Употреба речи неког у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. „Грлице, јеси ли гладна?

Капетан га је мучио, све док није признао... — Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише

Па уједанпут врисне... — Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута.

Али он је само ћутао, не мичући се. Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Кажу за Шпањоле да ако ће ко од њих и просјак бити, опет је поносит и високоуман. Један од ових заиште од неког господина да му што да, а он га почне увештавати да здрав човек не ваља да проси, него с трудом руку својих да себе

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима. Цар примети на мени ту забуну и бригу, пак после неког кратког ћутања рече ми сасвим благим гласом: ,Мој драги кнеже, ја се од вас и од тога народа уздам и надам да ћете ви

Он пошље то писмо Хаџи-Мустафа-паши у Београд. После неког времена дође један пашин каваз у Бранковину нашој кући на конак, и све се тајно са мојим оцем разговара.

А Хаџи-Муста-паша тукао је из града топонима”.) Тако после неког времена пође оздо Хаџи-Муста-пашин син с војском, а тако исто и мој отац крене војску с ове стране, а други кнезови с

моомче То је знак неког почитанија и благоволенија.) ДНЕВНИК МАТЕЈА НЕНАДОВИЋА ПОСЛОВАЊЕ У БЕЧУ У време Бечког конгреса Други ред поласка

Моје о вама обешчаније заиста чућете до неког времена, а желим и радићу да га у состојанију вашем осетите. А ви постојте онде (у Бачу) јоште, ја ћу вам казати шта

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом. Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина. Сиромах Сима! Сад ће имати посла!

Осим тих слика поређане су још и неке женске слике, што токорсе показују делове света и годишња времена; слика неког детета с наочарима а доле пише: Клеинер Гроѕѕпара и друга — опет дете, женско, с наочарима а доле пише: Клеіне

— А како? — упиташе га неки и окретоше се да чују. — Одем ти ја у Шабац нешто послом. Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана. Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту.

Што се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана... неког Максима Сармашевића. Биће две године како је добио чин капетански.

Поче и да се опија. Узеше говорити да је и памећу шенуо. — Е, јадник! Како не нађе неког поштеног човека да га ишчупа из те беде? — Налазио је и то, ама му све подлију воду.

Баш кад му хтеде бити продаја, нађе, сиромах, неког поштеног човека овде да му да новаца. Хтеде се лепо искобељати. Али, не лези враже, то некако прокопкају капетан и

Капетан тера опет своје. Виноград је добио. Сад, ваљда, има опет неког те му помаже да тргује с главом шећера... Сирочад Раданова потуцају се по најму; а жена му некако убрзо пресвисла од

На сабору не беше другог свирача до неког Сретена Стојића и још једног момчића што удараше у бубањ. Сретен није Циганин, него један сиромашак из села Н.

Једно јутро поранио ћир Трпко, па чека пред механу хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти неког Тиосава Негића, упртио пуну торбу воска, па се упутио путем.

Ако му буде 29 година, више нема. — Него чекајте да вас нешто упитам! Да ли ви познајете почем неког Мојсила Пупавца? Јамачно га не знате?

Један дан око Петровадне, а баш у сам први сумрачак, почеше зврктати насипом белошевачким мâле, прљаве таљиге неког Симице Шушкала из Меонице.

! — Истроше људи и црно испод ноката док дођу до неког свог права. — Све је тако, ама нема ни смисла ни вајде доказивати тако што капетану Паји.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Требало је, рецимо, свршити какав посао сеоски. Кмет Јова то одмах каже попи, а попа му рекне те позове по неког од ових домаћина, па се о свему разговоре.

А то издевање имена беше тако духовито!... Ако је ко добио падимак од неког Црнобарца, то је тако пристајао уза њ као да се с њим родио. И сам бесни Марко Штитарац зазирао је од тога.

Та, докле је год могао погледати унапред, видео је само патњу и неизвесност. Стојао је као на ивици неког понопа, не могавши се решити ни на шта. — Да га убијем!... — А куда ћеш онда? — У гору! — сену му кроз главу.

Ја бих га лепо зубима заклао!... Очи су му севале. — Право веле! — рече Ногић. — Кад неког волеш, па кад те уједе за срце, горе га мрзиш од најљућег душмана!...

Срце му се разиграло у грудима... Па још и Јелица ту! — Станите! — рече он и збаци капу с главе. Треба још неког да поздравим!... Па приђе кућњем прагу, клече, прекрсти се и целива га. — О, гнездо моје!... О, радости моја! Бабо!

Хвала ти!... Прође неколико дана. Суреп са оно неколико људи беше удесио све ствари у збегу, те је имало неког реда. Сад већ не беше никога без крова и хране... Али ружно време дојади. Ситна киша и хладан ветар не престајаху...

Станку сенуше очи радошћу. Заврзан и Суреп стали и раширили руке као да би неког хтели загрлити. — Па да видиш, и нас је било доста... Дошао Ђорђе, па Лука, па Стојан, па Јаков...

— Ама шта је теби, побратиме? — упита га Зека. — Не знам — рече он — али тако ми је некако око срца као да неког сарањујем! — Па разговори се, човече! — Хтео сам ја то, али се не може! — Зашто? — Не умем ти казати!...

дотрајати измећар — слуга, у погрдном значењу измир — помирење испиразити се — испизмити се, наљутити се на неког истрага — истребљење, уништење иштира — врста пореза у храни јаглица — искокано зрневље; пуцање пушака као кад се

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну. А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се

Прошле су звезде и сати; И таласи под луком моста; А сву ноћ ја чеках да сврати Неког свог незнаног госта. Сва копља јутра дуж неба, Сва платна дана по долу...

С целога небосклона Блисну у једном трену, Да би по земљи она Бацила своју сену... И спази, покрај пута, Са неког пања трула: Сав космос да заћута Да би се она чула.

На обали морској моје срце има Жамор неког вала што вечито плине; Што чува свег мора звуке и горчине, И сву хуку давно нестанулих плима.

МИРНА ПЕСМА У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена? Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена?

Сневао је о првом свом полету са гнезда, у небо, у сунце. Сневао је о првом телу на које је пао, покрај неког друма, на летњој жези. Он је ту пао с кликтањем, с непознатом радошћу, и зарио одмах свој кљун, оштар као челик.

Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе и неког дивљег, неодољивог весеља што је жив. И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Сви ви, сви!... Па онда, као да се трже из неког сна, пљесну се рукама и окрете се мени, оштро ме гледајући у очи: — Али наопако, да ти откуд не волиш Ђорђа, па да

Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу. Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се.

О, како му ту беше драго све: и стари орахов орман, и зарфови отети од неког турског паше још у првом нашем устанку, и скрхани ногари за кацом у подруму, и икона светога Николе с двокрилним и

Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и са Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао. Причао је како у тој кући има много којешта, да ни десето не знаш чему је и

Морао сам проћи кроз моје село. На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака. Кажем му се. Много смо штошта говорили. Већ се примицасмо селу.

Из тога шала провириваше јој лице као из неког црног оквира. — Изгледаше ми необично лепа. — Да се вратимо? — питах ја. — А што? Она смакну раменима.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Па пре сте опцигивали четир? — Тхе, пре онако, а од неког времена овако. Сад овако поч’о, па шта му знате? — вели поп Ћира. — А што га не дате да се оправи? — вели поп Спира.

стари маказа којима су некад секли крила гускама, да не прелећу у комшилук, — и два грдно велика ексера, — и тучак од неког малог авана, — и парче потковице, и пола »штогла«, — и опет му ништа не помаже, он тера своје.

После неког времена Јула унесе кафу и послужи их све. Кафа је била таман колико треба врућа и црна, и учитељ је пио и хвалио, пљуцк

Не ваља, ништа не ваља! Биће, што рекли наши стари, »крвопролитија« неког, биће, биће! Док се они тако разговарају, чаше се непрестано пуне и празне.

Њега је поп Ћира добио од неког његовог до зла бога рђавог дужника, а тешио се тиме: боље је ишта него ништа, а после, и процес му је већ изашао на

« А сирота Јула после тога не може да игра, него седи поред маме међу женама, а после неког времена ајд’ кући, баш кад је балу највећем јеку, кад се и саме мáме рàспâле па поручују по тенцере и хоће да играју,

срце јој јаче било, образи се запламтели жаром који се једном и никад више у животу не враћа, и мисли су њене од неког времена често блудиле изван куће, и занимале се једном њојзи милом и драгом сликом већ од неколико недеља.

Прексутра кад је Јула дошла пре подне у башту и стала плевити, запевала је по свом обичају. Песма је потекла из неког расположења које даје младост и расположење, а не из какве љубави, јер Јула још није била заљубљена (иако је ово већ

само се чује зујање и треперење вилиних коњица око оних силих бикова у лејама, и силно лупање у грудима Јулиним од неког страха. — Нема га,... отиш’о је — прошапута Јула. — Хунцут један!... Мисли он, ја сам му она са шора паоруша...

Чуо је неке кораке из даљине, па се склонио у хлад испод неког багрења. То беху кораци сеоског боктера ча-Ниће, који је јављао селу које је доба, и чувао село од лопова, поред све

сокак, како зева, и после креше оцилом у трŷд, пали лулу и псује Чивутина што му је дао ситну трафику; а после грди неког газду што држи зла гарова који гризе капију кад год он прође и лаје на власт.

Увек од десетог неког чујем што се у селу догодило. — Та шта говорите, милостива!? — Та брез шале! Него извол’те, не женирајте се ни

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели. А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде.

Али она од њих је бежала као луда. Ни новац, ништа није хтела да прими. А изгледало је, да је од свих заволела неког Љубу, просјака, који је вечито лежао и спавао. Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију.

Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком.

остала удовица, још више се пролепшала, набујала а онако сама у свој великој, богатој кући преварила се и загледала у неког лепог, чувеног са своје лепоте т.з. Ману-Грка. Убрзо се то дознало. Скупила се породица.

И свет би казао да је он узео децу да чува да би им приграбио имање. А да опет, као што је и то обичај, удаду је за неког слугу, каквога блесастога, последњег у маали, исквариће се пород... И шта су могли друго? ...

Чим уђе у чаршију, слуге, шегрти из појединих дућана као неког свог давнашњег познаника дочекују га. Зивкају, шале се, дајући му дуван и мешајући барут да би после кад у цигари

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Зевалић је био земљак Чекмеџијићев. Баш је добро дошао. Пита га Редић: — Познајеш ли, брате, неког Љубу Чекмеџијића из О.? — Врло добро. — Шта судиш о њему? — О њему много се може судити. Чега ради питаш?

Татијана ми је рекла, пре нег’ што ће у трешње отићи, да је не чекате, неће доћи, јер је чула да јој из вароши доводе неког грка ђувегију, а она каже да нипошто за ћифту поћи неће; пре ће, вели, за мене поћи.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Па кроз све оне гомиле журно и нарочито важно, засузила од неког задовољства што држи у рукама последњу новост, гура се лактовима, очепљује и пробија, нервозна и промукла једна мршава

дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне се на један од оних сандука онде, испред неког дућана, па да сву ону светину растури просто са неколико речи.

Из тих очију била је нека чудна свежина и гледајући у њих Јуришић је наједном имао осећање неког свежег простора са дивним језером усред шуме. — Дакле, друже? — Да, кад се мора онда драге воље!

Блед, и ако нешто боље уравнотежен, са изразом неког суморног поноса Јуришић је журио ка станици. Незапамћена живост владала је улицама престонице.

и крв узбуњивала ослепљену машту до помрачења свести и кад је атмосфера, чудна, пуна неке пантерске накострешености, неког страшног треска и лешинског задаха.

ИИ. Кад је престао двобој батерија, Христић, укљештен и раскречен усред неког оштрог камења, оста још неко време на осматрачници.

Сунце се црвенило изнад шуме и сва природа, као под владом неког дубоког и узбуђеног осећања, заћутала је замишљено. Над сунцем, на плавом небу, један дуги оловни облак, као огромно

А после неког времена, иза његовог извештаја, онај простор тамо обасу ватра пете батерије и они топови постепено потпуно умукоше.

гмизало дубоко у његовој души као у некој пакленој сенци те се сав осећао јадан и укаљан, сав од смрдљивих црви и неког пацовског гада. Све, баш све што се од оног тренутка десило.

