Јакшић, Ђура - ПРОЗА
На Велики петак освануло је пет стотина косача, мрка погледа, чврсте деснице. Ма који спахија у земљи маџарској обрадовао би се овакој моби, али сад стрепљаше, јер то не
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ето каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај! И ми се нечему надамо?! Мрка капа, зла прилика!... Сутра да се нешто отме Босна јали Херцеговина — ко би управљао оним народом, него опет ми
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Лажеш! — цикну кмет. Станко се трже и погледа око себе. Она мрка лица ћуте, оне укочене очи гледе га као какве авети... Он погледа у кмета.
Кад се сви изљубише, харамбаша свечаним гласом узвикну: — Станко!... Наш си! Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше. Станко сад виде да су то људи као и он, људи који се шале, смеју и разговарају.
, итд. За разговором дође шала, за шалом игра... Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи. Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо...
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
могла да се распознају, а у малом квадрату земље, остављеном за цвеће, прецветавале су љубичице и у ноћ пружали своја мрка тела тамнозелени бокори шимшира, изједначени са сутоном.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
2. Ен' одунда бучи трка, Сваки свога коња жури, Који врана, који мрка, Ал' пред свима један јури, То је, драги, зека твој — Благо мени, да си мој. 3.
Амо мечку, амо мрка вука, Њи он тражи, но му заман мука. Он се вије по стењу и гори, Нигде зверке, залуд он се мори.
А каки је, моја мила мајко, Каква плећа, а какова брка, Каква ока и погледа мрка, — Та нашто му пушка и пашњача, Нашто паше убојита мача?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
звијукну стравично изнад партизанске батерије, подскочи упропањ несигурна мајка земља, а из оближњег воћњака суну увис мрка лепеза и разрасте се у грдан тумбас дима. — Охо-хо, алај нагарише наши!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сунце му грејаше баш у лице, а капа му пала, те се струља, мрка коса осветљена лелуја ше. Појаси му се распасали; опанак спао па га удара по нози и саплиће; чакшире му се смакле,
У ВИНОГРАДИМА Мирише ми земља на испуцано грожђе, а магла хладна и мрка већ почиње да се не диже тако лако. Са свију страна само лупа од оправака на бачвама и крблама.
Небо је сиво, тмуро. Брда и брегови црне се и непомично оцртавају. Цела је земља влажна и мрка. Покаткад пролети јато гавранова, али не гракће, већ само шушти и брзо се изгуби у мрку даљину и маглу.
Месец сија као растопљено олово. Сенке велике, мрке, таласају се и шире. Са свадбе, кроз нашу башту, допире мрка, жута светлост, испрекидана и изломљена од грања и лишћа док до нас допре. И они тамо на свадби вечерају.
Ако га посао задржи, по неколико момака шаљу за њ. И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут.
Она се тресла. Изгледао јој је тако, тако... Па још мрка зора која је бивала све јаснија, па онај мирис новога намештаја по соби, задах заврнуте лампе, а она полунага, с
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
„Погле, пашо, што се дело на врх горама? — Мрки брци, мрко чело, мрка донама!” „Ваљда, чедо, помркује какав стари брест!” Ал' у цури све силније зла се буди свест.
„Зар не видиш облак црни? Зло је по нама! Мрко чело, мрки брци, мрка долама.” Селим-паша мирно пије жути ћилибар, — све се гушће стаклом вије чудновати шар.
Оклоп лула, чибук црни цев је голема, мрко чело, мрки брци, мрка долама. Задимио чибук страшни нештедимице, на прозору дим се вије, чак до гредице.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У зору Мачак нађе на коси просуто перје, киша га роси. Застаде ловац, делија мрка, сузе му теку низ оба брка, а тужне очи по перју круже. „Зашто ме ниси слушао, друже?
ПРИЧЕ ИСПОД КРЊЕГ МЕСЕЦА ЗВЕЗДАНИ КОВАЧ Колибе ево на крају села, чаробњак такве гради, чађава, мрка, са једним оком. Шта ли се у њој ради?! Чује се звекет, лупа и тутањ, још ће да груне мина!
