су Мита Попара и Атаман држећи цвеће у наручју. Било је нечег неуобичајеног у свему томе, јер је Мити и поред писама остао кец
Родитељи су без намигивања говорили да ме је требало избацити из школе, а Мита Попара бежао је од мене као ђаво од крста. Био је убеђен да ћу му наместити њушку чим се нађемо на метар раздаљине.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Требјешанин, Ж., „Значај косовског мита за социјализацију у српској патријархалној култури“, ЕС, 10, 1989. Требјешанин, Ж.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Седео је потпуно сам, окружен непробојним ореолом свога мита. По вароши се причало да пије само хладну лозовачу. Орловског држања, висок и још усправан, мада је увелико превалио
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1899. године, у Пожаревцу, изишле су две књиге његових Приповедака, а 1902. »приповетка из српскога живота« Чича Мита.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ То вели Мита, Милана тад гледи, А његов не мож' да поднесе поглед. На њему лежи Миланово око, Из себе шиљућ тужног огња зрак;
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Кад ме опази, позна, ударише јој сузе и показујући ми на његову собу заплака се: — Хоће Мита да нам умре! — Е...?! — Јест. Већ и крв пљује — поче ме уверавати. Била је то његова жена.
Ма да га је та колија добро, готово свег покривала по леђима, ипак му она приђе и поче да му је навлачи. Мита је благо задржа: — Нека, нано; боље ми је овако.
А Мита, оборене главе, једнако као стидећи се што је болестан, пазећи на себе, на своје отечене ноге, да ли их је уљудно испру
И ја почех у њу да гледам. Убрзо опазих како и свекрва јој остави Миту, па и она поче да је гледа. Сад и Мита диже главу и окрете се к њој. Одједном сви ми нехотице почесмо да је гледамо, пратимо њене покрете. Она то опази.
И, заиста, то му беше отац, ч’а Јован. Уђе. Он још онаки исти, висок и озбиљан. Кад уђе, Мита поче да се мучи, како би устао пред оцем. — Седи, седи. Ја тек онако дођох.
Ја и Мита остасмо сами. Он беше опет оборио главу, заћутао и једнако се забављао оним неугодним, болесничким, пред смрт, чишћењем
И то страшног, ужасног госта. — Ех, бре Миле! — изненада, одједном препаде ме Мита. Беше дигао главу и гледаше ме право, нетремице. — Не бој се, Мито, ништа није! ... — почех да га тешим.
тако и сада, као да је слутила да је између нас нешто било, поче са страхом, упитно, час у мене час у њега да гледа. Мита то примети, погледа је, намршти се неугодно на то њено вечито као шпијунисање, трепет, страх.
Али она продужи. Ређала му је све што год је знала. Мита јој више не одрицаше, само опет онако клонуло обори главу и заћута. — Шта хоћеш мајка да ти дâ?
— Узми, окуси нешто. Још откад ниси ништа окусио, а овамо тобоже хоћеш да оздравиш, да се излечиш? Мита подиже главу, погледа је дубоко, уморно, једва држећи отворене очи и одговори: — Чамовина ће ме излечити, — шалим се,
Немој тако да се шалиш. — И, не могући да се више уздржи од суза, плача, изиђе из собе. Устадох и ја да идем. Мита ме није заустављао, али ме је гледао болно, молећиво, као очекујући да му обећам да ћу му опет доћи, обићи га.
уплашено обзирала се, да је ко не спази како за мном трчи и зауставља ме, а нарочито се крила од собе у којој је био Мита, да је он не би спазио и видео како она тако за сваким, који њему дође у госте, да га походи, после трчи, досађује им.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
О нисам; ја сам се само претварао, да те искушам. Сад сам савршено уверен, да си добра жена, а и кума Мита и Никола дају ти сведочанство. СОФИЈА: Ја мислим да нисам до сада ништа учинила, што би нам било на штету.
