Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? — упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру. — Још мало, па ће прокапати! — Зар не знаш збиља? — Не знам. Какав зулум? Кад?
Боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја. Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће: — Браћо моја, што која година, све слабије!
— Так'и ми се рађали! — узвикну весело Мићан и пружи ми пуну чашу башице. — Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било,
Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација... — Давно, предавно, мој Симеуне! — уздахну Мићан и сјарну један угарчић. — Људи, бојим се, да неће загорети? — Де-де, Симеуне; што си стао?
— Људи, бојим се, да неће загорети? — Де-де, Симеуне; што си стао? При повиједај, да видимо, шта ће бити — вели Мићан и пружи му опет пуну чашу башице.
На ли-де, Мићане, једну чашу, па додај 'вамо. Ја ћу њу градијерати. Док окусим, знам колико је гради. Мићан му додаде пуну чашу. — Знаш што је, Мићане, ако још само кап... Знаш што је кап?
— Е, кад је тако, Симеуне, онда Боже помози. — Осмјехну се Мићан, засука рукаве, па измакну пинту испод цијеви. — Помоз'те људи! За часак накладоше нов котао и подјарише ватру.
О, свети мој оче! — јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде, и једва се диже, па се изгуби у мраку. Мићан прегледа још једанпут котао. Кад нађе, да је све у реду, огрну хаљину, сједе пред ватру, извади лулу, па напуни.
Кад нађе, да је све у реду, огрну хаљину, сједе пред ватру, извади лулу, па напуни. — Оно нам је — вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу. — Оно нам је мало прије причô Симеун какав је зулум починио у Мајдану.
— Оно да... додуше... 'нако по прáви... — Ја не знам — завија и заплеће Мићан. — Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати.
— Ти, мајсторе, увијек прегониш! — љутну се Мићан. — Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе! — Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело!
И то ми је владика и један Кристов свјештеник! — викну мајстор Глишо и презриво пљуну. Мићан их погледа мрко, дебело, па мирно, као с неком тугом настави: — Ћуд је њему његова крива, ћуд!