Стој!“ БОСАНСКИ ТРКАЧИ Свакога дана, ведра ил мрка, кроз Босну моју води се трка. Четири стазе, свака се вије, на свакој тркач. Ко ли ће прије?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
уз поље носаше, На Јовов је шатор наносаше, Гдјено Јово са Маријом бјеше: Јово пише, а Марија везе; Неста Јову мрка мурећепа А Марији злата жеженога, Онда Јово Мари говораше: “Ој Марија, драга душо моја! Јели теби мила моја душа?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Небеса, што у пролеће дишу тако, да се шуме повијају, у јесен силазе са брда, мрка и тешка, као неки огромни медвед, што се развеселио, па игра. Боје, као зарђао наковањ.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај, средњих година, мрка лица, које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле, и некако замишљено лупка дебелим штапом
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Леђа, до тада затворено зелене боје, постају мрка, каткад црно-сјајна; бокови и трбух постају сребрнасто бели са металним сјајем.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ћути мрка шума борова у тами, И природа цела ћути. Ноћ се хвата. Нечујно пролећу задоцнела јата. А ми, као двоје сирочади, сами,
НА ГАЗИ МЕСТАНУ Силни оклопници, без мане и страха, Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка. Заљуљано царство сурвало се с вама...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Из оне велике собе, кроз широке, приземне прозоре, улепљене местимице почађавелом хартијом, допире жута, мрка светлост. У кујни светлуца мала лампица што је на столичици близу врата.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ја доведох шуту козу, Да опасе пелин траву. Не хте шута пелин пасти, Не хте пелин брду расти. Ја доведох мрка вука Да закоље шуту козу. Не хте вуче шуту клати, Не хте шута пелин пасти, Не хте пелин брду расти.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
волео, лепо сам видео, при бистром уму сам био, тада, кад сунце побеже иза облака, земља се наљути и сва постаде мрка. Веруј ми, није ми у нарави да лажем. Није, белог ми багремовог коца, оног са кога су кучићи лизали крв оца мојега.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно. Каква деца! Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
В. Илић ЦXВИИ НА ГАЗИ-МЕСТАНУ Силни оклопници, без мане и страха, Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка. Заљуљано царство сурвало се с вама.
Хтедох да запитам где сам, и што то раде? Ал' човек у црном руху преда ме стаде: „Пардон!“ канда је рек'о, и мрка лица На врата прстом показа лако; „На бал се не долази тако, Без фрака и рукавица!...“ - А, тако!... М.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
деценијског духанског дима и од људских испаривања, и зато је та просторија била некако топлија, интимнија од осталих. Мрка чађава патина подавала је баршунасту мекоћу стијенкама те херметичке кутије за породична збивања, и као да јој је
Ћипико, Иво - Приповетке
прилику: чини јој се да није он био с њом онога јутра на броду када је гледала војничке тврђаве и топове, чија мрка грла, чини јој се, и сада проти њој зијевају. — Што сте невесели? — силом шали се Лазо, с очитом жељом да их разигра.
Из далека, из Леванта, бјаше он, најмилији јој, „старовирске” вјере, црномањаст, мрка погледа. Тешко је по суву ходао и био је некако замишљен.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
негативно: прозори су местимице излепљени „начађавелом хартијом”, па светлост која продире није само жута, него је „мрка”; соба је велика али влажна, у њој светлуца „мала лампица што је на столичици близу собних врата”, а гори „тихо,
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Дођу л’ деца да ме виде У последњи дан, Нећу да им мрка слика Протрзава сан. Омакне л’ се која суза Луда, дечија, Ти пољуби голубане Кад не могу ја.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Е, лепо!... Синоћ смо га и којекако утопили, ал’ де, како ћеш га вечерас извући?... Па влажан чамац!... Мрка ноћ!... Хладан ветар!... Па онда још: „Веслај, Порфирије!...“ „На крму, чича-Јанићије!...“ Да, да!...
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!... ЈЕЛИСАВЕТА: Неваспитани — Кô разбојници — мрка изгледа; Шта је, што стојиш? Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо?
нестрпељиво, Он ми се чини да је једини У земљи овој кô питомији, — Премда је и он — тек Црногорац, Дивије крви, мрка погледа; Ал’ у говору каткад завара, Те ми се чини Венеције је Поноса лепог први ученик... Вујо!... (Вујо улази.
ЈЕЛИСАВЕТА: Твој мили брат. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, он — А за њим лете два осветника, Два мрка вука — два Орловића — И оштре канџе крвљу крваве; Где писку чују слабе нејачи Ужасним грлом крикну храпаво И моћна
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1913) ХИМНА ПОКОЛЕЊА 1. ВАСКРС Свуд јесен мрка разапела нити, Камење плаче и прозебле гране, А Покољење Суза болом кити Гробове своје још непокајане.
А под густим хладом неранџина грања Млади љиљан пева богочасне псалме. Само наша душа у ту вечер страсти Мрка је и хладна кô недра дубина, Врх нас заман лоза просула је цвасти: Недирнут је гитар и пехари вина.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Онемеше стене што неме бејаху, Умукнуше звери у дивијем страху. Не миче се листак, шума не шумори, Мрка поноћ прети мркој пустој гори... Па и Млава пуста уздише потмуло, Да се не би њено уздисање чуло.
