Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. Она је горко јецала. Ја сам је, тешећи, помиловао по увеломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке.
крађа!... Јадна мати!... Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...
па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљалога срца... Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам!