Јакшић, Ђура - ПРОЗА
човечијега слаже, као што дивно поетично Петефије у једноме своме стиху каже: „По тужном небу гони Капља капљицу, По моме бледом лицу Суза сузицу...“ Сад више немам ни Петефија — изгубио сам га! Ах!
Буди ми пријатељ, о добри човече! Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор. А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота!
“ Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: „Спасибог, брате и комшија!...
“ Осећала сам како му рука на моме рамену дркће... Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти. Утоме чујем из куће где ме тетка зове.
Замишљено сам гледао за њима, после оседлам и ја коња, па се упутим моме несрећноме побратиму. Кад сам поред манастирске порте прошао, сретне ме калуђер, погледа ме оштро и хтеде нешто
Али ће признати, хоће!... У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... Кад је ћата све исписао, онда се диже капетан, пришапну
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тако су причали моме оцу да су читлуци постали који су до немачке крајине трајали. После рата изваде кнезови 1793. године хатишериф да у
Но кад ви тако хоћете, то је за мене лакше. Ја ћу моме брату, видинскоме везиру Пазманџи-оглу, једно писмо писати и с њим се помирити, моје војске умалити, а само царски
Они се спреме и оду до Болеча, пак онда се поврате натраг. (Ово сам слушао кад моме оцу неки Муја алај-бег у Уровцима казује о томе овако: „Кад се — вели вратимо из Болеча, а ми од Батал-џамије
” (Баш сам ово све слушао, кад моме оцу говори.) Сад оне четири да̓ије искупе кнезове, пошто су Београд јаничари освојили 1799.
Турци били су обрекли увече све дати; али кад дознаду да ће Фочић и новце узети и опет кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код себе новаца но да ће до неки дан набавити и дати.
Рано сутрадан (18. фебруара 1804. године) јавим се мајору Митезеру, мога оца добром пријатељу, и моме познанику, јер ме је отац често к њему слао. Он ме одведе код обрштерова конака, да ме не виде Турци (у парлаторији).
(То је све било наше Велике Недеље пред Воскресеније 1804. године). Ја како дођем у Бранковину, кажем моме стрицу уговор.
Велим ја моме друштву: „Да ми је двадесета част само од ове једне врсте, да и̓ на Врачар отерам, и ови̓ неколико топова, сада би̓
(А имао сам само осамнаест дуката, и све сам и̓ подавао, које моме побри, које другима, да дознам шта се за мене и народ говори).
” — „Хвала Богу, добро. Како је вама било?” — „Шућур Богу”. — Ја моме поочиму Муста-бегу благодарим, и на хата узјашем и дођемо под Шабац у Тополик. Ово је било јулија 6. 1806. године.
Овај Василије био је родом из села Паљува нахије ваљевске. Кад дође игуман Жарко моме оцу Алекси и каже му: да је прешао преко Љига некакав Петар Мутњанин са 20-30 момака и по боговађској нурији бадјава
Пошље два момка у Бранковину моме стрицу Јакову и кмету Глиши Павићу, да му приправе једно говече, вина и ракије и на 50 друга ̓лебац за ручак, иначе
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару! Наплатићу се са свима о једном трошку!... Приче ће причати о моме хајдуковању и мојој освети! И зар није лепо бити хајдук? Господар си докле ти пушка носи!... Сам судиш и опрашаш!...
Мој лијепи брате и друже, Заврзане, утуви то па се не подсмјевај нити моме имену пи презимену. — Охо! — раче Заврзан — па ти се канда љутиш?... — Не, живога ми бога!
Док само испричам попу и Јови како је то сладак човек!... Богами смо се огрешили о њега!... Па, још како се брине о моме Лазару!... А, вала, и јесте Лазар момак на своме месту!... Па још какав је то кућанин!... Ето, ја!
Чини ми се, е се мајчина храна буни у мени и проклиње ме!... Осећао сам њихове сузе по телу моме, јер су ме пекле као жива жеравица!... — Ћути, синко, ћути! — вели му попа. — Сад могу!...
— Баш си неким послом? — пита га старојко. — Куд ћеш већег посла: пошао сам моме Станку у сватове!... Па камо ти чутура?... Одмах му додадоше чутуру.
Шта да радимо? Све обори главу. Наста тајац. Зека рече: — Зар ни зрна немамо? — Нешто има у моме шатору што није покисло. Оно што је било у лагумима све је пропало. Набујала вода, па налила у лагуме...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПОБОЖНА ПЕСМА На чему зидам цркву, на чем? На стени, песку или блату? Личи ли страшни ангел с мачем Судији моме или брату?
ћутање шумâ, И све песме рекâ у јутру кад свићу, И сав страсни мирис с расцветаних хума — Докле златно перје расте моме тићу.
ЛЕПОТА На моме узглављу сву ноћ мирисаху Чежњиво и слатко твоје тамне косе, Док се шапат чуо као песма росе, И дуге заклетве у
Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сви нестали у те, Као изгубљени звук у долинама.
Кад побеле звезде, у сутон, над лугом, Рађаш се у мени као сунце ноћи, И у моме телу дрхтиш у самоћи, Распаљена огњем или смрзла тугом.
једини бог и ти; Да те за леђима осећам, на миру; Да ни реч ни поглед не могу ти скрити; Да знаш где је отвор на моме панциру.
Он хоће да ми метне на главу капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака. Он се руга моме шлему и мом штиту. Кад беседим народу који плаче од узбуђења, он ми се смеје једини.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Поверљиво, благо, куражно, па десператно. А све скупа страшно, нејасно и укочено. И на моме другу Јоци видео се један тежак утисак.
рукама, поклони се онако седећи на кревету тако дубоко као да је хтео пољубити у руку лекара, па гледајући преко главе моме другу одговори гласом у коме сам чуо поверење, десператну наду, слепу преданост... — Добро ће бог дати!
— упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове. На табли је стајало латинским речима, а по моме преводу: „Сушење очњег живца”. — Еда што осећаш боље?
Али ја видим њу поред њега, и све добива други изглед. Она је уз њега оно што Васкрс уз Велики петак; она је, по моме схватању, имала задатак да га, поред све његове несреће, ипак усрећи. Она ће га и усрећити!
моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она напослетку не изброја седам кутија које су ми стајале под носом на моме писаћем столу. Почињао сам стотину некаких послова, али — све је ишло од зла на горе!
Ђорђе је причао прво и највише, а, ваљда из куртоазије, о моме оцу — о њему је много причао, и моја је мати гутала те приче.
је био усиљен, али он није знао како да престане; онда, као бајаги устављајући смех, погледа по свима: — Одсекао сам моме противнику половину носа — рече он и прсну у смех. Од нас се нико није смејао.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ја моме принчики само кажем, кад дођем: »Пинчили, пинчили!« а он, шпицпуб један мали, само шнуфује и кија и шмајхлује сас репом
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И све је тако било пре рата, и ако се онда, у њему, нису виделе ни ове безбројне боре на моме бледоме лицу, ни све ове беле власи што покривају ову моју сметену лопту у којој се непрестано и очајно грчи ово мало
кратко трајала „смрт Бога,“ како сам се брзо као Фаетон нашао у своме Еридану и закукао: О дођи у помоћ, у помоћ дођи моме. неверовању!.. Јест, подигавши ме бацио се ме, Боже!
док се узбуркана душа гушила у неизвесности и сумњи, оно је водило очајну борбу умирења и задавало жестоке ударце моме наследном страху.
Африка
С времена на време Н. Ми каже: „Он вели: Ми смо од расе краљева, ми смо увек били неустрашиви, — моме оцу бели су одсекли главу, али мој брат влада народом који је најмногобројнији на свету.
То су ти баобаби пуни тешких плодова и гигантских птица који су се толико допали моме седоме пријатељу да је он решио да баш крај њих заснује град.
Они су обучени у широке плаве бубуе, који су ми се толико били допали при моме првом проласку кроз Дакар, а који, и уистини, добро пристају уз боје њиних тела.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Окружен теретом званија мога, за одржати пријатељу моме задану реч, морао сам при слабом составу и очију и целог воопште тела мога, тако рећи, часове красти и к сочиненију
Теодосије - ЖИТИЈА
другу молбу: — Има један опустели манастир, који се зове Хиландар, па ако хоће твоје Царство да учини добро мени и моме оцу, дај нам овај манастир, а ми ћемо га опет као Од нас дати Ватопеду, и милошћу Царства ти нашим предањем назваће се.