се сав у прашини са оним звонима и кубетима доле на траву у порти црквеној и да није било једне надувене лешине неког војника из десетог ловачког батаљона на коју је пао, не би ни остао жив.

После су дошли на ред митраљези и четири прва коња пређоше мирно. Петога, неког немирног алата, опрезно поведе сам поднаредник, вођа одељења.

“ И Јуришић се све више мучи и љути што она јогунаста колона једанпут не излази на врата, и осећа око себе пуно неког црвљивог гмизања.

Африка

белој кошуљи, опраној на брзу руку, раздрљеној на прсима, посувраћених рукава, у чакширама које су ниско опасане преко неког дебелог омота на трбуху.

Потребно је неколико година, често, да се покажу симптоми. Код некога болест иде лагано, локализује се и сасвим, код неког напада одмах на органе, и срце. Маса слепи, остаје без носа, ушију, прстију, читавих удова.

У главном дворишту, између масе округлих житница и тремова, налази се жртвеник, саграђен на форму неког уздигнутог престола од црвене земље.

жене које не видим али који ме гласно поздрављају, једва наилазим на место где треба да се там–там одржи и где је крај неког баобаба запаљен мали огањ. Помрчина.

Потом је стао записивати сваки час понешто, одбројавајући зрна. Син је неког великог марабута, и чини све то тако изненадно, мистериозно и уплашено, да није ни приметио да ја целу сцену снимам.

Потом ево гроба неког а марабута, кажу још из седмога века, не знам које ере, са врло лепом старом фасадом и унутрашношћу покривеном

Црњански, Милош - Сеобе 2

Мислим да продужим Бегеј до Јозефштата.“ Он је однекуда, ваљда из Венеције, од неког адмирала, упртио огромни дурбин, који скоро и није скидао с носа.

И тако умирем сваки дан овде, од страха, да ми Ђурђе неког не убије! Пиши ти тамо, у Бечу, да сви ми идемо, и деца, и ја, и Ђурђе. Ја сам за то да се иде. Таква сам.

У столећа! Са Турцима се – тврдио је Енгелсхофен – носе, око неког Косова (Енгелсхофен је писао: Цассова) већ неких триста шесет година. Серби не заборављају!

Био је сад сасушен, чворав, а кад је седео, седео је као неки пањ, зарастао у земљу, остатак неког старог храста. Само што из њега не певају сове.

Кад би јој се десило то, да јој нека љубоморна госпожа подметне неког подмуклог, опаког, коња, госпожа Кумрија би пришла, и потапшала коња, по сапима, својим дугим шакама, и помиловала га,

А тај смех, као жубор неког шедрвана, у врућини, допао се уморном Исаковичу. Кад би окренуо главу од ње, Павле би сусрео тамни поглед очију

Млађи парови путника почеше да играју, на трави. Неко је опалио, из пушке, на веверицу. Исакович се био склонио, иза неког жбуња, бојећи се да га неко не пита откуда је, ко је, и куд иде.

Чинило му се да је далеко, у пролеће, у неки лепи пролетни дан, отрчала. Била је лепа. Она је, међутим, кад стиже до неког јарка, горе, легла у траву и задихано, тешко, дисала. Ваљда уморна. Била је затворила очи, а руке изнад главе савила.

Тек онда, тек онда, Исакович скочи, као да га је опарила, па је гурну, чизмом, као да, у штали, буди неког, свог хусара. Дрхтао је од беса. Божич ће, каже, имати да чује, како му се на путу понаша ћерка!

Дохватила га је, изненада, госпожица Божич, и она га хитну, увис, два‑три пута, као да неког голуба, превртача, увис баца, а затим га дочека на руке и баци на ватру, која се на пропланку гасила, као што сејачи

Било је сигурније, и удобније, код неког пријатеља. Комерсант Кречаревич, код кога је Божич преноћио, био је рођак Деспотовича.

Као да су та колена, тај пас, та плећа, прво, хтела да буду у неког лепог играча и витког младића, па су тек после постала нежна и лака, као у младих жена.

Теодосије - ЖИТИЈА

Овај свети бејаше из краја хвостанског у Диоклитији, из неког села које се зове Уњемир, син благоверних и благочастивих родитеља хришћана, који га по рођењу његовом светим крштењем

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Штавише, боље се запази цео значај једног проматрања о психичким особинама неког народа ако се посматра географски распоред ових особина у целој области тога народа.

Али су оне само један међу толиким другим врло многобројним знацима, који су карактеристика психичког типа неког становништва. Класификација Јужних Словена, коју покушавамо дати, није лингвистичка класификација.

Чак и после 1842. год. су досељеници могли добити земљишта у оселинама или се настанити у хатару неког села. Многе Јужне Словене из Аустро-Угарске привлачила је слободна држава, у којој се говорило њиховим језиком и у

Иако активни и смели, код њих ипак има неког уздржавања којим се одликују од становништва панонског типа, каткад врло експанзивног, од далматинских говорника који

Од неког времена Ере се све више баве и земљорадњом. Али у овом становништву динарских брђана, хомогеном у том смислу, што није

Преисламски остаци и утицај мухамеданске вере. — Можда ниједна вера не мења тако дубоко целокупан живот и карактер неког народа као ислам. То се види на свим мухамеданским народима од Кине и Индије до северне босанске границе.

Мирни сељаци су високо ценили ову услугу. Још и данас Загорци сматрају за част имати за претка неког хајдука. Имена и дела најистакнутијих и данас су добро позната, нарочито Стојана Јанковића, Илије Смиљанића, Синобада,

Ми не знамо да ли су ти делови ношње овде постали или су наслеђени од неког старог становништва којег данас нема. Мора се бити у недоумици да ли да се а група уврсти у косовски или у

Карактеристично је да су код њих честе „пријатељске одаје“ за госте. Они памте лозу по неколико колена уназад. Од неког су утицаја биле на формирање најближе сељачке околине две вароши, Струга и Охрид, које су једна од друге само неколико

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо неког мачка у џаку?

