Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од сумњâ и давно преживљених јада... И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема, Кô што беше дошла, тужно
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Ви сте баш луди! Та и ја сам већ, фала богу, седамдесет, и ја нећу навек живети, ал’ док живим, хоћу да сам весео. Та немојте лудовати. Обојица мало тргну се.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
носи чедо мило, Што под срцем њојзи било; Сва узаман помагања, Заман муке и кукања, Оде, оде, јоште мало Па га навек њој нестало; Пуца санта под ногама, Већ се под њом већ пролама, Ништа она не осећа, Ох тамо је њена срећа, Њена
Срце ми букну, па реко: „Јеси л' моја?“ Она дркта: „Навек, навек твоја!“ ПРЕВОДИ ДЕ СТАНАК МОЈ (по чешком) Де станак мој? Де станак мој? Знаш ли Дунав поносити?
Срце ми букну, па реко: „Јеси л' моја?“ Она дркта: „Навек, навек твоја!“ ПРЕВОДИ ДЕ СТАНАК МОЈ (по чешком) Де станак мој? Де станак мој? Знаш ли Дунав поносити?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
белим концима; у масним, прљавим минтанима; опасан с неколико појасева; на ногама свињски опанци из којих стрчаше навек слама место обојака.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
надом изасјани, непогода невидовна кад ми сломи крила пловна, па, док снова не узлетим, хоћу мало заветрине, тад се навек тебе сетим, будалине Саведрине.
Дође ми у сну. Не кад је зове силних ми жеља наврели рој, она Ми дође кад њојзи гове, тајне су силе слушкиње њој. Навек су са њом појаве нове, земних милина небески крој. Тако ми до не простире путе, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И би рат, да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат, и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока? Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости, невеселост горка и дубока, да са
сети, жут, као образина златна, тавно, у гробу, над којим се бела сен авети, бела сен невесте, у бескрај за навек нагла.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Мрежа је, са свим оним што је дотле изловила, остала за навек на дну мора, на дубини од хиљаду метара. Ловачки поход био је тиме завршен и очекивани успех за ово лето осејућен.
би за који тренутак подморска трагедија; зароњени гњурац потонуо би преко главе у живи песак и у њему би остао за навек, а спасилац би се и сам брзо угушио.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
колико су оговарања, приче ишле и шириле се, у толико је овамо код Софке једнако била широм отворена капија, двориште навек почишћено, и горе намештене собе нису могле да се напримају истог тог ужурбаног и радозналог света, особито женскиња.
и одгледане са њихне капије чак до на крај улице, ушле су у ону уску, криву улицу, која је, водом излокана, била навек пуна камења, те се није могло да иде у гомили, скупа, већ у реду, једно за другим.
кући, опет седа до огњишта, шара по пепелу, кува кафу и срче је полако, одмерено, облизујући своје изгрижене зубима и навек румене и влажне усне.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Све ми је ово тада уједанпут пало на ум. Нисам могао опстати. Сад пролазим, може бити, последњи пут! Може бити за навек! Покрај блаженога места, остављам га за навек! И у њему кости мајке моје, ро|дитељнице моје, и једине сестрице!
Сад пролазим, може бити, последњи пут! Може бити за навек! Покрај блаженога места, остављам га за навек! И у њему кости мајке моје, ро|дитељнице моје, и једине сестрице!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Руку ми мојих, јер њих сам навек највише волео, лепо сам видео, при бистром уму сам био, тада, кад сунце побеже иза облака, земља се наљути и сва
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И ми нисмо знали Колико смо били уморни и пали Од јада, од давно преживелих јада. И за навек кад се растасмо, и тако Стежућ' своје срце рукама обема, Отишла си плачна, замрзла и нема, К'о што беше дошла, тужно и
И склопићу очи за навек! И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада, И свежином скоро поораних њива, Сјај
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Не би ништа ни знао, не би осећао муке... Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек ... Нећу тако... Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Узалуд је Марко измењао све могуће правце којима би на Косово стигао, Шарац му је навек пропадао у земљу не одмакнувши ни неколико корака.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Ташана је осуђена да навек живи „доле”, у наличју своје варошко-врањске културе. Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута
Младен заједно с „мртвом љубављу” умире, да би се појавио други, „сух”, „крут”, „одмерен”, с „полаганим покретима”, навек и у свему „као што треба“, а заправо празан, безосећајан, готово бестелесан.
човек: с једне стране је миран, редовно у ново, уредно и чисто одело обучен, али зато, с друге стране, улицом иде „навек у страну погнуте и оборене главе испред себе”, „и то све уза зид.