Није л ти стид? Дошао кума Мита, да цркнем од срамоте. МАГА: Па ја сам растребила. НИКОЛА: Растребила као тешко мени!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
А типични шеф, као, фол, отпутовао са женом и таштом бог те пита, а дошао му теча Мита из провинције, а он му, кад је видео у чему је фазон, казао: „Само ти, теча Мито, који си баш стигао из провинције,
— „Колико кошта?“ — пита теча Мита из провинције, а у рукама му типично. провинцијско прасе на ражњу, обавезно балонче са вином, шунка, кобасице, печено
фамилије што се боље испроводила од њега, иако је типична, каже да телевизор у бојицама кошта милион и по, а теча Мита му онда каже да би им он за ту ловуџу фарбао лично свако вече стари црно-бели екран: како ко хода, он би за њим са
— кад је толика лова у питању, те тако они отфуринђеле на свој провод, а теча Мита из провинције остане у салуну и почне да мезети и гледа ТВ.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ПОЗОРИЈЕ) ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: МАРКО ВУЈИЋ, богати трговац ЈЕЛИЦА, његова кћи БАТИЋ АЛЕКСА МИТА МАРИЈА ДЈЕЈСТВО ПРВО 1. (Улица.
(Улица.) АЛЕКСА, мало затим МИТА АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало.
Е, њему је место овде. (Савије писмо и мешне га у џеп.) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат. МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера?
) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат. МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право!
МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче.
АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо!
АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду. МИТА: Ја нисам моде љубитељ. АЛЕКСА: Шта?
То је срамота! МИТА: Мани се срамоте гди крче црева. АЛЕКСА: Па и то може бити по моди. По моди људи кијају, по моди носе штап, држе нож
Но гле, ја забрбљао, а не питам те како си досад животарио. МИТА: Како? По нашем обичају: ако се ко жени, ја проводаџија; ако је даћа, ја држим слово почившем; ако је слава, ја
Највише је било ако сам покоји батак или покоји колач у џеп спустио. АЛЕКСА: Па и то је добро. МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем. Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити.
Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити. АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе. МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат. МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост.
АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе. МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат. МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Калцан се није удавио. Испливао је. Мој дед, поп Мита, прешао је из Итебеја у Иланчу и оженио се ћерком свештеника у Иланчи, Ненада Путника.
Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола. Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг.
Кад је његов патријарх, у револуцији године 1848, прешао на страну Беча, против Мађара, поп Мита је командовао Иланчанима, у боју код Иланче.
„Далеко ми је Банат, црна кошуља!“ – каже, негде, Јакшић. Поп Мита је имао три сина и две кћери. Његов најстарији син, мој стриц, Јоца, био је остао хром у ногу, па је куповао и
Кад је поп Мита угледао скитницу, свог сина, хтео је да га посече косом којом је косио жито. Једва су га спасли наши наполичари и моја
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈОВИЦА (бајаги размишља): Могао би... Ето, Мита Арсић! ЈЕВРЕМ: Па је л' човек под стечајем? ЈОВИЦА: А Јова Црвљанин? ЈЕВРЕМ: Па је л' украо тестамент и био у 'апсу?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
У осталом, она је једина и одговарала на њихове поздраве, пошто он, ефенди Мита, са Софком у крилу, заваљен, није гледао ни у кога већ једино у оно своје испружено колено нарочито у своје лаковане,
А што је најгоре било за Софкина оца, још ће поред свега морати да иде пред судове и тамо он, ефенди Мита, да се заклиње, свађа и то с ким? — са својим до скора слугама! Зато је од свега дигао руке.
И, ма да се још није био ни приближио к њој, отпоче: — Ете, поздравио вас ефенди Мита и поручио ми да вам кажем... — Ако, ако, добро нам дошао! — предусрете га мати.
А за више даће Господ! — Дај Боже, дај Боже, снашке! И свакоме нека дâ што жели. А како је бата Мита? Чујете ли што за њ? — Јутрос ми долазио трговац. Здрав је. Не | може још да дође. Закасао у трговину.
