Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ово је ливада мога побратима Живка из Мутнице, неће нам замерити баш и да нас застане... Ноћ беше тиха, трава мирисна, све је мирно...
пре четири године није било угледнијега ни веселијега момка у целој околини него што беше мој побратим Живко из Доње Мутнице; тамо, опет, код нас испод Ртња, није било дивније девојке него некаква Стана Чукурова из Лукова...
„Џанум, синко, ти као да си из доње Мутнице?“ рече архимандрит. „Ти си покојнога Марка Пуљића син?... Џанум, то је био добар човек, приложник и ктитор овога
„Оче Калиниче, ми нисмо род; она је чак с оне стране Честобродице, баш испод Ртња, а ја, као што знаш, из Мутнице“. „А писмено, џанум?... Где је писмено?...“ Ми се обојица погледасмо, јер на то нисмо ни помишљали.