Употреба речи моји у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... После пола ноћи диже се Алекса да иде.

— Хе, мој брајко, ти још не знаш шта су коњи. Ови моји сад, то су раге! Ове ми је један Влах шверцовао из Баната; лени су добога! Али бачки, оно ти је ватра! Жеравица!

Ја јој кажем, она се растужи и невесело махне главом, па ме остави... Моји добри пријатељи знају за ту моју љубав, па ми чисто завиде: што баш ја ту најлепшу да љубим, и зашто она мене да љуби?.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Мир мој остављам вам! Само по том ћете се познати да сте моји ученици ако љубов моју и мир мој међу собом будете имали.” Али, вели тај и онај: то! и то! и то!

" А сад, кад моји родитељи и сродници верују Христа и Евангелије, зашто да их се одричем? То се је гаворило за она времена гоњенија кад

Види га бик и почне, ругајући му се, говорити: „Нека бих ја тако носио на моји леђи то дете! Познало би оно штаје бик!

“ | Јелен му на то овако одговори: „Да ти право кажем — што је фајда лагати! — какви су год моји рогови, опет' се ја већма у моје ноге могу поуздати, јер добро знам д утећи могу; а од противстајања и битве не знам

благосливљајте и љубите, ако желите да сте благословени и љубими; имајте мир мој и љубов моју, ако сте ради да сте моји ученици и братија моја, ибо: „К о с л у ш а с л о в о м о ј е и к о т в о р и в о љ у п о с л а в ш а г о м

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.

неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.

Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са

смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и

напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество.

Нису имали никаква писма и никакве царске оправе, и ја се почнем сумњати, но опет поверим Ивану и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио.

дође у село које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који нема пореза и арача, ја ћу за њега у зајам давати.

Ви видите онај Осат: све су оно готово турске куће и деца; па кад ови моји Срби попију сваки по оку ракије и уђу у турске куће, онда неће се знати ни рз (чест), ни дин, ни српски ни турски, све

— „То му — рече — кажи, да ни он и нико од моји одсада Турцима не верује.” Поведу и̓ на погубленије, и као што су ми после тога млоги и Срби и Турци казивали, мој је

ништа у кућевним стварима одвојили, и он је мене свуда, а ја њега заступао), и рекнем повелително: „Одвојте дакле моји̓ сто вепрова, хоћу да дам за џебану”.

Али кад видим да они опет не даду, онда повичем ја на моје момке: „Пресеците и одвојте сто моји̓ вепрова, пак потерајте у скелу”.

Ми изађемо из чамца, и назовемо му „добро вече”. Он полако одговори: „Бог вам добро дао, и добро дошли моји сопутници!” — Ја по томе познам да је то Јова Протић, и одговорим: „Бољим дошли, ако си ти онај кога ми тражимо”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Што може сам да стигне — добро, а што не може, то опет стигну његови самсари, које он поносито зове »моји калаузи«. То је неки шантави Веса, неки врљоки Голуб и неки Бороје из доњег краја.

— Стани, стани! — повика ћир Трпко. — 'Оћете за седум цванцика? — Аја! ни паре ниже! — Е 'а'де, нек је сретно. Моји сте људи и муштерије! — пристаде ћир Трпко, па одмах упита: — А кад да ми дотерате?

Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа. — Тићи моји лепи!... — шапутала би често, уздахнувши.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Ко је то?... – Ја сам, Лако брате, ја. – А, ти си, чича Маринко? – Ја, сине, ја. – Откуд ти? — Тражим тебе. — Моји те послани?... — Јок. Субаша ме послао да те нађем пошто-пото... Лазара прође језа...

Зар се тако од рамена одсеца казна?... Хоћете да ме убијете?... Ево!... На!... Две стотине година је прошло како су моји стари ударили темељ оној кући коју сте ви проклели!... И за две стотине година сенка срама не паде на онај кров...

Па, видећи да Станко ћути као заливен, настави: — Бог ми је свједок!... Твоји јади и моји су, јуначе! Изгубио си побратима — ево га!... Ја ћу ти бити и друг, и брат, и... све!...

А тешко теби када те он воли!... Него, упамти ово, Иване!... Сва Црна Бара, сви ви, моји пријатељи, љубите се колико хоћете с њим — ја нећу!... Ја никад не верујем у добро од Турчина...

— Мој син долази у своју кућу. — А... твоји су задругари лопови, дакле, је л̓? — Моји су задругари моји синови, а они нису лопови! — рече Алекса и погледа таквим погледом Ивана да овоме пође коса увис.

— Мој син долази у своју кућу. — А... твоји су задругари лопови, дакле, је л̓? — Моји су задругари моји синови, а они нису лопови! — рече Алекса и погледа таквим погледом Ивана да овоме пође коса увис. Маринко се насмеја.

— Што? — Катић ми је поручио да вечерас морам Дрину прећи. Али... никоме речи о томе!... Ја ћу сам отићи, а ови ће моји после... — Добро! — рече Станко. Зека поседе још мало, па устаде и стаде се поздрављати. — Седи, посинче, куда ћеш?

Не говори ми то, војводо! — Али... Зека махну руком: — Свршено је!... Ја и моја дружина, моји голи синови, остајемо овде, остајемо овде да изгинемо! Ми смо се већ договорили и заверили!...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Редом, редом! — Потреса ме, дакле, тежина ситуације — кратко и јасно! Потреса ме мој однос према предмету пажње, моји лични односи, па моји фамилијарни односи. Потреса ме онај грандиозан утисак на моју добру матер.

Потреса ме мој однос према предмету пажње, моји лични односи, па моји фамилијарни односи. Потреса ме онај грандиозан утисак на моју добру матер.

Овдје су сви моји покушаји јалово испали. Народ је глуп и затуцан! Имају једног попенду који је још с два-три капиталиста притиснуо пола

Боже мој! Шта би рекли моји, шта пријатељи, шта напослетку и поглавито ти сам? Прво, није ни Српкиња, можда ни лепа, а сирота.

Моја мати просто обучена и старачки смешећи се — та ја сам уз њу, моје сестре, моја браћа, па деца, па моји будући болесници у пеленгирима, с раздрљеним рутавим прсима.

Људи ме гледаше као странца. Мојој матери неста смеха са усана. Моји нећаци и сестрићи клоне се своје тетке и ујне. Ја гледах само у њу. И њој беше тужно и хладно.

Ја разгрнух њен црни шал и сакријем од тебе лице у њега. Дакле ја сам све свршио, ја имам жену која ме воли. А моји: моја мати, мој побратим, моја земља? Осетих се остављен од света и пљунуо на све што сам досад волео.

Али промислите. Можда су ови моји разлози ништавни, и ја сам натура за презрење, незаслужна онога плама којим сте ме ви обасјали. Можете ли ми опростити?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

и лаковане ципеле, а косу очешљао онако, што кажу, »на ларму«, па би се шетао по селу, певуцао »Седам шори, седам дика моји’« и погледом унесрећавао све девојке и лево и десно, са чега је навукао на себе не малу мрзост и опасност од паорских

Ето, каже и мене, па моји ме не познају.« — »Та јеси ли ти то, Лало?« реко’ ја. »О, Лало мој, а откуд ти?« А он ми каже: »Е, моја Савка, моја

Откуд само прокљувиш све то!? — Е, мој газда-Перо! Не зоведу се бадава моји стари Цуњалови, и не зовем се ни ја забадава Нића Цуњалов!

И ја, што кажу, вас почитујем, и већ, онако сви у мојој кући... вас па вас... нико вас од моји’ друкчије и не зове него »наш господин-парок«... — Па, кол’ко дакле тражиш? — Па рек’о сам: шеснајст сребра. — Осам.

И ко га је измислио! Ознтрогере му швапске!... »Ђи! Шарга, Пирош! ’Ајде, момци! Дед’, кицоши моји! ’Ајд’ још мало у блато!« чује се глас Пере Тоцилова и пуцањ бича, и кола оставише чарду.

онда после оваког срећно окончаног дјела могу и ја казати са царем Давидом: »Да постидјатсја и смјатутсја вси врази моји; да возвратјатсја и устидјатсја зјело вскорје.« Ха, ха, ха. — Ха, ха, ха! — смеје се поп-Олуја. — Е, па сад лаку ноћ.

— Та... к’о бајаги, ми газдачка кућа, а ја млезимац, а она сиромашка девојка!... Па ми моји говорили: није, кажу, спрам нас! — П’онда?

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ја сам срећно кући допутовао. Не знам ви јесте л’ здрави. Ви сте могли приметити из моји’ очију оно што према вама осећам; ако и ви то исто осећате онда смо ви и ја најсрећнији људи.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

сви кад крај њих будем пролазио, ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје понизне слуге. И тај рат, мора се признати, има своје до бре стране.

Он ће је, дакле, саслушати мирно и одредиће се. — Моји су живци већ сасвим искидани, па сам дужан сачува и бар овај бедни остатак. Ја морам помишљати и на себе.

Пст! Мој рскавичави, коштуњави костур, кичмени стуб, лобања, цеванице све је ишчезло. Зуби? Где су моји зуби? Коса?... Ево овде из свих мојих рана лопти крв. Гле, шта је крви, Боже мој!? Сав сам од крви и трулежа.

Африка

Одседамо у бенгалоу трговца Јорка, који је на путу, али чије слуге знају да су моји сапутници Јоркови пријатељи, те им отварају све просторије.

У зору долазе они исти младићи и односе их. Трчим за њима разнежен њином детињском лепотом (моји пријатељи ми се смеју) и дајем им још две огрлице. Смеше се, гледају ђердане широким зеницама.

Полазимо; гледам сву ону тешку гору, густу, коју, долазећи у Ман, нисам видео због ноћи. Предвече док моји пријатељи остају ради одмора, на стази која иде кроз шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз

— „Ја не волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја дружим, и шта и како ја с њима разговарам.

Ја сам одбацио све преграде између мене и црних; ја нисам, као моји земљаци, бели господин када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и

грађевине усред најпустијих, најдивљијих крајева, и које нисам успевао да начиним онако огромним какве су начинили моји преци у Нормандији. Велику, величанствену кућу, унети у њу прави клавир.

Час пролазим кроз шумарке у којима се расциче мајмуни; час смо у дну неких јендека који се сасвим склапају над нама. Моји су црнци љубазни, весели, и насмејани.

Кренули смо чим је почело свитати. Моји црни пријатељи, Зана, То, Ђандуба и други, дрхтећи од хладноће и сна, изишли су да ме испрате.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

на свет изићи на може — сочинио, гдишто пак и на печатњу издао; но почем с једне стране дуговремена болест перо из моји руку истргне, с друге пак променуто званије мене за собом повуче, и нехотећу ми, морала је моја и моји пријатеља жеља

болест перо из моји руку истргне, с друге пак променуто званије мене за собом повуче, и нехотећу ми, морала је моја и моји пријатеља жеља неиспуњена остати.

Сад да сакриим кључ, да нико не узми моји лепи новци. (Чује се лупа на врати.) ЈАЊА: Ко-ј то? ЈУЦА (иза сцене): Отворите! ЈАЊА: Што ћиш?

ЈАЊА: Господин нотариус, то су моји дукати. МИШИЋ: Ви сте и мени поклонили. ЈАЊА: О, теос филакси! Ја сум вама банки поклонио.

ЈАЊА: Да ти дајм кугу, да си давиш, да ти дајм сабља, да си колиш; да ти даим сарачику, да си труиш. Анатемате! Ох, моји лепи десет хиљада! Ох, мој бели десет хиљада! МИШИЋ: Видите, лепо каже српска пословица: „Скуп више плаћа.

