Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
И опет ће мислити: живот је леп толико, да гинути вреди. И опет ће за исти свет убијати и мрети. И све ће ове отрове: јесен, зиму и земљу, вране и врт, ко лек, под капком да понесе У туђину, сан или смрт.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Кад Јаков види да му је мрети те мрети, пристаде да носи писмо. Одсекоше му велики прут, навр̓ прута начинише процеп, и у тај процеп мету писмо.
Кад Јаков види да му је мрети те мрети, пристаде да носи писмо. Одсекоше му велики прут, навр̓ прута начинише процеп, и у тај процеп мету писмо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рече Маринко мирно и погледа га безобразним погледом. — Ја од овог немам никакве хасне, али мрети ми ваља, брате... Елем, видим ја то... ништа!... Као велим, он се са Лазаром пази, Иван се пази са Алексом...
На њу пљују и бољи и гори!... Чак Сима... Сима бежи од моје куће!... Тешко ми је... Стегло ме нешто у гуши, па ни мрети ни живети!... И опет обоје сагоше главу... Сузе су капале, па и престале.
Све ће то лепо радити и слагати се!... А после... шта сте ме окупили!... Нећу ја још мрети!... — рече и насмеја се. — Боље би било да си донела овде људима мало ракије! — Ево, донела сам. Хоћеш ти мало?
Узалуд их голим сабљама нагонише у бој — волело је пасти и од своје рођене сабље него мрети од страшног погледа хајдучког... Бежало се то главом без обзира. — Заврзане!... Заврзане!... Али се нико не одазва.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЧЕКАЊЕ Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.
Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.
је мирно умирање срца, Бездушно и болно одрицање ћутке; Презриви дах смрти у души што грца; Заборав то значи мрети на тренутке. Ко зна сузе ствâри које оставише? Двоструку смрт гробља где суза не капи?
Црњански, Милош - Сеобе 2
А народ, тамо доле, у доњем Срему и Славонији, пита за цара Лазу. Не уме трговати, али уме мрети. Сви су они, каже, мученици, али неће да постану купеци будимски. Хоће своје право и своју земљу. На мачу добивену.
Гледаће га, како га апсе, и мушкетају. Убиће га на путу, срамно. Ако треба мрети, на овом путу, Исакович је хтео да погине славно, при јурњави са гониоцима, на коњу, са пиштољем у руци, за Росију.
Ако треба мрети на путу у Росију, хтео је да мре, усамљено. Да га коњ збаци негде, мртвог, у реку. Да га вода прогута у неком газу.
Лажу нас и варају! Треба мрети, кажу, за Христа. Причају џелебџије Маленице, у Темишвару, да у Сервији нашој, сад, ни птице не певају.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
М. Пешића, разуме се): Погледајте, моја рука прети да прекрати младости вам чар! ... У животу није ново мрети, ал живети већ је тежа ствар! Радовић посебно осећа наопаку драж готових идеја и општих места говора.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ао свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио, Само, само, да још мрети није, Ал' већ нека, кад инако није. Данас-сутра час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју. Певати, гласно разапети, по стењу, кршу и борју: Да је живот за слуге част, и над весео гњили
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Нема више живота, мора се мрети! Или је то, или ће ме какво друго, велико зло снаћи, — реши у себи чича Пера. И док је дошао до куће ово је решење
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ЖЕЉА Кад и мени дође час да мрети треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле
Ј. Дучић ЛXXВ ЖЕЉА Кад и мени дође час да мрети треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Насмејан и ведар у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарског неба!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
гледала снове што их нада плела, Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала, Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
О, докле ће тако иронија мозга Лутати и мрети попут снежна прама! Лозама је нашим саломљена розга, У буктињи нашој нестало је плама: Херострати ми смо без
О, пошли муње!... Но за сенку славе Они ће дати отупела чула И мрети свесно крај дедовских кула, Да. Пошљи клетве и безверје страве.
што гине на мети Уз шумни пљесак, крај у њему стечем И да ти њиме песму сунца речем Кад раставити усне значи: мрети.