Ћипико, Иво - Приповетке
Докоњаци, док угледаше међу прелџијама Илију Орлића, гуркају се, спремни на подругивање. А с Илијом лако се спрдати, наглух је, а да још и не види, — ето среће за комшију му Павла: могао би кад год би хтео...
Павле, погдекад, кришом разговара с њоме, а гдекад и пред њим добаце једно другом покоју реч, обзирно, полако, а он, наглух, не може да је улови, али вреба и на погледе и кретање и — домишљат је.
Њој је тешко у души и због деце: што ће без ње оно најмлађе, оно разговорљиво? Питаће о свему и тепаће а отац, наглух, гледаће преда се и ћутати.