Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Не помаже ту ни пијецао, једва га чујеш, па умјесто да најави крај уклетој ноћној хуци, он јој само надода звучну јутарњу лепезу и претвори је у добро знано брујање марљива поточара који неуморно сије брашно и још сањива
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Ето, тако дакле стоји ствар с мојим богом и с твојим Бућком. Како видиш — надода полушаљиво — нисам претјераних захтјева, управ сам минималиста; тражим само равноправност, желим да с истом логиком
Јер то би — послушај ме добро! — то би за тебе било страшно, права трагедија!... И уопће — надода малко оклијевајући, — рекао бих готово да је код сваког бога, па ма какав био и у ма чему се састојао, најважније и
Полако исправи фигуру, па надода с осмијехом: — А сутра, нова представа, и нови „тријумф”!... * Ето, сјећам га се из тих дана.
И... — гле, готово сам се излануо! Кад човјек узме да се повјерава, непрестано га опсиједа напаст да надода „још нешто”. То „још нешто” ваљда је нешто више него што треба и него што уопће може да се дâ.
Ћипико, Иво - Приповетке
су тако стајали, док млађи брат прозбори: —Затворили нас, — и дохвати Спасојеву руку, као да помоћи од њега тражи, и надода: — Срећа те смо заједно! —Нека су мене, убио сам! — одговори он. – Но што ће с тобом?
и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код нас је горе невоља! Момче је било босо. У издераној гуњини и црно— горској капи на глави.
Уто дође Лазо, — 'Ајдемо! — рече јој, увијек у хитњи, па, погледав је, надода: — Остави се туђега посла! Улазе упоредо у градске улице, у вреву свијета.
—Зима ће, да! — једва дочека Марко. И, залишљен, надода: — Ово је прва што ће ме сама наћи... — Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам...
— Може бити да је господар дошао. — Видјели бисмо брод, одговори он, погледавши на море прама другоме крају, па надода: — Није оно његов брод што је у по пута од краја; његов се по једру познаје.
— Боље упри ! Мислио сам да си јача, — вели јој као у шали, па часом надода озбиљније: — Мислиш да ћу те штједети као јутрос?... Не знаш колико си ми досада јада задала!
Стари се чини невјешт и нагна врчем да се напије, док онај изнебуха надода: —Био би' је вјенчао, да је она хтјела... Зар не, стара?
— А што ћу казати? — попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља. Бијаху јој мили људи, — надода лакше, — али то су њезини посли... Напиј се, стара! Антица послуша и напије се, па, отрвши дланом уста, рече: .
—Нека стоји ди је и бија! — вели Јале. —Ди му се и пристоји! — надода Зубатац. —И у паклу се старији познају, а ди неће међу божјим свецима, — огласи се између женскадије Жижице жена, и
— И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!... — Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца...
— Поштено би било да ни Павле не брани своје, — надода други. . — Не браним ја! — прогунђа у неприлици Павле. И прелом просу се смех и жамор као у роју пчела у кошници.
— Поштено диваниш, — одобрава Тома и надода, — говорићу му опет; и камен људи омекшају, па гледаћу.... Срамота је, сувезници сте...
Ћипико, Иво - Пауци
— И надода: —Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару да прода. — А да што ће од њега? — опази Војкан и нуђа
Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе... — А што не бих?
И заудара овдје као међу празовима! — надода неко из друштва, и, заправши, пожурише из улице. Сада је улица, с малим, празна, и већ се у њу сутон увлачи.
— Твој отац није био такав!... —Потреба ми... —Да, да му је потреба, потврди један други времешан човјек. И надода: — Прикупља човјек паре да зајази ону бездану јаму у вароши... — Не зајази оно нико! — сјети се Ждрале.
— Ми ћемо вас оставити, — прекину ћутање брат јој и надода усрдно: — Пронађите нас гдјекад. Одоше. Иво часом застаде, и гледаше за њима. Чим замакоше, осјети силну тугу.
—Ну шта? — навали он неустрпљиво. —Важно је! — смијао се младић. —Казаћу вам послије, — надода дјевојка. —Зар тајна? —Никакова тајна. Хтјели смо да вас изненадимо; а ствар није особита.
Он им назва добру вечер и устави се код њих. — Кренули у шетњу? — јави се Јуре. — И је лијепо, кому може бит', — надода. Он на први мах не одговори, загледа се часом у њих па онда рече: — Љето је...
—То није тешко. —Чини вам се, — мирно ће млађи. — Уморну не да се шетат'. —Тако је, — јави се истиха Марија и надода к'о за се: — Ми, биједни друзи, ваља да се и сутра мучимо. —Ала, дицо, лећ'! — довикну с кућног прага мајка им.
Шутња јој додијаваш, па да је претргне прва се огласи: —Зар сте дошли на стражу? —На стражу? — понови Иво и надода весело: — Зар да тебе чувам? — Ово је ваша земља. Ми смо тежаци... На „злу је пету”. Можете узети ваша два дила...
Он преврну разговор: — А је ли оцу боље? — Увик исто — одговори дјевојка. — А биће и горе! — надода брат. Иву потресоше пошљедње ријечи и чисто се смути. — Ако вам је потреба коју малу ствар, дао бих вам ја...
Момка оставићемо на стражи, а ми ћемо друго посвршавати — свјетоваше га он и надода: — Не бојте се, ово је било најзамршеније... — Хоћеш ли с нама? — обрне се Пиеро к Иву. — Нећу, брате!
— Ово задњих година осиромашише, издала их земља, — рече озбиљно дон Фране ... — А вино је за ништа, — надода црковинар, — и двоструко арчи се за обрадит' лозја ... — Нека само раде и буду поштени! — примјети жупник.