И ако није искушење противника него Ми је по теби Богу моме речено, по твојој вољи, Господе, нека се појави сакривено!
нека светла прилика, обучена у светле свештене одежде са жезлом, дошавши нада ме заспала и гурајући ме, рече: „Зар на моме гробу спаваш? Устани и брзо сиђи!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
битољске околине, момак каже девојци: Татко ти татко два брата, мајка ти мајка јетрва, мије два прве брачеди, деј ђиди моме убаво, убаво моме род нема, јагње сугаре греф нема.
момак каже девојци: Татко ти татко два брата, мајка ти мајка јетрва, мије два прве брачеди, деј ђиди моме убаво, убаво моме род нема, јагње сугаре греф нема.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Оно, изгледа, о теби причају? — упита Шаров чулећи уши. — Јест, јест, о мени и о моме старом непријатељу Жући — рече мачак, док је крчмар и даље викао: — Жућо лаже као пас, није он дошао главе Тоши.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
овога часа ме обузе једна слутња: неће ли се моја жена, у моме одсуству, по служити истим методом којим сам се ја послужио према њој: провалити фиоку на моме столу и претраживати га.
неће ли се моја жена, у моме одсуству, по служити истим методом којим сам се ја послужио према њој: провалити фиоку на моме столу и претраживати га.
Обратите се, дакле, моме ортаку господину Новаковићу; он овлашћено потписује фирму као и ја, а текући је рачун на фирми...
РИНА (тргне се као под убодом, преживљује тежак моменат и најзад промукло шапће): Изволите се обратити моме супругу! НОВАКОВИЋ: Господине, ваша бивша жена преудала се легално за мене и ми данас живимо у једном срећном браку.
ЂУРИЋ: Прети? СПАСОЈЕ: То већ, да мени прети отети имање, то већ је познато, али сад прети и моме зету. ЂУРИЋ: А чиме њему? СПАСОЈЕ: Нећете просто веровати; вели: срушићу га, одузећу му катедру на универзитету.
Вели: он је наручио комплетан намештај. СПАСОЈЕ: Разуме се! АГНИЈА: А ја сам желела да ти дарујем спаваћу собу по моме укусу. ВУКИЦА: То би, извесно, било нешто необично.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Стигао је у шест и већ три сата гунђа мислећи да сам се обесио негде у шумици: да је он на моме месту, он ту срамоту не би преживео. Боље би било да сам се обесио. - Боже свети, Весна!
” Затим је наставила да корача уз мене држећи свој длан на моме, док је Грета у торби почињала да се миче. - О, ти!
- На твом месту ја бих већ висио на некој грани! продужио је да меље, али то су биле већ сажвакане ствари: да је на моме месту он се не би клатарио око Тисе сваки божји дан, не би себи товарио кечеве на грбачу и био би бар милион пута
Затим је Весна ушла и пробудила ме рекавши да на моме месту она не би могла да спава. На моме месту, уосталом, други би редовно радили нешто друго.
Затим је Весна ушла и пробудила ме рекавши да на моме месту она не би могла да спава. На моме месту, уосталом, други би редовно радили нешто друго.
- Ти си га гурнуо! Ти и ова ту! - окренула се према Станики, а онда поново почела да повлачи прсте по моме телу, још увек не верујући. - То си ти урадио. Ти и ова ту!
Тако сам схватио да сам крив и да није важно шта други говоре, или мисле, све док ја то у себи видим. На моме месту и ви бисте желели да вас избаце из школе. Тако би могли да је омрзнете и заборавите. Ипак ме нису избацили.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Донесе и „теј” и „пунш”. Кад Полачекове коштају тај „пунш”, диве се, а „рум” баш из Јамајке. — Но, ја нисам у моме веку оваквог теја пио; ово је нешто особито, — рече млађи Полачек. — Ни ја, — маше главом стари Полачек, одобравајући.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
недељу изговара следећу басму: „Дође гора на гору, дође вода на воду, дође стока на стоку, дође ријека на ријеку, дође моме Дмитру, на млијеко.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Хвала нека је милостивом богу, што учини да ме ти удесиш на моме тешком путу! Вјеруј да ја у својој земљи нијесам учинио ништа срамотно, са чега би љага остала на мени, са чега не бих
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Он се стази врну. „Стазо вита, нес' ме Преко они гора, Па сретна однес' ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ (1843, 21. нов.
1843, 6. дек. СРЕТАН ПАСТИР Благо ми на виру Сретноме пастиру, Амо стазе воде, Моме амо оде, Па ту беле платно — Остало им златно!
„Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу дане своје клети.
— Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! (1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји насред двора, Сунце сјаје
— Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! (1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји насред двора, Сунце сјаје одозгора, А под липом једна дева Везе
још ми једном свани, Ој зорице, забели, забели — Ал' узалуд моји труди цели, Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал'
трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал' највећа у срдашцу моме.
сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда, свуда преда мноме, Само да је и у срцу моме!
крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око, и ти, вито тело, Злато, сунце, да л' ћеш бити
Што се бели, женско је одело, Ал' га, брате, туђе носи тело, Нема злата по трави и цвећу, Туђе моме преко луке шећу, Моме иду красне свеколике, Али шта су према њене слике?
се бели, женско је одело, Ал' га, брате, туђе носи тело, Нема злата по трави и цвећу, Туђе моме преко луке шећу, Моме иду красне свеколике, Али шта су према њене слике?
Опет гледам ја знану путању, Али нема ту на њојзи моме, Ноћас у сну ода туда с њоме, Заш и јако ја не одам дању? Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сви га зачуђено и ћутке испратише погледом, а потом се све очи упитно окренуше према моме дједу. — Раде, шта је сад ово?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Биће онако као си ти измерио, како си ти просудио, како си ти мислио да је најбоље. Али једно има да буде по моме, иначе свадбу растурај! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти мени да претиш? Видиш ли ти овај штап?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Његов јасан глас трепераше и гроташе, уз носећи се у обасјане, блештаве висине ове тихе и сјајне ноћи... Да знајеш, моме, мори, да знајеш Каква је жалба, мори, за младост?! Чу се где запева он. — Жалба! ... — дахну силно Цвета.
Она, не дижући очију, прелазећи хладним, црним прстом по моме длану, поче: „Душа ти је широка, срце црно, те тешко оној која се у тебе загледа.
Тај јој ујак био богат и није хтео да је дâ Томчи, који је превео, него моме чичи Манасији. А Томча после зато чак му био и благодаран, што му је није дао, те се није оженио, није везао (као што
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ревене се, ко ће да га пре однесе, да звездану кади Ногу његовом и њином богу: — Тако мене звуци ломе у живоме срцу моме, из недара да га носе, једни маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој, давори, јадни слуше, »бела вило, ој
Око мене звезде бледе, све се већма губе, реде, а вила ми прстом каже једну малу светлуцаљку, оку моме самртноме на дну видног домашаја.
” „Шта? Делила? — Тако ли се зове вила што је срце сину моме — зар са мноме поделила?” „Да, Делила!” Одазва се витез млади, те се руком по јуначку челу глади, склопљених се маша
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му ,одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.
Онда змија рече чобану: — Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти
Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару“. А то газда све слуша и разуме што они говоре.
— Погодио си. Баш сам те ради њега звао. Ти знаш да се нико моме суду не отимље. Јеси ли од овога младића примио сто дуката. — Валај, нијесам, пророкове ми браде.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
АДВОКАТ: Хе, хе, хе, ништа је то, следујте ви само моме совету. АНИЦА: Кажите ви мени, господине, оћете л’ ми људски судити?
АДВОКАТ (разрогачи се): Шта? У присуствију моме, разумете ли, таква дехонестација против адвоката? Патіентіа ме деѕеріт.
(Узме штап и почне Аницу деветати). АНИЦА: Господине, шта имате ви са мном? АДВОКАТ: У присуствију моме то не иде, разумете ли? (Диже је горе.) ФЕМА (ђипи): Ха, изела те трпија! (Тресне Аницу доле.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
У моме завичају, који стварам Пораз по пораз, сад почиње лето; Болесне кавге пламињају светом — Век плод је, јуче зрео, данас
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
На часну реч, ви нисте читави! По моме мишљењу, драга матурска комисијо, матура се полаже читавог живота (свежа мисао, зар не?
Тако је неки Тика, чист имбецил, загорчавао моме матором живот најмање десет година, све док га матори није средио једном заувек!
