Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви. Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави
Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело проговори: „Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у
Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ После се диже и одреши врећу.
— Ја, пријатељу, из Сумраковца. — Да, да, био си онде уча... Сећам се да сам те, некако пролетос, кад сам онуда кожице куповао, пред механом виђао; и ручали смо заједно... Е, па лепо!
Био сам и ја у Београду, али не бих желео више у њега улести; истина, и они су људи, али некако чудни, смешни!... Све ми се чини да бих у овим нашим планинама блејање овцино пре разумео него њихов разговор...
Али кад су момци стали играти, а старци поред чаше вина заборавише на своје домаће бриге, калуђер се некако искраде из друштва и нестаде га у густом шљивару који је око куће засађен био. За њиме оде и Станина мати.
За њиме оде и Станина мати. Мени се то није допадало, па се некако и ја, све на прстима, поред плота крадимице пришуњам њима.
“ Он се тужно осмехну и некако потмулим гласом ми одговори: „Спремам се, као што видиш, у лов... Могу те пратити, ако хоћеш, чак до Лукова, не марим
Глас му је некако троструко излазио из дебеле гуше. — Жива или мртва, — викао је на скупљену гомилу, — данас га морамо имати!...
Чудна работа!... Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу. С леве стране поток, а десно лужина... У Николе лепа снаха, још чудније!
Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути... Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: — А,
“... Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. — Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Неки коваран и злохитар из комшилука пријак некако кроз плот на месечини привреба нашега старине љубовна дела и потајене састанке.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Чардаклија и Ђикић и Влајко некако побегну, но неколико од њи’овог друштва Турци у’вате, па су им све од луча цепке под нокте ударали, док и’ с тим
су све аге и зли Турци побегли у Видин (пошто им је Хаџи-Мустафа-паша убио у Београду поглавицу Кара-Смаила), онда некако се притаје Бега Новљанин и Ћурт-оглија у Шапцу. Обојица су се из Босне доселили.
а он нама по сто пута срећан пут од Бога запроси. Управо сиђемо на Дњепр где је ћуприја све од пола јела некако увезана и на води плива.
13. фебруара рано одем, покажем писмо 15. фебруара одем у 8 сати г. Недоби; каже: „Некако не знам или је од Бога или је од кога другог, обаче не може нам посао да пође управо како би требало, ови други стоје
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
је комшија газда-Раки, и досад се већ неколико пута свађао и судио с њим по општини, све око потре, па ето и сад му се некако измакла назимад те увукла у њиву Ракину. — Ах, гони у обор!...
Што заповедате? — Дај вина!... Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поседимо — рече један од њих некако важно и растегнуто. Сви поседаше за један сто украју, што беше под око свима гостима.
криво и њега стигне проклетиња — прихватиће онај што је увијао каиш — Знаш кад оно, има већ ваљда десет годена, беше некако око Илијинадне она велика хала и ветрина, тамо по Међеднику.
Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!
Па и капетаница и деда Максимова — све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски — истина су мало несташна.
Па и капетаница и деда Максимова — све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски — истина су мало несташна. Један му је син већ поодавна у Београду; учи гимназију.
— Право велиш, господине, богами! — рећи ће један од сељака. Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио да бог сачува!... Шта се чини, чудо те и ово мало бог још даје. — А баталио се, брате, дакако!
Ви може бити то и не помишљате, ама опет некако излази налик. И што је још најглавније — знате ли ви да овај капетан неће ни да чује за мит...
— Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу. — Оно, истина, тако је, али шта ћемо — кад то некако неће бити у реду?
— А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће... — Та оно воле, него, опет, опет — и то некако није лепо... Али ви̓ш, ви овде немате близу дућана. Хеј, хеј, баш незгодно!
Ама, некако траљаво иде с интересом. Не плаћа на време. Прође иза рока по читава три месеца. Вели: »Не може се«, а овамо неће да
од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а он се некако извраћено насмеја: — Ха, хааа! Куме! Ви'ш, оооде!... Мати пође коса навише. — Хајдемо, куме, кући!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Оне те гледе некако чудновато, па кад му речи слушаш, ти једно мислиш, а кад му у очи погледаш — прође те воља. Па, нешто то, нешто баш и
И дружина му се диви и бира га за харамбашу! — Станко харамбаша!... Ала је то некако сличито!... Баш би вредело да будем харамбаша!... Ох, ала бих се светио!...
— Дај боже!... Они се изљубише с њима, докопаше своје шаре, па замакоше у луг. Станко се замислио. Некако му је чудно изгледало да су у оној подметнутој крађи помешани Крушка и Маринко.
— Вала, ага, није што је мој!... Ја још имам деце, али ми он баш на срцу лежи!... Некако ми је одвојио... уме заповедити... све!... — Па, види се, Иво, брате, види се!...
Нема ти у њима искре оне душе домаћинске, него... како да речем... све је, брате, некако хајдучко... — Хвала ти, драги ага, што тако лепо мислиш о мом Лазару...
Можда ти је и причао... — Јест, причао ми је. Вели, био сам се сав охладио, ал̓ он, брате, некако човечно, лепо, па сам плакао као мало дете... — Ха-ха-ха-ха! — смејао се Крушка — јест, плакао је.
Све ово, ово зближавање попово и кметово са Алексом, упорност Јеличина, ова привиђења Маринкова, све то некако чудно, тешко, паде му на душу.
Ту ће бити људи, каквих људи!... Као да их гледам мојим старим очима!... И старина дигао главу, а глас му јечи некако свечано. Отворише се задња врата кућна; у кућу ступи Ногић, водећи Јелицу за руку.
Али један догађај истаче се и поведе ствар сасвим другим путем. Било је то некако око Тројица. Алекса се враћао с рада кући, па, дошавши близу својој авлији, смотри Лазара где нешто око куће врла.
— одговори Заврзан. — Вредни неки Турци!... Ево, сами се вежу!... Па се грохотом насмеја. А тај смех одјекну некако страшно у души Крушкиној. Станко уђе у собу са голим јатаганом у рукама. Погледа оштро Турчина, па грмну: — Везуј се!
Он се загледао у небесна свештила што лебде у плавоме зраку над њим, лебде и жмиркају некако сетно, као сироче коме сан на трепавице наваљује.
— Имамо и сувише. — Онда, Дево, иди и јави Ногићу да га чекамо на Журави... Па се окрете пошто Дева оде: — Некако Журава ми на срце пала — настави — још од мог првог мегдана... То је место душу дало!... А шта раде код куће, бабо?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Много ми је, чини ми се, лакше гледати човека за кога знам да ће наизвесно умрети. Али ово!... Па ми је и иначе некако прирастао за срце и он, и... и његова судбина!
Није то да рекнеш да је он, не дај боже, као што има људи, па хоће да удари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је!
— Оправљен! — каже он. — А какав ти је то ланац? — Ланац као сваки ланац — каже он, али некако мекано, није да се издире. — Знам, — каже моја мати — а откуд ти? — Купио сам! — А та шубара?
То има само у Миће казначеја. — Купио сам и њу! — Продао ти? — Продао! — А какав...? Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана.
— На, — рече — остави ово! — Па онда изиђе у кухињу. Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву дечју пелену. — А шта ћу — каже сестри — с овим новцима? Ово је проклето!...
И онда јој се по лицу разли некако блаженство и некака светлост, и мени се учини да је Бог помилова руком, и да се светац насмеши, и да аждаја под
Осећао сам се страшно уморан и празан, али не могах више затворити очију. Устанем. Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом још дркће пламичак у кандилу.
чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке на ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаше с једног предмета на други.
— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио. Сјутра ћемо се разговарати и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу и нека почне наук.
Бог да му душу прости! Жао нам га је било. Био је, сиромах, некако прирастао за село. Лијепо смо га сахранили. Послије распустисмо дјецу, а школу затворисмо.
Остали смо сами — немој да ми се смејеш кад ти кажем да нам је некако свима тужно. Она је држала свезу између нас, јер овако седнемо сви за сто, ћутимо, да се чује како муха вечера.
”, она дошла и села до мене код пећи. — Ал' ви сте сад сасвим здрави? — запита ме некако плашљиво. — На путу да будем сасвим здрав. — Ал' сте тако бледи! — Нисам јео ништа већ осам дана.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Мало које вече да не прође а да не оде поп Спира поп-Ћири, или овај ономе. Некако и једнима и другима изгледа да им је пропао цео дан ако се бар увече не виде и не обиђу.
И сад, иако је факација, он се сваки дан одшета до школе и цуња по авлији, и дозове децу да му праве калабалук; некако му лакше кад чује ларму, на коју се већ од толико година научио. А био је добар учитељ.
Све на њима чисто, а често и ново, па и деца добила неки свечани, недељни изглед, па и самима им нешто необично; некако су ограничени, не смеју да се рву, да се пентрају на дрво и једу дуд, не смеју да се јуре и шорају ногама прашину,
— Не могу никако — вели поп Спира — да се научим на нож, брица па брица. Овако сам се научио; некако ми је слађе с федермесером. Двадесет и више година је код мене; сам енглески челик, оштар к’о бријач.
Али једно је, боме, отерало далеко и старином и квалитетом. А наточено је у бурад некако још првих година кад смо се, во времја оно, ја и Сида узели. Од њега, мислим, да неће бити давно и надалеко бољег.
Наравно да то паорским момцима није било право, и да су вребали прилику да му се некако одуже; али он је не марећи много за подвиге јунаштва, увек гледао да не да каква крупнијег повода, познавајући паорска
Тако данас, тако сутра, еле он се некако тако навикне, па му чудан дан кад не оде својој тетки-Макри, макар на неколико тренутака, или кад Јуле нема у башти да
А у башти ништа није онако весело као пре, него све некако суморно, као нека омарина, па све у неком сутону, и птичице спавају, и шарени лептири се полепили по дрвећу као мртви,
— Па како сте ви то »вама« некако чудно изговорили!?... И после, ’оћете л’ о црквено-општественим ствар’ма да разговарате?...
ал’ сасвим је тако. Зар не? Ја само кад морам да се свађам и да псујем кога, онда говорим српски, некако је за то згоднији; али за фине ствари, опет вам кажем: само немецки! Само немецки, слатка моја!...
Реч по реч, приповедао је даље Рада Чилашев, па је бо’ме дошло И до густог. Поп Спира измакне некако ударцу, избије поп-Ћири левчу из руку, па га дохвати својом тако несретно да му је окренуо доњу вилицу чак на леђа!
Гђа Сида се довијала од сваке руке да јој избије из главе те жеље и мисли, али се некако увек свршавало Јулиним плачем и гђа Сидиним неуспехом. Јула је остала стална, а гђа Сида све мекша и попустљивија.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Матере малаксало, старачки, а млађе јако, здраво. Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће.
Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију. Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног. Он је вечито, готово гô, у некој дугачкој, пртеној кошуљи, само спавао и лежао.
Нова је била, тек од скора дошла на гробље. Ма да је била већ стара, усахла, ипак је била некако мека и са још добрим прсима и лицем. Она поче око Таје облетати, а и Таја око ње.
— Снашке, како си снашке? — поздрављала се она, истина промукло, али некако страсно па од онога што јој даду и она је одвајала и давала Таји, метала му у скут...
И тако Таја остао са варошанком. Чак изгледало је да му је с њом и боље. Ова га је дворила некако раскошније. Лепше му и укусније готовила, намештала... све по варошки.
Не због чега другога, већ због те његове чудне лепоте. Нарочито биле су му очи лепе. Велике, црне али некако и чудно меке, меке — чак до туге меке. Газди се допао и узео га код себе, после га оженио, дао му своју слушкињу.
Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему. И, некако измучено, болно, прилазила би му, ширећи руке као да јој не утекне.
Чим би у чаршији наишао на дућан каквога чувеног газде, све би тада околне дућанџије некако радосно и злурадо извиривале по њ и пратиле га.
А све је бирао где ће да ступне, некако стидећи се, гледајући преда се и нешто у себи мрмљајући насмејано, блажено. То је био весник пролећа.
Узалуд би му његови опет долазили, молили га да га воде кући, он би их некако страшно, крвнички све одбијао. — Богородица (а варошка црква била је по свећена Св. Богородици).
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Чика-Гавра напипава Белкића шта би поред кћери дао, а Белкић опет искушава чика-Гавру шта Чекмеџијић има. Некако напипали су се и искушали.
Спочетка неће, мало се у себи расрдио, јер је спазио да је фрајла-Јулка, кад је певала, некако чудне погледе на Ружичића бацала.
Да пружи ногу — ал’ некако случајно, његове чизме врх додирне фрајли од ноге мали прст, баш где је жуљ имала. Фрајлица ђипи и изиђе напоље.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Завршујући оно своје писмо са фаталном вешћу која је мало час узбунила сву престоницу, Јуришић је устао са стола па је некако механички отворио орман у коме се налазила његова официрска спрема из прошлих ратова.
Идите кућама и спремите се, рата мора бити! Само се њему чинило да он то не би казао онако обично, него би некако грозно заурлао снагом оне вере коју је осетио чим је вест о улти— матуму сазнао после подне на завршетку оног писма,
Да могу некако да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што
ситне бриге обновљеног тако званог нормалног живота, понова почињу да грицкају и досађују и овај живот у миру гњил је некако и љигав.
А код мене, ево, све је нешто збуњено, испреметано и замршено и сва је моја интелигенција некако грозно унакажена. Међутим, више него сваки други ја осећам потребу јасноће и то је један од мојих непостижних идеала.
шта сам ја урадио“, он се гадио себе, па му се у тој одвратности чинило као да му је душа сва упљувана, прљава и некако загађена, а у ,ону рањену ногу бело омотану није смео никако ни да погледа.