Теодосије - ЖИТИЈА

нимало не одлажући, yђе к родитељима, украде отпуштење и замоли по обичају молитву и благослов, говорећи: — Господари моји, рекоше ми да у оној гори — и поменуо јој име — има много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити

Пошто су била позвана братија преподобнога, рече цар: — Оци моји и братија твоја сви су часни и свети, али нисам у њих толико уверен да су достојни толике висине чина и апостолске

руке на прсима рече: Помоћниче мој и избавитељу мој, Господе, не оклевај, јер гле, у лављем обличју дођоше непријатељи моји да ме нападну, похитај да ме истргнеш, и не дај зверима душу славитеља ти, да се не порадују због мене непријатељи

да ме нападну, похитај да ме истргнеш, и не дај зверима душу славитеља ти, да се не порадују због мене непријатељи моји, нити да рекну: Прождрасмо га, и одмах Исповедање свете вере поче изговарати, Верујем у једнога Бога, као некада Давид

држаше, молећи се и говорећи: „У те се, Господе, уздах, да се не постидим на веки, и да ми се не подсмехну непријатељи моји“.

Господе ,похитај да ми помогнеш! Јер гле, изгонитељи моји поново се договорише и дођоше на ме непријатељи моји, тражећи на смрт душу моју, и хвалећи се говопе: Гоните га,

Господе ,похитај да ми помогнеш! Јер гле, изгонитељи моји поново се договорише и дођоше на ме непријатељи моји, тражећи на смрт душу моју, и хвалећи се говопе: Гоните га, ухватите га, Бог га је оставио, и нема му избавитеља!

супротстављаше се говорећи: „Чу Господ молитву моју, Господ мољење моје прими, нека се постиде и смету сви непријатељи моји, нека се врате и устиде веома брзо“.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Умрла је кад ми је било три године и од тада нисам прешао црквени праг. Моји су строго свесни. Сада сам био ту, окружен мрмором старица изнад кога се чуо пискутав глас попа.

Протеглих ноге и прстима додирнух глатку врелину шина. Сви моји мишићи били су напрегнути и очекивали су нешто. Поново прстима додирнух шине, а онда пређох њима преко свога врата,

- Зар ја баш све морам да дам? Зашто се увек све од мене тражи? Људи моји, шта ви мислите да је мој џеп? Шта мислите?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Позивам вас сутра на ручак, да будете моји гости. — Опростити, іллустріссіме доміне, имамо још једнога сапутника; њега би морали у меани код Арона оставити.

— Је л’ доста две хиљаде? — Ја сам задовољан. — Кад си задовољан, даћу ти три; само немој да оклеваш. Моји су дани избројани, а ти што имаш чини зарана, јер знаш како кажу: „Додна женидба, деца сирочад”.

Црњански, Милош - Сеобе 1

јер овако поче да говори: – Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во вси моји потомци. Сладост јест и наша Русија. Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду. Име Русије!

Зато је Беренклау, и само зато, одговарао охоло на Двору, кад би му неко подругљиво рекао: „Ваши пандури“ – „да, моји пандури.“ На збабаном лицу фелдмаршал‑лајтнанта барона Беренклау, као у старог попа, било је вечито бледило.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита. Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Патио сам као убоги ђаво што ми је на груди могао да стане само јелен и по, јер сам био жгољавко, док су моји другови из разреда носили и по шест јелена капиталаца у трку.

—Ено га! — рече Чиле. —Идеално за децу... — рече Поп. — Да они моји виде! —Још једно пиво? — упита Чиле. — Ја частим! —Важи — рече Поп. Тако попише још једно пиво.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Добро дошли, моји соколови! — рече владика, љубећи их. — Обрадовали сте ме, занаго, као икад! А, заиста, жао ми је што се намучисте по

Затијем се опет једе. Затијем викне стари сват њихов: „Ха, на ноге моји дјевери, дјевојку под руку!“ И иште дјевојку.

Црне је науснице и црнијех очију. Није старији од мене. — Е, лијепо, ти и отац ти бићете сјутра моји дјевери на мегдану, али о томе ни ријечи вечерас не помињи. Вечераше заједно сви, Јанко, Стијепови и зидари.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Ту је тајна његове неуништивости: Све се мени, браћо и људи моји, нешто чини да смо ми јопет најјачи на овој земљи.

Нико га у телефонирању није контролисао ни спречавао: то је било нешто што се не чини! У последње три године, сви моји дани у Београду почињали су кратким телефонским разговорима с њим.

Дирнуо сам у осетљиву тему, нагазио на опасан терен. Моји критичари су уверени да нема лоших форми васпитавања љубави према домовини, и да су сва средства окренута ка томе циљу

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

(на страну): Ау, да лепе слободе! ЖУТИЛОВ: Довечер да правимо илуминацију. ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Отада су изишле 4 свеске збирке приповедака: У часовима одмора (1903, 1904, 1906, 1910), Моји познаници (1909) и Комшије (Сарајево, 1912), и одвећа приповетка Јарани (Нови Сад, 1913), [Дивљак (Београд, 1913)].

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Мог’о сам и тамбурмаџор да постанем, само да сам за три прста виши био. А у крви ми је то било! Моји су стари из Арнаутлука, а дед ми је петнаест година војевао с књаз-Милоша у Милошевој буни...

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ој вечери, о слатко чекање, О ви, ноћи, моји бели дани, О ви, дани, а са два сунашца, Де сте јако, де је злато моје?

Ој сунашце, још ми једном грани, О мој данче, још ми једном свани, Ој зорице, забели, забели — Ал' узалуд моји труди цели, Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у

детић овај врли, Па довати са земље јерове, Па и љуби, па и сретан грли, Па још збори речи овакове: „О јерови, моји соколови, Децо моја, моја веља снаго, Сјајно моје ви камење драго, Куда отац са вама поити, Бежи нојца, а данак

Твоја добра, као сунца свет, Моји певи, кâ мирисни цвет; Сунце сјаје, сунце живот шаље, Цветак мири, али ништа даље. 3/7. 1844.

О песме моје, јадна сирочади, Децо мила моји лета млади, Тедо дугу да се са неба свучем, Дугом шарном да све вас обучем, Да накитим сјајнијем звездама, Да

не иди, још је рано, Још зорица спава, Јоште сунце огрејано Крај зорице чмава, Јоште роса, још не пада, Ао моји јада! Да однесе моје мило, Просто јој не било!...

ти око свуда гледи, Злаћано јутро одонуда лази, Красоте своје нимало не штеди; У твоме срцу све то радост буди, У моји тужну невеселост груди 2.

41. У туђој земљи јоште неко време О(д) куће даљне ме је задржала, Но моји поји ода свега неме, Ка себи врела вода ме је звала; Ал' оне ћути не сећа големе, Ватрене мисли чињаше се шала Што

При себи пушак' ја видим имадеш, Шта мислим сада, мним да и ти знадеш, Од моји која можда биће боља, Избери брже коју ти је воља.

“ Ту г' огрли, па пољуби. 68. „Ох мој Боже, драги Боже, Сад сте моји, сад сте моји! Ал' кад мислим што бит може, Срце ми се јадно боји: Та слатко је, здраво слатко, Све се бојим,

“ Ту г' огрли, па пољуби. 68. „Ох мој Боже, драги Боже, Сад сте моји, сад сте моји! Ал' кад мислим што бит може, Срце ми се јадно боји: Та слатко је, здраво слатко, Све се бојим, биће кратко. 69.

Немирно гледа она тамо-амо, Менека чека — брже, моја ного, Енонде лежи моји дана рај, Енонде моја душа веће чека... О лети, лети, носи тело за њом!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Је л му било жао оставити матер? — Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји. Поћуте тако и он и дјед па ће ти се истом тада самарџија сјетити и кућне чељади. — А како си ми ти, рођени Раде?

ех, и ти свеци ...Они моји стари, некадашњи Дамјановићи, нијесу ни умјели изабрати себи прикладног светитеља, нег узели некаквога, боже ме

Замислите онда шта смо нашли рођак и ја кад су моји, из ујакове породице, били и лички хајдуци, и босански колонисти, амерички рудари, рештанци у Лијепој Глави,

илирског ратничког племена, тако сам бар ја давно закључио у својој одликашкој гимназијској глави, смећући с ума да ни моји плави словенски преци нису били ништа мањи разбојници.

Треба, брате, помоћи при евакуацији, само нека душманима не остане. Канда исто мисле и ови моји пријатељи, јер чим је у шипражју нешто шушнуло, Вачкоња начуљи уши. — Сигурно сељак, Оченаш му његов!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Али, да знаш, ово ћу да му упамтим! Биће још неких пазара, затребаће му и моји грошеви! Имаће он и мене због чега да погледа! Могу ја и иза букве, и у трње, а не увек у најгушћи метеж!

Па да сам јој слуга толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не због рана, оно барем због оног детета, да се барем због њега, и због Алаха, самилосном покаже!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И да у тој истој, сниској, гостинској соби, под жмиркавим кандилом и почађалом иконом издахнем као што су и моји претци... Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, са белом марамицом око врата.

кријући се у сенци дрвећа, бежим док не изиђем из ваше баште, па онда запевам: Ој вечери, ој слатка чекања Ој ви ноћи моји бели дани!...

— Туго, туго... Слатки моји, смрзли сте ми се? — И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Поскакала је за њом родбина њена сва; и њојзи моји ђаци отпоју „вјечнаја”. Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Мати им рекне: — Чујте, децо, да вам мати каже. Ви сте моји синови, а она нека ми буде кћи. Ви сте браћа а она нека вам буде сестра.

Затим отклопи трећи котô, под којим бијаше највише жерави. Кад у трећем котлу: варе се два проста војника. — Јадни моји војници! — рече овај и одгурну сву жерав испод њи', па пригрну под обрста.

Поп познајући свој народ, одмах се и мудро дошјети па им рече: — Добро, моји људи! То би право било да смо одавна учинили; али ја то нијесам смио ни могао без вас учинити, јер не знам у који ћете

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

вам поклонити све оне књиге које сам претплатницима дао, а новце нисам примио; и јошт ћу вас к томе уписати у каталогу моји ученика. ШАЉИВАЦ: Ја ћу вам бити вечито обвезан. ПОЗОРИЈЕ 8.

почитатељ. ПУТНИК (уплашен седне, за себе): То су страшне ствари. ДОКТОР: Нико ме неће од моји мисли одвратити. Пређе ће реке изгубити рамена, пређе ће престати жита рађати се и патити се; пређе лутерани и калвини

— Шта? Шта наопако? Шта? (Устане.) Је ли могуће? Моји новци? Тако брзо? Но, то нико није, него мој лепи комша. Сад да није истина што сам казао да су новци као жена, док је

ДАМЈАН (за себе): Аха, овај се већ забунио. Чисто не могу да дочекам час. (Уклони се.) КУЗМАН: Ха, ево и, ево моји лепи новаца! (Устане.) Е, комшо, осрамотили смо се! Сад би ваљало да му се осветим. (Мисли се): Не, то мора бити.

СЕЉАК: Ја идем мени другог магарца тражити. (Отиде.). ЈАКОВ: Међер сам ја опет најпаметнији од моји другова. Јошт три дуката набавио. Али сад да видим гди су они и шта се с магарцем учинило. (Отиде.) ПОЗОРИЈЕ 4.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Из овог узрока и називам позориште ово сопственим дјелом, и надам се да ће од моји читатеља онако исто примљено бити као и досадашња моја сочиненија.

Ја сам момак у најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче,

Мајстор Срета ме је научио да није совестно децу сасвим мазити и распуштати. Моји родитељи су се смејали кад сам ја праскала и викала по кући, и што сам већма слушкиње кињила и тукла, то је њима

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ... Моје руке пружају се ка травама чекања...“ Траве чекања! Опа, бато!

Најчешће их пишу генерали. Изгледа да су у рату навикли да скупо продају свој живот, па то раде и у миру, Међутим, моји би мемоари били свакако бестселер!

Живим по расписаним нотама. Најпре почну да ме малтретирају моји рођени родитељи. На пример, терају ме непрестано на књавање. Мени се, наравно, не совише!

Кладим се да би само моји из куће купили најмање три примерка те књиге, свеједно што кажу да су ме већ одавно прочитали!

Тако она опипа Снежану и истог часа се онесвести, кад се уверила да је права! Људи моји, шта мрзим те животне аматере! Чим виде нешто живо, одмах питају да ли уједа. Кретени!