Немо поток бежи — ко зна куда тежи! Можда гробу своме — мору хлађаноме? Све у мртвом сану мрка поноћ нађе; Све је изумрло. Сад месец изађе... Смртно бледа лица, горе небу лети: Погинули витез ено се посвети!...
Ћипико, Иво - Пауци
А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се ишаране ђечерме. И велико коло развргло се, а Радивој још не престаје.
Осјећаше живо слободу, сјај и истински дашак живота, — а пред њиме, као сјенка, као некакова слутња стајаше мрка нагрђена „Мрсина” прилика с изразом непомичности и нехајства. — Никад ништа не уловите?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Била је ту једна мрка мрља из које су се помаљали час нос, час очи, час чело, час брада, час уста са крњецима зуба, али целине није било.
Гле, Прохоре, вешти, брзи потези четком по влажном малтеру и одједном тамо где је била само мрка боја израста коњ, алат, мало превелике задњице и претанког врата, но ми знамо да Матија управо црта парипа, верујемо
Отужни воњ овчјег лоја којим старца свако вече трљају по костоболном телу, пара што се диже из лонца у коме кључа мрка водурина са патрљцима корена белог слеза, латице зовиног цвета, тршчице спориша и ко зна какве све травуљине, знаци
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
По њеним мирним обалама, Као једини накит њен, Са својим витким гранчицама Жалосна врба баца сен. У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Господе, рана! Мрка другарицо, афазијо! Мрле! Пишем седам немогућих речи над хартијом: и у свакој се цеди, заокругљује, по кап крви, а у
плаве очи - увек исте, вас се то не тиче, немају имена; вас се имена не тичу - а кроз земљу се процеђује масна и мрка текућина разједињења - то није растужености, ако баш и суза.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
На брези бела кошуља, на боровима мрка одела, а на самом окрајку шуме самотни орах век векује. На сва његова питања борови ћуте, а бреза му се у лице смеје.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
На капији стоји обешен фењер, који заједно са месечином осветљује воденицу и око ње тамну гору, чија се дебела, мрка кестенова стабла црно оцртавају. Из даљине почиње да допире свирка и песма.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Комнен је јунак необичних размера, неустрашив, непобедив. Вук Анђелић је — како га песма приказује — „мрка брка, а крвава ока; куд погледа оком расијече — као муња из мутна облака“.
Знаш ли, бане од малене Бањске? Познајем ти чело како ти је, и под челом очи обадвије, и познајем оба мрка брка. Знаш ли, бане, не знало те чудо, кад западох ропства у вијеку, — пандури ме твоји ухитише у Сухари врху на
цареви делија, — мој господар Страхинићу бане; ја познајем чело како му је, и под челом очи обадвије, и његова оба мрка брка, и под њиме пуљата ђогата, и жутога хрта Карамана; не шали се главом, господару!
Па да видиш, мој брате Мујага! Што је момак јандал од сватова на дорату коњу од мејдана, гарила га мрка наусница, све му доро зечки поиграва, а јунака пјеном пребацује. Па да видиш, мој брате Мујага!
Што је јунак јандал од сватова, гарила га мрка наусница, на дорату коњу од мејдана, па му дорат зечки поиграва, господара пјеном пребацује, оно ти је од курве
свирале, угасите свирке свеколике, да ја јунак пред сватове прођем, јер отока нигда није сама — брез хајдука, ја брез мрка вука, ја брез чете турске, ја каурске“.
Та у здравље тридест Удбињана, и у главу Сењанин-Тадије и његових тридесет хајдука, ако бог да те се удесимо!“ Кад се мрка накитише вина, све је пјано како и помамно, поспало је како и поклано; уз јелике пушке прислонили.
Је ли вама штогођ говорио?“ Кумрија му на то одговара: „То је био страшан туцак јунак: мрка брка, а крвава ока, куд погледа — оком расијече, као муња из мутна облака; па он мени јесте говорио: „Удијели, госпо
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
зашуми вјетар, дјечацима се чини да се то, доље у Гају, још увијек наставља давно минула битка између силних бегова и мрка хајдука. – Предај се, Јованче! – јечи са свих страна. – Не предајем се! – тврдо враћа невидљив хајдук.
— Шта је сад оно?! Уз Голо брдо милила је некаква мрка громада, нешто као џиновска корњача, као пласт суве папрати, као неки таман ћубаст жбун.