Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ту су диминутиви као: »сићан«, »млађан«, »блеђан«, »тијан«, »росица«, »горица«, »песмица«, »звездица«, и тако даље. Пише се натегнутим, свечаним, одвећ
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Онда идем реци таки, Па одрешим чамац лаки, Па се весла млађан латим, Па полегнем, па заватим. Шикће вода око чуна, Матица је веће туна, Страшне стене и вртлози — Благи Боже,
млоге доле, Млоге реке, млога врела, Горе, луке, стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна манем пута, Свог живота дан преданим.
“ Тако рече момак туна, Па с' млађан зауја Да он види иза жбуна Тог чудног славуја. Ал' и мома из заседе Поскочила ома — Бежи, селе — ето беде —
“ Па се млађан за њом стисну, Довати је саде; „Јао мене!“ она врисну Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави,
Он је грли млађан жарко, Он је стиска уза себе: „Мила моја, сунце јарко, Благо мени поред тебе!“ Ал' му ево боно паде Уједанпут
За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света! Већ се поче ватати сумрак, А ја млађан удвоји корак, Па све напред, па све злату ближе — Сад сам близу — сад је веће стиго, Ала дркћем, ал' ми срце бије —
с' водом и матицом, Ни се буре ни громовне буке Поплашиле поуздане руке, Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан понајслађе певну, Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак нагрну, Лати чамац
Чудо, селе, дивно чудо, Ала би се млађан грудô !“ Коло, коло, наша дика, Пушка пуца: цика, цика! Па све тако пуцај, бери, Певај, играј до вечери, А кад
“ Па задрхта, и сва се затресе: „Ал' опета — ал' да како буде — Какав хајдук — куд залутах тужна! Какав млађан не, не смије бити.“ — И срце јој силено закуца, Још ослушну: „Што ли ово бјеше?
мача пламенога, Потерао би тог убицу твога: Па ол' би двој'цу'скрио тај гроб лађан, Поред брата лежô братац млађан, Ол' би певô крваво бојиште, Како јунаци ту јунаке кољу, Како коњи тлаче, како вриште, А на бојном јунак пада
А јутрос коња он појаа зором Па некуд крену каменом и гором; Ал' де он беше, што чињаше млађан, Не знам вам казат ни причати јађан. Мени се чини: на нешто се спрема, На тајну неку, а та је голема.
13. Зато из свог завичаја Овамо се млађан сломи, Да сред бољи обичаја Срце своје припитоми, Да на пусту себи славу Наспе мозга пуну главу. 14.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Чудо, селе, дивно чудо, Ала бих се млађан груд'о!“... Коло, коло, наша дика, Пушка пуца, цика, цика, Па све тако, пуцај, бери, Певај, играј, до вечери.
„Јао мене, и досада Шетах ја по горе, Али не чух још никада Да славуји зборе“. Тако рече момак туна, Па с' млађан захуја, да он види иза жбуна Тог чудног славуја!
„Та да имаш крило лако, да прнеш облаку, Не би мене чедо јако Утекла јунаку!“ Па се млађан за њом стисну, Дохвати је саде; „Јао мене!“ она врисну, Па под липу паде. О да чудна ваљушкања По зеленој трави!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Е, то сам и ја наслућивао!“, рече Зенодотос. Затим се мало замисли. „Да, брајко мој, док си млађан, лете ти ловори сами од себе на главу“, рече он, а ћела му се зарумени. „Али Аристархос је богаљ!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
смело примакнутом извитоперењу: а клеца ми шабачко колено — док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито локализују: Кад сам био Младеновац ја...
Појав’ се, блед месече, Са пратњом звездица, У сузи ока мога Огледајте лица. Певати млађан нећу Пријатну лозе сласт, Варљиво злато нека Сујетнима на част, Пријатељ свагда веран Ребра Адамова, Том’ певат и
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
РАДОШ (пипкајући прегледа рану): Душман је био — зликовац! Срце је гађô — Ма није, дете, било суђено Да тако млађан живот изгубиш, — Ево ти листак од жиловлака, Перући рану водом смлаченом Њега ћеш трипут само привити — Зарашће
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
По големом свету млађан се потуцам — Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... Све што ми је било недраго и драго, Остављат сам морô
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
главе воду изведоше, око воде клупе поградише, посадише ружу с обје стране: ко ј’ уморан, нека се одмара; ко је млађан, нек се кити цв’јећем; ко је жедан, нека воду пије за душицу лијепе ђевојке.
Ал’ се млађан зажелио мајке, дружбини је браћи беседио: „Ој дружбино, моја браћо драга, ја сам вам се зажелио мајке: ајте, браћо, да