Тако, пре него што пође на летовање, Зоки лепо остави кључеве моме матором, као да обилази кућу с времена на време и да залива цвеће. О ветрењу да се и не говори!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Ко би мого помислити да овакав човек лаже? АЛЕКСА: Јесте ли ви чули, немојте ви у присуствију моме тако што говорити; јер, разумете ли, ја вас таки дам затворити! МАРИЈА: Затворити?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Од јуче трбух боли ме јако, животу моме долази конац, а синоћ, зло и наопако, лептир ми неки разбио лонац. И најзад, јутрос (треба ме тући!
добра на мору јужном, нашла је капу с поруком тужном и на њој крви трачак: „Јуначки гинем у бури, знајте, старини моме замјену дајте! Поздрав! Капетан Мачак.“ . . . . . . . . . . . . . . . .
Најбољи зека увек се нађе када га стигнеш трком, у зноју. А моме мачку такођер велим: мишева царство за њега није. Зар не знаш, Тошо, изреку стару: Најдебљи миш се код млина крије.
Једино, друже, у моме крају, на реци Јапри, код чича-Трише, скривени живе другари мудри, Жућа и Тоша — и нигде више.
НАДРИЛЕКАР ЈОЦА Под капом облачја меком, под сивом небеском стрехом, на самој горској коси, у моме селу далеком, ту лисац пошту носи, мечка у шуми суди, петао људе буди, мере нам време и пуж и зец, већ како који,
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Послала сам их по уље, — рече жена а њене очи говораху: „Знам да је то немогуће, али, када би се могло, да кажеш моме мужу да ја нисам низашта крива и да треба да ме воли. Не иди још!“ — Нећу још легати, — рече Пипо гледајући у страну.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Са брда је народ виде о сечиво на моме врату и голуба у лету за њим. Посечен бих, и голуб ми застаде у грлу, цркви се с рамена сливала крв.
Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се. Осећам на рамену хлеба још једну руку и неко грло дрхти с оне стране гласа, више не певам сам.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Онако мртав из гроба опљачкао ме је. Оставио ми као легат 3.000 динара и није га мрзело да у тестамент напише: „моме рођаку Трифуну Спасићу 3.000 динара коју је суму он већ примио по признаници од 14. фебруара прошле године.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Млоге су га моме брале, Ма га н’јесу одабрале; Тебе га је срећа дала, Да б’ сте дуго поживјели! И поштени род родили!
“ Ал’ говори лијепа дјевојка: “Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба, И госпођи, мојој свекрвици, И осталој у кући родбини.“ 98.
моје мило драго, Цвати ли му ружа на корману, Вене ли му каранфил у руци, Што сам тужна у суботу брала, У недељу моме драгу дала. 116.
Не узми је, мој по Богу брате! Свему ми је роду омиљела: Моме бабу дворбом и угодбом, Мојој мајци родом и племеном, Мојој браћи стасом и узрастом, Мојим секам’ дугијем косама,
198. Душо Маро, да се не варамо, Ђе речемо, да се састанемо, Јал’ у моме, јал’ у твоме двору, Јал’ у башчи под жутом наранчом, Ћено цвати чемин и ружица, Чемин с ружом лијепо мирише,
У неђељу, која прва дође, У мом двору, а на крилу моме. 199. Кујунџија, тако ти заната! Сакуј мени од злата јунака; Мазићу га, к’о рођена мајка, Љубићу га до самога
Сан у бешу, а несан под бешу. Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа не удили, Наудили у гори хајдуку. Уроке ти вода однијела, Моме чеду здравље донијела, Донијела здравље
Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа не удили, Наудили у гори хајдуку. Уроке ти вода однијела, Моме чеду здравље донијела, Донијела здравље и напредак, Да ми буде здраво и напредно. 238.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу. На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела.
А кад на моме лицу примећује знаке гађења он ме тапше, као медвед, по леђима, па виче да не морам, ако нећу, да спавам са девојкама.
пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају малих, циганских корита у моме завичају. Тако се ја, мало сентиментално, развесељавам.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу. — Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.
По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ну, па да вам кажем без шале, јер ми није до ње. Синоћ, кад сам отишао на пијанку моме колеги Трајку Стојковићу, био је 8 јануар 1895 године, дакле XИX век; а да ли је ноћас поремећен број вековима — то не
Тада ће имати право на још једно одељење за свечане дане. Не занимаше ме нимало овај егземплар у моме »облику и подобију« с тога зажелих да изађемо и разгледамо остала кола.
Поп Петар има добру жену, али за њега причају свашта... Тако се, ето, само у моме дому живи како је Бог заповедио... То виде људи, мило им, па ми зато и долазе...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Па то, за изборе. Јесу л' учињене све припреме? СЕКУЛИЋ: Шта има да се припрема? Све је то, видиш, овде, у моме џепу. За то се ти не брини, то је моја брига. (Вади једну хартију из џепа.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ми да заурлам, то не кријем, Кад видим ђаке, са заставицама, на улици, А похвале и песме Нашем Највољенијем У уху моме одјекују као урлици.
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост непрестано гори у срцу моме, природом матерњом побеђивана.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ЛЕПОТА Јест, нема на теби ниједнога дела Да се моме оку могао да скрије, Ниједног превоја блиставог ти тела Да се мој пољубац на њ спустио није.
Сад, у ноћи звезда и месеца пуне, Усамљен и тужан, оборене главе, Корачам лагано пун слутње и страве, Јер знам да у моме срцу нешто труне.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Те сени играју се мноме и ја са њима. Ал’ све то ствара живот опао, црн и мрзак. Све што од свега прошлог у моме духу има, То је жалосна срећа да будем пуст и дрзак И сагорелих снóва да гледам прамен дима.
СВУДА ЈЕСЕН Сто голих грана, к’о сто црних руку, У шиби кише из врта се пружа Прозору моме, где последња ружа У болну јесен жалостиво вене, Док монотоно допире до мене Звук капи које о прозоре туку.
Сад се сплеће Све то у ништа у минуту. Осећам да се нека кора На срцу моме тврдо хвата; Да се увлачи тромост спора, Тужна к’о дани кише, блата; Да сам већ данас миран и ја, Да мени дуги
Када светла суза с твог бисерног ока У немиле дане кришом тужно кане, У свету порока, мржње, зла дубока, — У моме се срцу отварају ране.
А мало среће, то је живот сав. У животу моме један ми је лав Био нешто друго, био тако драг... Слободан, снажан, и бескрајно благ Спрам мене, он је гледао мој
ЗИМА У моме срцу, у старинској вáзи Убрано цвеће спомена се суши; Над срцем мојим један облак блáзи Зиме и ветра, — наговештај
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Пошто се ижљубише посједаше. „А што вама шће да пуцате?“ „Ваистину нехотице. Пушка се одапе моме буразеру, срећа да не уби никога!“ одговори бркоња. То бјеху: Радоје и брат му, Петар и Марко, синовци сердара Пеја.
А моји браственици, бјесмо баш на моме гумну, четрдесет грла, сви у смијех и потврдише то. На томе и прекидосмо.“ „Хе, Бог зна како ће то свршити!
“ „Вира зна тебе. Гледала те кад бијасте дјеца, а чујала је много о теби; ја сам јој казивао много о моме Адолфу. Она те већ дјеломично љуби, а кад јој од брата дођеш, кад прочита све што је овдје...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Празна не пали. — На сиромаха и зец вади пиштољ. — Тешка је немоћ шупаљ тоболац. — Тешко мени и по брату моме, ако немам у тоболцу своме. — Залуду је начина, када није зачина. — Убогу шавцу и игла се криви.
Тешко кући ђе није госпара, А баштини ђе није пудара! Тешко мени и Омеру моме, Кад ја немам у тобоцу своме. Тешко овци с вуком путујући И паметну луда слушајући.
пасторка, па умијесивши три колача, дала свакоме пасторку по један, говорећи: „Ево вама свакоме по један колач, а ви моме Милутину подајте само по полутину“. Мини га сабља, мини га пушка!
— Кажите ви мене најприје: које мене родио? — Ми не знамо. — Ну, стид вас било, а све бабе у моме селу знаду. 6 Питали попа црногорскога: — Кад ће, попе, ово Божић доћи?
5 Нини, сине, нини добро моје! Уроци ти по гори ходили, Траву пасли, с листа воду пили, Моме сину ништа не удили; Но удили дрвљу и камењу! Душмани ти под ногама били, Ка’но коњу чавли и поткови.