Једни трком побјегоше од њега мислећи да је млинар луд, неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али без џака, а други, опет, описаше читава кола џакова, али у њима је било само брашно, жито, вуна, а тек у

јављао да је негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком враном која је другом чичи попила мозак, па оглас неког пијанице који тражи дане изгубљене у крчми, па онда опомена гостима крчме да не иду на танак лед за неким коцкаром и

!! — Јесам ли ја казао: ко је мој, близу рупе стој! — зачу се из најмрачнијег угла гунђање неког ста-рог миша. У току ноћи још сам три-четири пута покушао да се попнем до сланине, али без успјеха.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе никне Семе му главу испразни Претвори је у мишју рупу Мишеви

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Као таква, дакле: као аутентична удовица, она се преудала за неког кондуктера. Док је била сама, мучила се па хтела жена да збрине себе.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Онај се још знојио по темену и по томе сам знао да се плаши. Од неког ко из чистог мира или досаде завитла књигу насред часа увек је могуће очекивати и нешто горе.

повуче Бароницу према граду, ка оној кући од набоја ниже гробља, коју је пре читав један милион година подигао собар неког барона. Рашида је и даље жвакала загрцавајући се и ја јој рекох да је нико не јури.

Све три цркве, народни одбор и гимназија распоређени су око трга и, седећи на било којој од клупа, можете да чујете неког клинца како одговара на питање о разломцима, „Деус Вобіѕцум” из католичке цркве и громогласно „Господи помилуј” Луке

Жена, коју сте некада могли да видите како хода поред Тисе у разнобојним чарапама, гледала је сада из оквира неког медаљона.

На те дебеле, олињале мачке, морао је трошити читаву своју плату. Покушах да га замислим у мундиру као неког од Толстојевих јунака, као кнеза Нехљудова, на пример, али то ми не пође за руком.

Са својим натапираним тиквицама и грудима шиљастим као сам враг, оне су нас увек гледале тако као да виде неког иза нас.

интересовала за косинусе и те ствари тек откад је Хаџи-Николов заменио Мајтењија, нити вас је гледала као да гледа неког иза вас, иако је имала најлепшу малу теткицу у гимназији и очи тамномодре и баршунасте, налик на цветове дан и ноћ

сам смејући се, а она је, склонивши руку са моје мишице, рекла да то није смешно ни нарочито генијално написано за неког ко намерава да постане писац.

Сада сам знаш: Неда и Рашида биће варане док не налете на неког друга директора коме ће оно што би други могли говорити о њему бити најважније, а жена само неопходан декор.

Мрзео сам Весну због њега. Замислите једну црвенокосу пегаву, дивну девојчицу заљубљену у неког коме је памет у ногама! Зарекох се да она као неко заљубљен у то фудбалерско копиле неће ни случајно ући у роман.

се још једном, али сам сада знао да не мисли на мене, него на фабрику мог очуха у коју већ месецима покушава да угура неког рођака. Нисам био убеђен да ће му четворка дата мени помоћи, и по повратку кући испричах то мами.

- Отићи ћемо, отићи ћемо, Рашида! - шапутао сам држећи њену руку и ходајући унаоколо без неког нарочитог циља, а онда, држећи је и даље за руку, дошао до железничке пруге и сео.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

После неког времена, господар Софра зове Шамику на важан разговор, у салу. — Седи, мој Шамика. — Видиш ону контрафу?

Куцне, уђе. — О, драго ми је, господине фишкале, извол’те сести. — Господар Полачек, ја већ Од неког доба долазим у вашу кућу, и лепо сам примљен. Ево ме сад опет овде, и знате зашто сам дошао?

Шамика врло добро зна да се треба женити. Треба се женити за себе, мора се женити за оца. После неког времена, кад му се бóља мало уталожила, држи да је време опет женидбу започети. Узео је на око своје варошке фрајле.

Пре него што ће се навршити година, умре доктор у тифусу, а Катица неће се никад удати. Но Катица је од неког времена слаба у здрављу, све вене, док није увела.

Сви моле господина Шамику да се он прими, па на многу молбу послуша их. И ту је у тој молби било неког формалитета. Три од фрајла испод руке воде се, и дођу, као три грације, у депутацију.

гоувернанте) — васпитачица, домаћа учитељица гумиласти (од фр. гомме éластиqуе) — овде: Шамикина узречица без неког одређеног смисла, најчешће означава простоту; иначе: гипкост, растегљивост Дамензеітунг (Даменцајтунг, нем.

) — смешно или подругљиво подражавање неког озбиљног књижевног дела; изопаченост неке идеје или дела пасија (лат. пассіе, фр. пассіон, итал.

) — због осрамоћења моје жене протокол (гр.) — записник који садржи одлуке неког колегијума, правила церемонијала који се примењује у дипломатским односима Профет („Пророк”) — опера од немачког

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког рукава.

Брат му је у тим бригама био тако лак. На путу, он би га се сетио као неког неочекиваног дужника, чудног, под војничким клобуком, међу оним светом одевеним у антерије, са фесом и бројаницама, са

Плакала је над самом собом, као што је то, уосталом, од неког времена, откад јој је муж био нагло оронуо, често чинила. Жалила је себе неизмерно.

су ћерчице пружале руке према даљим стварима, као према некој другој обали, за коју се отимаху вриштећи, као из руку неког џина. Тако их, најпосле, заједно са слушкињама и кучићима, отера.

Тако су се и коци неког плетеног плота, исповезиваног шибљикама, ређали све даље, истим правцем, недалеко један од другога.

Он се тог човека сећао као неког накарадног чудовишта, које је имало обичај да га за време разговора шчепа за неко дугме и да га тако држи, дишући му у

У жељи да спасе коње, помисли да се врати, под други брежуљак, до неког дрвећа, па да тамо види шта ће и куда ће. Потрча са коњима, али опет леже кад га меци заокупише, ударајући у земљу око

Исакович изјаха из логора, у празно, звездано јутро, на зелену траву, грејући се у испаравању коња, до неког оближњег дрвећа, да осмотри пут којим је хтео да иде.

Био је мутан и врео дан и он се сав презноји док стиже. Већ издалека примети, дуж неког устајаног потока, бостане и високу кудељу, па куће, краве и њиву, у којој још беше висока трава, пуна турчинка.