А тек кад га понеше он је баље загледа и осети још нешто: како га она и још кроз сузе посматра чудно пажљиво, некако животињски. И ту ноћ је Христић мучно провео и некако је све другче било те ноћи него што је он очекивао.
И ту ноћ је Христић мучно провео и некако је све другче било те ноћи него што је он очекивао. И она угодност тако некако непријатна и тугаљива зато што није
И ту ноћ је Христић мучно провео и некако је све другче било те ноћи него што је он очекивао. И она угодност тако некако непријатна и тугаљива зато што није заслужена, и брижна лица што су језиво загледала срамну рану која је крвавила, и
и неиспаване и засузиле очи старих, и нарочита ужурбаност и вредноћа његове збуњене жене, која се сваки час кокетно и некако значајно смешила на нега чим се уверила да је нико не посматра, све то вређало га је, и дирало ружно и непријатно,
носио оне слутње и све оно тужно искуство у некој мутној нади: да се мрачна пропаст што је пред њим зјапила, ипак некако може избећи...
Христићу се чинило да је на њеном лицу час по некако цинички и осветнички, играо неки осмејак док се он мучио, а у оној укоченој тишини, што је владала у соби, осећао је
Африка
Врло лепих ликова. Не скачу као ми право у воду, но, извивши се некако док су у ваздуху, у страну, као риба која би се избацила из чамца.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тако се, у затворима, време, некако, прекраћивало. Кад је оберкригскомисар то поменуо, насмејаше се чак и затвореници.
Гарсули је осећао да треба да умири некако гомилу официра, која се била окупила око њега, па је почео да издаје хитна наређења, и онима којима је био
Иако на њу није мислио, после њене смрти, сад, у затвору, изненада, Павлу је било некако мило да на њу мисли. Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је нема.
Иако су били скоро истих година, Петар Исакович се тој лепој жени чинио некако исувише млад, детињаст, жутокљун, па се често смејала том младом, уображеном, осетљивом, човеку.
Хвалио се Трандафилу да ће стићи, некако, до Бестушева, као што је стигао и до Будима. Јахао је, каже, тим путем, у рату, пре седам година, кад су францески
Он је сад сам. Не мисли више да се жени. Воли своју мртву жену. Ушепртљивши, ни сам није знао зашто, хтео је, некако, да јој да на знање да је смерт грозна, да дели живе од мртвих, али да он ту поделу не признаје, да он, и мртву, воли
Посматрала је Павла упаљеним погледом, смртно бледа. Њена богата рођака, која се удавала за Петра Исаковича, мирно, некако нехатно, послушно, посматрала је, зачуђено, како јој рођака пиљи у Павла и шапутала би јој: „Сриће ти!
Ветеринар, према вијенском обичају, увек у црном фраку, лепушкаст као неки албино, успео је, некако, да преотме госпожици Текли лопту. Обоје су завршили игру, задихано а пребледели.
да је разлика велика између ове земље, где убијају срну, и Срема, где се то још плаћа главом, ако се не умилостиви, некако, његова, грофовска екселенција, у Осеку.
Никад није био чуо Петра да, тако, са женом говори. Било му је хладно око срца. Да би се некако оправдао, Павле онда исприча, како је он хтео да каже, шта треба, Кајзерлингу, али га је секунд‑секретар његове
Обукла је хаљине туђе жене и мисли да је госпожа кад се надодолила. „Па добро, шта ти каза?“ Павле онда, некако замишљен, чудан, уморан, поче и сам да се пита, шта му каза.
Само, ипак, желео је да то, некако, не буде, и да она њега пусти, да он иде куд је пошао, у Росију, сам, без жене. Такви су удовци.
Теодосије - ЖИТИЈА
Зато је младић допуњавао недостатак старца, и не престајаше да се труди и пости за себе и за оца. А и старац се некако чудан показивао, јер као што је у свету прво правдом и вером, милостињом и милосрђем према ништима грабио царство без
Овако живећи, некако немилостив, незгодан и непоштедан непријатељ бејаше својему телу. Беше и телом крепак и неуморан, јер много у
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Тамо све ври од малих лавића. Бацају их у воду и пуне џакове само да их се некако отарасе. — А може ли у тај твој џак да се завири малко, само малчице? — упита човјек с бијелим мишем.
— Па шта да радим? — препаде се Шаров. — У срећки број четири каже се: „Не губи наду ни кад си везан.“ Ако некако пронађемо мачка Тошу жива и здрава, наћи ћемо и за те спас — рече Миш пророк. — Тошо је лукав и мудар.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АЉОША: Њет, господине. ПАВЛЕ: Ви отуда са севера, и ако вас не греје довољно сунце, некако сте мекани, топлије сте душе, сањалице сте. Ми нисмо, ми смо трезвенији и, ако хоћете, отпорнији смо.
СПАСОЈЕ: Па, добро, зар ваша моћ логике не може некако да докаже да он не постоји? ЂАКОВИЋ (размишља): Хм, заиста тежак проблем, сем кад би се нешто послужили Ајнштајновом
Могло би се, дакле, узети да је тај човек само релативно жив. СПАСОЈЕ: Кад би то могло некако на основу које друге теорије? ЂАКОВИЋ: Добро, 'ајде да пређемо на другу теорију.
СПАСОЈЕ: Па да, шта ће ми суд? ЂАКОВИЋ: Е, па зато, видите, боље је да ви ту ствар урадите некако избегавајући јавност.
СПАСОЈЕ: Можда ће и требати, али некако, брате, ниси човек срећне руке, право да ти кажем: ниси срећне руке. АНТА: По чему опет нисам?
АНТА (диже се и као хтео би да пође): А овај... оно код суда?... Не волим некако с тим судом да имам посла. СПАСОЈЕ: Рекао сам ти, оно ћу ја да гурам и већ сам предузео потребне кораке.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Часак или два осећао сам своје тело некако нарочито, а онда рекох да сам написао то идиотско писмо. — Почиње са „једина моја”, а завршава се са „твој М” —
- Спреми за сутра оно писмо! - нагнула се према мени и некако ме као пољубила. Рекох јој да не брине: Мита ће ујутро свратити до мене пре него што оде да Меланији однесе новине и
Ушавши у град, покушао сам да се мрачнијим улицама некако довучем до своје куће. Кад сам дошао до Шареног сокака, православна црква је избијала једанаест и четврт, али је
У том тренутку готово сам мрзео свог оца. Како се само уклонио без речи. Било ми је некако криво што нисам боље погледао. Ти очеви! одмахнух руком и осетих језу у кичми.
- О! - рекла је, гледајући у матицу реке као да је заборавила да постојим. Чинило се да је забринута. Тако некако морала је изгледати пре пола века, кад се време коначно зауставило за њу, само са једним младим лицем уместо овог,
Пивнички ми је, претпостављате, заломио кеца. До краја године ипак сам се некако докотрљао до тројке, мада ни то није важно!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Госпорад Софра прегледа дућан, механу, подрум и све. Иште од Пере рачун како је манипулисао. Пера му искаже, али све некако неуредно, преко батине.
Није чудо. У детињству растао је међу женскима, сестрама. Доцније, по вишим школама, све је некако у кућама седео где су даме; примљен је био лепо, пре подне пође женскима, после подне међу женскима.
Упио је некако женску нарав. Научио је од женских штрикати, вести. Кад је којој требало да конце у клупче завија, његове руке служиле
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кроз сутон који се почео да спушта, Исакович их је некако извео на пољану, испод неких плотова иза којих се назираху турски надгробни споменици, као заостали пањеви, у трави,
Кад му је умро отац, хтео је да се смири. Некако чудно обухвати га та веза са мртвим оцем; био је то мир, спокојство, а све што око њега беше, на свету, шарено, лудо,
Ако је стајао крај њега, гледао га је некако сажаљиво, ако је седео крај њега, препуштао му је благонаклоно место, мада је он био сув као штап, а онај тежак као
ником ни речи, чувајући се да се не ода ни једним погледом, покретом, дахом, он се једнако надао да ће се то десити некако без ичијег знања, скривено, као у сну. И, нарочито, без икакве несреће.
Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати. А све ће се догодити некако као у сну. Обоје, измећу та четири зида, могу мирно да чине што хоће.
Обузео је беше ужас од тог досадног, мокрог дана, од којег је, још недавно, толико очекивала. Све јој се чињаше некако бесмислено. И то што је учинила, али и да није учинила.
Не без много плача, искамчила је од кир Аранђела обећање, да ће отићи до патријарха Шакабенте и да ће измолити, некако, свештеника, који ће је од једног брата одрешити, а за другог привенчати.
еј... е... еј... Једва извлачећи ноге из лепљиве слатине, пук се некако докотурао цео, са свим својим колима до Енгелштата, крај Дунава, где је имао да се састане са већим масама аустријске
Желео је зато да Французе остави некако Енглезима, па нек се туку, а Баварце са њиним контра‑царем, Саксонце, и све остале, презирао је дубоко, још од прошлих
са својим ћеркама, Аранђел Исакович се увређено диже са клупе и, мада је био само средње висине и врло лак, дође некако виши и охолији, својим жутим, тамним, испијеним лицем.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(у Ц. Г.) панпресс, 2. чељад, тј. жене и дјеца, фамилиа: ђе је твоја глота?...; не мари глота за једнога скота. 3. некако ђубре у житу...
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
КАКО САМ СЕ РАЗОЧАРАО За време рата чувале су ме две дивне, старе госпође. Догодило се тако, некако, да су се одрасли разјурили на све стране да пуцају из свачега, а мене оставили једној старој госпођи.
У реду, немам ништа против Деда-Мраза, али није ми некако импоновао: мислим, није се уопште излагао опасностима док нам је делио књижицу Аркадија Гајдара Тимур и његова чета
Ја сам казао да желим вишње. Вишњевача ме некако није привлачила. Био сам трезвен радио аматер из Клуба народне технике »Никола Тесла« у Катанићевој улици и хтео сам
једно сат и по дао сам Јелени слушалице да и она мало слуша Радио Београд, који је пуштао новогодишњу музику, али некако ми се више није играло! Како да играм кад не чујем музику?
Па, како је, каже, шта има ново, шта се напада? Без везе! Видимо лепо, место га некако не држи; нервозан је, сав у грчу, уопште више није за глуварење.
Било како било, постало је некако веселије са Вером. Умела је да ћути и да слуша. Палила је цигарету на цигарету, пила барабар с нама, а, што је
Снаћи ће се већ она... Волео бих да видим тебе, тамо међу оним непознатим светом! Па шта? И ја бих се већ некако... Зашто онда не одеш тамо? Зашто баш ја? Мени је и овде добро... А ти? Шта је с тобом? Немам пасош!
Колико мука, низашта! И ево, сад сам овде, а Европа је, кажу, на умору. Хоћу некако да се дочепам шанка у »Распућину«, нестало ми је цигарета, а и грло ми се суши, па се пробијам лактовима кроз ноћни
Биће сами. Заборављени. Истина, Париз је леп, а и Хелен је добра, али навикла је некако да недељом прича с њима, да их обиђе, да се исплаче.
испуштао неки кркљав звук који као да издише, па смо кола сваке ноћи паркирали на низбрдици како бисмо изјутра успели некако да кренемо отпуштајући ручну кочницу, убацујући мењач у другу брзину. Путовање на овај начин имало је и својих дражи!
Нисмо куповали нови акумулатор јер смо се некако ипак надали да ће се стари једанпут напунити и повратити изгубљену снагу, и тако су пролазили дани и недеље тог
Пошто није могла да пали сама цигарете, стављали би јој у уста већ запаљене. Пушила је и гледала нас некако већ с оне стране. Желела је да што више попуши пре него што оде.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
У то блато векова човек је зна кад загазио; ако ли се, путем благостања и социјалних преврата, из њега некако и ишчупа, он ће му замену већ наћи.
Ево једне такве, површне досетке, која некако пролази, будући да се утопила у ромор фразе: Међутим, брат Сава (...) иако се три-четири пута женио и туце деце
Он поседује вербалну лакоћу и смисао за игру слика и ритмова, али све је то некако ближе логичном плану, и тече по некој бездушној инерцији: кад би на свету остала само неозбиљност, онда ништа више не
” дам изјаву. Поново, Радовић: „Волео бих да и ја теби чешће телефонирам, али, некако ми незгодно... Ово је државни телефон... Ја то не умем. Сад, кад си добио награду сад имам разлог, оправдање!
Због пословних дугова био је осуђен на подношење јавне поруге, као и на то да му се одсеку уши. Из неприлике се некако извукао, дугове је отплатио, али се у суровом свету никада није могао осећати сигурно и пријатно.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако усамљен и заборављен.
Тек он некако скине с врата и испрати свакога кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних
И он се опет некако ућушка у државну службу. И једнога дана се опет обрете међу гомилом практиканата као стари Југ међу Југовићима.
Али ипак, некако, ђаво би га знао, није се овајдио онако како се надао. Остао је једнако где је и био. И он увиде да је исте среће и
— Али мени треба твоја, Швабо. Али Шваба се није љутио. По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом ванредно допао: сродне душе, па се допуњавале.
« Потписан: Јован Максић, указни поштар. И некако, ђаво би га знао како, али код тога света све може да буде. Једнога дана, куд и камо пре постављеног рока, ето му ње.
Није коме је речено, већ коме је суђено. Исто к’о и твоје! Не знам баш поуздано је ли Јови све јасно било, али тек некако после овога разговора постаде нешто озбиљнији.
И њему дође нешто тешко, паде му неки терет на душу. Обузе га као нека меланхолија, која тако често, некако увек упоредно с вином, обузима сваког смртног. И Јова се сада даде у туговање и заћута.