Чарлије. Али, шта сам могла да радим када моји не подносе животиње? Кад год види некога са псом, матори шкргуће зубима и каже да „људи немају леба, а ови овде вуку

Хтели срно, наиме, да испечемо ону прастару кожу. И тада, људи моји, стварно умало нисам цркла од смеха, утврдимо да је бакута цело то време спавала на ногама.

Ушла сам у „Три грозда“ и села за слободан сто,иза самих њихових леђа. Мислите да су ме приметили? Људи моји, па то је била чиста коцка! Знате ли шта су радили читава та три боговетна дана?

шта је било? Неки моји френдови, чисти манијаци, уплатили дочек Нове године на некој блесавој планинчуги још пролетос.

“ Људи моји, да их само видите како се упаниче тридесет и првог после подне! Обрћу телефоне као луди и само питају: >>А где ви

каже: „Готово и ово срање, хајд куд који, мили моји, срећна вам нова!“ — па се сви разиђу, а шљакаторе свуче комбинезон и, онако мртав уморан, куд који, мили моји, па на

“ — па се сви разиђу, а шљакаторе свуче комбинезон и, онако мртав уморан, куд који, мили моји, па на улицу. У Мишарску му се не иде, шта ће тамо?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Сабирци моји немају збира: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Златну ми шкрињу чворак раскује: освићу цесте, светле богази, од моје

Појачај шкрипу, шкрипнице из чвора: брежуљци моји брст, и коров, јеже док јаблан, бучно, грли ме и стеже у тесном склопу метрике и бола.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да јој приходи нису ни као моји. Унд курз унд гут: ја сам предузео себи само девојку узети, а она је удовица.

АЛЕКСА: О, докле само види изворе моји прихода, мислим да неће имати шта млого примјечавати, но јошт ће му бити мило да његова кћи при тако великом богатству

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Под самом стрејом писмено стоји: „Путниче, уђи, преваре нема, сви који дођу гости су моји, ручак се спрема“ И потпис има оловком плавом: „Домаћин Мачак, шапом и главом.

„Зашто ме ниси слушао, друже?“ ИВ На крају шуме, другови моји, и сада кућа малена стоји, стара је много, зидови сиви. И данас Мачак унутра живи.

Ту осташе моји дани плави испод врбе, у прохладној трави. Збогом жрвњи испод крова сива, пјесмо знана из дјетињства мога,

Тако увијек, у Босанској Крупи, покрај Уне, као на граници, ја остављам чету успомена, ту ми гину моји копљаници. Покрај строга камена међаша прође само тужан харамбаша.

А већ сјутра, тамо у Бихаћу, на капији гимназије наше, сјатиће се моји знанци стари, као и ја, пусте четобаше: сваки држи ногу у стремену и убојно копље на ремену.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Волим украсе везене код куће и домаће фотографије. Има ли и слике ваше матере? — Да, да, ево овде су моји родитељи; ту сам и ја сасвим мала. Смешно? — Личите више на оца. Је л̓ ово ваш брат на слици поред вас, или...?

— То је смешно и глупо, како младеж сада више не верује! — Треба јести, треба јести, драги моји, ја сам гладан, господин је гладан, ви сте гладни и зато се и препирете. — Изволите овде, господине.

— Имате још једнога сина? — Још једнога, који је за две године млађи... Иако су моји синови, а овај је још и присутан, морам вам рећи да не бих могао пожелети бољу и послушнију децу.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

и да нисам тражио много знајући народу ограничене моћи зар је лоше било под мојом управом Није забрљали су моји помоћници ја сам давао разлоге за оптимизам и показао сам много добре воље видите како је мрачан овај завршни бог

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Пет хиљада динара. Чудна ми чуда 5.000 динара. Зна ли он кад сам ја предавао кључеве Трговачком суду да су моји дугови износили 460.000? То су, видиш суме с којима ја радим, а не 5.000 динара.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А планине и појате остале су пусте... СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник,

Ту су били сви моји другови и познаници. А овако, идем у непознато место, међу туђ свет. Сељаци су пристизали у масама.

У дну је седео командант окружен неким официрима и ордонансима. — А, Јоцо, јеси ли дошао?... Слушај, богати! Моји су сада извршили јуриш и у једном налету освојили њихове положаје. Наредио сам да се одмах укопају...

Упињем се да мислим нешто, сећам се оних страшних прича што сам слушао док сам био дете... Али моји су осећаји утрнули и само би ме престравила нека тешка хаубица, која би треснула ту, уз мене...

Из последњег вагона изиђоше неколико официра и два ђака наредника, колико да опруже ноге. Обојица су били моји школски другови. Поздрависмо се срдачно.

Звона су по цео дан звонила и кретали се погреби умрлих од рана или пегавог тифуса. Ручали смо баш, и моји су причали како је то било страшно када су непријатељски аероплани бацали бомбе.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Гости су ми дошли Браћа материна, Браћа материна, А моји ујаци. Коњи су им бесни Као горске виле: Кад по праху иду, Праха не дижеду; Кад по води газе, Копита не квасе!

је лист артије, Што је гора — да су калемови, Што је море — да је црн мурећеп, Пак да пишем три године дана, Не би моји исписала јада!“ 113.

Ој пелен, пеленче, моје горко цвеће! Тобом ће се моји свати накитити, Кад ме стану тужну до гроба носити.“ 145. Море, дуну ветар са горњака, Те донесе мирис од момака:

момо, погледај, На ону гору високу, Штоно су магле по њојзи: То нису магле од Бога, Веће су магле од мене, Све моји јади за тобом. 184.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ФИЛИП: Ти ниси мој отац, Мегарон? И ово није моја мајка, Мегара? ГИНА: Далеко било! ФИЛИП: Ако ви нисте моји родитељи, ко сам ја? БЛАГОЈЕ: О чему овај бунца? Филип: И ко сте, у том случају, ви? БЛАГОЈЕ: Ја?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Кад пролеће гране, ја и сад имам обичај да кажем: „Аврил, ла граце...“ Винавер, и неки други моји критичари, писали су да знају да сам ја у Бечу потпао под утицај песника у Бечу, Хуга фон Хофманстала, Момберта, и

Све што сам радио у оно доба, радили су и моји вршњаци, и више од тога. Све су то зрна песка у мору патње нашег народа.

ми се из перспективе романтизма, у Бечу, чинила лепа, чини ми се сад, у оштром осветљењу реалности Војводине, смешна. Моји стихови из Савременика, за које сам мислио да се могу декламовати са барикада, изгледају ми сад, као за жедног у

Доносе ми колача. Сви ти моји земљаци, Иланчани, мирни су, расположени добро, и миришу на кожух. Не туже се, не јадају, и нису нимало меланхолични.

Цвијановић је, на пример, ову песму, у збирци Лирика Итаке, на стр. 70, штампао прилепљену уз претходну. И нико, ни моји многобројни критичари нису, никад, запазили да су то две песме!

“ А додаје и то: да је свеједно, да ли ја, или ко други. У Париз су, тада, пре мене, већ били отишли моји пријатељи: Сибе Миличић, Растко Петровић, Сава Шумановић. Тамо се налазио онда и Душан Матић.

Упознао сам два калуђера, који носе широке, црне шешире, као моји сељаци; они ме одведоше да гледамо, старе и љубичасте, далматике.

Било је, међу тим узроцима, чак и врло пријатних. Моји другови су били отишли у Париз и ја сам пошао за њима, да остварим своју давнашњу жељу.

Вели, преко тога да пређемо. У реду. Одлазим у логор пука и налазим да су моји другови, официри, заиста, шарено друштво.

1924. ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ ЈАН МАЈЕН и мој Срем, Парис, моји мртви другови, трешње у Кини, привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим и мрем, и лежим, хладан, као на пепелу клада.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Господ проговори: — Анђели моји, дело моје још није готово. Њему још нешто недостаје па да буде савршено... Хоћу, данас, да створим човека — биће

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом: — Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред).

да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце,

— 'Оћу, вала, не бери бриге; само ти седи тако да не мо'ш у нас гледати.... Знаш, моји су војници малко стидљиви. — Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима. — Бога ми је то поблизу.

— О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. — Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју. — Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли.

Истина и она ми много друкчија изгледа, али тек познајем је. Уђох унутра. Тишина кô у гробу, а моји кораци одјекиваху под високим сводовима као громови. Истрча преда ме један веома укусно одевен господин.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: А ти си, господине Ивковићу? Изволи! ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука! ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете!

ИВКОВИЋ: Па и ви? ЈЕВРЕМ: Јок ја! Ови моји може бити, али ја не, ја волим да се ћути и да се ради. ИВКОВИЋ: Онако испод жита?

СРЕТА: О, колико још потписа имам ја: Барнава, Херострат, Голијат, Хаџи Бера, Проспер Мериме; све су то моји потписи. ЈЕВРЕМ: Баш умеш ти то, Срето. А јеси ли му добро казао? СРЕТА: Коме, Јовици?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А ја идем натраг, вели у Јевропу, одакле ми стари моји и дођоше. Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите без

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Узвикује Хиљада: „Све то мени припада!” А Тисућа: „На тој међи Изгибоше моји пређи!” Прва: „Међе моје су По Берлинском конгресу!” Друга: „Моја држава Нигде се не свршава!

Сат пре венчања, у црквеној порти Нестаде, ко у земљу да потону... Седам су сати моји сватови Чекали, и поглéдали низ булевар, Док им се не искривише танки вратови, И не схватише у чем је ствар.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ал̓ ко бесни хрти Немилосни дани, све јачи и јачи, Вас гоне и ниште — срце моје, плачи! — Вас, спомени моји, светли али крти. Лавеж, вика, граја.

Као звер ме зграби И понесе собом у пределе суза, Гуши ме, а моји напори су слаби Да се сатре ова похлепна медуза! Она господари!

Ко раскинут ђердан, снизали се моји Дани, разбацани, туђи један другом, И у луталачком мом животу дугом Нигде један спомен уз други не стоји.

И презирем тугу, заборављам бољу, Јер у мени тече крв, предака моји̓. Мученика старих и јунака који Умираху ћутке на страшноме кољу.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу, А преда ме стају редом преци моји, Мученици стари, и јунаци који Умираху ћутке на страшноме кољу...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВЛАДИКА ДАНИЛО Благо мени, моји соколови, благо мени, јуначка свободо! Јутрос си ми дивно воскреснула из гробовах нашијех ђедовах!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— трже се мати, кад је виде тамо у кујни. — Ето, снашке, једва стигох — поче да јој се правда Магда. — Они моји на селу ухватили ме тамо, па де ово, де оно. Не може човек да их се отресе. Једва донесох. Ево...

Није могао чекати, него, да покаже колико му је Софка мила и драга, одмах навукао ту кошуљу. — Пријатељи моји! — чује се како виче окрећући се око себе. — Нека ме чују! — наређује свирачима, да јаче, више свирају.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И отад владаш ти, без брáна, Пространим царством снова моји’, Сказаљка Вечног где лагана Часове општег мира броји.

Шта мари? Поноћ је прошла. – Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари. Често смо пута устали; Често смо пута дуге ноћи бдили И пркосили невидљивој сили.

Ко ће још пеп’о срца сад да жари? Најбољи одмор још нас чека. Треба нам лећи, снови моји стари. Сви ћемо проћи овако; Сви ћемо брзо пребродити вâле Лудог живота, непојамно мале, А тешке за нас тако.

И тада Доћи ће добре судбе вечни дâри: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари. НЕИЗБЕЖНОСТ Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму растанака Преко шума, ливада и вóда, Пред

ништа чедније и драже У сну живота за нас не постоји До краљевски осмех, кад се очи влаже, Са сваке звезде амбиција моји’.

ЋУТАЊЕ Ви, снови моји дугих ноћних бдења, Што у те дане, уз немирни шумор Пролетњег лишћа, падате на умор Сломљена срца, пала уверења;

бдења, Што у те дане, уз немирни шумор Пролетњег лишћа, падате на умор Сломљена срца, пала уверења; Ви, снови моји дугих ноћних бдења, Ви сте судбине нечитаних строфа, Згажених ружа, прећутаних рâна, Мартовских болних и ћутљивих

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Ха, Милице, луч ужди!“ гракну сердар, па настави: „Добра ви срећа — и вама на добро дош’о, соколови моји!“ Врата се затворише а пламен се опет исправи. Полазници цјеливаше се са сердаром, па с малијем и редом са женскима.

