Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Колико сам ја посла имао док сам време отео мракама из њинога ланца и тавнице, пуштио га да лети свободно по опширној држави вјечности и по царству свијетлога лица.
са јарошћу највећом улила; природа је тамо поселила сва страшила у безобразију, те бјесују и за жертвом ричу у мракама по гадним волнама; тамо хидре страховите фиште, многоглаве, на велика јата, дигнутијех над пучином главах; тамо
са ужасом лете по пучини дуг природе страшни да испуне; тамо змије величине грдне, крокодили, гадна чудовишта, у мракама чекају Сатану; тамо лете ужасне фурије с криковима аду приличнима, смирит себе у мраке не могу, иако је њихова
мог закона посљедоватељи враћају се у прво блаженство; а закона цара злочестога у ад иду сл'јепи приверженци у мракама вјечног риданија.