те да после он, кад однесе и испоручи поздрав од свију, узгред каже да је ту била и нека старка, а он ће онда, ефенди Мита, сетити се ње и знати да је то била она, њихна Магда.
Ускоро, виде како из родбине, радосни, на глас да је он, ефенди Мита дошао а преплашени што их зове к себи, јер то није имао обичај, почеше да долазе сви, особито старији, тетини,
Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то „вас“ односило се на све њих, на њу, матер, цео свет).
Не само тетка, мати јој, него и сам ефенди Мита би тиме изненађен. Јер никако не верујући, дође сам овамо код њих. Кад уђе код Софке, она виде по његовом неиспаваном
грлењу њене главе, љубљењу косе, виде како он зна да он сада може пред целим светом бити онај стари, велики ефенди Мита; али пред њом, својом Софком, својим чедом, после ове њене оволике жртве ради њега, губи све: и поштовање, и дивљење.
Навлачећи количе, да што пре оде код њих тамо, кући Софкиној, и да, као што јој је заповедио Мита, помаже по кући и спрема, уђе она код Софке и поздрави је: — Срећно, Софке!
њеном гласу виде како не само она, него сви њени, ма колико да се надали, били уверени да ће она, пошто је већ ефенди Мита то свршио и дао реч томе газда-Марку, морати на то пристати.
Он, раскречених ногу, подбочених руку о колена, седео је на пресавијеном јастуку, а, с десне стране, ефенди Мита са испред њих постављеном софром, пуном не јела (пошто ће вечера после доћи, после „пијења“ Софкиног) него мезета:
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сјутра ће по ручку они полазити.“ Женске изиђоше по простираче. Пејо такођер оде, рукујући се с гостом. Слуга Мита изађе и он. „Шта оно у потоњу рече Јанко?“ запита га Стане, пред свијема, у кући.
„Шта оно у потоњу рече Јанко?“ запита га Стане, пред свијема, у кући. „У потоњу рече“, одговори Мита, „да нема те љубави, па ни те силе, која би га могла из Црне Горе покренути; да ће у њој живјети до свог суђенога дана.
Слуга Мита, и он мало зачуђен, изађе да коње обиђе и нареди. „Ти си ванредно весео, Јан!?“ рећи ће Адолф. „А зашто не?
А нешто је весео. Познао сам одмах по њему.“ Затијем опет гласно: „А камо онај јадов, онај Мита, камо га? Немојте да га гладна пустимо; ако га у повратку дочекају Црногорци крвопије, да барем, гладан не погине!
“ „Чујем те, газда!“ одговори Мита из авлије. Он се тамо шалио с Милицом и с Милуном. „Чујем те, чујем! Нећу ја гладан отићи ако буде што да прегризем.
“ рече Јанко, стежући срце. Адолф се загрли и ижљуби с њим, па не рекав ни ријечи, крочи на коња. Мита се са свијема ижљуби, као прави Србин, па и он узјаха, праштајући се и машући шеширом. Дуго је Јанко за њима гледао.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
А манастир, нити игуман, да нема никакве власти над ћелијом том. Нити, опет, мита ради да се не поставља неко у ћелији тој, а да није достојан правила духовног.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
слици око 50 година, у 4. око 60, у 5. До 70) ТОМА, син му од прве жене АРСА, син му од друге жене ДЕДА-ВЛАДИКА МИТА, Јовчин брат од стрица МЛАДЕН, слуга, одрастао у кући Јовчиној уз Васку ЈОВАН, слуга СЛУГА (коњушар) СТОЈМЕН,
(Љутито): Хајд, сада иди! МАРИЈА (одлази; силази у кујну у којој настане потмуо жагор кад она уђе). Пауза. МИТА и АНЂА (излазе из кујне.
МАРИЈА (одлази; силази у кујну у којој настане потмуо жагор кад она уђе). Пауза. МИТА и АНЂА (излазе из кујне. Мита готово силом вуче Анђу за собом; пење се, чистећи успут одело и загледајући се; Анђа за њим скрушена).