„Лагано, дијете, не пренагљуј, јер ће нам свијем погибија пући!“ „Оно су два Аџајлића, она два напријед; моји стари крвници. Остали... јади их знали свијех...

„Ако је обичај стари и правица је стара, па гдје се њих двоје за грло шчепају, ја бих уз правицу стао! А моји браственици, бјесмо баш на моме гумну, четрдесет грла, сви у смијех и потврдише то. На томе и прекидосмо.

Гомила, брате, видиш како се слио!“ „Нијесу мрави навукли, но моји зуби натукли!“ одговори медик, куцајући се по прсима. „Знамо, знамо...

Јанко се зачуди видјевши гдје толико људи у то доба к њему долази. „Ово су пријатељи моји, дошли на пиће, па су ради да се познаду с тобом, Јанкула!“ рече сердар, па се саже и потра га по челу.

Она ће до неколико мјесеца постати пунољетна, а Павле ће је узети под свој кров, као твоју вјереницу. И да би се моји томе противили, не би могли, а вјеруј ми и неће, само кад им се у новац — тога њихова бога — не креће...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Хе, мој синко, кад су се твоји врагови рађали, моји су у колу скакали. 3 Питала унучад бабу: — Зашто, бако, плачеш?

је некаква баба истјерала јариће у планину, па дунуо сјевер и ударио снијег, а она рекла: „Прц, Марцу, не бојим те се: моји јарићи петоришчићи“.

Ко је од моји' пријатеља, кумова и побратима на дому да ради о добру, а ко је на путу, да га бог пропути и здрава своме дому поврати,

(Споља уђе Губа, обучен као луда, или пајац, или ђаво). Друга сцена Губа и пређашњи ГУБА: Добар вечер, драги моји господари који јесте у овај дом сабрани.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Онда рече они чоек: „Оче духовни! ово су били моји несретњи синови, и ја сам сва три једну вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао,

“ Тадар рече поп: „А ви, моји људи, ове друге неђеље, договорите се, пак ми одговорите.“ А сељаци се ни друге неђеље не могоше договорити, па ни до

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

1, 1-3) као болестан и жељан да примите, љубимци моји, установљени вам устав овај богопреданих пенија, умиљенија, и молитава, покорења и трпљења, којима ћемо Господа

(Мт. 25, 1) Чувајте себе, о љубимци моји, јер се бојим и трептим и страх ме хвата да неко од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан

15, 12) „И други ће познати да моји ученици јесте ако волите један другога“. (Јн. 13, 35) Знајте чији ћете ви бити ученици ово чувајући, видите коју ћемо

(Ис. 1, 19-20) А вама, синови моји љубљени мир вам буди од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Дух Божији да почива на вама, крепећи и покривајући

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Јест, моји су сви. Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио. Сваки има да једе и да живи.

ЈОВЧА Јест, моји су сви. Али, ако су моји, ако сам их родио, ја сам се сваком и одужио. Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

би ми била, такова и толика будући, колика је мојему срцу утеха и радост кад год помињем срдечну љубов и прија|тељство моји[х] љубезника и љубезница, благодетеља и благодетелница.

Златни совет „познај себе” врло се касно прима. Тридесет и осам моји[х] прошасти[х] година напомињу ме да је подне мојега живота преминуло и да се к вечеру приближавам.

утешеније и неизречену радост чувствоваћу, имајући прилику за спомињати и познанству последњи[х] родова предати имена моји[х] пријатеља, љубезника и благодетеља.

Ако ли гди будем то чинити, заисто нећу ради мене, но ползе ради моји[х] читатеља: да ако ко што таково при себи позна, да се исправи.

мирним у школи седењем, мојим честим предавањем лекција, мојим тихим и бојажљивим поступком, по мало дана осим сви[х] моји[х] врсника почео ме миловати.

да се из блата извлачи, он, наместо што би напред потегао, натраг узмиче — ево, у какво су ме состојаније довели били моји без расужденија пролози.

ни поученија, не имајући времена о овима ствар’ ма мислити, нити коме, што сам пре читао, казивати, јербо други момци, моји камараде, продавајући којешта женама и девојкама Немицама и Вла[х]ињама, поваздан би се с њима шалили и смејали, нити

А да право исповедам, нисам никаква узрока имао плашити се, јер су моји| драги [Х]оповци, осим сви[х] Фрушкогораца најпитомији; благосклони и благопријатни, весела образа и погледа,

Жао ми је што ти више не могу дати; живећи у једном манастиру имућ[н]у, нисам желио да моји[х] особити[х] новаца имам.

Називао се је Теодор Милутиновић. ЗАКЉУЧЕНИЈЕ ПРВЕ ЧАСТИ Пре него дођем к фтором периоду моји[х] прикљученија, сиреч како сам из Хопова изишао и куд сам прошао, за пристојно и потребно находим приложити овде

Прво, дајем приклад ученим народа мојега, да на нашем простом дијалекту пишу и на штампу издају; друго, да моји јединоплемени усуде се сврх сваке ствари слободно мислити и све што чују да суде и расуждавају.

Намеравајући обаче да ови том буде најмање од 25 или 30 табака, за испуни|ти ово число придодаћу овде нека од моји[х] пис[а]ма која се касају до моји[х] прикљученија.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи... Злотвори моји, једна чекате кад ће Тола смрзнутог да ме стовари пред кућу, а ја никоме не требам, ни вама!

“ Напунио је шаку. „Види колико су тешки.“ Узео је њену руку и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их у Прерову нема оволико.“ Уплашено је потврђивала главом. „Не знаш ти шта су они.

“ Вукашин је мушким гласом рекао: „Не треба ноћу сам да идеш.“ — „То су моји послови“, одговорио му и намрштио се, иако је друго осећао.

Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт... А Мој отац био је воденичар и слуга.

А овај мукло рече: — Ми морамо да одрекнемо куповине. Мање ћемо да изгубимо. — Па да моји непријатељи пишу у плакатама и новинама да сам лажов? Нека изгубимо хиљаду дуката, реч Катића не сме да се погази.

Мало ли нас коштају твоје школе? Паде, Аћиме, твој углед у амбис. Растури ти се огњиште, разломи имање и затре лоза. Моји унуци биће Тошићеви унуци. Аћим чупа браду. — Да израчунамо колико сте потрошили на мене. — Израчунај ти!

Неће се само отац стидети што се жени Тошићевом ћерком. Као студент борио се против њега, министра. Шта ће рећи моји бивши другови? Бивши? Вукашин је уклештио главу међу руке што држе дрвене шипке на прозору. ...И та фатална љубав.

— мрак уздахну. — Ја ћу опет доћи. Ти ћеш у моју кућу долазити. Обећај ми. — Крв нам се с Тошићима меша. Неће бити моји унуци. — Твоји ће бити! — викну, смрачен од мумлања и крцкања у мраку. — Кроз њих не могу да трајем.

А ја, његов унук, ујутру путујем у Париз, мисли, слап месечине слива му се на главу и река не престаје да тече. „Моји унуци по мом имену треба презиме да носе“, рекао је. Сада осети стид и због речи и због тадашњег узбуђења. Само стид.

Законе и ову државу ја сам стварао, ти си само слуга. Кад сви моји сељаци буду пуштени на слободу, онда ја, последњи, излазим. Аћим отвори врата и викну: — Еј, пандуру! Води ме у апсу!

руке су трнуле од кајања: зашто није ушао у кућу што се кити неродним дрвећем и рекао „дајте ми да видим децу: моји су то унучићи“? Да их погледа, помилује и изиђе. Она би га запамтила. И сад би му корак био дужи и колена чвршћа.

Дужа него рука. Адаму је већ сада рука дужа од моје. И лоповске, нерадничке прсте има. Моји су кратки, затупасти. Ракља сенке на зиду разви се у пет кратких рачви.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Сунце бега А'л нема њега Као пре! Нема сунца миленог, Нема мог! Ој вечери, о слатко чекање, О ви ноћи, моји бели дани, О ви дани, а са два сунашца, Где сте јако, где је злато моје!... Плачи, траво! запевај, славују!

Моје тице мале, јадни сиротани, Прошли су ме давно моји лепи дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна

На мом крилу започета Тужна песма стоји; С белог листа гледају ме Црни јади моји. Нада мном се ветрић наг'о, Па у строфу вири - „Веселије!“ шапну, - духну Па листак отпири... М.

Као звер ме зграби, И понесе собом у пределе суза Гуши ме, а моји напори су слаби Да се сатре ова похлепна Медуза! Она господари.

В. Рајић ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји Проста ти била моја љубав жива!

Зашто копниш тако у одаји сама? Изиђи да видиш драж априлске ноћи! Зар ти мије тешка самоћа и тама? „Прозори су моји отворени вазда. Унутра постеља угодна и мека. Рука ми немарно превлачи врх жица Ал' срце... срце... оно на Вас чека!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

и тијех изродах до ја нико вообразит не зна), само што се свештенојзи гори и мом трону примаћ не смијаху, јер их моји пламени погледи са ужасом страшнијем дробјаху.

Све нек краче својијем временом, кога вјенчах на бесамртије тренућ су му в'јеках милиони. Кораци су моји божествени, но ја могу то назват простором.

Кораци су моји божествени, но ја могу то назват простором. Два најсјајни моји творенија међу свјема бесмртним дусима, како име опширног простора разумјети вама се допушта?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Талесово име поста познато и славно у свим грчким крајевима. Моји учитељи говораху ми често о њему као једном од седам мудраца целе Грчке.

„Али видите, драги моји, баш тај, на први поглед најједноставнији случај довео ме је до неочекиваних сазнања, јер сам увидео да се размера

Али ће твоју молитву, високи номофилаксе, о том нема сумње, Посејдон саслушати. Моји рибари су јутрос, кад су се истрезнили, отпловили на море, па ће се, дајем за то своју главу, вратити са чамцима пуним

“ „Ако хоћеш, господару, да се мало потрудиш и да пођеш са мном, можеш својом руком изабрати све што желиш. Моји рибари лове ту у близини“. „Где?“ „На обали код маслиновог воћњака Тимоновог“. Номофилакс се замисли шта да ради.

Зато сам сматрао за дужност да ти дођем у помоћ и твоје суграђане уразумим“. „Драги мој! Моји суграђани нису атењани, иако би то хтели да буду. Они нису способни да ме пошаљу на онај свет.

- Но ево да ти испричам како ће се све то догодити и одиграти. „Када после моје смрти моји суграђани, који радо путују по свету, завире у коју од филозофских школа, расутих по целој Грчкој, па онде чују да се

Ту, поред њих, жуборио је поточић, а у крошњама дрвећа цвркутаху птице. После дужег ћутања проговори Демокритос. „Моји ме абдерићани не разумеју; увек ћу им остати несхватљив.

Кад предузех да, за студију њихове анатомије, расчлањавам разне животиње, моји абдерићани беху начисто да се упражњавам у мађиским вештинама“.

Младић се осети овде као код своје куће. „Есхило, Софокле, Еурипиде! Та ви сте моји добри познаници. Ваша дела сам небројено пута прочитао, разумео, осетио све њихове лепоте, схватио њихов смисао, а

Но све кад бих те списе имао овде, не бисмо са њима дошли далеко, јер моји су дани избројани. Нека је хвала боговима што ме очуваше још толико свежа да могу уживати у лепотама природе и

или ја слаб ученик, или једно и друго, тек ја се у том предмету не сналазим ни издалека као у осталима у које су ме моји учитељи упућивали. Зато се прибојавам да немам правог дара за ту науку“. „Не брини се, синовче!

Своје предавање завршио је овим саопштењем. „Моји рачуни казују да је пречник Земљине кугле 24/5 пута толики колики је пречник Месеца, а пречник Сунца 19 пута толики

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.“ До зоре смо остали у разговору.