Сан у бешу а несан под бешу. Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа не удили, Наудили у гори хајдуку. Уроке ти вода однијела, Моме чеду здравље донијела, Донијела здравље
Уроци ти под ногама били, Моме злату ништа не удили, Наудили у гори хајдуку. Уроке ти вода однијела, Моме чеду здравље донијела, Донијела здравље и напредак, Да ми буде здраво и напредно.
— Мен’ су жене потвориле, Да сам њима сир изела: Сир ли би, хлеб ли би, Моме зубу меко би!“ 5 Бере уја јагоде У шарену мерицу; Отуд иде лисица, Па превали мерицу. Стаде уја плакати.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад сијач у вече дође кући, он повиче на снахе: „Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу.
ја тебе избавих а себе погубих.” Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.
Онда змија рече чобану: „Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати штагод заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик.
док су још ова два зуба мени у глави, не ћете ви учинити штете моме господару.” А то газда све слуша и разуме што они говоре.
га хоће ли јој већ дати девојку, а цар јој одговори: „Ако твој син узима у своме двору свашта боље него што је у моме, даћу му девојку.
али мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру па му рече: „Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али онде да накосиш где коњ закопа ногом, а не где је теби воља.
Кад дође зет кући, и он се шури врло обрадује, па му рече: „Частићемо се и веселити, само иди најпре на моме коњу те му донеси траве, али где коњ ногом закопа онде да накосиш, а не где је теби воља.
секретару у министарству просвете и црквенијех дјела, у Биоград. Свијем пренумерантима ја ћу књиге послати о моме трошку, а будући да ћеду се књиге слати пер Нацхнаме, ја ћу свакоме у Нацхнаме ставити онолико мање да за књиге плати
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
(Улази Просјак) ЦМИЉА (Ставри): Ти си ми помого у моме најтежем моменту! МИЛЕ: Ко би то реко за Госпаву, иако мирна! А човека укока флашом вињака!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ти, као што знаш, кад ми даде оне паре да отворим дућан, трговину, ја од тих пара одвојих и дадох и њему, моме зету, њеном мужу, његовом оцу.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ове све ствари миле су биле моме добром тетку и по његову мненију врло полезне к намеренију које је он са мном имао; нити је могао мој добри благодетељ
гди су се најпре свеци светили, сад се Ни име Христово не спомиње, него турски пустињици и дервиши у њима живу. Моме се добром тетку чинило да лети од радости све то слушајући; у по сата таковог разговора, а притом чашу по чаши
једног простака који није читао никаква казанија, ни пролога и који из преизлишне мирске и плотске љубави противи се моме спасенију, и сам, не будући свет, не да ни другом да се посвети.
Дан је био субота, почетак месеца јунија, кад сам ови глас добио. При истом моме мајстору и трговцу био је јошт један момак из Чакова, именем Ника Путин, две или три године старији од мене, мој
Наместо десет пара по погодби, дам моме баркаруолу, што ме је тако лепо довезао, тридесет. Уљезем; нађем ту великог некаква прелата пољскога, који имаду
| Молим га да ме се прође: „Што ћу ја с богом говорити? Зар је бог као човек? Он боље види и познаје што је у срцу моме него ја исти. П[релат]: „А није ли ти жао да те рибе изеду?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Двајест пети „вра“ у моме роду, болан!“ Нови фра-Брне није нипошто хтио да се сврће код Велике оштарије, но да се заомине.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ако од стабла не садељу бачву Ил кревет каквом младенцу не стешу — Нек буде бар за сандук моме лешу. О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен
Знала си грч мој и кад стојиш иза. Слутила моју болест на далеко. Ти си у моме оку док још гасне Видела прва новог смеха клицу. А кад се вратим дому уре касне Знала сву причу само по мом лицу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Зора зори, све поустајало, Па с' уз брдо весело нагнало; Свирац свира, пушке попуцују, Моме поју, момци подвикују Јоште мало - ето винограда.
Сунце јарко зашло већ одавна; От'ш'о данак, дошла нојца тавна. Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле. Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила...
- Скори свећа крају, Данак црној ноћи, Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали?
се крвца опере студенцем, А јунаци овенчају венцем, Српске земље оките се миром, Српска деца ружом И шишмиром, Српске моме струком рузмарина, Српска мајка кад загрли сина, Кад се сунце на школе осме'не, Хај, на школе и дарове њене; Мудре
Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно!
Заклањаш ми сунце, а дала си сама Сто очију моме срцу, и све путе Души, да би ипак сва нестала у те, Као изгубљени звук у долинама; И сто воља као белих јата к
Но дани су прошли к'о ријека нагла, К'о тренутни снови, као пусте варке: Сад на вашем лицу сјај младости жарке, А на моме јесен и туробна магла.
Попа, Васко - КОРА
улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима звезде нам труле 6 Бдиш ми у бори између веђа Чекаш да се раздани На моме лицу Воштана ноћ Тек је догорела До ноката праскозорја Црне опеке Већ су поплочале Цео небески свод 7 Над мирним
и столове Изломљених костију Подне на руке нам пало И смркнуло се Отворена рака на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам се модри Ако окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си
твојим ружним сном Отвараш ми широм Све прозоре на челу Берем за тебе беле Локвање из моје крви Дајеш зелено лишће Моме стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
речима: „Пошто си ми, мудри научниче и стручњаче наше републике, указао велику част да примиш мој позив на вечеру у моме скромном дому, нећеш ми, сигурно, одбити ни моју молбу да извршим овде на пијаци неке куповине за ту гозбу“.
Устручавање мога госта да се оберучке одазове моме позиву није, у ствари, ништа друго до вешта тактика. Он се удаљио одавде да не присуствује мојим куповинама да се не
Испомагасмо се узајамно како смо умели, а ја нађох у једном Мориску, тј. покрштеном Арапину, моме верном Галибу, доброг помоћника“. „Сваки почетак је тежак!“ „Тако је.
страх и већ хоћу да се, посрамљен, повучем одатле, но у том тренутку појави се у вратима у средини зида, супротног моме улазу, витак и отмен човек и ослови ме речима: „Шта желите, мој господине?“ „Молим за извину!
Он се љубазно смеши. „Ви ме, драги господине, не задржавате ни најмање у моме послу. Као што сте могли приметити по диму који се чак довде распростире, моја хемиска апаратура је већ у погону, већ
Када се њиме напунише чаше и разделише присутнима, она саопшти гостима да је то додадатак моме предавању. Са чашом у руци, одговара јој Бертоле: „Са благодарношћу примамо к знању саопштење наше домаћице, а
Седимо у њеном салону амперског стила у неусиљеном пријатељском разговору. Она се подробно распитује о моме здрављу, живовању за време бурних времена, о моме садашњем занимању и о плановима за будућност.
Она се подробно распитује о моме здрављу, живовању за време бурних времена, о моме садашњем занимању и о плановима за будућност.
„Останите, молим Вас, још овде. Сигурно ће Вас занимати шта се догодило и са осталим научницима са којима сте се у моме дому упознали“. „Сигурно!“ „Ко је онда био у нашем друштву?
У томе је најближе успео Фуркроа“. „Хемичар?“ „Да онај исти што сте га упознали у моме салону. Постао је велики политичар и члан Народног конвента.
„Касније осетише грижу савести и хтедоше да се врате у круг мојих правих пријатеља и зажелеше да се опет појаве у моме салону. Но не хтедох их примити“. „А како се држао четврти друг по струци Вашег мужа, гроф Бертоле?“ „Беспрекорно!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
студента дрског понашања, нема некакве нарочите везе са ово м причом; али он ипак има неке везе јер се десио у моме купеу на путу за Вујановац, где сам пошао у госте код свога побратима, и где ћу понова срести крезубог студента.
варљиви живот) сељанка се саже, и док сам ја, предосећајући да ће ми се догодити нешто ужасно, жмурео свом снагом, на моме образу пуче један гласан као шамар, глуп, широк и пљаскав сељачки пољубац. — А-ла!
Чини се моме сећању: да је она томе послу посветила више година, и тако, мало погурену у раду, са оним болесним руменилом упалих
Ја се нисам могао сложити, на пример, да жена коју волим, у моме одсуству, проводи време с другим. Јер кад ја пустим жену да, рецимо, с другим ужива у природи онда шта?
и мени је, изгледа ми, некако лакше било што је најзад свршено са оним безбројним лептирима, који су толико досађивали моме јадном пријатељу па му чак и пили нешто и у онако жедној глави.