ЈОВЧА (кад их смотри, палећи цигару показује им да приђу и седну). МИТА (поклони се, седне ближе). АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље). ЈОВЧА (Анђи): А шта ти? Како твоји?
Где си ти? Што си чак тамо села, у крај? Јеси здрава? Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо?
ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна.
Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив. АНЂА Ниси, ниси крив. МИТА Нисам крив, и нећу да сам крив.
АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите.
Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом.
А сада чујем: и пропио се, па не само то него, што је најгоре, поче и са кафанским женама... АНЂА Не чак и то... МИТА И то, и то, ја!
АНЂА (очајна и погледом моли га, пориче). МИТА То је, ја! Кад није, а зашто је зимус боловао, лежао?... АНЂА Није, није од тога.
ох! ЈОВЧА (Мити): Хајд ти! (Анђи, која се такође диже, руком даје знак да остане, да дође ближе.) МИТА (повлачи се, силази).
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта. Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к столу.
— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. — Пристајем! — викну Марко и пружи руку.
— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. — Свршисмо, али Мита плати главом. — Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други ?
— Ја сам... Симо. — Шта је, Симо ? — Пантовац једва жив побеже... Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше. Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.
Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. По подне стигоше кола са спроводницима, писаром и
Руке и ноге приковане за под, за шта ли... ни мрднути се не може... А-а... везали су, онако као онда Мита писар«... И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
РАВНОДУШНОСТ У неком граду био један кадија, коме бијаше драго мита узети, па у чем било. Једнога му дана неко донесе питу на пешћеш, а то опази један његов комшија, па ће кадији којега
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У српској култури вероватно нема другог мита који би је колико косовски могао да затвори у себе саму, а Васко Попа је управо са њим желео песнички да се понесе, да
друга књижевна творевина код нас у којој су тако успешно разбијене лажне позлате и предрасуде које се плету око овога мита, а при томе ништа није изгубљено од његове универзалне људске мере.
а занемарујемо да су особито у књижевности актуелизоване слике и значења из најстаријих слојева словенског фолклора и мита.
Тако смо се приближили другој општој особини недовршене поеме о вуку: представе и значења поцрпени из фолклора и мита губе јасне обрисе и полако се, као дифузни, уводе у све јачу а чисту песничку сублимацију.
Види се то и на примеру оца громовника и мајке земље, који, кад се повежу, по логици мита воде ка светом браку. И заиста се у „Вуку ИИ“ појављује свети брак.
Затурени остаци стародревног мита о зори невести и сунцу женику, о фаталном губљењу девичанства, сабиру се у готово исту целину коју је васпоставио
Песник је њеним смером кренуо ка дубоким слојевима слика и значења, који нас кроз фолклор воде до запамћених трагова мита. То продирање по дубини колективног, архетипског памћења, по својим је размерама било потпуно ново у српском песништву.
све до ране контаминације паганства и хришћанства, да би на крају, у Вучјој соли, доспео до остатка прасловенског мита.
У истој књизи или спеву сеже се, испод мита, у човеково обредно искуство када он доживљава свет као живу целину, када се враћа „извору живе воде“, а сама наша
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тако, на пример, у већ помињаној приповеци Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један приповедач Миле, чини симболички гест пред својом женом
се да се не ода, брзо сиђе низ степенице, замаче иза куће, стискајући очи палчевима”, а с друге стране то „Мита виде, примети, би му непријатно, извади из уста крушку”.
очи „све изиђе”, у мислима се окреће прошлости, у сећању се враћа све до трећег предускршњег дана када је отац ефенди Мита из крајева под турском управом - куда је био пребегао - послао Арнаутина, првог весника њене кобне удаје.
механизма који генерише изузетно честу али и чудновату метаболу као што су ова два примера „она, Софка” и „он, ефенди Мита”.