ђида. А мени показујући своје друштво: — Ово су моји пријатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља. А сад, господо, тачка!

), а ја сам адвокат, и моји зуби то су моји капитали. Ето колика је моја љубав за Гркиње. Награду не тражим. — Живеле Гркиње, живеле Гркиње!

), а ја сам адвокат, и моји зуби то су моји капитали. Ето колика је моја љубав за Гркиње. Награду не тражим. — Живеле Гркиње, живеле Гркиње! Живио говорник!

Све тамо иде полако, просто својим редом, уједначено и моји су нерви увек мирни. Моји су нерви увек мирни, а то је најважније.

Све тамо иде полако, просто својим редом, уједначено и моји су нерви увек мирни. Моји су нерви увек мирни, а то је најважније.

И понешто већ о томе знају интимни моји другови који су још случајно живи и пред крај оне окупације били са мном у симпатичној резиденцији Есад-пашиној, у

вели Ђорђе, „’оћу, господин председник, синови ти цареви и генерали били, све ћу да ти кажем, да су ми живи и здрави моји Циганчићи, ето овако је било: Ја сам, господин председник, седео пред кућу, сунца ми сам седео, па сам придремао.

господин председник, на све што кажу адвокати, и како ти кажеш, а и на божије правило, само зајам што треба мени и на моји Цигани да добијем, за Ускрс да се омрсим, господин председник.

“ Уплашила је ова претња Ђорђа, па је брзо наставио да говори: „Повео сам“, вели, „моји волови, господин председник, дрва да насечем, сиротињу моју, Циганчиће, да огрејем.

Примише је моји у наша кола да је собом поведем (био сам две године старији од ње) и здраву предам њеном оцу у месту одакле сам ја

А да оне понова навру, било је доста само то да се у мислима повратим на капију моје куће и да себи представим како се моји разилазе пошто сам се ја од њих одвојио.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Из те моје преосјетљивости за музику (или, тачније, за звукове) моји су у детињству закључили да сам јако наклон музици, и доследно, без сумње, за њу надарен.

” — осјећам да се тиме баш ништа не би промијенило. Ниуколико тиме не би били осиромашени моји унутрашњи садржаји, ниуколико умањено моје богатство искуства, ниуколико ограничен мој доживљај свијета.

Живо ме је боцнуло. Имао је право: ето, моји се поступци равнају према туђој вољи, туђој интенцији. Уплете се тако неко трећи и невидљиво равна концима наших

Знам ја већ те ствари! Није ствар у виолини или перу: ствар је у човјеку, мили моји! Ипак, каткад сам покушавао да их послушам. Но убрзо сам, и с осјећањем неисказаног олакшања, одбацивао перо.

ни „радост”, ни „бог”, ни „љепота“ , ни „доживљај љепоте“ , ни „иживљавање“, ни „осјећање живота“, „свеживота”, ни „моји животни садржаји” ни толико других лијепих и хвалевриједних ствари на које се ти и теби сродни сваки час позивате.

Но то су ваљда само моји ветеринарски појмови о умјетности. Очевидно, дакле, ја ти нисам баш никакав литерата. — Можда је све то за твоју

Не прогледавам кроз прсте властите гријехе нити их блаже просуђујем зато што су моји. Осуде им изричем сасвим непристрано; ако су казне и платонске, оне нису ни у ком случају блаже од оних које бих

Тад испричавам онај погрешан дојам који су, преварени вањским привидом, добили моји стари знанци при сусрету послије много година: доиста, мој изглед могао је да их превари.

лијехама између два павиљона, неколике презаве крошњице младих бреза које тек искоса видим из мог кревета, постали су моји стари знанци, моје једино друштво. Ако изађем одавде — ако се претури ова зачарано непомична СРЕТНА НОВА 1936.

Дакле: малограђанин, анархоиндивидуалист, лумпенпролетер, идеалистичка намигуша. Ето, то су моји гријеси. А за све те гријехе имам једно једино оправдање: такав сам! Па што хоћете! Хоћете ли ме сад зато заклати?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Па... сигурнији смо овако. Мене чувају моји сељани, њега његови — одговори Ђурица. — Вала, мени је право, како хоће побратим.

— Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. — Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. — Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!

Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору? Зар не видите да већ постаје обичај : чим коме мало потесни око врата, он домча

« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе. Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота. Али се опет не дам тако лако!... А она?...

Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега. Моји људи, који ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он

— Да ли ће ти дати без исповести? Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда. Због тога се моји никад нису причешћивали. — И ја ћу се исповедити... Нисам никог убила. ни онако... какво зло учинила, што да ми не да?

Њину кућу обилази далеко! — Шта ли раде моји, да ли си чула ? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. — Здрави су.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Жао ми је било, па сам често у себи говорио: „Неста блага, неста пријатеља!“ А знаш како су се моји другови обогатили?

Узмем један алмаз, и одем у чаршију да га продам. Купим хаљине, и постанем опет богат. Другови моји увиђеше да ја имам пара, па ме почеше себи звати, а ја их нијесам ни погледао.

па наложите ватру, па га метните под саксију нек се испече, кад га нијесу хтјели убити гитови ни тукци, нити погазити моји хатови ни коњи. Слуге часом наложе ватру, па узму саксију те га запрећу.

— Шта ли је то, снашо? Ја то не знам, а не знају ни моји сватови. — То је калуђер прошао, провео мазгу и на њој крупице соли.

А КИ ЈЕ ВРОГ ПЛОТ ЗДЕЛАЛ? Неки жупник попне се на предикаоницу и поче говорити народу: — Дроги моји жуплјани! Денес вам бум поведал как̓ је дроги госпон Бог првега чловека створил.

Аки би вам некај рекал, кај не бисте розмели, сам фућните, пак јаз вре бум вам растолковал. Даклем, дроги моји крстјани, кад је дроги Бог делал првега чловека, зделал га је од блата, пак га је присленил нуз плот, да се присуши!

Тадар рече поп: — А ви, моји људи, ове друге неђеље договорите се, пак ми одговорите. А сељаци се ни друге неђеље не могоше договорити, па ни до

Више вам се не бојим, близу је наш млади Ђуро, а моји јарићи петорошчићи Расрди се на бабу шјевер и марач, па удари снијег и мраз, те јој се јарчићи смрзну, а баба,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ал' кад мис'о и сећање буду стали, Онда куд ће и коме ће они поћи? Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи? Па куд идем, да ли идем, је л' опсена? Ко ме рони, кога носим, пре и сада?

Гледећи дуго тај маглени вео, Камо се дани моји разасуше, Шири се покров велик, простран, бео, Под којим леже утопљене душе.

З Моји дани умиру ми тако, А мој живот утеху не пружа. Моја сумња јесте и мој пак'о, Моја земља нема за ме ружа. Грозна сумњо

Једног пролећа, или једне зиме Престаће живот, моји дани с њиме. Ја ћу заспати. Бол ће тога дана Изгристи срце, моју глад љубави; Смрт ће опрати трагове од рана.

И моја љубав, и она је вани: Без мене, тихо, удаљена труне; Не чује моји кад падају дани, Не види гробље што га мртви пуне. Јутро ми свако пружа живот цео, А свака поноћ један покров бео.

И сад, кад приђу моји дани стари, Дани велики, ал' мртви за мене, И твоје очи, и усне пламене — Једино што се крв моја зажари.

Изгледа да су мисли, жеље моје, Постале сенке, нека врста таме. Моји су дани данас једне боје. Видим да данас више немам неба, Да моје очи за њим и не маре; Видим да мени још једино

Одвугло од влаге мутних, горких дана... Нек престане живот и сви моји дани! Ил' не, нека трају док их смрт не склони — Док се мрак не спусти и дух ми сарани.

Око главе, к'о ореол, пусти снови, А у срцу измирење и доброта, И још мало задовољство, што су нови Моји дани кратки, кратки без живота, Што престају и радости и окови. Све се досад преживело.

Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о. Десет месеци од мене моји су далеко. Пре тол'ко ја сам оставио њу, Завичај, децу и дом свој лепи. Тад зима беше, сад жита зру.

Гледам их каткад. С часа на час Видим постељу. О какви дани! Заспао цвркут, дечији глас. А где су деца? Моји малишани? У дну дворишта мати, ногу боси'. Цвет црвеног кранфила у њеној коси. У црној коси црвени цвет.

Десет месеци равно је сад Од растанка нам, а од ње ни речи. Све ми се чини узалуд сам чек'о. Све више су моји мили од мене далеко. Можда јој брани баш светли цар: Неће да царством утеха прође.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Никола Тесла МОЈИ ИЗУМИ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Никола Тесла МОЈИ ИЗУМИ Садржај И. Моја младост 2 ИИ. Моји први изумитељски напори 9 ИИИ.

аск.рс. 2011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Никола Тесла МОЈИ ИЗУМИ Садржај И. Моја младост 2 ИИ. Моји први изумитељски напори 9 ИИИ. Моји каснији подухвати 16 ОТКРИЋЕ ОБРТНОГ МАГНЕТНОГ ПОЉА 17 ИВ.

Откриће Теслиног калема и трансформатора 24 В. Високонапонски предајник 30 ВИ. Шта нам пружа телеаутоматика 37 МОЈИ ИЗУМИ И. Моја младост Напредак и развој човека битно зависе од изумитељског дара.

Ма шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче осећају свој губитак. Тако сам растао са мало поверења у себе.

ИИ. Моји први изумитељски напори Задржаћу се кратко на овим необичним искуствима, јер би она могла да буду интересантна студенти

Када сам му рекао да имам више од шездесет година остао је без даха, запрепашћен. Моји пријатељи врло често примете да ми одело стоји као саливено, а не знају да је сва моја одећа направљена по мерама које

пута безуспешно заронио, пошто сам потпуно изгубио оријентацију, али сам коначно успео да изађем из замке када су моји пријатељи већ дигли руке од мене и почели да траже моје тело.

Одмах сам је извукао. Поновио сам исти поступак више пута и метод се показао непогрешивим. Када су моји другови, који упркос доброј опреми, ништа нису уловили, дошли до мене, позеленели су од зависти.

У том раздобљу настављали су се моји дечачки напори и подвизи као и невоље. Између осталог, прочуо сам се као јединствени шампион у хватању врана у нашем

Добио сам матурско сведочанство које ме је довело до животне раскрснице. У току свих тих година моји родитељи су остали непоколебиви у својој одлуци да ме натерају да се прихватим свештеничког позива, а сама ме је

Пошто је већина мојих колега студената схватала ствари олако, природно је да су моји резултати надмашили остале. У току те године положио сам девет испита и професори су сматрали да заслужујем оцене више

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Свака посета том старом селу освежавала би приче о херојским традицијама којим су се моји сељани толико поносили. Скромни сељани из Идвора били су сиромашни у земаљском благу, али су обиловали богатством у

трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања. Моји несташни другови овога пута нису се смејали; напротив, занимао их је мој говор и то ме је јако охрабрило.

мога оца, пробуди у мени живи интерес за Америку Линколн и Франклин били су прва два имена с којима су били повезани моји први појмови о Америци. Док сам се школовао у Панчеву, летње месеце сам проводио у свом родном месту.

И данас верујем да су ови облици општења основне радње у васиони око нас, и још увек размишљам о њиховој природи. Моји учитељи у Панчеву помогли су ми да решим неку од загонетки ове врсте на које сам наилазио у својим размишљањима.

Када сам приметио да моји родитељи не би могли да ме издржавају у великом граду као што је Праг, уверили су ме да се тај проблем може повољно

” На то моји другови одговорише са ”Живео кнез Србије!” Мађарски чиновници забележише све што се догађало за време бакљаде и након

Прота и његова црквена општина обећаше да ће помоћи око мог школовања у Прагу, ако већ моји родитељи не могу смоћи довољно новаца.