Е, тако је некако и наш полаженик изгледао. — Ево, прико и побратиме — храбри га Јова, — само форме ради, да се испуни та њихова
Гледа само у лубању, па у децу, па у учитеља, па опет у лубању, али му све некако незгодно на седишту. Досади му се, и у један мах хтеде да устане, али га Максим лепим реч’ма задржа, те тако он
Газда Радисав одмах познаде слаткога синка свог, јер се овај у тако позно доба увек некако тако, с обешеном руком, повезаном главом или ћопавом ногом, враћао.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Окрето се, напоље се мако, Но у итњи некако с' спотако, Преко неког падо браколомства, Мал' што не би, брате, вратоломства.
Поскочише, повриснуше: „Јао, мајко, јао!“ Скочи мајка од огњишт(а), Деце јој је жао. Скочи јадна, ма некако Тавицу изврати, Па кајгану свуколику У пепео спрати.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде: — Можда бих га некако могао дохватити?! Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави
— изненада се огласих ја. — Хех, шта њему паде на ум! — дочека дјед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. — Хоће да докучи мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.
(— Оде да спава — примијети Петрак.) Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом.
зорњаком, који гласно најављује крај свакој чаролији: — Готово је, а сад на посао, ваља и јутрос љеба јести. Некако по страни од тих сумрачних бестрагија, сасвим издвојени, стоје сеоски млинови поточари.
Дјед се усекну, поисправи шубару и све некако поребарке, као да му је тијесан сокак, спусти се до појате. Ту опет застаде, на неколико метара подаље од сликара, и
Од тога дана дјед Раде некако намрзну нашу стару кобилу. Без разлога се издирао на њу, увијек му је нешто сметала, а кад би је стриц Ниџо узео у
Њима је најменик увијек занимљив, па још ако зна причати и воли се играти, ето ти љепоте у бога. Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју „фелу“ најменика.
Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго. А новајлија се некако отпрве удјену под скут дједу, па се само њему обраћа за сваки посао, чак и за онај за који се питају искључиво
— Шта ти је то, кукавче? — Па ето, крстим се. — Хм, то у тебе некако запетљано. А знаш ли коју молитву: Оченаш, Богородице дјево? — Не знам — искрено признаде чупави незнабожац с Брдара.
— Е, онда није та — мудро закључује досјетљиви Сава. — Како ће и бити, брате — смекшава се дјед. Он пјева, пјева некако жалобитно као да три дана крува није јео, а јадна младица погибе од плача.
— Види мога Раде, види мога Раде — виче придошлица још с друма, испред авлије, па му то некако испада као да то дјед њему у госте долази, а онај га дочекује добродошлицом.
— Ево, сад чуј: ја уперио џиле теби да ми даш онога мог Раду што си га неки дан живописао. Не би ли ми то некако обавили кришом, да брат Раде не сазна?
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХУСО: Хасанага? СУЉО: Исти Хасанага! Поцрвенио, запенио, па му од беса и она гласина дошла некако пискава. Ево овако се устобочио, луд, кад ти кажем, па просто вришти: „Женско!
Загледај се у оно што досад ниси ни видела. А док се ово зло некако не измени на добро — а можда би се дало изменити — све што видиш може да буде утеха.
Не ваља ни то. Кашће да оћу да их увредим, да омаловажавам. Немо да заборавиш да то решимо. Ипак треба некако да се види да они мени на подворење долазе! Треба да будем тако обучен да се види да сам ја изнад тога! Разумеш?
Мислиш ли тако по целој Херцеговини? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Преко овог ти нећу прећи! Да си ми рекао насамо, па да ти некако и прогледам кроз прсте! Али овако, пред светом! Ово ти никад нећу опростити! Ово нисам заслужио од тебе!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Јер беше радни дан па сви отишли на посао. Одједном полако, тихо, као увек, уђе твоја мати али некако још више згурена, увучена и као са неком плашњом. — ’Бро јутро, ’аџике! Радите ли?
— — — — — — — — — — — — — — — — — Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ...
— ’Бро вече! Радите ли? — упита он тихо и некако плашљиво. Цвета на поздрав ништа не одговори. Тобоже, занета послом, Није чула.
Али некако од кад се мој стриц оженио стрином, он се пропио, и мало по мало дућан напустио, кућу дао сестри, и почео да служи, док
учмалим изразом лица, раздрљеним и косматим грудима, погледом бесвесним и тужним, чињаше он на човека утисак снажан и некако одвратно тужан.
Као да не сме да ме погледа. Само се једнако раскопчава, хлади, заврће рукаве на кошуљи, и гледа некако чудно, меко. А месец, чисто трепти.
Сада ме и мајка већ не грди, ако штогод сломим, а камо ли да ме бије, јер „лошо“ је пред Божић. Чак ме друкше некако и гледа. Не као мајка, већ некако друкчије, понизно, као старијег од себе. — Иди да „тргујеш“!
Чак ме друкше некако и гледа. Не као мајка, већ некако друкчије, понизно, као старијег од себе. — Иди да „тргујеш“! — шаље ме у чаршију да покупујем ситнице за кућу.
Купаш ме. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара.
Опет поче песма. Али не онако топло, поверљиво, већ некако суво, дуже. Изгледаше да више певају из милостиње према Томчи, како не би опазио да он није за њих, и да зато они пред
Али, ваљда и од многог бдења и ноћног седења, што се није пресвлачила, све је на њој било некако почађало, као уплеснивило се.
степеница, па горе, у кући широко предсобље, кујна, гостинска соба, са отвореним вратима, прозорима — све је изгледало некако свечано, чудно, укочено.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад су ушли у тамни вилает и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако поситно камење, а из мрака нешто повиче: — Ко овога камења понесе кајаће се, а ко не понесе кајаће се!
Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет
Ту се сад стану они бости, и боли су се од раног јутра до мрклог мрака, те ти богме у сами већ мрак Дивоња превари некако јарца и баци га са Драгог Камена, и јарац се сав распане.
„Прилп“ и говеда ће се сва сама повезати, а ти онда пожури се у кућу, па ћеш још затећи нешто јела, и тако ћеш се некако прехранити. — И на то баке нестане.
кући с овцама, зачује још издалека запјевку, и кад стиже дома има шта видјети: његов господар прошле ноћи нагазио некако на вилино коло, па му вилинска царица ископала оба ока, те сад запјевају н он и сви његови што их је.
још више него прије, а царев син очију не сметаше с ње; али кад буде испред свршетка летурђије, она се између народа некако украде, те бјежи кући, пак се брже боље свуче и хаљине остави у сандук, па к ватри.
свршетка летурђије те она пође да иде, а царев син за њом устопице, и тако она између народа провлачећи се и бјежећи некако јој спадне папуча с десне ноге, и она не имајући кад тражити је побјегне босонога а царев син јој узме папучу.
А онај цар нареди своје људе, те је ноћу ископају и донесу њему и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети.
Кад жена опази својега првог мужа, она се поплаши, али га опет некако превари, те га у једној соби затвори. Кад цар дође из лова, жена му каже да је дошао Премудри Соломун, и да је у тој и
Војник се упути кроз планину и некако залута, да не мога никако наћи правога пута којим би се повратио кући. Тог истог дана ловио је и сам цар са својим
МАЈКА Биле двије сестре дјевојке, па им испане срећа и некако се брзо удају једна за другом. По земану у старије се изроди лијеп пород, а млађој се нешто, зар божјом вољом, није
Најпослије ти некако она измами од своје старије сестре мало женско дијете. Мајка је мајка, није јој лахко прегорети свог дјетета, ама опет
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
После могу ићи по кући, и радити што оћу, само се некако кујне клоним, јер се бојим, да се опет не дими. МАКСИМ: Шта то значи?
Ја би управо и волио кад би се он од чега другог излечио; јер, ако је мој лек и известан, опет се болесник после тога некако чудно осећа. Нема пређашње оне ватре, разметања и живости, него више ћути и замишљен је.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Сусретао сам ја и девојчице од седамдесет и две, и одмах се некако видело да су још клинке: мислим, видело се то по начину на који су зиркале унаоколо и криле смешак у прсте, како су
Вероватно, чак и на сунчаној страни улице некако осећа да сам помало заљубљен у његову Анчи, и сасвим сам сигуран да ме после оговара, а мене је тако лако оговарати —
Пролепшала се, постала некако блага, изгубио се онај њен чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на њој су и даље њене пегице — сада их
Све сâм отмен свет! Где год се окренеш — нека величина, на часну реч! Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших!
Ох, опростите — наш породични израз за вино! Баш се осећам некако луцкасто. Управо је дивно што сам с вама, само кад би наишао неко познат да ме види, неко ко ме не трпи, схватате?
Улазите максимално у моду, кеве ми! Јесам ли амбициозна? Чекајте да размислим! Мислим да нисам, а опет некако испада као и да јесам. Моја се амбиција састоји у томе што волим да чаврљам са финим особама.
Оне дивне, заборављене шлагере ... На пример, „Звездану прашину“ и те фазоне! То звучи тако некако поспано, ако разумете шта хоћу да кажем. Колико ми је година? А колико бисте ми ви уваљали? Осамнаест?
Јесте, то је она фотографија из фиоке — стари Фокнер, лично! Ма нема везе, снаћи ћу се већ некако без ње, али ви сте сада у питању ... Мислим ... Схватате...
Тако могу да се без разлога дерњам и слушам како ми се глас клиза преко воде. Буде ми некако лакше, схватате? — И где то уопште данас човек има прилике да се извиче? Нигде.
После, када се вратим у варош, некако сам сасвим очишћена од свега, на часну реч! Сећам се година кад је мом матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за
матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али стари „Чамац“ је увек био некако ту, под руком, и увек би се нашло толико ловијановића за два сендвича са саламом или нечим сличним.
Испред ње су били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај њен стари
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију. Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две.
И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако... некако онако... Ти си једини, брате Агатоне, онако...
И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако... некако онако... Ти си једини, брате Агатоне, онако...
МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим? АГАТОН: Постојиш, не кажем да не постојиш, али постојиш некако у ваздуху. МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите? АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај...
МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај? АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства. Ето, наследио си од оца лепу пару, па некако исклизило ти све, све ти се исклизило.
АГАТОН: И остави то, 'ал теби се некако не држе наследства. Ето, наследио си од оца лепу пару, па некако исклизило ти све, све ти се исклизило. МИЋА: Ја сам се од тога наследства школовао.
АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим.
Ви увек тако некако заведете разговор да ја заборавим оно што је најважније. Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала
АГАТОН: Готово! СИМКА: Ама, немој „готово”, него 'ајде, јер, бојим се, уселиће се Гина. АГАТОН: Хоће! 'Ајде да се некако извучемо. (Гласно.) Па ја и Симка одосмо. Нема шта више да седимо.
ПРОКА: Па ја мислим, Гино, и ми да се уселимо. ГИНА: Да се уселимо, Проко, дабоме, да се уселимо. Биће ми некако туга и, што кажу, једнако ћу се сећати покојника... (Заплаче.
) САРКА (спази служавник): Чекај, чекај, пријатељАгатоне. Све хоћу да те запитам, па ми некако не даде да дођем до речи: ама шта је теби, човече, па си се укрутио као млада на виђењу?
МИЋА: Боже мој, боже мој, тако лепа девојка а тако груба. Па, забога, ми би се морали некако споразумети; седећемо заједно, у истој кући, тако рећи под истим кровом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Свеједно, наши или њихови, тек људи су. А ми идемо баш тамо... Мучно је стање ишчекивања. Сви су некако сетни, а они што остају и неспокојни, јер не знају шта им доноси сутрашњи дан...
И, пред блиским сударом, артиљерци се окрећу, тражећи очима пешадију. Некако смо сигурнији када су они поред нас. А пешаци се изгубише баш тада, као да у земљу пропадоше.
Али много је војске прошло, па је и понестало. А после, постала је ова дивизија и некако озлоглашена, и народ чим сазна да ми идемо, одмах склања и оно мало што има.
Војници ипак, пронађу понешто, сами, онако узгред. „Саплету“ се некако преко плота, или „занемоћају“, па улете у прво двориште.
Била је то бескрајно дуга ноћ. И увек на истом месту. Али, мало смо се свикли и примирили. Некако око поноћи, на истоку заруде и огроман месец расу своју светлост над завађеним људима.
Сад свеједно, ма чије било, главно је да је цела батерија пила у здравље Танасија и Јанкуља. Некако око подне срели смо прве рањенике. Причају да су Аустријанци прешли Саву и да великом снагом надиру у Мачву.
Падали су наши, али и њихови редови су били све ређи... Некако пред мрак наредише јуриш и ми потрчасмо. Али један митраљез нас поткачи са стране и једва се дочепасмо ове врзине, где
Молим те, Учо, ти ниси ништа чуо... Елем, атара, патара, догурам се до њене капије. Било је некако пред подне. Ујашем у двориште, и ту, пред кућом, угледам њену мајку. „Помози бог, снајо!“ — велим јој ја...
Он још живи у својим некадашњим успоменама, па би хтео да нову стварност углави некако у стари калуп. У вароши се видело много света у црнини.
А војници исколачили очи, нико ни да трепне, само да не би наредника још више наљутили. Гледају у кола, која некако изгубише своју форму, па нарастоше, нарастоше све више, као брдо, и оно као да се свом тежином сручи на њихову главу.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место.
« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно. — Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући. Он смотри тај поглед па се још више збуни, али ипак одговори: — Три године, ово је сад четврта.
На вратнице уђе висок, плав, сувоњав младић у кратку капутићу и накривљеном меком шеширу на глави. Иђаше кицошки, некако подигравајући у ходу, исправљене главе а погнутих леђа унапред.
