Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
137 БАГРЈАНОШАРНА ОТ ВОСТОКА ЗАРЈА 138 ПЈЕСН 140 ЈОВАН БЕРИЋ 142 ЖЕНИДБА ПО МОДИ 143 ЕУСТАХИЈА АРСИЋ 146 СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ 147 МИХАИЛО ВИТКОВИЋ 148 ЉУБОВИ 149 СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА 151 МОТО 152 НЕПОЗНАТОЈ 153 РАЗВРАТ 154 ЛУКИЈАН
1810. Јован Берић ЕУСТАХИЈА АРСИЋ СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ Надежда и шчастије, сад мње опрошчајте: доста со мноју играли јесте, од сад играјте с другими; покој души всјех
на тај начин песма је добила карактер интимно-исповедни и наглашено лирски, и баш као да ту Видаковић пише слово надгробноје себи самоме, док у роману међутим стихове говори старац Теофан.
Она јест веју срамоту и страх изгубила, и јавно говорит: Ја не пекусја о том что људије о мње глагољут.” СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ (стр. 118).