Када дођосмо до Карловаца, моји познаници-богословци напустише брод и ја сам се осетио веома усамљен. Вратио сам се мојим шареним торбама, погледао их

је главни разлог био тај што ме мађарске власти нису желеле у Панчеву због мог нагињања револуционарном национализму. Моји нови пријатељи су се на то значајно погледали и нешто су рекли на језику који нисам разумео.

Много су га занимали моји описи живота и обичаја у мом родном селу. Када сам споменуо св. Саву, повукао је паралелу између овог свеца и Јана

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

подлози старијих, из најраније објављене песме (1920), где се гажењем житних поља стиже до божанских дедова („Бози су моји дедови“), то јест до словенских богова: И ко тур мрки, преко пландишта, Кроз житна поља ево долазим, И газим класје

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

видим и сама, нисте ви криви; само знате како је... НИНКОВИЋ (дижући се): Могу ли сматрати, госпођо, да су дали моји савети излишни? ЖИВКА: Ама, чекајте, де! Видим ја да то мора да буде, није да не видим, али знате како је...

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Ах, авај!... Мени отиде коса увис и хтедох да вриснем, кад за оближњим столом чух како моји другови Скакаљевић и Зафировић, сакривени готово, пригушено јецају.

одозго... Дерман искам, синови моји!... Чича Мојсил и „дерман“ бејаше нашао. Обнова суђења његовом сину најпре. Подмићивање, мољење Турака, заузимање

Овђе, овђе хоћу ракију!.. И ови моји људи да поврате душу!.. Било да ти је муфтија ту!.. У, побратиме, не укори се, што си се збу– нио?!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ја те, Рачки, по први пут видех, Та ономад на Ђивову тлу, Кад слависмо нашега Омира И дизасмо помену му стуб. Моји друзи крчише ми пута, — „Оно ј’ Рачки! Састани се с њим!“ То је било на спроводу самом, Где осећај загушује реч.

Не будите деца која се од страве Под јастук увуку па се ту удаве. Свакога баука не бојте се, моји, Јер тај баук можда, можда се вас боји. Најгора је слабост што без нужде клеца; Зато, људи, људи, не будите деца.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Тко си ти? — Ја сам ваш брат, ја сам ваш ујак, стриц. Јеси ли и ти вилозов? Јеси ли немеш? — Нисам. Марш испред моји очију! Да си ми ти род, и ти би био вилозов као ја. САРА: Видите воспитаније?

ПОЗОРИЈЕ 8. ФЕМА (носи бурмутицу и сат), ПРЕЂАШЊИ ФЕМА: Господин вилозоф, ви сте моји, и ја сам ваша. Ово је президент што вам носим Истина, могло би и друго бити него бурмутица и сат, али он ће показати

РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, недостојно тоже бурмутице. ВАСИЛИЈЕ: Ах, моји лепи дванаест хиљада! ЕВИЦА: Ујо слатки, немојте га пуштати, није мала сума.

Петровић, Растко - АФРИКА

Одседамо у бенгалоу трговца Јорка, који је на путу, али чије слуге знају да су моји сапутници Јоркови пријатељи, те им отварају све просторије.

У зору долазе они исти младићи и односе их. Трчим за њима разнежен њином детињском лепотом (моји пријатељи ми се смеју) и дајем им још две огрлице. Смеше се, гледају ђердане широким зеницама.

Полазимо; гледам сву ону тешку гору, густу, коју, долазећи у Ман, нисам видео због ноћи. Предвече док моји пријатељи остају ради одмора, на стази која иде кроз шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз

— „Ја не волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја дружим, и шта и како ја с њима разговарам.

Ја сам одбацио све преграде између мене и црних; ја нисам, као моји земљаци, бели господин када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и

грађевине усред најпустијих, најдивљијих крајева, и које нисам успевао да начиним онако огромним какве су начинили моји преци у Нормандији. Велику, величанствену кућу, унети у њу прави клавир.

Час пролазим кроз шумарке у којима се расциче мајмуни; час смо у дну неких јендека који се сасвим склапају над нама. Моји су црнци љубазни, весели, и насмејани.

Кренули смо чим је почело свитати. Моји црни пријатељи, Зана, То, Ђандуба и други, дрхтећи од хладноће и сна, изишли су да ме испрате.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: Мени требају, Од доламе је преча кошуља. ХАСАН: Преча, Али су туђи — лепи пусати... ГЛАВАШ: Моји су сад! ЋЕРИМ (опет се маша ножа, а гунђа): Ана сана, пезевенк!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

О, мали сиротани моји! ви не знате каква опасност прети вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили безбрижно

Ја сам рачунао на ваше одељење, ви сте покварили цео мој план, моји положаји стоје голи, непоседнути пред Турцима, мени треба војска, мени треба ваше одељење, војску ми дајте,

— Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји це планови намерно кваре. Нико не слуша, а сви резонирају. Проклети резонери!

— Ха, ха, моји земљаци у ђенералном штабу! — рече пуковник Рајевски, и оно озбиљно лице, што изгледаше као да се никад није насмејало,

— рече пуковник Рајевски, и оно озбиљно лице, што изгледаше као да се никад није насмејало, развуче лак осмех — моји земљаци!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Витлају се гори, доли, Од муке и жара, То су моји стари боли, Јадовања стара. Побегли су од твог ока, Па с’ обзиру на те... Један часак... једна речца...

Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’? Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари црни јади Ишту светô зрак. А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре.

ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ И Све што даље време хити, Све се већма прошлост грли, Све се већма моји мртви Мени чине неумрли.

XЛИ Она мила, а он врстан; — Ево иду, купе свате. Дођоше ми са лимуном, Да ме њиме старосвате. Остав’те ме, моји драги, Нису више за ме свати! Они моле, тако својски, — Ја морадох обећати.

XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је тако невесело. Моји врти, моја поља, — Јер је тако сузна трава; Моје звезде, — јер се крију; Моје доба, јер свет спава.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Бомбе полетеше као светле искрице и проломише се експлозије. Јаук се разлеже. Моји су се војници подигли и пуцали из стојећег става. Оне прилике се узмуваше. Многи падоше.

— Дах нам је стао. За неколико тренутака замро је готово цео фронт. И док су се Бугари освестили, моји војници сручише се у ров. У зору, видели смо огромну брешу. — Који је датум био тога дана? — запита Радојчић.

— Дохватио сам слушалицу. „Потребно је апсолутно да одмах кренете на јуриш.“ „Немогућно је. Моји су извиђачи утврдили да се пред нама налазе два реда жица.

Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота. Колико видим, нема метра где не лежи мртав или рањен војник. Моји болови су све јачи. Дошло ми је да закукам... до неба. Зажелео сам да ме убију, јер више нисам могао.

Били смо на граници живота. Напрегнутих нерава, готово подивљали и гоњени свим подсвесним нагонима, као зверови, моји људи су дохватили бомбе и читав оркан челика сручи се у непријатељске ровове.

Уре!“ Припуца и трећа чета, али са таквом жестином и замахом да настаде једноставан вратоломни хук. Моји војници се налактили са прстом на орозу, дигли главе, и нетремице гледају суседни брег.

На суседном брду угледах људске прилике. Застадоше збуњени. Неки падоше. Остали се сручише у увалу испред нас. Моји војници дохватише бомбе, каписле запуцкараше и одмах затим јекнуле су експлозије. Чујемо неку ломљаву, јаукање.

— Пали! — командовао сам. Поизврташе се за трен ока. Двојица су покушали да умакну, али падоше после десет корака. Моји војници су били подељени у две групе, и окренути леђима једни другима.

Мој војник ми рече да је тога Бориса ударио куршум у потиљак. Из позадине нагрнуше Бугари. Моји војници отворише ватру, и Бугари се сабише у гомилу, онда ударише у страну. За њима је наступао наш стрељачки строј.

— Хуууј! — уздише гласно Радослав и брише зној са чела. — Боро, друже, послушај ме... врати ове војнике. — Они су моји ратни другови. Кад нешто згреше изудараћу их. Али кад лумпује њихов командир, имају да се веселе заједно са њим.

— А ш’о, мајку му... Нека се они, муч-мученици моји п-овеселе, кад си се решио да их „пошаштиш“. Нека запамте гостољубивост... капетана Раце. Обори!

Радослав се широко и добродушно насмеја. — Шта да им радим!... Они су ипак добри људи и моји другови... ФРОНТ И ПОЗАДИНА Има већ дуже времена како нико ништа не говори.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку

Славни моји цареви и вожди велики, с моји храбри витези и сини толики, острим мечем падоша у својој держави. Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе, свако веће зло своје спустив на ме седе. Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји?

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терзајући с', утроба срце ми преврати. Врази моји проклети мене преварише, радост моју посљедњу навјек заточише.

Врази моји проклети мене преварише, радост моју посљедњу навјек заточише. Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету?

Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету. И сви моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том

Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету. И сви моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене гледе, само о том пекут се да славу насљеде.

Добри моји синови ни у што сви стали, оружија са плећи врагом дат морали; сисе они змијеве сисати гоне се, са свих страна вражије

Косе моје на сабљу врази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему жалости задају.

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, сасвим мене презрјела, помоћи не јави. Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјела, и сосједи и друзи

Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјела, и сосједи и друзи већ те оставили. Но и сами синови моји веће стали јогунасти, свирепи, и тугу ми дали; трзају ми утробу, сами се сви смели, а не знаду у што се вјековјечно

Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја? Ризи с мене њекоји моји раздераше, и нагу ме державним на срам објавише; себи славе тражећи, мене удручајут, само что державније јешче м'

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

СТАНИША: А увреда? МИРА: Мене ражали.... СТАНИША: Мене распали — Ал’ ево браћа твоја, моји другови... (Богдан, Бошко и Станојло.) БОШКО: Утече! БОГДАН: И нерањен. СТАНОЈЛО: И несахрањен.

(После мале почивке загрме наново пушке.) СТАНИША: Шта је сад то? Зар су оживели? КАТУНОВИЋ: Живели! Моји су Катунци то — За смрт су чули свога војводе, Па с громом иду да га спроводе, У гроб. — СТАНИША: Напред! За мном!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Преклињао је кнеза, да му испуни жељу. И остарији су луди молили кнеза. — Ма, људи моји, није то тако лако — царски је во! Него, ја ћу бацити молбу.

— узвикну весело Мићан и пружи ми пуну чашу башице. — Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.

Симеун изврну чашу, стресе се, па настави: — Кад сам дошô у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца... Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али, кад се шјети' њи'овије' зулума и безаконија, нестаде жалости, ко да је руком однесе.

“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се

“ — па ободо' ђогу низ Котаре равне. — Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте! — Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је вакат настô тешко да и' и буде! — чуди се и крсти онај за кацом.

Он 'вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарни-де, Глишо, тај угарчић! — Јунаци моји, ја би' рекô да је томе ракија највише крива. — Оно да... додуше... 'нако по прáви...

Тако се у оно вријеме новтало и говорило, и ово вам је, дјецо моја и Србови моји, кô једно историческо збитије. Свијет се јопе' узнемири. Почеше луди склањати нејач и сермију у збјегове.

— изваља цијело цјелцато буре ракије из подрума да се народ мало ослободи и прибере. — Пите, браћо и Србови моји! Боље да ми попијемо него Турци Крајишници и Асан-бег Чеко, булешику му његову и џамијски шиљак!

— Да, да, дјецо моја и Србови моји, млого сам ја црни' и мучни' дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви' и без божни'

Удари му крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Стра'ота, браћо, погледати! Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио? Све вам је ово 'вако било, и ово вам је кô једно историческо збитије — заврши Симеун као с неком тугом.

Изволи, велевлажни господине? Судац: Изволим де, привежи га. Давид (вади јазавца из вреће): Чувајте се, господини моји, јер, ако ми се измакне, зло ће бити. За рђаво, да простите, мјесто јазавац лети.

О, небо те (удара га по њушци) убило! (Врисне) Чувајте се, господини моји, измаче ми се! О, јадан ти сам, шта учини'! (Јазавац се заоштрљио, накостријешио, па трчи кроз судницу.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О, тада бих певао вам химне, Јер бих знао да су моји преци Из биљура, не из чаше лимне, Пили живот и мрели у звеци!