— И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем... како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље. — Хм... кажем вам...
Сеоски ћата се задовољно и пакосно осмејкиваше, гледајући то у збуњена Гојка, који се одједном некако необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као
Да пустиш децу кући. Она опази да је Стојан гледа некако укосо, некако необично, љутито. И то јој паде тешко. Отпусти децу кућама, па застаде пред чичом и погледа га слободно,
Да пустиш децу кући. Она опази да је Стојан гледа некако укосо, некако необично, љутито. И то јој паде тешко. Отпусти децу кућама, па застаде пред чичом и погледа га слободно, право у очи.
Поносно подигнуте главе, власно и смело посматраше она посетиоца, који се, улазећи у школу, некако необично превио, смањио се, па постао некако смирен, тих, рекао бих чак понизан.
главе, власно и смело посматраше она посетиоца, који се, улазећи у школу, некако необично превио, смањио се, па постао некако смирен, тих, рекао бих чак понизан.
Поглед му беше управљен у једну тачку и укочен, цело лице некако необично измењено, сањиво, занесено... — Како то? рече она тихим гласом, као да се боји да га не пробуди.
Овако пак само уздахне и снуждено обори главу, осећајући немоћ и неодлучност. Он ће чекати да се то некако само собом удеси. Деца већ почеше долазити у школу, а они обоје сањаху...
— Шта ће рећи... Саже главу кô јагњенце, па потписа. Хе, братићу, сила је влас’!... рече чича и некако лукаво засветли очима. Гојко се насмеши задовољно, победоносно.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Десно се иде на улицу.) ВАСИЛИЈЕ: И сад, кад смо се некако извукли из полиције, и кад треба пред вечерашњу премијеру још да пробамо, њих нема!
А зар је сада време за позориште? И не могу се упоређивати пекар и глумац! Пекар нам барем помаже да се некако прехранимо, и да преживимо, а глумац...
Али ми се чини да је рекао: „Убићу оне који су ми мрскији него ти!” Тако некако! ВАСИЛИЈЕ (врло заинтересован): То је било пошто су ти одсекли косу? СОФИЈА: Зашто питаш?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Нада Паје Путника није се испунила. Мој отац Тома, прекинуо је ту галерију попова и официра. Несвршени ђак, он је некако дотерао до сеоског нотара, у селу Шурјану.
А не треба, ваљда, више ни да кажем да је сиромах Буца, комедијант, онда некако удесио да то буде тачно тамо где ме је Аустрија 4. августа 1914. ухапсила.
Ја сам пријатељски разговарао са њима. Суштина њихове философије била је једна изрека, која је гласила: Некако ће већ бити, јер још никад није било тако, да некако није било!
Суштина њихове философије била је једна изрека, која је гласила: Некако ће већ бити, јер још никад није било тако, да некако није било! (Валахогy цсак лесз, мерт мéг сосем волт угy хогy валахогy не летт волна!
Ја сам тврдио да одговарају оном што је написао Брантом. Да би ме некако развеселио у мом сиромаштву, Бенешић ме води у Загорје, по кућама, а нарочито код Домјанића, чије кајкавске стихове
Железнице су, у пречанским крајевима, биле прекинуте. Једва стижем, некако, до Новог Сада, где ми се и брат био вратио, у ону исту собу, у Салајци, из које сам потрчао на испраћај србијанских
Оптимистичка. Здрава. Не декадентна. Против оптужбе да сам „декадент“ ја сам се некако још и борио, али против оптужбе да сам порнограф било је немогуће борити се.
Изнурен, нисам могао ока да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да људски говор, пре, није тако звучао.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.
Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и радије, да видите, употребљавамо старе законе. — Па нашто сте онда доносили нове законе?
Човек онај, средњих година, мрка лица, које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле, и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи. — Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком.
Узнемирени и луди и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока.
Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал' некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто.
И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.
— Па што допушта да га јаше? Механџија ману на мене главом, те одосмо мало у страну. Насмеја се некако презриво и рече: — Па то се код нас сматра за почаст које се ретко ко удостоји!...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— 'Ај'те у собу! — Вала ја бих волео овде с вама, некако ми је лепше. Ви радите, а ми ћемо вас заговарати. — 'Ајде, море, шта ћеш у овом диму; и нама поискакаше очи.
Седну у »Трбоњину пивницу« и траже »у понизности пет пива...« Најзад су ту понизност некако привезали и за његову »вешерку«, — али о томе после. А он је у младости, веле, био други човек.
Од тих шала најволео је оне, које су се некако врзле око сукње... Шта ћеш му — момак је!... Али му је најпосле и сукња омрзнула. О томе ћемо и да причамо.
и сад, како је разбирао за многе девојке, како се, ради њих, чак упознао с једном општом варошком проводаџиком, али, некако, ниједна од девојака, које је он видео, није одговарала његовим захтевима.
Он је обично у својој будућој »домаћици« предвиђао тип праве српске жене, принуђавао ју је некако да личи на његову мајку, скромну, ваљану, пријатну жену, која је сав живот била посветила својој деци.
ка' и сваки каплар, — одговара Љубиша и зачкиљи својим малим, зеленим очима. Љубиша је неразвијен и тром, некако се тешко креће, па му сваки посао што га ради изгледа као да га на силу врши.
Испити су му свагда ишли »као по лоју«. Досада није знао шта је то пасти на испиту. Истина, имао је и »среће«: некако се свакад дешавало да буде питан оно, што је понајбоље или бар врло добро знао.
Стоји он пред столом за којим седе професори и чека да му се стави питање. Професор историје некако се ђаволасто смеши и погледа га испод обрва. »Кажите нам Ви, — вели он, — Ви, Јовановићу... дед' шта најгоре знате?
од радости, па поче да прославља Јустинијана, а професор се заценио од смеха, и што се више смеје и глава му постаје некако друкчија...
Он се пренерази, пребледе и осети како почеше да му клецају колена. У исто време осети да му глава некако незгодно стоји: као да је сувише погнута. Он опроба да је исправи, али му тај положај беше незгодан, тежак...
Каже нам он да ће му бити јављено насигурно. И ако нам изгледаху дани дугачки, опет некако брзо прође то време, те кад освану субота, а ми сви седимо на зборном месту и чекамо кад ће телеграф да се отвори.
— Шта је ово!? — узвикну он и некако запрепашћено и плашљиво погледа на нас. А ми сви бесмо као хладна, окамењена, непомична стена, на којој је извајан
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка...
Ако ћемо сваку ствар да поставимо на своје место: он једини што је онако мало отресит, сви остали су некако мало завезани и глупи... ЈЕВРЕМ: То јесте што кажеш, остали су некако завезани и глупи...
ЈЕВРЕМ: То јесте што кажеш, остали су некако завезани и глупи... СРЕТА: Ето, баш, ако хоћеш да почнемо од тебе... ЈЕВРЕМ (грчевито прихвати): Е, видиш, Срето,
Пре, кад си га мрзео, а ти си га мрзео као пса — или ти или он, до истраге. А сад се некако смекшало. Зар не видиш да сад у свакоме послу ортакују партије?
ЈЕВРЕМ: Како да ти кажем... знаш, некако му лако иде кад грдиш владу. Дође ти онако као од срца. Зато ваљда и говоре увек лепо они који грде владу.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Ређа се тако сатљик за сатљиком, и њему све црњи и беднији изгледа положај тога сталежа, и он осећа и види некако лепо да се то друштво љуља, да не стоји на чврстим ногама.
Сељаци су му све примали и веровали, само су се због оних грдних Бочарисових бркова често објашњавали и препирали. Некако сељацима никако није ишло у главу да је баш толике велике бркове могао имати, а ћир Ђорђе се опет клео свим на свету,
Ни по чему је не можеш познати, само кад говори, кад рекне нешто, мораш се насмејати, јер не говори нашки; некако смешно говори, а, нађавола, воли много да говори.
Штавише, у последњем нашем рату дао је и комору, пошто му се том приликом некако омакла из руку грчка бандера за коју се хтео ухватити, и он, немајући куд, рече: »С драге воље!
А дошао је трговином, продавао је алву и ратлук, шећерлеме, лимунаду и петлиће од шећера. А баш некако било тада неко весеље: славила црква у селу.
Ћир Ђорђе, Гизела, учитељ и Мића »Официр«. Овога ћир Ђорђе није марио, управо га није баш много ни трпео; али некако ипак није могао без њега, тако да му је Мића био редован гост, нека врста кућњега пријатеља.
То је Срету тешило, а и награђивало га; јер му се некако чинило да му од неког доба живот опет има одређен циљ. Сад бар опет зна што живи!
Кад нема дописа, а свима у селу некако све глухо, мртво. Тако се већ били навикли на новости! Нов, свеж дах вејао је по косама и брдима, по утринама и
Теодору или Тодору, »присталицу« учитељеву, је њена противница некако друкчије назвала у свађи, али то ће пре бити она позната женска пакост.
А сем тога, кад још напоменемо да је и она некако око то доба се стрефила у селу кад и нови учитељ, а била однекуд »испрека« из неке вароши — онда је, наравно, сасвим
пресна лаж и гадна клевета, само да се и на тај начин шкоди господину министру просвете, јер је отуд-одовуд па све некако под његово подручје и »вједомство« спадала, било као рођака и »домостројитељка« у манастиру, било као »вешерка« у
»Хе, мој солдо«, веле сељаци, »нећемо тако! Нећеш да се жениш, а бријеш се двапут недељно, ама... то... некако...« даље не рекну ништа, само врте главом и ударају се у груди.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У врту, грана грану од снега, нежно, брише. А двориште је тако светло и бело... И све му некако чудно, свеже мирише, Онако... онако... као тек сашивено одело.
Полажући приватно разред по разред, догурао сам до Велике матуре, па сам и њу, некако, претурио преко главе. Ујесен 1957.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Смијешна је ова наша љубав. Грдно нам се очи сусретају, не могу се братски погледати, но крвнички и некако дивље: очи зборе што им вели срце. ВУК МАНДУШИЋ Глете, људи, лијепа сарука! Ђе га купи, ага, аманати?
ВУК ТОМАНОВИЋ Вјеран бјеше јунак мимо људе, па га оно пашче Ћоровића избезуми некако на братску, те срамотно, црн му образ био! СЕРДАР ЈАНКО Је ли му се кућа ископала?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али, осећао је он, како је ипак она некако друкчија.
што никоме није имала за шта да завиди, те се због тога никад није осетила узнемиреном, још мање несрећном, ипак, некако, увек јој је зими бивало лакше.
сама код куће, мати јој оде или на гробље или послом, па се дубоко у ноћ већ не враћа, она је и тај страх од мрака некако радо подносила.
Једном у мало не учини лудост. Било је некако на измаку лета. Опет је била субота — пазарни дан. Мати са Магдом отишла на гробље.
Али међутим из баште поче да бије свежина и то тако слатка и бујна. Са гробља једнако је звонило, а некако чудно, тешко, одмерено, да од тога Софки би тако мучно. И не знајући ни сама зашто поче да је подилази ватра.
те да јој се снага, прса и сувише пуне јој руке и мишице, ослобођени тесноће — ма да је ето већ била у годинама — ипак некако још свеже и опојно појављују.
Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу, која сада, овако намештена, некако друкчије, веселије изгледа, крупно и четвртасто оцртава се у | ноћи, са својом светлошћу из кујне и од горњега спрата.
Онда се поче пети ка чаршији и ка газдиној кући, док њему, приметивши како се већ приближава кући, би некако неугодно. Зато се | као исправи у седлу, одупре о узенгије.
И не погледавши у њу, узе шећер и воду, коју испи на искап. — Да намештам? — упита га жена стојећи пред њим мирно и некако учмало. Из ње је била толика простота и убијена мирноћа.
кућа, особито доле, кујна и она велика соба, да заударају на онај тежак, масан задах, пун загушљивости, тешкоће, али некако сладак, раздражљив.
Али некако споро. Она је одавна за све ово знала. И онда, чим се испросила, унапред је знала да ће све ово бити: цела њена свадба,
И све је то око Софке мирисало некако слатко опијајући, као на прву траву, прву пролећну влагу. И чисто јој тешко падао тај млечни дечји задах око ње, а још
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
удовица Милуна Пејова, који погибе на дебеломе Бријегу у Конавлима, бијаше осредњег раста женица, једра, плава лица некако преширока, али ипак доста пријатна и доброћудна изгледа.
Сад он видје своју слику и мало се снеби. Бјеше чудновато некако одјевен; на ногу уске лаче а на грудима прслук од црне кадифе извезен по окрајцима; око врата мрежаста огрлица; на
Прије тога дана никад се видјели ни чули. С почетка обојица се осјећаху некако неугодно један према другоме. Узајамно не жељаху заподјевати нека питања која им се сама намећаху.
Цурица се некако извуче, али у длаку не уђоше у траг њиховој тајни. И у много другијех прилика, дјеца не могоше преподабљати се
„Покојноме Радоју нађе се ђетић, а Пеју ђевојка, некако исте године, те их вјерише у колијевци! „Па лијепо!“ рече Владика.
„А хоће ли која од нашијех женскијех доћи?“ запита Јоке брата. „Неће некако не могоше!“ одговори он. „Е, не могоше, а од шта?“ „Нека их чоче, може им бити!“ прекиде сердар.
Сердар и женске не могоше се савладати но ударише у грохотан смијех, тако да она двојица, којима некако не бјеше до смијеха, обрнуше се к њима. Јанко, таман тога часа, развијаше неко писмо, што му онај други предаде.