метаболички се низ може - под условима о којима ће се касније говорити увеличавати овако: „он, отац јој, ефенди Мита” или „он, покојник, муж, његов отац ”.
Тако, рецимо, када ефенди Мита у XИ глави наређује да почне спремање за свадбу, изговара и ову заповест: „- [. . . ] А ви сада, тамо по кући,
Тако, рецимо, у ноћној сцени између оца и ћерке, када драматични преокрет у роману достиже највишу тачку, ефенди Мита - изван себе од срџбе и немоћи, тренутак пре но што ће разгрнути минтан и згранутој Софки посведочити страшно
103 Па и кад ефенди Мита доведе газда-Марка, прво што ће му рећи и показати биће кућа: „- Ево, газда-Марко. Ово Је мој серај.
стало да што јаче удари гласом на кућу, и свакако тиме подржи Софкино учитавање, види се, прво, по томе што ефенди Мита употребљава туђе речи „ефенди-Митина кућа” (као: други говоре, сав свет говори о овој мојој кући, толико је чувена);
назив „керпич” употребљава се за њега колико и за остале сељаке који освајају варош, и не говори тако само ефенди Мита него чак и служавка Магда.
Почевши од тога да је прва стара варошка, док је друга тек досељена сељачка, да ефенди Мита због сиромаштва бежи из вароши у Турску, док газда Марко отуда, из Турске, бежи овамо у варош с големим богатством, па
И пре има симболичку него чисто психолошку мотивацију. Ефенди Мита својим поступком - чак можда више начином и речима којима новце тражи него то што их тражи - све враћа назад, на
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
мирта, мирча, зимзелено дрво белога цвета; венац од мирте и данас краси невесту при венчању. Мита Поповић (1841—1888), српски песник, врло добро познат по својим многобројним лирским песмама. мукте (тур.), бесплатно.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Алекса, зли, пакосни човече, три пут да си проклет зашто ме отрова оном страшном сумњом: да је, можда, мој Мита погинуо од братске српске руке, да га је убила пушка коју је партајска злоба на њега натегла, да је заповест за овај
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Његово дело садржи све елементе косовске теме потоњих списа и косовског мита усмене поезије. Косовска тема јесте први сачуван и потпуно јасан пример симбиотичке повезаности писаног и усменог
поетска биографија постаје својеврстан оквир психолошких особина читавог народа, синтеза усменопоетског доживљаја мита, историје и свакодневне реалности и, најзад, магнетско поље за интернационалне мотиве, на којима се таква биографија и
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ЉУБИЧИЦА (ИВ) 36 ЂУРА ЈАКШИЋ, ПОЗДРАВ 37 МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, О КОСИДБИ 39 МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, У ЈЕСЕН 40 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), СРПСТВО 41 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ 42 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), О ВИДОВУ
ЈАКШИЋ, ПОЗДРАВ 37 МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, О КОСИДБИ 39 МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, У ЈЕСЕН 40 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), СРПСТВО 41 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ 42 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), О ВИДОВУ ДНУ 44 СТЕВАН ПОПОВИЋ
ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, О КОСИДБИ 39 МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, У ЈЕСЕН 40 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), СРПСТВО 41 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ 42 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), О ВИДОВУ ДНУ 44 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА),
ШАПЧАНИН, О КОСИДБИ 39 МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, У ЈЕСЕН 40 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), СРПСТВО 41 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ 42 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), О ВИДОВУ ДНУ 44 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), ЧЕТИРИ ГОДИШЊА
ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН, У ЈЕСЕН 40 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), СРПСТВО 41 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ 42 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), О ВИДОВУ ДНУ 44 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ВРЕМЕНА 45 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА
У ЈЕСЕН 40 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), СРПСТВО 41 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ 42 МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА), О ВИДОВУ ДНУ 44 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ВРЕМЕНА 45 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), ВОЛИМ 46 СТЕВАН
Грчић Миленко, Бранко Радичевић, Мита Поповић, Пера Деспотовић и други. Стеван Поповић имао је изражен осећај за естетску процену песме за децу.