видео је само напрегнуте сапи и трбухе коња, по којима беху од напора искочиле жиле, да се затим, опет загледа, као из неког сна, у своје слуге, које су равномерно скакале са кола, сад десно, сад лево, да подмећу цепанице под точкове, те да их

Кола су његова међутим пробила се дуж једног јарка, у ком беше усахла вода, до неког моста од балвана и грања, међу жбуњем.

Земља је била толико тврда од суше, да се коњски топот чуо тупо, као при прелазу преко неког моста. Кас и непрекидну промену ногу коњских имао је да гледа до сутра, уз вампирско осветљење фењера, који је био

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

, а то се најчешће врши пре истека сунца, за време неког празника, при чему је смер кретања од запада према истоку. Тако, на пример, изнад Катлановске Бање уочи петка или

Прописани поступци добијања женског детета најчешће су само друга страна или наличје неког магијског обреда за добијање мушког детета.

Тачније, при опису неког поступка којим се жели унети измена у низу рађања деце истог пола, увек се каже шта се ради када се жели да следеће

У бољевачком срезу и широм Србије обичај је да млада, док на путу за венчање прелази преко неког потока или реке, мало задигне кошуљу и каже: „Осетих се, родих!“, па ће онда лако децу рађати.

од злих сила и добро магијско оруђе за олакшавање порођаја јесу извесне говорне формуле или басме, које улазе у састав неког обреда или се самостално изговарају.

Чак трудна жена пази да не сусретне никога ни с мањом телесном маном, као неког са зечијом (расеченом) усном, па избегава и оног с опекотинама по лицу, па оног који нахрамљује, затим човека јако

, или шивење, ткање итд.), али и за неке сакралне активности (свадба, крштење и слично), као и за почетак неког важног посла (одлазак на пут, продаја итд.).

ће бити радљиво; ако поред тога и рукама маје, биће сербес (дрско), љуто и дигноглаво; ако испрва ћути, па тек после неког времена почне да плаче без јаког напона, биће паметно“.⁶³. Рођење близанаца сматра се за рђав знак.

⁵⁹ Из истог разлога, да би избегли могућност замерања куму, многи људи узимају кума из неког удаљеног села, а ни у ком случају не узимају за кума комшију.

²⁰ Да би дете проходало, оно се често преводи преко неког предмета. У горњој Крајини дете које није проходало ваља превести преко слепчевог штапа.

, веома пластично својим обликом казују да се односе на једно још неформирано биће, на неког ко се још није „испилио“.

Пословица, међутим, настаје као добро промишљен, проверен сажетак неког важног искуства које је дато у форми аподиктичког исказа или моралне поуке.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

преобразе у поље пшенице нечију плеву, и у дворце нечије шатре и чатрље, који меховима, опсенарски, распире око неког славе вреву.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Срце тог праапарата сачињавала је »кристалана кућица«, целулоидна опна која је штитила груменчић неког тајанственог кристала.

свега, баш као да се догодило јуче: управо сам био раскинуо са старом Авом (Гарднер) у филму »Босонога контеса« због неког сасвим просечног тореадора са којег није скидала очи.

И појавила се, и то где — у биоскопу »Дрина«, после осамнаест месеци чекања. Из новина сазнадох да се удала за неког типа који се звао Мел Ферер, мислим.

Имала је, јадница, и својих брига. Читао сам да је најзад оставила оног ћелавка Мел Ферера и да се удала за неког другог типа, исто тако несимпатичног. Патили смо обоје.

« Благословено време срања! Е, ту је мало фалило па да не повратим на неког типа испред себе, на часну реч. Лавор, викао је Мики, лавор, дајте ми лавор!

Никада! Фуцк офф! КАРТА ЗА ВАВИЛОН Дошло је време кад већ могу мирно рећи да неког нисам видео пуних двадесет година. Читав живот!

градова, ограђен белим конопцима и таблама које упозоравају туристе да је то јучерашњи свет, а не екстравагантно дело неког манијачког градитеља поп-арт објекта, када сте, дакле, препуштени сами себи и досади која никада није тако тупа и

да будеш заражен и преносићеш своју заразу другима; трчаћеш колико те ноге носе, шугав и осамљен, трчаћеш преко неког бившег света и његових рушевина, а чим дотакнеш некога од својих другова који беже од тебе као од шуге, било кога од

Играли смо се шуге и трчали са срцем под грлом, трчали и чезнули да се ослободимо те несреће, лудачки желели да неког додирнемо...

Постала је жена човека који недељом никада није код куће. Млада жена и млади човек растали су се давно због неког неспоразума којег се више нико и не сећа.

око града покрај старе »Лозе«, испод »Тонија«, и зауставио се на Пилама пред агенцијом, а да није осетио ништа сем неког понављања, због којег уопште није могао да се сети које је лето посреди: лето 1962, лето 1965, лето 1972, лето 1986?

Прошли су кроз стонску солану испарцелисану плитким базенима у којима је трунула морска вода. Сваки базен носи име неког свеца, објаснио им је Стоњанин.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Његова је снага колебљива; он зазире од опасности која једну игру претвара у самосвестан труд неког вишег значења и реда. Излажући се угњетавању усиљеног напора, губи дах и полет.

Цртеж је издвојен из неког оновременог ловачког приручника, али је и цртачу, и непотписаном састављачу пропратних стихова, очигледно заиграло

Кажу даје она прпошна, несташна Веверица препев неког мање познатог немачког песника. Не знам како песма изгледа у оригиналу, али сам сигуран да су њени најлепши стихови

Тон дечје песме притом или се губи, или се показује неприкладан, као навика из неког другог система. Момак и по доноси лепе одломке маште, али се по провидности своје рационалне схеме, по унутрашњој

ветром јечи брујем небеских сфера: Брише безгласан, студен потпланински вјетар пољем, и само кад човјек наиђе поред неког осамљеног глога, чује се безнадно ситно цвиљење.

Он наивно повезује, детињасто нагађа; за дивно чудо, подоста погађа. У дочаравању битног квалитета неког гласа, песник ређа речи по алитерацијском кључу; у свакој од њих одређени глас постиже пуну звучност, одређујући јој,

Писац не бира књигу с којом ће се прославити, нити слава увек окруњује оно што је код неког ствараоца најдрагоценије. После сам се, годинама, сретао с њим на различитим пословима.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

сељачко дете, дајући много значаја народним умотворинама, он је тражио међу Србима и једног »бољег Качића«, неког ко ће му прикупљати српске народне песме. После дужег тражења он је наишао на таквог човека у Вуку Караџићу.