А грех није, далеко од тога, јер сам млад био и пуст и луд и ратник, и сваки други на моме месту доживео би исто. И понешто већ о томе знају интимни моји другови који су још случајно живи и пред крај оне
заиста као штап уз мене) и кад се кретосмо ја поздравих ону господу која ме отпоздравише, чини ми се, подсмевајући се моме сапутнику.
Одем ја и легнем. И те ноћи сањам најстрашнији сан у моме животу. Као закачио се ја за ногавицу од панталона, главачке висим на балкону трећег спрата над улицом пуном света
Е, верујте, господине, у моме бурном животу, па и за време рата, у најстрашнијим борбама, никад црњег страха претрпео нисам.
био је доста интересантан, али није могао ипак а да неколико пута понова не склизне на политику, и то све захваљујући моме сапутнику, кога сам стално морао да опомињем на моју неодољиву одвратност према њој и жељу да је колико год могу
ја сам на лицу осећао један осмејак заиста чудан, који нећу заборавити док год сам жив, јер је био први и последњи у моме животу.
Одговорила ми је радо, па ме је и сама питала о моме чину и кога је рода моја униформа. То је био повод да је упитам: радује ли се што смо дошли; на шта ми она одговори:
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И зато, увијек даље! А у моме случају, мислим да је веома самилосно дошла та вањска, случајна несрећа која ми је повриједила руку и скврчила прсте
Јер и по мом схваћању такозвана поезија престаје ондје гдје је уистину, „враг однио шалу”. А моме филозофирању јасно увиђам читав низ запрека. Запрека које га чисто искључују и онемогућују.
И кад бих дошао до закључка да би његова реакција била истовјетна с мојом, отуда сам бивао сигурнији и у моме властитом увјерењу, осјећајући га јаче својим.
Врата која су се за њима затворила пресјекла су моме уху повишене гласове изненађења и поздрављања при сусрету. Дјечак се кратко задржао у соби.
Након дугог цјењкања са зубаром, уз већ знане духовитости („у моме селу ковач се читаво јутро натеже са мном по ледини док ми извади зуб, а не наплаћује ни половицу” итд.
Ипак, тиме није била скинута с мене свака сјена одговорности; просто зато што је ствар била потпуно „у моме стилу”. А таква стилска подударност, за нужду, зна да замијени кривицу.
Ничега, до равне плохе зида пред мојим очима и бескрајне пучине ноћи преда мном. Храна је моме уху дисање тишине, храна је моме оку нијема бјелина зида, храна је моме срцу самоћа. Свему сам дао себе.
Храна је моме уху дисање тишине, храна је моме оку нијема бјелина зида, храна је моме срцу самоћа. Свему сам дао себе. Примио сам у срце глас сваке ствари.
Храна је моме уху дисање тишине, храна је моме оку нијема бјелина зида, храна је моме срцу самоћа. Свему сам дао себе. Примио сам у срце глас сваке ствари.
Има у моме крају један зелен, густо обрастао, ненапучен оточић с рушевинама старог бенедиктинског самостана. Опточен чивитним
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким именима... Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем? Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.
Онда змија рече чобану: — Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгог, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик.
Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару. А то газда све слуша и разуме што они говоре.
мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру, па му рече: — Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али онде да накосиш где коњ закопа ногом, а не где је теби воља.
Кад дође зет кући, и он се шури врло обрадује, па му рече: — Частићемо се и веселити, само иди најпре на моме коњу те му донеси траве, али где коњ ногом закопа, онде да накосиш, а не где је теби воља.
Почнем пјевати на мезару мога оца; већ од суза ни спомена нема. Наредим те се сваком моме другу донесе по једна боца рахатлука. Сваки своју боцу испије; постанемо весели као никад дотлен.
узалуду долазио и да ти не буде арам што ћеш код мене јутрос хљеба и соли појести, да ну преброј колико је на томе моме хату длака у репу, јер би рад знати.
царе, ја данас нијесам ништа окусио, и није право да гладујем на дивану твоме, него се молим да се мени и овоме другу моме донесе једна здјела млијека, и свакоме по један симит и по кашика, па кад се у твоме здрављу наједемо, онда ћемо се
— Знаш, попе, тога ми је јунца нестало има неколико дана, па ако се не нађе — нека буде теби, а ако се нађе — нек иде моме најстаријем сину.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ја знам једну песму као зима 'ладну. Ја знам једну песму, и њу данас слушам У одмору моме, кад се сутом спушта; И осећам да ме мој полет напушта. Ја знам једну песму, и њу данас слушам.
ЈУТАРЊА ИДИЛА † Михаилу Петковићу, моме брату Имао сам и ја веселих часова, Није мени увек било као сада; Имао сам и ја сате без болова, Осмејака ведрих и
Сан једнак, камени Спаја сва места са пределом нада. Осећај мирне равнине на мени И преко ствари непомично влада. У моме оку последњи прамени Још живе косе. Више се не страда.
има да значи Да ће срце моје пропасти у тами, К'о звезда у блату, к'о глава на пању, И вампири да ће становати сами У моме смејању и моме плакању, И срце ће моје пропасти у тами. 1912. НОВИ ДАНИ Једна стара радост!
ће срце моје пропасти у тами, К'о звезда у блату, к'о глава на пању, И вампири да ће становати сами У моме смејању и моме плакању, И срце ће моје пропасти у тами. 1912. НОВИ ДАНИ Једна стара радост!
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
расе, готово људске интелигенције, коју је цела породица мазила и пазила, пошто је једном приликом спасао живот моме оцу под невероватним околностима.
облика изумитељском концепту и идејама, што је у потпуној супротности са чисто експерименталним поступком и по моме мишљењу је много корисније и ефикасније.
Спровођење првобитне идеје у дело како се данас ради, по моме мишљењу није ништа друго до расипање енергије, новца и времена.
Апстиненција није била увек по моме укусу, али пријатна искуства која сада стичем моја су велика награда. Само у нади да ћу некога преобратити својим
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Његов енглески изговор био је одличан и ја га једног дана запитах шта мисли о моме. Он ми веома искрено рече да мој изговор не може бити гори, али се може поправити, ако будем вежбао онако како ме је
Ту сам књигу прочитао од корица до корица пре него сам напустио Лондон и она је много допринела моме знању које сам обећао да ћу донети у Идвор.
Убрзо сам био засут позивима на музичке приредбе и забаве из разних места у моме Банату. Када бих прихватио позив, често сам морао говорити о Америци.
Ту сам књигу прочитао од корица до корица пре него сам напустио Лондон и она је много допринела моме знању које сам обећао да ћу донети у Идвор.
Убрзо сам био засут позивима на музичке приредбе и забаве из разних места у моме Банату. Када бих прихватио позив, често сам морао говорити о Америци.
Ћипико, Иво - Приповетке
— јави се стара с друге стране ватре. — Брига те за њу.... — Није, бога ми, да се љутим ради ње, али што ме на моме круху срамоти пред људима, то ми је жао... А да није тога, нека ђаво носи њу и њену погану крв!...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Роњте се, роњте, вишњице, Кã моме татку сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојим сестрам сузице.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ДАРА: А шта да радим? ЧЕДА: Замисли како све то иде експрес! Синоћ потписали указ о моме премештају у Ивањицу, а већ јутрос сам разрешен од дужности. ДАРА: А кад мораш на пут?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо...
ИИ Гледајући како звезде Сјају са висине, Видим наше чешке моме, Чујем песме њине. Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је
ИИ Гледајући како звезде Сјају са висине, Видим наше чешке моме, Чујем песме њине. Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не
С липе мири цео дô. Како онде тице поје Не зна свако, не зна то. Ту по воду ето моме, Села мало у тај хлад, Дигла очи, а пред њоме Стоји детић красан, млад. Детић рече: „Добар вече!
А сад соко у гроб паде, А наша се крила ломе, — Косовска је пустолина Сад у срцу моме. Хеј, ка’но што црна нојца Уздише за белим даном, Пет столећа кроз груди ми Уздахују над Стеваном.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
је ноћ што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље
Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити. Црвене птице певају у моме месу. Црне птице облећу око моје главе.
