Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Прид дидом земљана здила пуна вруће крви, па то дида пије и затим нике мијурове пушта у витар, с којим се разлете на све стране.
— још дида запита. — Па ко си? — Ја сам тај што животе даје! — избекари се дида. — Видиш те мијурове што лете, то су животи, и ја то сваком дајем, без разлике.
Мени је бабо казô да ће под вилиштаном правда зајаукати, а оно неправда. Добро би било, дида, кад би ти мијурове они што се за живот муче раскидô, онда би можда ти био онај кога тражим. — А зашто?