Милићевић, Вук - Беспуће

Посиједаше око огњишта, чекајући да се разгори ватра, уз лојану свијећу, задјевену у чашу са кукурузом, док се из неког мрачног кута не појави једна трудна жена, обучена на брзу руку, која им свари каву.

Гавре га је добро запамтио у тим данима гдје се, као сјенка неког црног облака, вуче кроз кућу, подупирући се на дебео дренов штап и застајући да се одмори, с главом погнутом и очима

преко кога је прешла рукама неколико пута, намијештајући косу и гледајући преда се, још сва уздрхтала и узбуђена, пуна неког чудноватог задовољства.

Кад ју је срео, послије неког времена, с оцем, који је остајао вазда исти и непроменљив као и његова одјећа, ријечи и погрјешке у говору, он је

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са

« И онда изиће с предлогом. »Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало...

носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду), па заврну мало прасету реп, а оно зацичи тако силно да је Алекса бакалин морао пагледати на улицу.

Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака неког, онако од туча саливен. Јован окиде. Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери!

Оставила га је кривећи га да је тирјанин и лола, а он опет њој пребацивао за неког пешадијског наредника, писара из дивизије, неког малог вицкастог штиглица са грдним шишкама испод француске качкете,

га је кривећи га да је тирјанин и лола, а он опет њој пребацивао за неког пешадијског наредника, писара из дивизије, неког малог вицкастог штиглица са грдним шишкама испод француске качкете, са лакованим каишем и ужасно шиљастим ципелама

једнога дана могао се у званичним новинама читати овакав оглас: »Моја жена Катарина, названа Каја, оставила ме је пре неког времена слушајући совјете наших заједничких непријатеља, завидљиваца којекаквих, којима је цјел била да помути нашу

Лањске године добије он тако поклон од једног сељака, неког Крла — презимена му се не сећам, — знам само да се помало бавио и трговином.

После неког времена врати се у школу, али не сам. Пред њим уђе један оџачар у потпуној униформи са плеханим туром и капом која је

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Окрето се, напоље се мако, Но у итњи некако с' спотако, Преко неког падо браколомства, Мал' што не би, брате, вратоломства.

Силовит свет се тамо-амо вије, Ал' млоги прође канда га и није; За неког туде јоште и запита Ил' момак, ил' госпа, ил' деклица вита.

„Већ беже, беже“, виче злотвор клети, Ал' то им није ни на крај памети. Већ ватају се неког камењака, Па отуд сташе бити из пушака. Са сви је већ страна злотвор и оптекô Два-трипут је већ: „Предајте се!

Стазом оди, стазица га води, Низ горицу све ниже и ниже, Докле једном у долу не стиже; Па кад прођи поред неког жбуна, Али нешто зажубори туна, Па корачи два до три корака... Ох радости пусте за јунака!

мачем око себе маше, Две је љуте посекао паше: Баш Халила и тебе, Тахите, Скинуо им главе поносите, Још посече неког Тахир-бега И Јусуфа што беше до њега; Кад се Јусуф с љубом растављао, Затекô се љуби, обећао Дивна плена од пуста

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако: Имао ти је дјед једног побратима и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању.

смјели да завире у кућу, него су ме звиждукањем и разним знацима зивкали да дођем вирећи иза плота, свињца, аборта или неког другог скровитог мјеста.

Нађе се ту понешто и за неписмена човјека (а таквих је већина), нацртано невјештом руком неког његовог буразера, истог таквог неписменка.

Једног дана, неминовно, с ивице неког брежуљка, пред њим ће у низини празнички бљеснути модра Уна, гранична ријека подгрмечког краја, а тамо, с друге стране

Ако се вук не боји крста, пуцаљке се, бели, плаши. Најтеже је живописцу падало кад је за неког требало израдити икону светог Ђорђа, хајдучког свеца.

За младих дана, причало се, једном је, обноћ, спазио неког човјека како искаче кроз прозор од његове жене и надао је за њим грдну вику јер је мислио да се ради о неком лопову.

Дјед само поблиједи, лице му одрвени и очи стадоше. Сад је још више личио на неког праведника с иконе. Покушао је да нешто каже, али му се кроз стегнуто грло проби само некакво кашљиво старачко

Није му ни на ум падало да некад неког укори за какав лоповлук, а његови пајдаши, опет, нису ни помишљали да му замјере што је друкчији од осталих.

Тамо ме дочекаше радознало и с поштовањем, као неког слављеника. Сви су већ знали причу о дрмогаћином мегдану са жандармима и сјај његова подвига треперио је и по мени као

Сви су већ знали причу о дрмогаћином мегдану са жандармима и сјај његова подвига треперио је и по мени као од неког скривеног невидљивог сунца. Дан-два касније ето ти пред нашу кућу жандарма.

Било је, на примјер, кућа које су у породици имале неког будалаша знаног сваком дјетету у селу, па је, временом, тај безазлени бенаш постајао познатији и од саме своје куће и

Један газда испод шуме, срећник, имао је, још од првог рата, неког даљњег ујака, или ће бити тетак, који је имао приличну пензијицу као бивши аустроугарски фелдвебел.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ту може и да се повраћа! Где ће ту она своје беговске ноздрве! Да је због неког, па и да покуша, ал где ће беговица, па још Пинторовићка, замисли, старо господско колено, стара лоза, због једног

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа искрсне он, Димитрија, из ма које капије. Кад њега спазе сви се покрену, насмеју и узвикну.

друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с вама више као из неког сажаљења и мислећи да вам даје неку милост и тиме своју дужност испуњава...

Ово навлаш избегавање, и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом. Седох а сав се тресох од неког чудног гнушања, неугодности и беса који је у мени полако кипио и ширио се. Заћутасмо обоје. Она је плела.

— Седи. Видиш да нема никога! — и онда хладним, охолим, пуним неког презривог саучешћа гласом, окрену се твојој матери која се још више згрчи уза зид. — Ама, Маријо ...

Да ли то беше страх од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања. У том се једна жена диже и пође вратима погурено. — Што не седиш, Стано? — упиташе те.