Срећа шћеде да га ту скоро премјесте амо у Приморје, а то је некако дознао поочим, а знао је да смо пријатељи, па ми ево пише преко њега, јер друкчије, знате да ме писмо не би никад
„Ето и ономадне, пред погибију, посјекао је двије главе живе и’ако што их нехће прихватити, но их остави. То му некако не бегенисах, а да га Бог прости, друге му замјерке не би међу дружином.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Наше жене брашно крале. — Сад ћу казати. — Жене молиле некако дијете и поклониле му нешто да не каже људма што су оне домаће брашно давале за нешто, и дијете им обрекло да неће
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем
Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом.
Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер.
Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он од- | мах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет
” И тако се договоре, те мати ужари пећ, па кад у вече изиђе момак из змијиње коже и легне спавати, оне некако украду онај свлак па га баце у пећ.
још више него прије, а царев син очију не сметаше с ње; али кад буде испред свршетка летурђије, она се између народа некако украде, те бјежи кући, пак се брже боље свуче и хаљине остави у сандук, па к ватри.
свршетка летурђије те она пође да иде, а царев син за њом устопице, и тако она између народа провлачећи се и бјежећи некако јој спадне папуча с десне ноге, и она не имајући кад тражити је побјегне босонога а царев син узме јој папучу.
лава миловати и хранити погачом, док у један пут чује звеку од оружја, и хтеде од страха пасти, док ето ти у собу уђе некако створење у медвеђој кожи; петао, вашка, мачка и лав отрче одмах предањ, и стану се око њега умиљавати и цичати од
А онај цар нареди своје људе, те је ноћу ископају и донесу њему и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети.
Кад жена опази | својега првог мужа, она се поплаши, али га опет некако превари те га у једној соби затвори. Кад цар дође из лова, жена му каже да је дошао Премудри Соломун, и да је у тој и
Мати га за то врло искара говорећи му | да то није истина. Послије тога негђе Соломун матери својој некако докаже да је и сна као и остале жене.
Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се све просо проспе y мопе. Кад пријеђем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Исповедаоци ништа да не скривају, бојећи се некако, да због својих сведочанстава не моле опроштај, него све чисто да открију ономе ко се ту затекао.
Но, будући да се не зна како ће бити и пошто има наде да ће се некако некада уразумити, одустасмо од такве одлуке. Оне који се не причешћују подвести под осуду као неразумне, што би било
ућути, него још разговара узнемиравајући, од трпезе без хране да се подигне и подведе под забрану неједења, или да се некако другачије смири како игуман одлучи. Јер седења ради нико да не каже: трпим.
(Пс. 7, 9) А ово од вас суд испитивања да буде. Ако ли некако у вашој људској природи не можете расудити сами себи сагрешења у себи, притецимо ка другоме, који нам може расудити
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
АНЂЕЛКО: Шта да ми каже кад није ни видо! Ја сам ти ово крио ко гуја ноге! Начујем некако за ту амнестију, а болесног ме, наравно, не би пустили! А ти ме не питаш да л би ја нешто попио?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Тих вечери он је други човек постајао Само да једно такво Бадње вече, сада, вечерас, некако доживи, да заборави свађу са оцем, да она не постоји, дао би све знање, идеје, каријеру, све би дао. Јурну по соби.
И они слуге на пустош. Извукао се из мемљиве подрумске тмуше и брзо се упутио у собу да легне, да некако заспи пре но што Симка дође. Хитро се завукао под чергу.
“ Ћутала је. Ђорђе полако подиже главу са кафанског стола и шапну: „Знала је. И није веровала.“ Хтеде некако другачије да седне, а снага отказа спорим и мутним жељама.
Узео је виле. Не може да их држи. Пропипао се и видео даје сув. Онда је некако, по мраку, сву простирку избацио на ђубриште и донео чисту сламу. Може се и на ђубришту видети.
Скини с кревета једну сламарицу. Узми и покривач и лези поред фуруне. Ако ти је зима, ложи. — Ја бих вас молио да некако још вечерас обавестите оца да сам дошао. даћу дукат апсанџији. — Да би могао мирно да заспиш?
Оном што је унутарње, не смеј се никад. Сломиш ли ногу, руку, углаве ти некако па зарасте. Нема на овој курви земљи мајстора то унутарње да намести.
„Преки суд је заведен“, касније је рекао Андра. Међу његове листове била се урила једна Аћимова нога. „Седи некако.“ Осећао је да се Аћим лула и бојао се да му на главу не падне та човечина чија му је храброст увек била и непријатна.
По стопалу, требало је да већ изиђе из школе.“ „Расте дете. У његовим годинама свој деци расту кости, па су некако ружна. Сви су ти мушкарчићи такви“, рекла је мирно и убедљиво. „Знам. Али овај наш баш га претерао.
у себи даље од Тих речи није ишао, јер Адам има његове уши, чело, прст што јаше палац, па и нос му је сличан — танак и некако шиљаст.
На коленима му се беле новине. Аћим дуго жмури, хартија шушка од његовог дрхтања, осећа њену тежину. Онда се некако прибра, устаде, прислони уво уз врата, апсанџија звиждуће, ковач туче у наковањ, узе новине и принесе их снопу
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Стражари су будно мотрили на сваки његов корак. Некако је, ипак, успео да увреба тренутак њихове непажње, и побегне. Затим је данима путовао не марећи ни за глад ни за жеђ,
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
године, види се да је шанац, оним делом према дунавској падини, ишао од Стамбол-капије, некако баш поред Народног позоришта које ће бити подигнуто тек пошто шанац буде уклоњен а Капија разрушена, а онда наниже,
Није му сметало што је, до јуче Господар, сад нико и ништа, са неизвесном судбином: одједном се осетио некако ближе тлу, и слободнији.
у великом небу, окупљају све укрштене светлости и од Саве и од Дунава, и од Калемегдана, његова је улица ту, код трга, некако и сужена и смушена, без неба, сва у сенци великих зграда и у полусенци историје.
Застане, јер су му и данас зграде у којима су боравили чиновници (сада се то звање некако друкчије зове, али се он не цећа како, језик се изменио) непријатне.
између Јевремове и Јованове и увек изгазе сенку у којој лежи, на некадашњем изворишту Чукур-чесме, бронзани дечак, некако слеђен. Прича о дечаку дошла је много после приче о Добрачи, али је ипак Добрача тај који свакога дана обилази дечака.
Загледан у небо а некако одсутан Добрача је, увек на време, предвиђао невреме и налазио, увек на време, заклон за све.
Да би је некако потчинио, почео је, са стрепњом, да припрема њено остварење. Трговац од великог угледа и многих веза, Добрача је, не
Још славан, али не више и богат, Добрача је стицао утисак да око њега настаје неки други, некако пуст свет. У том се свету он све теже сналазио, можда и зато што му се више ништа није примало, ни иметак, ни људи.
сокака, без ваздуха и без неба, ипак пођете узбрдо, од Душанове, можда ћете осетити како вас додирује пријатна, мада некако лепљива тајновитост која је, изгледа, увек у тој улици.
Рига је имао утисак да држи, у њој, све конце и све преплетаје. Када је, најзад, придобио и кнеза Маврогенија, некако лако, Рига је први пут био омамљен својом снагом и, одједном, склон да верује да му се живот више неће одупирати, бар
Примицао се, ваљда, велики сан. Ако добро памти, онда је тако некако осећао и тако некако мислио последњих дана марта 1811.
Примицао се, ваљда, велики сан. Ако добро памти, онда је тако некако осећао и тако некако мислио последњих дана марта 1811.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
А Демокриту сам посветио нарочиту пажњу и трудио се да се што боље упознам са њиме и његовом науком. Када сам некако крајем 1940 године, дознао за дело немачког писца Левенхајма које се искључиво бави Демокритовом науком и њеним
Тако је некако изгледала и она препирка у старој Александрији. У њој су се противници Аристархови стално позивали на суд Аристотелов
Али једнога дана, убрзо иза доласка Аполонијевог у Александрију, некако после 230 године пре н. е., изненади алексадријске научнике једна пошиљка из Сиракузе.
Но овог пута изгледаше му као измењен и далеко лепши него икад до тада. И ваздух му се учини некако нежнији и умиљатији, олистала шума и озеленеле ливаде мирисаху снажније, а птице цвркутаху веселије но икад.
“ „Ја у оно доба не бејах више код њега у служби, но једног дана - то беше некако пред јесен - сретох га у дворишту Универзитета. Он изгледаше врло измењен, оронуо и некако чудновато забезекнут.
Он изгледаше врло измењен, оронуо и некако чудновато забезекнут. Скинух пред њим шешир, но он не одговори на мој поздрав.
„Тако? - Е, сада ми је све јасно“. „Да, тако некако је морало бити. Кадгод приступих математици, имадох увек осећај да у њој губим чврсто тло под ногама, а тај страх
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Крупне пахуљице падале су у млазевима по дрвећу и нама и засути њима ми смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских страћара које су у нашим очима
Али оно чиме је особито био тронут, то су били неизрециво болни звуци посмртног марша, који је јецајући одјекивао и некако нарочито дирљиво цвилио варошким сокацима, извођен од ожалошћених ученика покојникових са неописаном вољом и без
Мораш, није вајде, на занат. И већ сутрадан Секула је био у вароши, и тамо нашао занат за цео живот, који се некако морао отаљати. Тај занат што га је он изабрао за цео живот, био је унеколико војничког карактера или боље позива, тј.
— Ја, заглави сиромах. — А и био је, брате, некако опасан човек. — Ама, људи, грешите се. Нисте ви њега познавали. Добар је то био и јунак.
како: извученим ноктићима своје мале шапе гребе по њеним грудима и тражи да ухвати оно дугмасто испупчење на које су некако нарочито подмукло, са пуно похотљиве радозналости, упрте све њихове светле очи што оздрављују и у сласт гутају бујну и
— Мерци. — Ау ревоир! — Тханк yоу! После она одлази, и настаје живост у павиљону, гласнији разговори, и некако широко, заразно протезање...
Тада су многи умови, по наруџбини, проучавали античку државу и антички патриотизам, с јединим циљем да се он некако накалеми у новим приликама.
је човек саздан да наслућује љубав, коју живот не пружа; што човек верује у ту љубав, што се у њу нада, што је назире некако а не може да је дохвати, да је живи. — Али, побогу, само је изненадни страх био избезумио несрећне родитеље.
пасошима, перорезима писаљкама, детективским легитимацијама, печатима, џепним сатовима и прстењем и лутао некако мртво по плавим, исписаним таблицама растуреним на све стране, па се наједанпут омакао кроз прозор, на улицу којом је
на самом углу улице, хитрим и вичним једним гестом намакао ону кружну жицу о врат страшно збуњеној животињи, па је некако тријумфално одигао увис од земље, над којом се она очајно копрцала, све докле је другим, опет извежбаним покретом не
— Е па дед’, Петроније Свилару, то си требао још давно учинити. Тако га је некако благо, меко и људски (четвртог дана) ословио исти онај цивилни полицајац, чије је лице угледао оног вечера према
чији је мозак ураганском снагом раздирало и чупало нешто горуће, устрепта срце као неким надањем да ће се све ипак некако поправити и уредити, да ће униформе оне што су га мучиле ипак бити створења што не могу бити без кајања и неке
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
педесет година — педесет година које се зову читав живот, а које ми се данас чине тако нестварне, готово безболне! Некако су се спљоснуле, изгубиле сваку тежину и сваку запремину у времену — пука арабеска моје мисли —, тако да преко њих без
Просторије према мору биле су свијетле и ведре, поплављене сунцем. Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна чељад, онако као што се путници слијевају на бок којим лађа
Беспросторан и посвудашан; и, онако притајен иза жалузија, некако угодно одсутан из свијета и збивања, а опет не сасвим без увида у њих, не сасвим без сазнања о њима.
Раније, док сам се сматрао јединцем, осјећао сам се потпун, цјелокупна јединка. Сад, као да сам се нашао некако осиромашен, као да сам само дио себе, док су остали дијелови расути по бијелом свијету, негдје тамо у дубинама Јужне
Плафон је био поцрнио од деценијског духанског дима и од људских испаривања, и зато је та просторија била некако топлија, интимнија од осталих.
Тамо као да се догађало неко страсноболно крваво насиље. Големо црвено сунце тонуло је у море споро, језиво споро, некако неповратно, неопозиво.
На зиду је висио још један портрет бакина брата, али незавршен; чинило ми се да је истинитији од онога у салону, некако голији, непосреднији; на њему није било осмијеха.
Чисто се грустим од додира његових грубих знојавих дланова. Кад пређе подне, недјеља се некако згусне, узрије. Недјељно поподне је потенцирана недјеља.
Лијепа је. Црте су јој танке и фине. Ситне је, крхке грађе, кретње су јој грациозне и некако мудро спретне. Радо гледам те руке и те кретње. У њима као да се огледа нека урођена надареност и умјешност.
Тачније, не веселим се (претјерао сам), али их чекам. А то је, можда, још више. Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде.
Али није читаво питање у самом степену лепоте. Важна је и врста. Има физичких лепота које су лијепе некако из свог темеља, из подлоге, као што би казали ботаничари.
Не, тамо му се није свиђало. Овдје, на уличном балкону, ипак је некако боље; живахније је, да речемо веселије — међу људима је!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...
Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне. За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци
Према такву стасу Ђурица је подешавао и своје покрете. Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, те му се цело тело тресло у ходу, и тиме још јаче истицало његову необичну снагу и
— Не знам ја. То су ми зацело, подметнули они што ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. — Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба.
— Како... ја шта ћу? — Хајде у гору. Ђурицу удари као муња по срцу. Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.
Апотекар нађе осмицу пик и подели... После једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.
Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши. У таквој неизвесности прође му дуго време.
Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи. У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко
се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.
— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. — Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити.
Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе. Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне
— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пошто се малиша докопа коња, поче дрва гонити и продавати, те је некако животарио с матером. И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни гладни, ни без ватре.
Не прође много времена — е, шта ћеш, свашто на своје вријеме — када цар некако за то сазнаде, и би му велика мука: није шала така брука у царском двору.
Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница.
Наједном срете их гвоздена планина, која се свезала с небом и земљом. Сад царев син пита: — Шта ћемо? Све смо некако прешли, ма ту нећемо.
још више него прије, а царев син очију не сметаше с ње; али кад буде испред свршетка летурђије, она се између народа некако украде, те бјежи кући, пак се брже-боље свуче и хаљине остави у сандук, па к ватри.
свршетка летурђије, те она пође да иде, а царев син за њом устопце, и тако она између народа провлачећи се и бјежећи, некако јој спадне папуча с десне ноге, и она не имајући кад тражити је, побјегне босонога, а царев син узме јој папучу.
реци „прилп“ и говеда ће се сва сама повезати, а ти онда пожури се у кућу, па ћеш још затећи нешто јела, и тако ћеш се некако прехранити. — И нато баке нестане.
А поп је имао баш тада мртваца у цркви, па га изнесе под звоник те га некако наравна да стоји, а у руке му уклепа штрикове од звона, па га тако остави.
Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако оситно камење, и из мрака нешто повиче: — Ко овога камења понесе кајаће се, а ко не понесе кајаће се!
Јазавац и лисица употребише сву своју вјештину да се наједу а да се не ухвате у гвожђа, али се некако лисица ухвати. — Шта ћу, мој јазо? — запитаће лисица. Јазавац ће јој рећи: — Добро!
Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се све просо проспе у море. Кад пријеђем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда
А онај цар нареди своје људе те је ноћу ископају и донесу њему, и он јој опет некако поврати живот, и узевши је за жену стане с њоме живљети.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Али нећу крити У страној земљи изгнаник сташно је бити. Оставих, дакле, свој кућни праг И отаџбину: најљуће ране. Некако пренех свој живот наг И наду на зору да опет сване.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Ово дело је некако пробудило моју слабу вољу и почео сам да вежбам самосавлађивање. У почетку се моја решеност топила као априлски снег,
Нужда ме је натерала, па сам некако прибавио комадић неке гвоздене жице, помоћу два камена зашиљио сам врх на једном крају, савио жицу у одговарајући
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Онако како га и гуслар описује, Краљевић Марко је истински борац за права и правду. Некако у то време се био завршио грађански рат у Америци и кад год би Баба Батикин поменуо име Линколново, наметала се мисао
На интервенцију Словенца Коса и проте Живковића некако се ствар изгладила и мени је дозвољено да и даље останем у Панчеву.
класе од Беча до Прага и сместа сам се одлучио да окушам своју срећу у земљи Франклина и Линколна, чим уштедим или некако на други начин сакупим довољно новаца за пут од Прага до Њујорка.
Сваки од ових призора, чинило ми се, покретао је нову бујицу суза. На крају сам се некако смирио и престао плакати. Чинило ми се као да чујем како мајка говори сестри: ”Нека га бог благослови за ово лепо и
Изгледало је да се све лагано креће, као неко коме су одбројани дани. Будимпешта ми је изгледала некако мала, а ланчани мост, због кога ми је застао дах када сам га први пут угледао пре једанаест година, сада ми је
Рекао сам му да никад нисам много знао о Мађарској, али да ми и Будимпешта и њен чувени мост изгледају мали и некако кржљави, вероватно зато што сам их поредио са великим објектима у Њујорку.
Изгледало је да се све лагано креће, као неко коме су одбројани дани. Будимпешта ми је изгледала некако мала, а ланчани мост, због кога ми је застао дах када сам га први пут угледао пре једанаест година, сада ми је
Рекао сам му да никад нисам много знао о Мађарској, али да ми и Будимпешта и њен чувени мост изгледају мали и некако кржљави, вероватно зато што сам их поредио са великим објектима у Њујорку.
Обичном посматрачу преподневни живот је овде изгледао некако озбиљно, тмурно. Сваки је носио црну капу и одећу, и сваки се бавио очигледно сличним циљевима - трагањем за изворима
Његов национални понос био је, очигледно, повређен. Дубоко сам зажалио због тога. Тешком муком успео сам да то некако загладим.
нисам имао ништа до парче папира за узврат за све муке које ме је, поред тога, материјално скоро уништило. Некако у то време новине су објавиле да је млади италијански студент по имену Маркони, експериментишући са Херцовим таласима,
Ћипико, Иво - Приповетке
Залуду, фали нешто, ако ће и мало. Свеједно се смири: мислила је да ће се и с тим лако превести. Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући?
Ваде крух из торбе, крмадају га, но некако им се не прима залогајем у устима; звијерају уоколо, а поглед им и нехотице пада на скитача Митра, који наоко нехајно
Довео га господару неки окошчасти Црногорац; сјећа се, то је било некако пред Божић. Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао
Момче је било босо. У издераној гуњини и црно— горској капи на глави. Било је као поплашено: некако немионо и убојито погледа испод себе. Господар одреди да чува стоку поврх града, по висовима и главицама.
Кад се повратио рече јој: — Ти ћеш да идеш.. . елате! — и хтједе да се к стоци поврати. Али дјевојци некако се не да заћи у низбрдицу; стоји на мјесту и вели му умилно: — Чекај! Па тако стоје неко вријеме.
— Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам... — Сам сам... а опет дошао бих, близу смо. Но некако теби није мило... . —За послом сам..... Уто с мора духне јачи удар вјетра и боље затресе жбуновима око њих.
Тешко је по суву ходао и био је некако замишљен. Увијек, кад би брод у заклоницу сврнуо, она би се с њим састала. Искрцао би се на крај да узме врч воде, и с
Познаници и пријатељи, јављајући им се, некако се чудно осмехују. Пред црквом, иза голога дрвета заклоњен, блене у њих познати сеоски блека што је већ давно изгубио
прозор у залазак сунца и на морску пучину ускога затона, у чијем се мору љуљушкају бродице и огледају сеоске куће, некако умекша се и науми да подучи ону двојицу у коју сврху црква ставља кипове на отар и поштује их.
му на памет закон, да неко мора да се и за то брине, мора да се кривац казни, а он осећа да се њој не може осветити: некако тукао би је и миловао, а то не ваља. Осећа да нема снаге, зато треба их тужити суду. Никако друкчије но „по закону”.
Он је замамио.... Да замамио! „Али“, помисли, „белај би га знао, не би ни мени туђа жена била на одмет... Некако свима нама слађа је туђа.. .
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У стиху се непрекидно осећа онај „основни тон“, изабрани, некако унапред дати облик, који је садржан и утеловљен у раслојавању језичких јединица (од фонеме до интонације, од
и како ваља чита Мишићева антологија, онда се може осетити како при самоме крају српско једновековно поетско наслеђе некако, рекло би се, неочекивано, а у ствари доста природно и бар једним делом прима у се песме као што су Попине и
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
САВКА: Па јест! ЖИВКА: Оно, и други се бакћу и, што кажу, ломе се политиком, али, опет некако, гледају и себе. Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме.
Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако.
ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио? ПЕРА: Управо долазио је одјутрос, али је некако одмах отишао, чим је чуо да је влада дала оставку. ЧЕДА: Па онда значи да он зна! ПЕРА: Зна извесно!
ДАРА: Њему? ЖИВКА: Па дабоме... нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје... ДАРА: Мени је добар, а вама се и не мора допадати. Кад сам ја задовољна, шта ви имате ту?
ЖИВКА: Пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш. ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као... ЖИВКА (унесе му се у лице): Као шта?
Е, то није истина! ПЕРА: Па не кажем мора, има их дабоме и са малом платом па се опет некако спомогну. ЖИВКА: Како се спомогну? ПЕРА: Боже мој, шта знам ја, ја нисам никад био та кав, ал' знам за друге...
” Али он, ето, оде на робију. – Па онда полагали смо велике наде и на Христину тетка-Дацину. Била је лепа и некако рођена за велику госпођу. И лепо је учила школе, али – помете се некако.
Била је лепа и некако рођена за велику госпођу. И лепо је учила школе, али – помете се некако. Девети јој месец пао баш у време кад је требала да полаже матуру.
Та како казнити, нећу га казнити, него ћу га испребијати, али је мени главно да се некако заташка ствар код енглеског конзула, да се он не љути.
ПАНТА: Е, Живка, да знаш, нико ти се није тако обрадовао срећи као ја. ЈАКОВ: Ја сам, Живка, долазио, али била си некако заузета. СОЈА (љубећи се): Слатка моја Живкице, бога ми сам увек тебе највише волела од целе фамилије.
” ЖИВКА: А ти, теча-Панто, нисам те давно видела, како, како си ти? ПАНТА: Па како да ти кажем, Живка, не ваља; све некако наопако. Него велим, сад ако ми мало сване док си ти на власти. Рачунам, знаш, збринућеш своје и подржати.
Ђаво ће га знати каква ми је та судбина: на парче сам се школовао, на парче трговао, на парче био чиновник. Све тако некако – ништа ми не иде од руке. А опет, знаш, тешим се одувек, кажем сам себи: „Чекај Јакове, мора једном доћи и твој дан”.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
слика о томе како се ноћ „спусти, притисну све њих, целу ионако сниску, дугачку кућу, која сад дође - не прљава, већ некако пространа, мокра и хладна“.
А када је газда Марко изашао из Софкиног видокруга, одмах постаје „он, гост”. Само што тај „гост” некако чудно и такође, са своје стране, узнемирено и из потаје гледа на кућу, при чему се она именује карактеристичном
П. ) ка чаршији и ка газдиној кући, док њему, приметивши како се већ приближава кући, би некако неугодно. Зато се као исправи у седлу, одупре о узенгије”.
шуштећи у својим мантијама),125 и отуда њено унутарње распињање, приказано као мучан напор да за време црквеног обреда некако задржи младожењину дечју руку.
после овога, он нечега ослобађао, скидао са себе нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није
Међутим: „Али та чистоћа, мирноћа била је некако као устајала, загушљива. А осећала се свуда. У кући, по собама, у кујни, као и испред куће и око целе куће”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Домаћице им спремају саборске цицваре, а они пију као немани. Крупно зборе као да се дозивљу с брда на брдо и све некако певајући. А не знаду ти за страх, као да нису раја. Њихов Поп-Добрињац им је и владика и патрика.
Средину заравни заузели Колашинци. И око њих су дрвљаници од пушака. Осећају се да су на дому и некако би хтели да су боли од свих. Но узалуд.
Управо као поручен за строга буљугбашу и, у исто време, за отмена царска измећара. Соко. Али наступа кроз светину некако поткошено, без снаге и воле.
“... Међутим, родни праг био је јачи од нове заповести. Снага му се ончас некако у камен претворила, а уста завезала као од највеће страве.
Заиста Мустава и нико његов! — Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски. — Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! — крикну она поново и подиже пут њега ожег.
— Нећу да их оставим. Но гледај!... Здрав си и помози Боже!... Окрени, Господе, наопослено!.. Здрав си! — некако весело и преображено искапи Богдана чашу, одмах је нали и нагна човека да је испије. — Тако, жено! — А да, богме!...
Каљав и тучен целога дана новембарским невременом, стојаше у мраку пред ограђеном кулом Хаџића у Црколезу поп Буњак, некако равнодушно очекујући да му се после велике лупњаве и вике отворе, досле вазда гостољубиве, арнаутске вратнице.
Зато је окренуо десно подгорином ка Црколезу својем побратиму Хаџићу да му овај некако помогне да се дохвати Жљебова и дође до наше војске. Но, ето, и овде некако чудо. Дрежде озебли и уморни.
Но, ето, и овде некако чудо. Дрежде озебли и уморни. лупају и вичу. а нико се не одзивље. Изгледа да је тако суђено. Није шала кад се царства
У НЕБРАНОМ ГРОЖЂУ По својем сасвим изненадном повратку из Анадола, Селим Друштина тихо н некако снуждено сеђаше на прости– рачу поред оџака у одаји новице Прележанина.
Њега је притискао Енглез и сваки ђаво из Европе и опоганио, а Турска је онамо преко мора. Тамо ће се некако скрасити. Пошао и затражио да га настане око Ески-шехера. Слушао је од хоџа да је то древно и свето место турско.
Његово лице смерно, израз доста мекан, у очима некако спласнуо онај његов познати једак осмејак. У рукама му дуге ћилибарске бројанице као да је прегао да постане подвижник.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао. Еј, Фемо, Фемо! А ко ти је то до тебе, откуда је та опет?
Краков, Станислав - КРИЛА
Сви ћуте, само што оружје звечи. Колона одједном стаде. Уморни су војници, али би ипак радије напред, јер је овако некако неугодно, тешко. Куршуми су све чешћи.. Опет јаукну неко. Само да се већ једном дође. А зато сад стоје овде?
Петровић, Растко - АФРИКА
Врло лепих ликова. Не скачу као ми право у воду, но, извивши се некако док су у ваздуху, у страну, као риба која би се избацила из чамца.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
може повољно решити; човек це наједанпут осети зближен са свима личностима које га окружавају, одношаји одмах постану некако ближи, искренији, изгуби се она свакидања укочена уздржљивост и етикеција, а наступи нека срдачност: с човеком, с
— О, брате!... Некако бих ја опет волео да се ти вратиш. Црногорац се љутну. — А што, господине, да це вратим баш ја?
Одмах затим чу се да је министарство дало оставку. Тада некако и ви у Крагујевцу поново покретосте »Ослобођење«, баш чини ми се у почетку августа. — Да, 10 августа. — Тако ће бити.