А уз њу ће долетети Много, много живих птица, Па ће опет оживети Наша липа и баштица. СРПСТВО МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Шта је Српство?
А уз њу ће долетети Много, много живих птица, Па ће опет оживети Наша липа и баштица. СРПСТВО МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Шта је Српство? Бокор цвећа Од најлепшег прамалећа; Богом цвећа мирисава, Мирис му је: стара слава!
Светла круна Бисерова кама пуна; А у круни што се сија, Бисерче сам једно и ја! ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром мирисало; Зелено је било У горама
ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром мирисало; Зелено је било У горама грање, Орило се
О ВИДОВУ ДНУ МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Сабљо моја димишћијо, Сабљо моја крвопијо, Љута гујо жељо моја – Да идемо у сред боја! Напред!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
РЕШИД-БЕГ ЏАФЕР-БЕГ АХМЕД-БЕГ } Другови Сарошеви И и ИИ БРАТСТВЕНИК Младенов ДВА ДЕЧКА Ташанина МИТА, унук Ташанин ДИМИТРИЈЕ, момак код Ташане ЈОВАН, нови момак код Ташане КОСТА РИСТА ИИИ МОМАК } кафански момци ЈЕДАН ОД
(Одлази на капиџик.) Улази Мита, унук Ташанин, шипарац али већ замомчен. Обучен у доста тесан минтан, опасан свиленим појасом, у чакширама са
СЛУШКИЊА О, о! Па ти баш прави момак! Да нећеш на какав сабор, међу женске, у каква ора? МИТА (пркосно): И хоћу. Него да идеш горе и баба да ми да пара. СЛУШКИЊА Па што не потражиш од оца?
МИТА (пркосно): И хоћу. Него да идеш горе и баба да ми да пара. СЛУШКИЊА Па што не потражиш од оца? МИТА Нећу он да ме зна. Него баба нека ми да пара. Ти јој кажи да сам ја долазио и тражио пара, и она ће ти дати.
Нико неће да од ње иште, да јој само не би долазио. Па и кад је болесна, нико од вас да дође да је посети. МИТА (спази до чешме младу јабуку са правим, младим гранама.
Знаш ли да хаџика то годинама залива и гледа како јој расте и напредује? МИТА (швићкајући се по листовима том граном): Ја! А шта ће вам? (Полази.) Него молим те кажи јој за паре. И нека ти она да.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
урођеној финоћи; и пријатељ и побратим господин-Васин, и пријатељ искрен целе куће, Миша Богдановић, браца-Миша и чика-Мита.
— Ено, ено, бруји чика-Мита! — скакала је на ноге Сока да она стрчи и отвори госту капију. Долазак истински драгога госта на спрат и на ручак
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
А не можеш му ни цени замерити; откуд му ти знаш шта кошта. Не можеш тек рећи: слушајте, ви сте скупи, Мита бакалин продаје много јефтиније салватус пуртатус!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Из тих елемената упоредо са развитком култа предака, са развитком мита, са општим развитком друштва, и под огромним утицајем бајке (која се по садржини умногоме подудара са епском песмом)
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
и господари људски, ваше уредбе побожљиво држте се, и закон христјански лепо спажајте право по закону и по писму без мита и пријатељства распознања лица равно судите и расуђујте.
« Вашега вам бирова да је прав суд без пријатељства и распознавања силовитих лица. И без никога мита. Праву правду вели, сустижите, те тако суд с правдом доконавајте. Обеђенога од налета му напала ослобођавајте.
турли јеџеци, хубаво изборли вино, слатко јето и пиће, с говењем служење у вољи, свако чињење многих са свију страна мита и пеђкеши, туштени милкови и свашта свега доста и пуно, лежање и башење на дузену?
Сиромаши не жали, младеж не милује, седиње се не стиди, мита не прима, плача не слуша, мобе не зна што је то, склањања не мотри, нит се од кога што усумља.