А овамо и сами, не знајући зашто, једнако су чистили, спремали кућу као за неког госта. И то страшног, ужасног госта. — Ех, бре Миле! — изненада, одједном препаде ме Мита.

И ја му обећах. И то да ћу, неког дана увече, на „седење“, доћи. Јер знам да сад сваке ноћи њима од родбине по неколико њих долазе, доносе понуде, седе

И, као увек, одмах би тамо по кући почела нешто да распрема, ради, пали ватру, и то ужурбано, као од неког страха, и навлаш лупарући, ударајући, да се чују одјеци, ударци, као да би тиме хтела да смањи онај нем, пуст изглед

да је том човеку, за кога су је дали, Ита побратим; и кад је то дознала, чисто јој је одлакнуло, као да се ослободила неког страха, бојазни...

Одједном се тргао, погледао је онако скамењену од страха, и са изразом заједања, у коме је било и неког горког саучешћа, почео да је дира, пецка, показујући на мужа јој: — Скоро ће доћи... — Ко? — тргла се она. — Та он!

Па се већ увелико почело да поговара за неког Недељка. Знала је и који је тај. Одскора је отворио бакалницу. Прво је био слуга, па, пошто се оженио слушкињом свога

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Послије неког времена ови тројица, царски синови, тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а

У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће. Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: — Хајдемо, бабо, на вашар.

После неког времена чује он да се стари његов господар спрема на галију преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем

Потом она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима. Послије неког времена отац се ове ђевојке ожени удовицом која доведе једну своју кћер.

Идући тако дође у један град, пред један велики двор неког господина, који је исти поклањ'о ономе те у њ преноћи. Многи је покушав'о ту срећу, али узалуд: више га није било ни

Тражећи он коме би новце на оставу дао, види неког старог у веома богатој трговини хаџију, те помисли: „Овдје ће ми сигурно мјесто бити да их оставим“, — па најпослије

Послије неког времена отиде онај исти ђаво те уђе у кћер другога, већег цара, који је био комшија с овијем. Ударе свуд по царству

Идући овамо онамо уморе се од дуга путовања, па стану у једном винограду код неког пудара да мало отпочину. А кад се одморе, каже грозница пауку: — Ја ти нећу одавде даље корачати, јако сам се

А кад је паук отишао у град, а он се намести у соби код неког господина, и тек почне да снује своју мрежу кад ево ти слушкиње с метлом и перајицом па стане чистити паучину и

Онда паук види да ту за њега нема станка, те се дигне и тумарне некуд у свет. А после неког времена нађе се с оном својом грозницом, па као оно добри стари пријатељи стану једно другоме казивати своје јаде и

КРЕПАО КОТАО Измислио један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: — Господару, молим

Кад се тако после неког времена сити исплакаше, утре човек сузе, па оде к медведу и овако му рекне: — Ето, у сваког човека има понешто

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

КУМ: Ћути, куме, сад ћемо дознати која је добра. Чули сте ваљда, како је стигло писмо на нашу власт од неког неименованог, и сто дуката, да се ово као награда даде оној у вароши нашој, за коју се осведочи да је добра жена.

(Гласно): Ја не знам, комшо, од неког времена избегаваш моју кућу, канда смо богзна што помешали. Та, фала богу, ако се нећемо ми састајати и разговарати,

Лалић, Иван В. - ПИСМО

капут, палиш мотор: тачност Покрета твојих инородна бива; На семафору пева вишезначност, Тробојна шара неког новог ткива...

Икар, Јер лавиринт је дозлабога ниско; Ово је простор где настаје сликар, И књиговезац, који златотиском Печати слова неког финог ума; Овде на своме скупоцени брод је, Корену близак овде сваки плод је, Овде би палма била неразумна.

(2—3. ИИИ 1992) СЛОВО О СЛОВУ Са стрме косе неког чистилишта, Из густе тишме несигурних душа У помицању између два ништа, Говорим на брзину; већ ме куша Ћутање, као

бртву слова, у безнадни надир Исказа; морам да грезнем у речи, Јер говор, то је опстанак у нади — Са стрме косе неког чистилишта Вичем у ветар, слажем слог до слога У гласне речи, да поништим ништа — Јер ужас прети из ћутања Бога.

Море, Море на сунцу и у ноћној мори Неког Колумба насуканог, или Вода што кротко покори се сили Кад затворе се уставе небеса, Море послушник моћи што га

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете...

нас живи човјечја рибица у Постојанској јами и нигде више, да је Хајдук Вељко стално спавао са лепом девојком испод неког дрвета, да смо најгостољубивији на свету и све, а онда једнога дана, када завршите школу и отворите новине, начисто

Мислим, налазио се у сасвим еуфоричном стању ... Је л' преводиш? — упитах преводиоца, неког младог лингвисту са бубуљицама и обавезним осећањем мање вредности. — Само ти фурај, Анчи! — рече он.

Родитељи највећег дела оних ваших омиљених афектација из разреда имају толику ловуџу да мирно могу изнајмити чак и неког половног нобеловца да уместо њихових наследника обави тај мучни, интелектуални посао.

Најзад, и госн Суле се једнога дана нешто као прослави, када га изабраше да тумачи личност неког крајњег негативца који тек у рату као постаје свестан колико је био злочест, кад га први пут у животу приме као себи

Али јест, оћеш врага! Како наћи неког сличног Суленцету! Због тога га приупитају има ли ико у граду да му је бар приближно сличан, да га ангажују за дублера?

звали Дача Тупавко, онако од милоште, због тога што су му била потребна најмање два саобраћајца да му покажу поенту неког вица, оћу да кажем — у чему је штос.

Наравно, све се то догађа у најужаснијим болничким чекаоницама које су нарочито за ту сврху издекорисане руком неког анонимног доктора Калигарија: „Не пљуј по поду!“ — и слични ужаси!

капута старијих сестара, толико звоцања када се врате кући у десетку, а не у деветку; ко би нормалан уложио све наде у неког студента из провинције да би после свега тај момак лепо збрисао без довиђенце; ко би опрао толико брда прљавих тањура

највећи број младих Београђанки живи у чаробном свету који се сакрива међу корицама различитих модних журнала или неког сличног поучног штива са сликама.