птице и наставе живот криомице ФЕНИКС (И) Да л варком чараш по мом челу О ти у мени одсутност мене Могућност крила у моме телу И неке светлости залеђене И неке светлости залеђене Јеси ли можда јава позна Када се касно остварује Обећање
те непоткупљива зоро света ОСЕЋАЊЕ СВЕТА Проницљива ватро не искушавај ме толико Док ме не схвате певаћу неометен У моме срцу сунце и ноћ постају љубавници Кад сањам у врту испод јоргована Мирис је згуснута празнина у бићу Које се удаљава
они сањају ОСТАЛЕ ПЕСМЕ МОРАВА 1 Ноћ, још нисам био изашао из ноћи пуне праведности и трансценденталних муња а у моме духу око кога су се ројили златни инсекти чула се зимска музика што сања слатке врхове.
Петровић, Растко - АФРИКА
С времена на време Н. Ми каже: „Он вели: Ми смо од расе краљева, ми смо увек били неустрашиви, — моме оцу бели су одсекли главу, али мој брат влада народом који је најмногобројнији на свету.
То су ти баобаби пуни тешких плодова и гигантских птица који су се толико допали моме седоме пријатељу да је он решио да баш крај њих заснује град.
Они су обучени у широке плаве бубуе, који су ми се толико били допали при моме првом проласку кроз Дакар, а који, и уистини, добро пристају уз боје њиних тела.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Све ћеш платити! Јединца мога муке несносне Сржеви свеже твоје младости Помоћ ће срцу моме сносити; Образа твојих кожа увела, Упале очи, модре уснице; А после, кад те црна ропкиња Филџаном златним скромно
Свилене овце танка вуница, Што је Персија вешто уплеће У дивне шаре мека ћилима, Те се по моме стере харему, Већ се унапред, чисто, радује, Округ’о табан стопе њезине Унапред мери ситним шарама, И, скупљајући
ГЛАВАШ: Ах, брже!... Свршуј!... Ил’ ћути, боље, немој казати, Или изричи спорим језиком Животу моме смртну пресуду: „Видео сам је!...“ Реци слободно, „Како је турски коњи газише, Ту бледу главу!...
ИСАК: Збогом, Станоје! Хвала на хлебу и на заштити, Па ме се сећај, ако останеш, По добру моме и по заслузи... Збогом, Станоје!... (Скаче кроз прозор.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Истрајте још мало, ђенерал ће вам одмах послати потпору и измену«... Можда моме ораторствовању не би било кпаја да ме Турски куршуми озбиљно не опоменуше да је већ крајње време да прекинем моја
! — рече Комаров чисто срдито. — То не, одговорим али ако војска збиља трпи оскудицу у месу, по моме мишљењу било би и боље и правилније да се ови чопори свиња по закону о реквизицији редовним путем реквирирају од
По моме уверењу у свету је веома мало тако великих моралних пропалица, који чине зло с потпуном свешћу да је оно зло што чине;
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Уздисаји стишају се, Док се понове, Никог нема, да се моме Јаду одзове. А ја седох, да у песми Створим лепши дан, — Младу жену уз колевку, Заварљиви сан.
Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме! ЛXІІІ МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ „Бог господ да тражи.“ Трас... Неко затвори телефон. У ушима ми још бруји: „По сваку цену!“ О моме животу овде, у рову, у блату, решава се на стотину километара даљине, и довољан је један миг па да сви, без икаквог
Командир успори ход, говорећи ми: — Оваквих лагума на моме одсеку има десет. Унеколико смо заштићени... Сада још само да вам покажем земуницу мога водног наредника.
Испуштајући шумно дим, он се обрати Кости важним гласом: Бароне, примо: водили су рачуна о моме господству... Секундо: било их је на лагеру толико да за мене није било места...
Он остави хитро кутију на место, приђе столу и седе. — Опростите, господо... променила сам хаљину. — Она приђе моме пријатељу и седе на наслон његове фотеље. А тесна хаљина припила се уз њено тело, и облине се јасно испољавају...
— Éгалемент енцхантé!... Задовољан сам што тако лепо мислите о моме пријатељу. — Он приђе и помилова је по образу. — Хајдемо, децо! У ресторану запахнула нас је пријатна топлина.
Наишао је баш тада келнер са чајем. Пустио сам јој руку. Лука се нервозно почеша по потиљку, па се окрете моме посилноме Станимиру, који је стајао на вратима и слушао причање Драгишино. — Станимире, шта би ти радио овој женској?
— А затим живо настави: — Уосталом, зашто они крију, када ми знамо за њихову љубав? — Јесте ли срећни када сте у моме друштву? — запитао сам је. — Много — и она наслони главу на моје раме. — Онда, зашто мислите на њих?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и потом, получивши га, восклицава: Вени, ветре мили, И на златних крили Ти довеј ми гласак И мио и сладак: Да на моме крају Мир и слога трају. Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско.
изразио довољно снажно у песми Моме роду: Расути свуда, српски смо народ ми, И горко пиће гаси нам често жеђ Кад нож неправде љуте коље Децу и жену, и
Свуд се јуност, свуд красота, свуд веселост каже, Све шчастију моме нову отраду прилаже. Стадо веће возиграва мени испод гора, Њива око пастирскога разботјева двора; Долина ми нову
Уху моме словеса су оно твојих уста Без шта б' мени земља била сва глуха и пуста; Што су небу јасне зв'језде, њиви златни класи,
уста Без шта б' мени земља била сва глуха и пуста; Што су небу јасне зв'језде, њиви златни класи, То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.
Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно, Твоје благо серцу моме серце кад је склоно, Ја сам виши од царева, ја презирем в'јенце, Ја уживам стада мога пасући првенце, И будући тајно
Слатки спомен! Сад најпаче двоумију моме: Какова је судба опет ниспослана по ме? Идем — што ћу? (совјест трпи) —, и више сам пута Изгнан мор'о прах отрести с
љупкост стиха мога, пјесан мојих хвалу; Да, док буде памет ваша у роду серпскоме, Конца није њу претећем ни пјенију моме. Идем даље! Ов'лико сад с пута мога чујте, И гди сам год, возљубљени, ви ми ту здравствујте! Око 1807.
Или без ње или с њоме, Тешко бедном серцу моме! При састанку тајно стењем, При растанку плачем, гинем, венем. Други кој' у љубви страда, Он се добром концу
ћу, тужан, Петровом у Граду, Гибралтару славно-мађарскоме, Што л’ у лепом искат Новом Саду, Љубе ради земском рају моме. Не гледа кад љуба мене моја.
Вид ћете ми ви узети, Оку моме плач донети Помрачноме. Очи моје, ви бегајте, Зла толика не гледајте. Око мамно, чародејно, Јесте вабјашч
Срећа ми се, худом, ах! не смеје, Љубов увек љубјашчег ме бежи; Мен’ весеље радост и не веје: Моме скорб и јад на срцу лежи.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЂУРАШКО: Реч ви је плам, браћо! Па ме својијем огњем сажиже, У души страшан вихар подиже, Жеље се ломе по срцу моме, Траже мегдана и траже крви, Онде да будем — да будем први — Где први јекне гром!...
МИРА: Животе мој! (Љуби га и опет грли.) СТАНИША: Умал’ остаде.... МИРА: Умал’ не даде Животу моме рану самртну. Па је ли тешка!... Данче рањени!...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим. Даље прошли дани! Снаге! Смрт у моме срцу гробља заче! Смрад, пепео, кости, црви лешом збрани! Трава из мог тела! Нови живот ниче?
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
” А они тамо знају да тај свршетак у моме распису значи двадесет и пет у затвореном простору и без сведока. Разумеш ли ме, господине Милисаве, хоћу да напишеш
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
руку синовљевог детињства и да укрштањем срећних успомена и трагичне стварности пресвисне: "А расла си на криоцу моме,/ Устргнута на Косову равном!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека!
Једно се је звоно с беле куле чуло, У моме је срцу трипут одјекнуло; Запојаше тихо калуђери свети... Можете л’ ме, ноге, бар донде понети?
Иди!... Иди!... Не дирај ме мразном руком, Да преживим вечност тужну На врлетном моме вису, Где ме чуда и отрови Злобног света узвисише — Ал’ отклен ћу сам, по вољи, Стојат... пасти...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Јер и пакао је твој, и пропоје. Залапим топло из ове опорине тела. И корен по корен мање Моме страдáњу. ГОСПИ Све самљи. Сном походиш ме туђа. Грешнији кад самотан те зовем. Туђа су деца из тебе заплакала.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И сад, ето, човек хазну, бисаге с парама да му остави. А овом моме и донеси, и принеси, и води му рачун, аја! Хајдук!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
или младе недеље, метну девојке зановет себи под главу и реку јој: »Зановети, ти не зановетај, Него реци суђенику моме Нека ми се ноћас у сну јави« (ЖСС, 207).