А некако је y природи човековој да тешко усваја оне идеје које се окрећу против његовог отменог друштвеног положаја, против преи
Ето та особина човекова (која се налази и код последњега зликовца, да увек некако тражи измирења и склада са собом самим т.ј.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Лежимо згрчени, занемели, али најежени и нарогушени, спремни да и на небеса ударимо. Некако пред подне обрати ми се телефониста: — Господине потпоручниче, да чујете. Разговара наш командант са неким.
Онда се обратила тихо Пери: — Ах, што је досадно говорити са глувим људима. Једва су се некако објаснили. Али Пера је морао два дана да бежи од поручника, јер му је овај стално претио.
— Ама тај би запамтио док је жив — говорио је пуковник, али је и даље, некако с неповерењем, гледао Перу „Ђеврека“. Тога дана баш објављено је да ће једна руска пешачка бригада проћи кроз Водену.
— „Сами себе и друг друга“... Слушај, да ми право кажеш: шта би радио оној црнки, да ти некако падне шака? — пита Перу „Ђеврека“ и погледа га искоса поднадулим очима. — Оној?...
Од неког лудог страха притрчао сам Груји. — Ваљда нас не виде, неће, неће — вели Груја, али некако сумњиво, бојажљиво. — Ипак, да потрчимо.
Иако је командир давао утисак душевнога човека, говорио је о смрти свога друга некако хладно, као и да није реч о живу човеку, с ким је јео и пио, а који је сада мртав.
Војници су већ навикли. Хране имају у изобиљу и људи би живели ипак некако угодно, да нема онога мерзера који по цео дан „кљуца“, као да неко длетом бије у главу. Дан је био свеж и сунчан.
Седим синоћ у Турман-Махали и размишљам. Од почетка до краја терали су ме неки малери. Ама, што сам год покушао да се некако и ја мало извучем, није успело. А некоме то иде од руке, и као од шале.
Али шта сам могао да радим... Једва су се некако сакупили и кретосмо. Али нисмо одмакли далеко, ауто наједном стаде, војници полетеше главачке из аутомобила и
Полако, доћи ће ред и на женске. — А-ха!... То, то! На Крфу су сви некако били брижни. Чуо сам одмах да је немачки сумарен торпиљирао скоро један брод, који је пловио за Италију, а на њему су
Али бре, брате слатки, замисли: море, пучина, торпедо, ајкуле... А ја пливам као секира. Овде може човек некако и да се заклони... Врдаш лево, десно. А док туче, ти се не помаљаш.
А када сам се сада нашао обучен, чист, осетио сам наједном и неко духовно преображење, био сам некако... морално издигнут, и вратила ми се вера у самог себе.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
На тај начин је читава предбранковска поезија некако грубо, скоро презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било;
према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија није, јер неизбежно не може ни бити, без његовог некако прећутаног присуства.
али због његове исецкане повремености недовољно израженог и неиживљеног, као понорница ћудљивог, а уза све још и као некако стидљивог подражавања народној песми, — колико у важној околности да се сва наша поезија тога времена — са изузетним
јасно је било да такви песници, у процепу између свога аустријскога династијаштва и у њих додуше дубоко усађене, али некако платонски апстрактне и према живим проблемима раскомаданог народа све недораслије вере у Српство нису могли примити на
Наталожило се, прво око осећања и мисли изречених у тим старим текстовима, па онда некако и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може —, много од оних поетичних присећања која су, сама
Али ето како ипак, одједном, све у њој пође некако наопако, и биће да клизне у комику на изненађење и самога писца као да се песмица руга, што свакако није желела.
Још увек некако на самоме прагу књижевности а ретко је се кад сасвим озбиљно домашивши, стоји такозвана грађанска лирика српска XВИИИ
Но при ручку се срећно некако до ње дотурам, И прекинуту жицу наставим лепо опет. Пуно срце никад не тражи речи, ове се Реком лију, кад груд
У тој књижици, у којој је штампана ова једина песма уза сваку од седам строфа има са леве стране у некако барокно каприциозном и компликованом, особито наглашеном поретку од горе надоле постранце положеним словима изложен
” Из тога би излазило да је култ Стражилова у Карловцима почео баш некако у доба Бранкова доласка онамо. — У вези са Суботићевим песмама уопште већ је Седмица 1858, 279б, писала: „Многе његове
У сваком скоро веселом друштву чути је и њу.” То је било несумњиво тачно, јер ју је некако баш у то доба цитирао као веома познату и Змај, у алузији на савремене политичке прилике (в. Стармали од 10.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Неки чојек, дијете ли? И имена ми кажева, ма некако смијешно, те га не утубих — доније ти књигу из Мљетаках... ЈЕЛИСАВЕТА: Књигу из Млетака?... Из Венеције?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.
Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе. — Реља, Реља, не приличи ти ово руво више!
Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо.
Ни оне старе пјесне, ни оније' људи, ни оног весеља и шенлука, ни оног старинског јунаштва... Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô!
Е, 'ајдеде, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли — не знам сад право — неђеље... Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају...
Нит ми требају какве справе, ни каурске лумере. Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио...
Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише. Ми се вратисмо, а Симеун некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу: Већ је крвца из земље проврела, земан дошô, ваља војевати.
Чекај, лопове један, што се толико отимаш и копрцаш! Још сам ја снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни
Тако јој је име и тако је, чини ми се, и 'вође у суду записато. Судац (смије се): У тебе, Давиде, све то некако запетљано. Како се то зове њивица: Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска? Како то? Давид: Е, лако, господини моји.
Прескочи ти преко плота и ограде куд занесе! Сатра ми сваке године љетину. Дочу то некако славни суд. Ето ти једног дана оног шикуције што купи мирију и порез: „Давиде, вели, дочуо суд да те снашла биједа, па
Почне и' она моја крезуба бабетина мусти, а пошљедња ногом у кабô, па пролије варенику. Дочу јопе' некако царевина. Ето ти шикуције: „Помози Вог, Давиде! Здраво, мирно?“ „Добро, 'вала Богу, како си ти?
Немој мислити да не знам! Судац: Ама, ето, Давиде, да речемо да има закон и за јазавце, опет је то некако незгодно. Бистар си и паметан човјек, промисли се...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Ниједну реч не разумем. 'Ајд' ово „династија” и ово „трт, трт, трт”, кад се веже, рецимо, могло би се још некако и разумети. То би могло значити, на пример: „Улите у народ страхопоштовање према династији!
Морам бити овде. Него, господине Жико, кад би ти могао некако да се раздремаш? Ово је тренутак кад држава тражи од нас да сви будемо будни. ЖИКА: Па ја бих могао... само...
Ал', брате, не личи ми некако: апотекарски помоћник па револуционар. Баш ми некако не личи! (Ђоки.) Па добро, 'ајде нека си апотекарски помоћник ал'
Ал', брате, не личи ми некако: апотекарски помоћник па револуционар. Баш ми некако не личи! (Ђоки.) Па добро, 'ајде нека си апотекарски помоћник ал' ти признајеш да си носио антидинастичке списе?
Не кажем да би та олакшавна околност помогла да те не вежу за колац, ал', опет, одужујеш се некако својој савести. И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: „Гинем, ал' имам једну олакшавајућу
Напоље! (Бије пандуре ногом у задњицу и избацује их тако. Овом приликом и један од грађана, Спаса, нађе се ту некако, те и он излете ударен ногом.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Као после ручка, па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази
већ је баба била, истина увек онако забринута, са попречном пругом преко набрана чела и скупљених, стиснутих уста, али некако друкчија, мекша.
И када, као увек, већ пита за пазар, она околишећи, снебивајући се пита. — Па, има штогод пазара, синко? И то тако некако болно, плашљиво, да Младен, чисто сажаљевајући је, да би је као охрабрио, брзо би почео да јој ређа шта је продао,
И притискиван тиме, како ће да то одржи, очува, као да се под тиме савијао, кочио, очвршћавао, те изгледао чудан, некако увучен у себе.
Само је сада овај нови еспап, што га је Младен донео, некако као одозго и чисто је дошао бељи, а онај старији, очев, доле, као нека подлога, тавни се, тежак, суров.
— На, пини, расхлади се! — вели му баба некако мило као благодарна за тај његов рад. И после, увече, опет оно код куће вечерање, седење, разговарање, спавање.
А хладовина све јача. Осећа се како земља некако свеже, мокро одише. До њега седи баба му у чистој кошуљи, са прекрштеним рукама у крилу и навученом бошчом чак до
у ново, чохано одело, с кључевима у рукама, гледајући како наступа све више хладовина, свежина, сунце све више пада и некако раздрагано јасно, свеже трепери по улици, поврх кућа, башта, зеленила, и он сам осећа како се заиста све заборавља.
не само између њих и Јованкине куће, као и између свекрове, што се не прекинули, охладнели односи, већ све више, некако усрднији постајали. Нарочито баба.
Очи, лице било је некако чудно, израз био је некако уморан, кошчат. Она никад није то могла да поднесе. Кад год би дошла, увек би задрхтала.
Очи, лице било је некако чудно, израз био је некако уморан, кошчат. Она никад није то могла да поднесе. Кад год би дошла, увек би задрхтала.
Осећа мирис у ваздуху околних башти, јоргована, брезе. Осети како му срце почне да се греје, пева. Он, смешећи се некако болно, слуша како му срце пева, греје и...
Ћипико, Иво - Пауци
Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с
Још би то прегорио некако, али како да се ливада подијели? Никин дио с његовим је у једном комаду срце земље м заједничка им је уређена јаруга,
Али, Раде, не спомињи ми га! .... —А што? —Не могу да га већ видим жива! ... А прије, како—тако, некако се била на њ навадила... Али откада оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи!
планину, гази истим путем и безмало срета у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море, осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа.
Гдјекад, кад је згода, загрије се и замијени је са женом; оно дође некако... па је тога часа слађа од ичега на свијету; гдјекад пак, чисто обе жене су му у вољи, те му је тешко лучити једну од
Из тих засјенутих увала к'о да слушаше умилне гласове и меланхоличне звукове, што некако брује, к'о пропратница сунцу које тоне у дубину жива мора.
Иво посматра Маријино лице. У мјесечевој свјетлости бљедикаво је, без изразитих црта, некако слетно и замишљено. Онамо, из горње стране села, допираше до њих разуздан хихог и нагањање млађарије.
И пођоше задовољни и весели што им је једна брига мање на глави. Иво часом гледаше за њима и некако замишљен обрну се к жупнику: — Како се они прилагођују, — рече с увјерењем, — а једнако рђаво им је!
— одговори Марија одлучно. У тај час он осјети како му у душу силази силни млаз жалости и некако као да га је свега ватра обрвала. Погледа јој у очи да сазна сву истину, но оне блуде загонетно по широкој пучини...
Он се окрену да их поздрави и скоро му се нададе да заплаче, но у час кад их угледа, жалост му се некако умали. На њиховом обличју не опази никакове бриге ни узбуђења.
Иво постави свијећу на сто, приђе к прозору и гледаше у свјетло, оближњих кућа. Младићу бијаше у души некако празно; бесвјесно је дуго тако стајао, ослушкујући гласно молење.
У неколицине бијаше се згрнуло све благо. И они држаху у својим рукама власт и живот осталих. Још некако прометао се погдјекоји мањи посједник, док други понизно пригибаху и снагу и рад и сами живот под незаситљиве интересе
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Затим сам почео да радим на преписивању јеванђеља за моравичког епископа Евсавија. Понекад ми се учини да би он некако и прешао преко моје писмености да сам ја изгледом био достојан тога умећа.
Ипак некако издржасмо. Дуну југ. Снегови се почеше топити. Набујали потоци су рикали и ровали обале. Навукоше свакојаки шљам и
Име је дакле првобитно садржавало у себи погрдно значење, али без оног н звучало је некако присно, скоро нежно. Била је то нека врста излива љубави.
Накотиле се змије које бауљају по трсци или се сунчају на посивелим говеђим лобањама. Све је дошло некако пепељасто, и небо и предели, само су се обронци Вратимља над долином опасали свежим зеленилом и расцветалим јабукама.
Сви су они били некако женскасти или, што још горе, испијени, мршави, као лешеви исушени. Прохоров Христ је био нешто друго, нешто потпуно од
Они су радили своје некако одвећ комотно, чак понижавајуће комотно, као да ми не постојимо овде у Кули. Секли су у подножју брда танке дуге
модрице и отеклине нису тако уверљиве, чак и при светлости припаљеног жишка који по зиду баца сабласне сенке оне су некако бледе и ситне. Требало би да буду друкчије, као распадајући чиреви, гнојне и крваве, да нечастиви има куда да изађе.
Труди се и он, удешава да му говор буде свечан и достојанствен, али све то испада некако намештено и шупље, једнолично као црквено појање.
што их је Лауш тако грубо послао натраг, што је њихова поворка изашла из Куле без свечаног испраћаја и што је све то некако јадно испало. Они су веома осетљиви.
Иконостас се љуљао, шкрипао и чинило се да ће се срушити. Уместо да се сви баце на врата, не би ли их некако затворили, многи клекоше на под и почеше да се моле.
Неспокојни, мрзовољни људи обилазили су око згаришта, непрестано нешто мрмљали и шапутали, покрети су им били некако сапети и ситни, бојажљивост и зебња још су више испошћавали ону чемерну спеченост себарских лица.
