Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Мишан, прекрштених ногу, а под снажним мишицама Крцуновим, не могаше копорнути. „Нека, љуђи, некате! Прекините, па да заложимо што!“ рече Оташ, понајстари међу њима, висок, коштуњав човјек.
“ „Ха да вражије силе!“ умјеша се неки. „Богами, ако момче на душу макне да је све тако било, е...“ „Некате љуђи, не прекидајте!“ викну ђакон. Наста опет тишина. „Даље — шта би?“ рече Владика строго.
Ти си медик, ти знаш то!“ „Да се кладимо е не зна! Откуд да зна! Ако је бројио туђе, своје није!“ „Некате дјецо!“ прекиде их медик, тобоже оштро, „не пребирајте моје кости.
“ рече Петар Цеклињанин. „Ха, богами, то је! Таман је то тâ но и мени би мука исказати!“ рече Спасоје. „Некате љуђи, пребродио сам ја све!“ прекиде сердар, па одмах викну: „Милице, камо та ракија већ!“ „Та ево је, тата!
“ „А да није соко не би ни улетио амо“, прихвати други. „Некате! заглушисмо га!“ рече сердар, узврћући му једнако косу.
“ „То је једна! Чујте сад другу о Цуцама!“* „Некате љуђи!“ гракну сердар. „Ја се, богами чудим у што сте јутрос ударили!