Две скамењене сузе то су биле. ВИИ Снови су моји теби вредност дали, Но не кајем се што се тако збило: Знам да се свесно лажи гнездо вило, Снови су били, али снови

О, зашто, дуси, црном руком вашом На старом крсту позлатисте слова! XXВИИИ О, јадни моји кринови и лале, Спустите главе, треба да се вене, Нећете више у јутарње смене Осмехе чути и клике и шале.

А сад је тужно свуд куд око трене. О, јадни моји љиљани и лале, Немамо сунца. Треба да се вене. XXИX Ходите опет, моје ноћи миле, Ноћи лутања и винскога дима,

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани — Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ЂУРЂЕВА ПЕСМА (ИІ) (Једини будан међу поспалим кулучарима, дође усред њих) О, јадни моји, спите на миру, сна мало то вам од Бога оста, кад све ускратих!

О, јадни моји, спите, будан ја! Теретом сутра новим савићу вам кичму, и нова на Јерину недужну, место на мене клетва, теже још

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

љуби«), обраћа се пелену као цвету којим се кити мртвачка пратња: »Ој пелен̓, пеленче, моје горко цвеће, Тобом ће се моји свати закитити Кад ме стану тужну до гроба носити«. — У околини Зајечара за п.

Ћипико, Иво - Пауци

—Води ме кући! —шапну дјевојка испод кабанице. —Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести ... —Хоћеш? —Хоћу, Пречисте ми дјевице!

Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му таман као и он; па је ли могуће да је на самртноме часу оставио све Ради?

Не знам ради чега брани нам закон и поп оно што нам је најмилије? Довео ја Божицу; зановољан ја; задовољни моји, задовољна она, — па утаман све: поп изврнуо се на ме, као да сам му оца убио! —Веле да ће те тужити суду.

којих требало би да се данас из захвалности сјетим; али то овога часа испуштам ради наше слоге, јер сам и ја и моји сумишљеници „за слогу добрих у добру”, дјеца једнога народа двају племена и, у славу наше красне домовине, испијмо

Низ образе им цури зној, котрља се преда њих и топи жедну земљу. — Ала, моји, ко ће боље! — обиграваше око њих навдар замагљених очију. — Још мало, па ћемо се заложити. Упри!

И он се обрне Јури и упита га повјерљиво: —А како твоји живу? —Моји! — трзну се младић, и настави мирно: —Ка' и други, а да вам право речем, и горем...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Хтео је да се изнутра очисти, а да не посегне за љубављу, благошћу и кроткошћу. Моји греси су у томе што сам га исмејавао. Ја сам га, у ствари, мрзео. То је мој највећи грех.

Измакао сам се одатле да не бих слушао клетве и запомагања. Моји људи су посао обавили брзо и спретно, па смо се упутили преко глибавог поља, ми пешице, они пребачени преко коња.

Ретко је коју њиву засула крупнијим шљунком, готово свуда је више користила него штетила. Моји се људи опорављају. Неколицина њих устала је из постеље. Остали леже.

Радије ћу трпети да ме моји потајно називају излапелим маторим кљусетом и бесловесним бипцем него што ћу запливати низ матицу њихове пакости

Шта би ми радије опростили моји заштитници овде у Кули: да ли то што допуштам својим монасима да живе као и сви други смртници, дакле да греше на исти

да је моја дужност да из свога окуженог тела истерам врага што се онде угнездио, канџицама се ухватио за нутрину и сви моји ударци као да га се не дотичу.

Бардаци су му сви одреда враголасти, ћупови замишљени, лонци поносито уздржани. Доиста су ми моји млади пријатељи неразумљиви. Да ли је то Сотона зирнуо у њих кроз ову пукотину на божијем свету звану Сабориште?

Лукавији сам, вештији. Понекад и посумњам у то да моји ловачки успеси долазе од вештине и лукавости коју сам за кратко време овде стекао.

Излежавају се моји расни момци на сувој трави, влажним очима колају по звезданом небу, ослушкују шум у својим дамарима, зрикавце и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ал' шта сте стали? С вина тог Врте се до и лузи На тирс наслоњен дрема бог, Крај њега моји друзи; И свуд се шири покој благ, Дубрава мирно спава; Не трепти чисто лахор драг, И нигде жива јава!

4. Судба је хтела да се страшно шали, И оборила је громове на мене; И моји дани, као бурни вали, Разбијаху се о гранитске стене. Несрећна љубав беше свему весник!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Да ја о тим стварима друкчије мислим, знаш врло добро, исто тако су ти познати моји докази да је Земља лопта: при сваком помрачењу Месеца, граница Земљине сенке која се види на Месецу има кружни облик,

Пловиш ли према југу, указују ти се на небеском своду звезде које се у севернијим крајевима никад не виђају. Моји ђаци који дођоше са Кипра или са Крита причаху ми да се онде јужно од Сиријуса види на небу једна скоро исто толико

„Испричајте ми, драги моји листићи, ваше доживљаје, они ме врло занимају.“ То рекох, али не добих одговора. Тек кад сам своје уво прислонио уз

Давно је већ како је изгрицкао ону тарабу коју су моји родитељи подигли дуж његове обале, да јој се ми, деца, не бисмо приближавали.

Надам се да ће тај уговор, који је већ састављен и парафиран, бити данас потписан. - Но, не бисте ли хтели, моји добродошли гости, да се прво мало одморите од пута?“ - „Најлепша хвала.

Домаћин је осетио нелагодност таквог расположења, па покушава да га одагна: „Чули сте, драги моји гости! Будућност је како нас опомену високоучени астролог Његовог Величанства, тмурна.

“ Жена га послуша, вртећи главом, и остави га самог. Он поче да говори са самим собом: „Моји цртежи ми говоре да је отстојање Марса од Сунца, за његових десет опозиција, било различито.

Зато се и сада питам на који начин су моји добри професори на брзу руку пронашли и сагласили се у томе да сам најбољи ђак у разреду.

То су, без приговора, прихватили и сви моји другови, и то није било оспоравано до свршене матуре, иако нисам био ни вредан, ни амбициозан.

још годину дана у Осеку, уверен да за то време могу научити оба језика и положити још и гимназиску матуру, али се моји професори успротивише томе. Они су ме, са моја 53 килограма, сматрали за телесно сувише слабог за толики напор.

И зато дође мој ујак и поочим Васа у Беч да, у улози домаћина, прослави моју промоцију. Дођоше и други моји рођаци, и чика Андрија из Цириха. Не могу, а да о њему не проговорим коју реч.

, претворила у породично славље које је трајало скоро недељу дана. Затим се моји рођаци разиђоше, а ја остах сам у Бечу да ступим у практични живот. О томе сам имао своје одређене намере.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ПАРАПУТА (мумла): Моја је ово кућа као што су и све куће моје! И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе. И ја ево, ја једем земљу, једем земљу.

Јер да њега није било, шта би сада било од мене? Била би сељанка. И сад, овако стара, тамо у селу, док би моји синови и снахе орали и копали, ја бих морала по брдима ситну стоку да чувам и пасем.

Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће. ТАШАНА (грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли! (клечи испред њих дотерујући им одела): Па, где сте ми били? Код бабе? Како она?

РЕШИД БЕГ (показује на пиће): Мане, бре, имаш ли још од ове ракије? КАФЕЏИЈА Има, има. РЕШИД БЕГ Доћи ће моји момци и даћеш им двадесет-тридесет ока. КАФЕЏИЈА Хоћу, хоћу. САРОШ (Нази узбуђено и досећајући се): Шта је? Шта је?

— а моји свештеници, ма да ми у очи неће ништа рећи, али ће се међу собом погуркивати и шапутати: »Да, да као што ти изведе Таша

Знаш, ми овде, у вароши, помешали се са неверијом, па толико строго не водимо рачуна о вери и обичајима; али ови моји, тамо у брду, боље воде рачуна. Сишли и дошли, па ми кажу да ових дана треба трогодишњи помен зету — покојнику дати.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— Е, та се тоалета после попунила. Кад је госпа Нола оматорила, обесила је цвикер о широкој црној пантљици. Синови моји, који се тамо врзмали због Јулице, описивали су тај цвикер: огроман, страшан и кад виси и љуља се, и кад се усади на

— „Тамо у мом крају — каже госпа Нола — ми нисмо навикли да у црну кафу дробимо, па од мене примили то и сви моји укућани.” Општи смех. Госпођица Каначки, честа посета код Јулице, преузима реч.

А поштени и виђени људи су били после моји родитељи. И камо среће да ми је жив тај старији брат, госпа-Томинице! Сва деца око мене била би друкчије вођена и

Србо, сине, где си, да засвираш и попеваш Нани! Да попеваш „добротворки”!... Остарила сам. Сви ови моји јади старачки су. Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће. Не убоја се, Ноло, и да су ти рођена деца!

моју, преживео и оца и сина и унуке, али можда и срећом, да не дам да се узнемирује побратим мој Марко, и добротвори моји у његовој деци... Ако је неком наспело да умре, и легне у велику гробницу, а општина нема места — лаже да нема!

Треба резигнирати, смирити се... Ту су књиге, стари моји пријатељи, радост моја до краја живота.” Почео је, наравно, наопачке: да избегава Јану, да га не би ословљавала; и све

Претседник суда је примио изасланство, и, сав узбуђен и он, рекао: — Милости ће бити, али лека, људи моји, нема! Дечко је од јутрос у болници. Одрасли морају бити осуђени, али с обзиром на...

— Ако хоћеш трагедија, ако хоћеш комедија скиталицâ... Пре, некада, моји Харисијадеси су стицали, и бар једно дете желели да врате у Грчку.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

« Љубезни моји читатељи, ја видим да је ваше зактевање праведно, али ја вашој жељи удовлетворити не могу, из млоги причина: прво, што

Он изјави Роксанди да се уморио, замоли је да седну мало, и — — љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно

А сад доста; фала вам и опет на крпежу и огрижинама!« Љубезни моји читатељи, с крпежом се кућа држи, а огрижаји човека из невоље ваде.

Све ово, љубезни моји читатељи, доказује да и крпеж није за одмет и да је велика срећа кад се и огрижаји каткад у кући догоде.

Ако су моји читатељи ради љубопитну ову историју дочитати, ја им друго советовати не могу него да пред њега изиђемо.

Љубим вам око. »Аљине праве човека«, општа је пословица, и читатељи ће моји са мном заједно труд положити за искусити како је Роман одевен био.

Ја знам да би од стотину моји читатеља 99 са мном заједно при угледу ове палате помислили на дукате који би се могли наћи.

мене, но треба да знаш да ти други и не може тако помоћи као ја, јер сам ја агина кћи, и само почитаније које сам ја у моји последњи 18, и словом велим осамнајст година задобила, могло ми је кључеве од тамнице прибавити.

Ову да свака девојка добро наизуст научи пређе него што почне читати романе. — Но бацимо, љубезни моји читатељи, плачевни взор на бедну нашу Аријадну — како јој буде кад се пробуди и њега код себе не напипа?

Како су гимнософисти одевени, то моји читатељи знају, а за читатељке је и боље да не знаду. Онима пак које су на свашта љубопитне, пријатељски советујем да

Као да су главе бундеве! — Сад, љубезни моји читатељи, пошто смо добру агину кћер усрећену видили, мислим да је време оставити је њеној радости, која сведоџбе не

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

крви Без освртања безбудућни за мном Можете ли На нож земаљско им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине.

“ Ја сам у том погледу, тако бар причају моји родитељи и остали који се моје прве младости сећају, био чак и агресиван.

Поводом ових подвига родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта

СУЂАЈЕ Разуме се да су ти моји подвизи у спољном свету имали одјека не само на моме туру већ и у души мојих родитеља и целе моје породице.

Како је већ позната ствар да обично напредна и бистра деца задају родитељима главобоље, није ни чудо што су моји родитељи питање моје будућности сматрали као једну од најтежих брига.

моје васпитање, те — пошто сам добио прописне батине и пошто су ме и без вечере стрпали у кревет — искупили су се како моји тако и многи гости у другу собу да проведу не знам чији рођендан.