Ћипико, Иво - Пауци
— Ха! Јесам ли вам рекао? — вели Илија. — Оставља све моме Ради, а и коме би него њему? —Потврдио је главом, — вели Крило. —И чуо сам: „Ради” , — прихвати Ждрале.
— Овдје сам се— вели — једанпут, у ову букву, сакрио. Јесенас нечија двизица изгубила се у моме стаду... Видим ја: чобани гледају згоду да је макну... „Е, нећеш”, мислим...
„Е, нећеш”, мислим... Два дана стајала је у букви сакривена и, док се пружила згода мени и једноме моме другу, поједосмо је, с малим, сву у један дан! Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак.
—Реци! —Ја јој напоменух Раду... а она се издаде и вели: „Волим му као очима у глави... па може што хоће”... — А моме господару? — „Не волим му”, вели, „није он за ме”. — Што? — „Куљав је”, — одговори. — Па што га вараш?
— одврати Иво као за се, с искреном самилошћу, па, скањивајући се, повјерљиво га упита: — И моме оцу бићете дужни? — А ко није у селу? — одговори обловито Јуре.
Увик кад гледам вапор ча гре за тамо, растужим се, и шаљем поздрав моме липоме мисту .... А, знате, овде нигда не киши, и не пуше онаки витар као код нас, па сам сто пути зажелија окиснут',
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Знао сам да ће Црни Стеван и на најмањи мој узвик, па чак и шапат, померити своје предње ноге ближе моме врату. Највећи ужас у мени је изазвало мењање боје његових блештавих очију.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
6 ЕЛЕГИЈА 7 МОМЕ МИЛОРАДУ 8 ЗВЕЗДА 9 ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ... 10 ЉУБАВ 11 ЉЕЉО 13 ЉУБИЧИЦА 14 ДУХ ПРОШЛОСТИ 15 СЛУТЊА 16 НА ДРИНИ 18 ЈЕДНА
) 170 ВЕЧЕ НА БРОДУ 171 НИОБА 172 (КАД СЕ УГАСИ СУНЦЕ…) 174 МУРАТОВО ТУЛБЕ 176 (СА ПОГЛЕДОМ УГАШЕНИМ) 177 ИИ 178 МОМЕ ГАРИКУ 179 СПОМЕН 182 ОРГИЈЕ 186 ГРАЂАНСКА ВРЛИНА 190 МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ 193 ТЕЛЕГРАМИ 196 [МИЛАНУ САВИЋУ] 198 ИЗ
1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће. Вечно ће ти мирисати Са
И са мном, занавек можда, Спомен љубави тајне зелена покриће трава И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад.
Ја сам слушô речи ваше С њиним слатким отровом, И горко сам насмејô се Под мртвачким покровом. 1893. ИИ МОМЕ ГАРИКУ Гариче, мани занос драг, Силази с твога трона, Нек дрвен скиптар носи враг И круну од картона!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Када је Александар са својом војском ушао у Вавилон, предани су му ти списи на свечан начин; он их даде моме нећаку Калистену да их мени пошаље.“ „Па зар ти списи вавилонских мађионичара имају какве научне вредности?
Са коликим је разумевањем саслушао моје, најновије јаде. Причао сам му о моме цариградском пријатељу испичутури и о његовим лепим намерама гостопримства, па му онда показах једну вест коју
У моме дневнику пише: Стигли у Цариград 2 маја до подне, небо облачно, Мраморно Море сиво као пешчар, Стамбул прљав, станица м
Још примих после службе честитке свих учесника моме крсном имену. У гостољубивом дому нашега посланика свечан ручак.
Због тога је ово писмо тако поверљиве природе. Ја сам Вам у моме последњем писму саопштио на какве је тешкоће наишао наш конгрес тиме што је желео да оствари једну календарску реформу
Онда дође мој пут у Јужну Србију, а када се оданде вратих, затекох на моме столу позив Цариградске Патријаршије да јој саставим пасхалију нашег новог календара за наредних сто година.
страни људи, али је његова главна зграда, а нарочито њен горњи спрат, са својих седам соба, исти онакав какав је био у моме детињству.
Тамо у моме родном дому немам никога више, Дунав је остао још, једини пријатељ из раног детињства. Иначе, заиста, немам ближих
Извешћу га у правилном смањењу у свима деловима и поставити га у моме врту. До после подне биће готов, и ја Вас у то доба жељно очекујем. Ту, у моме врту, стоји један стари павиљон.
До после подне биће готов, и ја Вас у то доба жељно очекујем. Ту, у моме врту, стоји један стари павиљон. Саградише га талијански мајстори пре педесет година.
Да бих за наше путовање смислио и саставио једну исправу те врсте, шетао сам се, размишљајући, цело доподне по моме врту док ми, напослетку, не паде ово на памет.
И путање планете су елипсе, али малог ексцентрицитета, па се не разликују много од кругова. Зато сам их у моме моделу, који је имао да нам предочи њихов распоред и величине, заменио круговима.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
“ Он се стази врну. „Стазо вита нес' ме Преко они гора, Па сретна однес'ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21. нов.
Ред је по обори, Чисто све у кући, Мислиш гледајући Господски су двори, Мило моје село, Буди ми весело! У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
кога сам тога дана видела, како ме ко погледао, како ми се који допао, а она онда, сирота, лежећи поред мене, у моме крилу, почне да плаче, јеца. Сад знам зашто је плакала. МИРОН Ја јој нисам давао да ти спомене.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Није то бадава, мој господин докторе! И верујте моме искуству: ако Јулица кад било учини што непромишљено и рђаво, учиниће то само себи, а никада другоме.
онај ми је до пре годину дана слао свака два месеца срамну депешу; а ти, отмени господин, саопштаваш ми сад да је у моме џепу твоја част. — Скоро шапатом госпа Нола доврши: — Докле тако, докле ћу још моћи тако?...
Бранко дакле започе: — Ја сам сав у моме историском раду. Песме, јок; приче јок; како лепо каже мој друг Србијанац из села око Ниша. — Друго сам хтео, Бранко.
Али можете имати право. Ја, лично, мислим да такве закључке не треба правити. Како оно рече та наша Сокица о моме колеги: сви ми правимо брзоплете закључке а често не знамо којим се путем иде до тог закључка, а често и нема пута до
Још неко господар на моме добру?... Ако и оматорим, не мари, наживећу се, а кад хтеднем удаћу се, и квит пос'о.” Магла је сметала да види да је
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја идем оцу моме«, одговори му смерно, »који се овде недалеко на њиви наоди«. — »Оћеш ли допустити да те донде отпратим?
Док сам ја ову дисертацију правио, Роман се тако с коњем удалио да га при свем усиљавању и труду моме није могућно стићи.
пишем, и папиропродаватељма, књиге издавајући, продају чиним, не би ту радост имао да и мене бар једанпут у животу моме ми назовем. Колико сам пути у кућу мога Глише чизмара одлазио, и при сваком питању: Је ли код куће мајстор Глиша?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема никаквих података.
“ Нас тројица смо из једне душе кренули у свет, још одмах по моме рођењу. Чим сам се први пут у крилу мајчином насмешио, из тога осмеха поникао сам ја и пошао својим путем у свет; чим
Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може
Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине.
Али они који су се окупљали око моје колевке проналазили су увек по нешто ново на свакоме моме делу тела и узвикивали: — Ју, ју!
се, сутрадан је настала јурњава око размене ствари, разна сумњичења и породичне неприлике, што се све свршавало на моме туру, на коме је већ била исписана традиција прошлих времена.
Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли прибрати од страха, сакупили смо се на моме тавану да утврдимо стање наше војске.
СУЂАЈЕ Разуме се да су ти моји подвизи у спољном свету имали одјека не само на моме туру већ и у души мојих родитеља и целе моје породице.
— изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које су се све одиста и обистиниле у моме животу. — Биће богат, те ће му се преливати; биће срећан, те ће му цео свет завидети, — изгледа да су биле пророчке
биће срећан, те ће му цео свет завидети, — изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које се нису обистиниле у моме животу.
Него, ако ће да буде трговац, да буде ангро, па кад закине, да закине ангро. А по моме мишљењу, од свих трговина је најбоља апотека. Ето, нека буде апотекар! — Ах, апотекар! — узвикну Атропа.
