Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Тако, срећо моја! — рече Станко, па је загрли. — Смеј ми се да твој осмејак видим и у највећој осами и у најстрашнијем окршају!... Да ли ти знаш колико ме он разговори!... Па, чуј ме, жељо моја!... Гледај чедо наше, нашег Милоја!...