Код ње је тело однело победу. Али је зато уследила и позната нам казна: хаџије су јој досудиле да навек двори божјег човека Парапуту.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1881. ГАРИБАЛДИЈУ Спалили су мртво тело неумрла дива, Пепео носе да у земљи за навек почива. Звона звоне, а из њина жалостива јека Чујем гласе: „Слава теби, дико нашег века!
Спалили су мртво тело неумрла дива, Његов пепео сада веће сребрн ковчег скрива, И баш сад га гробу носе да навек почива. Сад га носе... а ја клечим пред том сликом драгом. Дуни, ветре, сада дуни целом својом снагом!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Видевши многе народе, градове, И школе, нраве, својему народу на Стократну ползу, сребровласи, Мили Обрадовић навек усну.
С тог снима; меће прси на Вукове, Доброту кнеза хитро обманувше. На чело реже печат стида, Клетви га народној навек даје. Ви не можете Милоша, ледене, О, прси, судит! Чувство је судац ту. Не знате шта је восторг душе.
На путу среће младеж даје Дањ благодарности благодјеју. Тим јој ти, мене, Народа Геније, Навек учини: мудрост нам долази С Олимпа. Дај казуј под перо Правила полезна; пут ко срећи Отвори. Чујте!
Еда л’, — но иди, ти мисли недрага! — Еда л’, што овде не угледа дана Навек пропада из света саздана? Нит’ му је игде у животу трага, Нити надежде, моћи бар постати Коју имају сами незачети?
Шта може цветак који шчупа рука Тек што га роса освежила прва! Зашто да навек она душа кука Која пропаде ни дужна ни крива. Нит’ може светлог угледати данка Јер јој с њом рано мила умре мајка!
Престане л’ певат ветар, то почне плакати киша: Еол и Плувије ту кнезују редом навек. Ваљда су овог лета на Олимпу ренови љути Кад о ручку скоро Плувије плаче свак’ дан.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Охоли, мада без рода и крова. Спремни смо гробља да сејемо нова. (1916) БИЋЕШ ВЕЧНО НИШТА ОД ДАНАС ДО НАВЕК НА ОСТРВУ Нечујно пучина примиче се хриду, Сањива у вео облачи се мрачни, Кô невеста бела, кад у чедном стиду Са
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И поред тога, ту, до капије, испод ње, навек нагомилано, истовремено по неколико кола греда и камења што је ту и зими и лети заривено у земљи стајало, чекало за
Трем, ограђен дирецима који су држали горњи спрат, патосан старим изломљеним плочама. У њему се навек осећала влага и тмина. Светлост у целом доњем спрату, спаваћој соби, долазила је од прозора позади куће.
Ломила се по кујни, огњишту, рафу, судовима. Навек једна страна кујне била у мраку, те је целог дана тамо горела свећа, да би се могло да ради.
Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек... То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.
Сиров, крупан човек. Лица затворена и више натмурена. Трома, тешка покрета и корака. Још тромија говора. Обучен навек готово у нове чакшире, опасан појасом и у минтану који му је био тесан. Нарочито око широка му и кратка врата.
Нарочито око широка му и кратка врата. Навек као од неке силине, ватре, колију је носио забачену, на рамену, и увек ишао погнуте главе.
Одмах затим одозго почели би да навраћају к њему покоји од стричева, тетина. Изговор им је навек био: како су били ту, ишли послом, па онако уз пут навратили к њему.
Он зна да до њега стоји. Да је она његова. Види колико га воли. Са колико љубави, веселости, сјаја у очима навек му прилази. Сва је његова. Али он је својим паметним, сувим лицем, мирним погледом навек умирује.
Сва је његова. Али он је својим паметним, сувим лицем, мирним погледом навек умирује. Увек према њој трезвен, миран, као брат јој.
Слободна, одахнувши, обучена у ново одело, навек у чоханој колији, и повезана око врата белом новом марамицом, седела је целог дана испред куће.
се он појави на капији, уђе, она му се диже и стојећи га она прва дочекује и некако погнуто, понизно, што је Младену навек било непријатно. И да би то угушио, ту њену понизност изравнао, увек, долазећи, с њом се здравио: — Како си ми, нане?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Многи од њих оставили су за навек своје господске домове, да не сачекају друго освојење Цариграда, али је Мелетиус ИВ одлучио да овде остане и испије
Зато ће се у оно доба угасити на Земљи за навек Прометејева искра, узета од богова, дар Сунчев сачуван у Земљи три стотине милиона година.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И ако ми по Стани не поручиш, не јавиш штогод, ја сутра одох за навек одавде. Боље ми је у туђини да умрем, него овде да умирем поред тебе и жељан тебе. (Одлази.