На таква се питања обично не одговара. По здравој памети, по логици, по моме личноме дубокоме уверењу, по свима законима и божјим и људским и по свима правилима, ја сам требао да паднем на
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али њега баш то занима. Уто шофер притисну на трубу, Мића се сав занесе и осетих како се мигољи на моме колену, хтео би да сиђе, те да и он дохвати за трубу.
Обазрео сам се да видим има ли још која слободна. Баш се тада појави иза провизорнога келнераја једна плавуша. По моме укусу. Насмејах се на њу, и креснух јој оком.
“ „Драги друже, Прочитао си и сазнао. Ти ће дани остати као најболнији у моме сећању. Не знам да ли ће се још кадгод родити такви људи...
Сигурно очајно изгледам. Наједном сам осетио како попушта хладноћа и по моме телу се развила нека пријатна топлота. Не тресем се више. — Ето видиш... Проћи ће. Сада су ти руке топле!
А хинин дејствује, и онако измучен замишљам како сада бацили маларије гину у моме телу. Веровање делује сугестивно, те уображавам да чисто лакше дишем. Још кад би ми само спала температура.
Очне беоњаче биле су жуте као лимун, па врат... груди такође. Капетан Милија, кога су звали „Аждаја“, приђе важан моме кревету, и дохвати за руку као да ми одбројава пулс.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
бесвесно над трагом своје ругобе: Довукао сам се до албума, ту нашао њен лик и љубио, Сваки други би се за то на месту моме убио, А ја сам се једино у присебности својој губио.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Нису ти потребни више видари и травари! Када се пробудиш — бићу ту. Али, ти моје име не помињи, ћути о моме долажењу. Оно је тајна... — је ли Мицко додирнуо дечакове очне капке, или је то био сан? Какав сан!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
) Де, кћери! КОШТАНА (пева): Море, насред села шарена чесма течаше, Аман, течаше, И на чешму две до три моме стајашев, Аман, стајашев. ТОМА (виче): Марко! Низе, дубле, дукате! МАРКО (забезекнуто): А не то, газдо!
Ах! (Пева): Да знајеш, моме, мори, да знајеш, Каква је жалба за младост, На порта би ме чекала, Од коња би ме скинула У собу би ме унела, У
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! 1906. ПОД ЈОРГОВАНОМ ''Ко ти, шћери, покида ђердане? Ко ти просу бисер и мерџане?
дани су прошли кô ријека нагла, Кô тренутни снови, као пусте варке: Сад на вашем лицу сјај младости жарке, А на моме јесен и туробна магла.
1908. БАДЊА ВЕЧЕ Вечери света, хоћу ли те и ја Славити пјесмом радости и среће? У моме оку, ево, суза сија, И моје ране постају све веће.
Њихов је говор моме срцу лијек И с њима тако провео бих вијек, Па храна била само црна кора. Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан
Хљеба! Хљеба! 1910. ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ Све ме срце моме пријатељу вуче! Он је бачвар. Овдје станујемо оба. Још од ране зоре па до глухо доба Он теше и бије и маљима туче.
1 У дивном мају, кад сваки Цветô је ружин чар, Тада је у срцу моме Плануо љубави жар. У дивном мају, кад сваки Птичји је звонио пој, Тада све жеље и чежње Ја сам изрекô њој.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Цар испроси по књигам' ђевојку, пак дозива Тодора везира: „Слуго моја, Тодоре везире, да ми идеш бијелу Леђану, моме тасту, краљу Мијаилу, да ми с њиме свадбу уговориш: када ћемо поћи по ђевојку, колико ли повести сватова; да ми видиш
Ал' беседи Ваистина слуга: „Драга секо, Стеванова љубо, нећу, секо, невере чинити господару и моме и твоме; јер ти ниси на заклетви била, како нас је заклињао кнеже, заклињао, проклињао љуто: „Ко је Србин и српскога
Рђом капô док му је колена!“ Па ја не смем невере чинити господару и моме и твоме.“ Већ ушета у чардаке горње, па пробуди господара свога: „Устаните, драги господару, јесте нама путовати
Ако бог да те се натраг вратим, лепшим ћу те даривати даром; ако л', секо, ја погибо амо, помени ме по пешкешу моме“. Ударише коње мамузама, па Ситницу воду пребродише, ударише у цареви табор.
аздију, с себе скиде, па је мени даде: „На, девојко коласту аздију, по чему ћеш мене споменути, по аздији, по имену моме: ево т̓ идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, драга душо моја, да ти с̓ здраво из табора вратим, а
руке скиде, па је мени даде: „На, девојко, бурму позлаћену, по чему ћеш мене споменути, а по бурми, по имену моме: ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, моја душо драга, да ти с' здраво из табора вратим, а
злата, с руке скиде, па је мени даде: „На, девојко, копрену од злата, по чему ћеш мене споменути, по копрени, по имену моме: ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли бога, моја душо драга, да ти с' здраво из табора
А расла си на криоцу моме, устргнута на Косову равном!“ Ал' ту мајка одољет не могла, препуче јој срце од жалости за својије девет Југовића и
како и помаман, и прескаче коње и јунаке; пак дозива бега Костадина: „Побратиме, беже Костадине, иди, брате, безистену моме, донеси ми стрелу татаранку, у којој је стрели татаранки девет бели соколови пера; а ја идем с агом на кадију, на
Костадин беседио Марку: „Побратиме, Краљевићу Марко, да ти мени о јесени доћеш, о јесени, о Дмитрову данку, а о моме крсноме имену, па да видиш части и поштења, а и лепа, брате, дочекања, и господске ђаконије редом“.
Тад бесједи болани Дојчине: „Анђелија, моја вјерна љубо, иди узми дора дебелога, те га води моме побратиму, побратиму Петру налбантину, да ми кује вересијом дора: хоћу исти Арапу на мејдан, хоћу исти — ако доћи
двору, и још бих га за девет чекала у Жабљаку, у вашему граду, ником не бих образ застидила, ни ја роду, ни ја дому моме.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ево сâм то видим да неки други завичај злочест, у моме телу војује супроћ мога умља. И који је тај други, поснажнији закон од божија закона?
Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их! Испуни ме твојим даром! Испунио си ми уста моја. Ја теби, моме животу, кано гроб отворих моје грло, а ти ми уљезе у овај гроб и животом ме обдарива!
Ама зато известићу вам што ћу ја учинити томе моме винограду: разбацићу ми око њега обграду, соборићу дувар, оставићу га пуста, необрезана ни опкопана; нека да свашто по
Препадам се с грлом; не гласовито издавах теби хвале с мојим грлом; у моме грлу божије дике не имах, него отворен, зинут гроб би моје грло.
му и пород погине, да му се ни имена не зна, те се цело истреби са земље, — и ова смртна ми беседа — би моје грло гроб моме пизменцу.
освестити да кога удобровољим; не сетих се за сироте и сиромаш; мене, своју овцу, зове именом и вели ми уразуми се о моме звању! А ја, кано скот бих у њега; не сетих се ити на господинов посао.
И како тога не бих се, јадна, бојала, од кога но стрепи небо и земља? Доносим ја моме господу Богу, што је са мном, славу и част и дичим на велико име његово.
Помислих на то и узех. Где сам, ту сам, што да чиним већ! Ено, на моме конаку закопато је то све на једноме месту у земљи.
Једне ноћи сни он сан и сутрадан каза им што је снио. »Видео сам, рече, ваше снопове где се поклонише сви моме снопу.
Толике душе идући им за своје спасење божјим путем што сам оскврнила! Него то ми се мни, надајући се Бог моме спасењу, зато ме је и трпио за много доби, којино не извољује смрти грешником, него позамного је очекивао трпећи се за
од сад куда ти је воља управи са мном и упути ме. Од сад ти ми буди учитељ моме спасењу водећи ме на пут покојања«. И те речи ми к њојзи изговарајући, дочух поиздалека дође ми неки глас говорећи:
бих ја то, браћо, пре знао, толико вашега овде доласка бесрамство и бригу, то ја не бих ни казао за вас моме господину да сте ви овде дошли, нити би му његова ћивота рад вас отворио, а ни ступова оних красних с места им кретао.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Што си поје? — Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање. Поје си оно моме Еврејче, што си чешља косу и клне мајку си што гу роди да је Еврејка..
— Там видов моме Еврејче, на висок чардак стојеше, русе косе си чешљаше, дробне си солзи ронеше и жалну песну појеше, у песну мајку