Дискусију су отворили моји родитељи на тај начин што је отац понова изјавио: „Тај ће на вешалима свршити!“ и што је мајка поново рекла: „Што га

А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали.

већ пре Воронцова кадри били претворити петла у кокошку, и обратно, и онда никако чудо није што сам ја, као и многи моји другови, враћао се са табле где сам говорио лекцију са уверењем да сам добио четворку, а она се — јус у он, он у

из првог разреда гимназије и идем, идем, идем и после неколико година вратим се опет у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти.

Ја сам, на пример, врло лепо, као и сви моји другови што су, знао шта је то свирала: цев од дрвета која свира кад се у један њен крај дува.

“ И ја сам, право да вам кажем, то донекле и искусио. Био сам озбиљно болестан и моји су се необично забринули. Наш кућни лекар преписивао ми је неке прашкове, пилуле и слане воде; облагали су ме мокрим

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Ти, стари, иди напред! Полази! Кретосмо лагано као при погребу. Крцкали су топови. Моји нерви затегнуше, као да бих хтео својим прегнућем да стишам шум, који се разносио кроз ноћ.

— Разумем! — одговорио сам тихо. Одговор је дејствовао сугестивно на мене. Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака.

— Ваше Величанство, ви се не смете излагати сувише. Ви сте потребни земљи — говорио је ађутант. — Кад могу да гину моји млади војници, није велика штета за мене, овако старог. Унапред је јављено оном пуку у резерви да ће их посетити Краљ.

— Не жалим... не жалим, па шта онда? Да причамо причу. Је ли... Око твоје куће у селу расту шуме и забрани, а шта ће моји да раде у вароши?... Ипак не слиним као ти: ко ће да ми огреје нану, ко бабу... сивоњу...

Од свих рањених изнесу само ову жену са дететом. Носили су је довде и, ето... — Наредићу да је носе моји војници — рече одлучно потпуковник Петар. — Доцкан...

Иако сам међу људима, осетио сам самоћу и било ми је жао што сам напустио осматрачницу. Тамо су бар моји добри другови... Шофер свира да му се склоне с пута коморџије и псује на сав глас. Они му одвраћају сличним речима...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

“ ЈЕДРИЛА Топографски радници, соколи моји, соколи, Док географске карте тискате Мислите на земље удаљене. Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А

СВЕ У ГАЛОП У галоп, у галоп, у галоп, Моји перунски коњи, Хоп! У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. Носимо.

У галоп, у галоп, у галоп! Моји перунски коњи. Хоп! У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. И као велики метеор са Звезде Најмањи,

И дођох, и легох, и умрех. А ви у галоп, у галоп, у галоп, Перунски моји коњи! Хоп! У галоп, у галоп, Пронесите ми леш као симбол У галоп. У галоп, досадо!

сам се као Магбет у толикој журби родио; над реком а под небом ловцу на домет лети чајка: за њом, о за њом, стихови моји будимо хајка! Будимо хајка!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Коме да судим? Њима или њој? Ако бих њих од ње силом одвукао, у затвор их метнуо? Не иде. Сви су то наши, моји, твоји. А њу? Једанпут је протерах у Турску. И док се дуван не среди, виногради не обраше — лепо, све мирно!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

54 БОКА 56 МИ ЗНАМО СУДБУ... 57 МОЈА ОТАЏБИНА 58 Музи 59 *** 60 О БОРЕ СТАРИ... 61 ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ? 63 МОЈИ ОЧЕВИ 65 ПОВРАТАК 66 БАЛАДА 67 СЕЉАНКА 68 МОЈИ ПУТЕВИ 73 СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ 74 О КЛАСЈЕ МОЈЕ...

61 ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ? 63 МОЈИ ОЧЕВИ 65 ПОВРАТАК 66 БАЛАДА 67 СЕЉАНКА 68 МОЈИ ПУТЕВИ 73 СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ 74 О КЛАСЈЕ МОЈЕ...

Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје!

хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се натраг тргне премрзла и свела. Моји врти, више не чекајте на ме, Вратити се нећу из студене таме Свог живота... Сунце полагано гасне...

Ћути у траљи и љеси. Вај, нигдје ништа до леда и кама!... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? 1911. МОЈИ ОЧЕВИ Моји су очеви из онијех страна Гдје мотика звони и гдје красна бије; Гдје зној с чела капље и гдје рало

Вај, нигдје ништа до леда и кама!... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? 1911. МОЈИ ОЧЕВИ Моји су очеви из онијех страна Гдје мотика звони и гдје красна бије; Гдје зној с чела капље и гдје рало рије, И тврде се

мотика звони и гдје красна бије; Гдје зној с чела капље и гдје рало рије, И тврде се груде дробе испод брана... Моји су очеви из колиба груби', Гдје се гусле чују, приповјести, бајке, Гдјено дјецу уче просте, добре мајке, Кам рођени

Гдје се гусле чују, приповјести, бајке, Гдјено дјецу уче просте, добре мајке, Кам рођени како брани се и љуби... Моји су очеви са тимора тије' Гдје гнијездо своје крсташ орô вије, и са вихорима бије се и туче...

Моји су очеви са тимора тије' Гдје гнијездо своје крсташ орô вије, и са вихорима бије се и туче... Моји су очеви бунтовници свети, Са душом олуја што хрли и лети, И крилима златне распаљује луче... 1912.

1923. МОЈИ ПУТЕВИ Никада се нисам пузајући пео Уз прагове горде, штоно воде скуту Високих и моћних; нити сам на путу Своме

Оне су ми дале свога срца део, И загрљај њихов и пољубац врео Велики и сјајни ордени су моји. 1924. СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ О КЛАСЈЕ МОЈЕ...

У мноштву овом видим чељад нашу, Наслонили се на перваз па ћуте... Земљаци моји, докле ћете, докле? ''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

забушили: у дворове, постојбину моју, у дворове куга ударила, поморила и мушко и женско, на оџаку нико не остао, но ти моји двори пропанули, пропанули, па су опанули, из дувара зовке проникнуле; што су били лави и тимари, појагмили Турци на

учинио, учинио Краљевићу Марко, можеш знати и паметовати: кад изгоре варош на Косову и изгоре кула Аџагина, онде били моји орлушићи, па и скупи Краљевићу Марко, он и скупи у свил'на недарца, однесе и двору бијеломе, па и рани читав месец

и двору бијеломе, па и рани читав месец дана, читав месец и недељу више, па и пусти у гору зелену, — састадо се с моји орлушићи. То је мени учинио Марко!“ Спомиње се Краљевићу Марко као добар данак у години.

Марко, ајд' на мејдан, да с' надстрељујемо, па ако ти бог и срећа даде те ти мене данаске надстрелиш, на част тебе моји бели двори, и у двори моје достојање, и кадуна моја верна љуба; ако ли те данаске надстрелим, не тражим ти ни двора ни

На част тебе моји бели двори и кадуна моја верна љуба, тек ме немој, брате, обесити!“ А беседи Краљевићу Марко: „О Турчине, жив' те бог

Ако су ти двори изгорели, љепше ћу ти дворе начинити — поред мојих, кô и моји што су; ако ти је благо однешено, да т' учиним агом харачлинским, пак ћеш више блага сакупити; ако ти је љуба

Тад се јадан Дојчин разабрао, па бесједи болани Дојчине: „Двори моји, — огњем сагорели! — а каде ми брже прокапасте? Да ми није умријети с миром“.

Кад стигоше на Косово равно, разапеше те беле шаторе, пак беседи војевода Јанко: „Сад на ноге, моји соколови, те чувајте страже од Турака, а ја идем санак боравити“.

се Јово из мртвих поврати, па мртвачким проговара гласом: „Сријем земља стећ ће господара — ил̓ бољега, или ће горега; моји коњи и сиви соколи и бијели украј Саве двори моме брату Змајогњеном Вуку; моје благо мојој старој мајци, нек се рани и

примио благослов, љуби бабу у скут и у руку, и у земљу где он чизмом стаје, стару мајку целива у руку: „Простите ми, моји родитељи!“ Па се Ива коња приватио, па на мејдан оде певајући, родитељи осташе плачући.

“ У ријечи коју бесједио, пред двори му свати дојездише, ђувеглија ријеч приватио: „Мили тасте, Виде Маричићу, моји свати са Херцеговине! Потегли смо на бога и срећу, а по твоју шћеру Љепосаву“.

су били бијелу Лијевну, угледаше проклето Лијевно, ђе у њему бијели се кула; тад говори стари Вујадине: „О синови, моји соколови, видите ли проклето Лијевно, ђе у њему бијели се кула?

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Опет нешто по мојим леђима! — препаде се Мачак. — Шта је ово јутрос, људи моји?! — Оно је Стричев глас! — тихо ускликну Луња и сва сину од радости. — Теби се свуда привиђа тај твој Стриц!

Николетина се нешто замисли, почеша затиљак и пажљиво погледа у дјечаке. — Збиља, момчићи моји, како би било да ви припазите кад ће у село наићи усташе или ови нови жандари, оружници, па да јавите народу.

— Ја сам дошла овамо само зато што ме је позвао Јованче, па ћу с њим и поћи на Лисину. Моји код куће не би ме ни пустили без њега. — Их, их, како лаже! — прогунђа Стриц.

— Их, их, како лаже! — прогунђа Стриц. Правећи се да га не чује Луња пркосно настави: — Моји веле да се цурице не смију дружити са штокаквим будалама. Сви праснуше у смијех.

Држите се добро, моји дјечаци! Јованче, Стриче, Ђоко, Ник, Вањка Широки, ми вас чекамо да се опет вратите. Нек буде онако како сте се

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

кроштоно је аспидски јад под њиним устнами! И на ме су шаптали сви моји врази и на зло су ми мислили. Злечесту реч на ме изнеше.

Бојим се веђами јерно мило ми је било с очима много спавати и свеђма дремати да се одмарају и покоје се моји зглавци.

Бојим се са свим моји зглавци јерно ове моје Христове саставке ја прокурвах; бојим се са свим телом; моје тело на жељу блудну издах, а не на

Сва ствар стрепећи се боји и дрхће. А само једни људи низашто не маре! ТВРЂУ МОЈА ПТИЦА НАЂЕ СЕБИ ДОМОВИНУ Моји врази запеше ми споне, Ама те се споне искидаше, И моја душа кано избави се, И тврђу, тебе господи, Моја птица нађе

Рече им: »Но моји синци, сад ви мене учинисте зла човека; са злочестим именом свуд ме прогласисте. Сви ови изокола Хананеји посташе нам

каква која била, људска срца, што се сасипа у њих, у које милост моја, у које пак љутост и гњев мој, еда нису то све моји судови и поцрпала? Ама сваки тај сасуд може себе опрати ако је и поган, да чист буде и своме господину да је поштен.

Сваку хитрину извођаше трчећи овам-онам по бедену градском и нагоњаше све луде на бој, те им говораше: »Охо, моји људи и добра браћо, није ту курталиша с једним поуздањем!

Кажи ми који је напредак у томе ако један дувар зида а други пак размеће? Е да се може кад доконати да цео буде? Моји мили, ето сваког учења помало вам износим напред, еда бисте се побољали и с доброг се поживили, него зато врло ми је

Девојка Јаћим и Ана садруштво доброродно и побожно без укора моји су родитељи и како ја тихоизрастлица с пророци да се састајем?

Тко ли пита од ваших руку или од вас изтеже? Него то вам заказујем да к томе више по моји црква и ни по двору моје цркве не покусите се ходити.

Тога посла моји главци се одвраћају сами. Све ми тело стрепи и руке ми дркћу. Што је недосежно нит је за прихватање, за то се и не

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ама ги и ја, берем, убаво каза!... Знајеш ли, Манчо, да те неће више да погледну заради онија моји речови — кол’ко ги убаво каза!... Мори, твоје „живо-здраво“ неће приме више!...

— А што ће да ручаш кад си не пазариш?! — прекиде га заједљиво Зона. — Не слушај душмани моји по ма’але... Несам такав, Зоне, како казују...