Послали су кљастог Артемија. Говорило се да је тај исто тако вешт перу као и прогнани Димитрије. Некако безвољан и дремљив слушао је Лауша док му је говорио шта да напише у писму.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
причô: да је, врло давно, Живео Сâли, паша од Зворника; Несрећну рају мучио је јавно, Те доби име „српскога крвника“. Некако он се загледа у граду У лепу Јелку, у невино дете; Заиште, дакле, да је њему даду; А већ делије почеле да прете Пуцају
Од села лавеж се чује. Изретка промичу луди, И све се лагано креће, живот се светао буди. 3вездана, некако тромо, гледаше на исток тавни, На осенчену реку и тихе, далеке рâвни.
Обоје осташе сами, И њега подузе језа у овој угодној тами, Језа некако слатка. Очаран, без једног гласа, Он чисто гуташе оком облине њенога стаса.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Двојица од његових слушалаца зауставише се пред Галилејевом слушаоницом, старији погледа некако презриво на гомилу која је ту чекала, па рече своме другу ситним, шиштавим гласом: „У овој се продаваоници крчми
Мало је требало па да ти микропски кепеци нису били јачи од тебе. Овако некако мисли сваки болесник. Онда се тек присети да путања којом безбрижно корача, - па ма како се вијугала, ма како лепо
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И што си ми синоћ онакву воду спремила за купање? Није била толико врела, колико некако чудна. Да ниси у њу какве мирисе, траве метала? СТАНА (тајанствено, задовољно): Нисам де, нисам...
Али он се једнако снебива. »Ама, бојим се«, вели, »да ја, као туђа вера, па да ви после, некако рђаво не узмете а нарочито ти, дедо, да не замериш?
СТАНА Па знаш, Сарош. ТАШАНА (радосно): Е, је л’ се истрезнио? СТАНА Море изгледа да није ни био пијан. Сав се некако изгубио, помео. ТАШАНА Добро, нека дође. Само да ми опет којешта не говори. СТАНА Море како! Кука и моли...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мали Костица био је још и некако скресан: брада му скресана да је скоро и нема, рамена му скресана као да је риба требао бити.
А бабица записа, код власти, нечувену ствар: да мисли да је дете мушко. Сва три душмана малог Костице одоше некако убрзо на други свет; прихватише тада дете млади пушкари, и дадоше му кревет у великој фијоци за капсле.
у маказе, прстиће леве руке скупи као плајваз и учини њима у ваздуху неколико потеза као да црта, и онда, одлучно, и некако елегантно, рину маказе у материју. Колико што блеснуше, без једног шкрипа испадоше маказе из платна.
Тачно је осетио мајстор Коста моћ шора, и да не може ни од даље од шора. Не само да је у њему остао, него је, некако кад му би четрдесет година, у том шору и кућу купио.
Боји се старости. Да ли да се жени? Нуде му и девојке, и удовице, с децом и без деце, али се он некако окреће и од онога што му је пар, и од онога што би требало да му ласка.
Није лепа, али некако сва чиста. Ристана се звала. Газда Спаса кожар, велика лажиторба у разговору, али тачан кад што обећа, и милостив
здравље Ристанино, смерност, неки сладак глас, и нарочито осмејак, који, уосталом као код свих што од туђина стрепе, некако дуго остаје на лицу. Стаде мајстор Коста мислити баш оно што газда Спаса није мислио. Позва Ристану у башту.
Жуто лишће је још украс; топло је; цвећа пуно по свима лејама. И то наше домаће цвеће је увек некако слатких боја. Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно.
” Истина је било и то да су деца доста галаме и несташлука изводила. Некако је нечега на претек било у свакоме од њих. Срећко једном руком врти точак на бунару.
А мајстор Коста брани децу и своје уживање: „Нека их, није ово саборна црква?” Мајстор Коста се у последње време некако све више и више у сликама изражавао. Мало срећа, мало читаоница, човеку се машта потхранила.
кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.”Лепо каже онај у допису: Цар спава, новаца нема, а народ се буни.
Напослетку уђе у собицу, и пре но што ће лећи, окваси очи богојављенском водицом. То му је Ристана оставила некако у аманет. Болесна од водене болести, сирота жена је једнако фантазирала о лековитим снагама воде.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од седам дана, ја сам се још могао родити као богатога
Сматрајући то задоцњење као једну тежу трагедију у своме животу, ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли се некако накнадити тај губитак од седам дана који ми је нанело
ја сам се увек и доцније распитивао може ли се некако од судбине добити сатисфакција, другим речима: може ли се некако накнадити тај губитак од седам дана који ми је нанело задоцњење. — Може, канфором! — тешио ме је мој кућни лекар.
Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код своје куће.
за овај чин везују испунила су ми се одиста у животу; отада па све до данас, за коју год се пару ја машим, измакне ми некако. То доба кад човек прохода па све до првих панталона изгледа да је најинтересантније у човечјем животу.
— Па онда и фризура; зар не налазите да је протагонисткиња имала у другом чину сувише сређену, зализану, некако домаћичку фризуру?
Личила је некако на странкињу, из боље породице, распуштеницу каквога директора банке, који је ухватио на делу и одјурио из куће.
Мени се нису никако свиђале њене светле очи, а још мање онај њен порцулански осмех. Некако се и сувише осећало да је тај девојачки осмех направљен у фабрици.
Сукња се некако преплиће, увија, затеже и смета одлучноме кораку, док у панталонама човек слободно и несметано корача у живот.
Панталоне су некако и моралније, не зато што су закопчане, већ што је човек у њима обучен па стојао на ногама или на глави.
Па онда, панталоне су и издржљивије, отпорније, не зато што би сукња била израз попустљивости, већ зато што она човека некако разнежи и омекша. За то има чак и историјских доказа. Сви класични народи који су носили сукње пропали су и изумрли.
Све то некако давало му је довољно квали фикација за министра полиције и сви смо сматрали да смо њиме учинили срећан избор личности
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Па да... ништа нам друго није ни остало. Скрпили су некако два пука пешадије. Наређено је да артиљеријска припрема буде изненадна, брза али кратка.
Измучени су, тешко дишу и намрштено гледају преда се. Сутон се некако наједном спусти. Сада нам се чини да снег још јаче шкрипи под нашим ногама. Промакосмо поред неких тамних прилика.
Кажу, пао је и сломио ногу. Носе га до првога села, где ће га оставити. Некако зарана стигосмо у једно село. Војници се разместили по шупама, а ми одабрасмо неке црногорске куће.
Тешко му је одбити, а још теже сести, те би зато хтео да иде. Да бих га некако извукао из незгодног положаја, ја затражих једну столицу. — Не, брате, мој, овако народскије.
Били смо спремни рано изјутра, али смо кренули тек некако око подне. Пред нама је нека велика сметња, око које се они напред задржавају.
Док су се казани пушили, војници су уређивали бивак. Од подераних, старих шаторских крила подигоше некако шаторе који су личили на черге. Из оближњег села донеше сламу за простирку.
Љигава и тешка измаглица провлачила се нечујно између маслина и некако непријатно јежила се од студени само једна страна тела.
Онда се опет вратио код својих Енглеза и објаснио им некако да је он сиромах човек, да нема ни пребијене паре и да је морао... — Душа ни иска!
— А тата? — Отишао у рат — одговори расејано. Онда наједном постави питање: - А зашто овај нема пушку? Објасних му некако да њему пушка не треба, јер он има аутомобил... — А шта је то?
Агаве вечито укочене и троме. И међу њима стражар из неког шумадијског села. — Лепа је ово земља, али некако једнолика и тужна... Навикло је наше око на разноврсност, а ово стално зеленило замара. — А и људи су некако чудни...
Навикло је наше око на разноврсност, а ово стално зеленило замара. — А и људи су некако чудни... Иако је природа раскошна, свет је убог. Задовољава се са дветри маслинке и печеном рибицом.
Али на овој врућини прилепио им се ранац за леђа, као зажарена црепуља. Од замора и несносне топлоте свима се лице некако отегло, а очи постале избечене, као у риба избачених на врео песак. Пешаци већ лакше иду.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Али пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно - па ма шта се на свету догодило - мора наићи
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син.
Заморио се Ведран, растужио. Чак и у сну, чини му се, изворе чисти, никако да очисти, туго црна! Једва се некако сети мрава. — Дођите, браћо!
Као стаклено звоно тишина је поклапала Царство. Већ је и Цар некако мутно осетио да нешто није у реду, па за доручком упита свог Првог Доглавника: — Шта је овим људима, за име света?
— Ево ти је! — спусти Софроније златну лубеницу крај пријатељевих ногу И звизну некако тихо и умилно један, па други пут, а из воде која се тамнила у дубини, као беличасте рибе пљескавице, почеше да искачу
Брата и сестре — нема. Да има сестру, сестрица би му свој златни појас дала. Помоћу њега он би се спустио низ кулу. Некако би дошао до принцезе. Како је страшна камена шума, кад ка њој погледаш из своје куле ка теби понори зевну.
Али, дечак је оклевао да се попне на њега: брод му је некако превише личио на његову рибу из стакленке. Био је исто тако сребрнаст, исто блистав. — Пењи се, капетане! Пењи!
Звездама од разочарења стаде дах. Једва се некако мудрица Даница сети: позваће Небеског Стрелца да пресуди! У своје првенство Даница није сумњала.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако ухватио Вуча џенерал“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Све то посакриваше иза једне живице у дну баште, тамо гдје нико није залазио. Увече се опрезни Мачак једва некако извуче неопазице из куће и пође на друм да сачека Стричев повратак из млина.
Пипајући, спотичући се и звечећи товаром, једва некако догураше до логора Тепсије и ту растоварише Сивца. — Ти се сад враћај кући, а ја остадох да овде спавам — рече Стриц
— Хајде, бојс (момче) силази одозго, нећемо се више ругати — зовну Ник Ћулибрк. Луњу некако вратише натраг. Брисала је малу, малецну сузицу у углу ока и, још увијек кришом, гледала Стрица који се правио да је
Она им сад, послије чудног ћутљивог језера, дође некако позната и безопасна, па почеше разговарати много слободније и гласније.
Везаше кују и један за другим попеше се на дрво. Горе, у густој хладовитој крошњи букве, било им је некако много љепше него на земљи. Били су као у неком зачараном лиснатом царству.
— Лазаре, дај-дер ту кубуру. — Богами је мене отац јутрос некако чудно гледао — забринуто рече Ђоко Потрк. — Све ме мјери испод ока, па некако укриво, па нахеро, па се смјешка, па брк
— Богами је мене отац јутрос некако чудно гледао — забринуто рече Ђоко Потрк. — Све ме мјери испод ока, па некако укриво, па нахеро, па се смјешка, па брк чупка. — Шуљају се они са свих страна — шапатом рече Луња.
Држећи се за њ, некако би се, вјероватно, и доспјело до онога спасоноснога шумарка. — Да опробамо? — упита Јованче. — Хајдемо — кратко се
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Чисту и непресахлу воду указује јој, јерно свети дух по свему некако ватри и води наликује. На то жена заустави се на беседу и не оде од њега. Слуша свесрдо нашто ће изаћи беседа му.
Паке за свод црковни и за коло што је на сред цркве, не би му некако за то справе што би ваљало томе камење, те се застара и светац се зато не облени него му се у сну јави и рече му да
И јепископ по указу оде тамо у кораб и с оним се господаром саста, те гледа по корабу камење, ал’ му се некако ништа за његову потребу онде не свиде, и пак смутан оде натраг.
Зашто ни сад некако не свиди ми се со том паством поглаварити ил' му стаду, човечаским душама, настајавати. Доста је тамо таквих, којино
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
познатог и под именом чапкун-Мане или Манча, који је — иако ова приповетка не носи његово име као наслов — ипак некако главни јунак ове приповетке.
Прозори с улица им нису одвраћали пажњу породице на свет што пролази. И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој; далеко од града и вреве и тишме градске, и он ужива у оној пријатној тишини кућевној.
Но, уосталом, све то избегавање њу је мало бунило, а онима је мало помогло. јер Дока је увек умела некако лако и вешто да намирише где је добро друштво, било по каквом мирису од пржене кафе, или по звуку од цврчања на
Лепо се ухватио и он у оро и води оро. И, зачудо, па некако баш и изгледа на коловођу! Или се то, можда, само очи навикле, па изгледа тако!...
Овој су мађије!... Куче куде је водило оро?“ па наби фес на очи и наже кроз свет да бежи. Али некако не може. Тешко корача — смета му нешто; као да гаца кроз дубоку воду и да хоће уз воду — тако тешко одмиче, а све
Дугом практиком на томболама извежбао се и знао је из искуства да су цифре увек некако сувопарне, па је умео то викање цифара својим хумором и зачинити.
). Спазиле су само то да су домаћи сви некако сметени, расејани и забринути — и тада им је све јасно, јасно као дан било... А тако је некако баш и било.
А тако је некако баш и било. У кући Замфировој доиста је било нешто тужно, нешто све расејано, неки умор и тишина целога тога дана, све
објаснио неки господин Милисав Јекономија, који се потписивао „овдешњи“, а називали га Јекономијом јер то му је била некако струка, најмилија тема за разговор, о којој је најрадије у кафани, за столом, с разумевањем разговарао.
и винограде, а господин начелник, јопета, није с раскида за какав добар крканлук па још кад је и муфталук, — па се то некако сложи, ујдурише му се то некако... Врана врани очи не вади... Тешко сиротињи!
јопета, није с раскида за какав добар крканлук па још кад је и муфталук, — па се то некако сложи, ујдурише му се то некако... Врана врани очи не вади... Тешко сиротињи!
јест дерт — жалост, бол довлет — богатство дор — тек дробан — ситан дрт — матор дуздисати — уредити ђене-ђене — некако ђулијак — мирис ружа еглен — разговор екимин — лекар ели — или ешек — магарац жмити — поспано гледати зајац —