Ћипико, Иво - Приповетке
— Је! — потврди стари рибар. Сама лађа доплови до мртве љешине. Мртвац наузначице лежи између шкрапа: коса му се расула, на по отворене очи упрте су у простор, лице суре боје, као и све ствари уоколо,
— говори Лазо, лежећи наузначице. —Знао сам ја отприје како је... —Па што си силазио? —Што и ти!... Но горе, код нас, барем би по ноћи одморио се, а
Арнаут, искезивши зубе, махну главом: — Кућа!? Где ми је кућа? Растуристе нас! —говори и наузначице изврну се на земљу, лицем према небу. Дечаци поје краву и радознало гледају у стране људе.
Ћипико, Иво - Пауци
надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед по кући, па, изнемогао, опет наузначице пада. — Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја.
Старац се с натегом надигну и протаре очи, а онда рече танким грамом: — Добро дошли! — и наново се наузначице завали. — Пита' сам ко је... — Чинија ми се је туђи глас...