ветар лудира и игра шуге са старим новинама; оћу да кажем (ако можете да ме пратите), уколико ми Београђанке имамо неког стила, и штатијазнам, онда ваљда негде мора да постоји и наш властити стил у одевању, неки систем, оћу да кажем, неки

Бескрајна досада и све што уз то фура ... —Француски? —Знаш шта? Кад моја професорка француског дочепа неког сиротог писца за гушу, па почне с анализама слагања времена и тим системима, онда од најлепше песме на свету, као што

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

По дану пред њим џиновске стопе, а ноћу сјенке и дива зов. Облак се прича о млину роји, Има ли неког да се не боји? ИИ А близу горе, уз њиву проса у шупљој букви живио Ћоса.

Ћоса кроз мрклу тмину, уз дивљи кланац, пустоме млину и пјева громким гласом: „Нити се бојим лава ни вука, да неког бијем сврби ме рука, пожури, диве, касом!

Преваре неког, уводу свуку, неког истуку . . . Најлепше ту сам провео дане, понекад, богме, скоро настрадȏ, истина све је о

Преваре неког, уводу свуку, неког истуку . . . Најлепше ту сам провео дане, понекад, богме, скоро настрадȏ, истина све је о чему причам, сваком

Везе од прича чудесан круг, да само не би заспао друг. Распреда Тоша: „У неког цара рађала златна крушка . . .“ Па истом прену и Жућу пита: „Шта то крај реке шушка?“ „То ветар шапће!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Када већ мислим да нема никога, од чамца долази нови шум: неко се исправља, накашљава и одишући, од неког напора који је тек извршио, пење се право к мени: — Добро вече, господине. — Добро вече.

— Ви станујете у Белмонтеси? — Не, ја Белмонтеху нисам ни видео. Али ако икад сретнем неког дерана оданде, рећи ћу му одакле им прети пропаст. Малише синуше од поноса: — Учинићете нам задовољство, господине.

То није било енглеско, већ скоро кастиљанско име. Мислите ли да бисте у том случају познали у њему неког од својих познаника? — Сумњам. Ја сам познавао врло мало Енглеза.

— Мислим да сте савршено у праву. Ја сам видео данас на једном језеру неког младог рибара... Али ми одједном би досадно да настављам мисао. Просто продужих да гледам кроз прозор.

Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког, чија деца остану сирочад. — Свакако да је страшно то што вам је тако покварило живот. Али ви сте толико млади.

Био сам срећан што има неког који, обраћајући ми се у својој патњи, не наилази на чисту себичност. Пустила је, једва усплахирена, да је милујем по

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Улазили смо у цркве брзо, као на препад, као извидница, и налазили у свакој неког ко је певао у празној лађи без товара.

главама и умност му постаје кућа а тело згар Дува дух куд-хоће невидљив и тражи своју ствар 2 Да ли ће Дух још неког да изуми? Или само стоји поред арханђела с мачем? Кога ће на суду да брани? Да ли ће Ништог заобићи?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

То није отмено. САРКА: Па није, дабоме! Ето тако, због неког шапутања, мене мал' није отерао први муж. А зар би то било отмено да ме је отерао?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Звони... звони... дрхтаво и тужно, однекуд из даљине, из долине, из неког села, са неке цркве. Откуда у ово глуво доба?... Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено.

У почетку је за мене била разонода да посматрам како пршти шљунак и како севне варница са неког већег камена. А неки пут ми чисто лакне када се камен измигољи и остане читав... Мисле људи о свем и свачем.

Подне је давно превалило. Село је било готово пусто. Испред једнога храста опазисмо само неког старца повијеног до земље. Њега су године придавиле и већ немоћан, а ваљда и сит живота, гледао је тупо преда се...

утркивале у брзини, пуцњи су се сустизали или сливали у урнебесни прасак, а из топовских цеви је суктала ватра као из неког кратера. Гранате су уз страховити тресак риле земљу, превртале ровове, обарале дрвета, камење је прштало...

И пред навалом челика као да се угаси разум и савест људска, груди су се шириле од неког задовољства... са усхићењем посматрали смо смртну агонију непријатеља. Пешаци се дигоше из својих заклона.

Тек када пређосмо реку Битву, одахнусмо мало. Ишла је колона мрачна и туробна, као да се враћа са неког погреба. Људи осећају, сваки на свој начин, да се одиграло нешто тешко и срамотно, иако је сваки уложио целог себе да

Онако осамљен, у црној дугој мантији, личио је на неког светитеља са старих икона. Окрете се нама, па широким покретом руке учини крст и тада до нас допре као неки

И вест се као зрак преноси на све стране. Али у њиховим причама има много истине. Преваре се у датуму офанзиве или неког одступања, али се ипак нагађања о поразу, о заробљеницима, о наступању или одступању, на крају обистине...

А онај не престаје. — Послуга четвртог топа, брже овамо — зачу се глас неког послужиоца са трећег топа. Потрчасмо један за другим кроз саобраћајницу... Код трећега топа не нађосмо никога.

Био сам лак и весео, а када руком превучем преко лица, чини ми се као да неког другог милујем. Нешто се необично догађа у мени. Док сам још био свестан, појахах коња.

Чуо се само звек његових мамуза и фрктање неког коња. На вратима се заустави. Загледа се у једну лопату наслоњену уза зид.

Брже, брже! Војници су опазили љутњу наредникову, убрзаше ход, окрећући се стално, као да неког ишчекују. Не жели нико да буде први.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Да, сад почињем. — Колегу ћете имати доброг, за то вам јамчим. Ми смо га у школи звали млâдом, јер се све неког белаја стиди... Ено га, видите, зацрвенео се па обара очи. Још да му није ове густе брадурине, — зло!

шта има да ми буде тешко. Мојој деци ја заповедам, а друге старије морам слушати, није вајде. Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја... Него није то. Опет они мисле о нечем другом, о чему неће да говоре преда мном...

Она се хвата мислима за поједине речи Стојанове, али у глави опет ври, а срце се све више стеже од неког нејасног злослутног страха.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Молим вас! Па то двоје свако паметан разликује! ЈЕЛИСАВЕТА: За евентуално хапшење глумаца треба да имате неког полицајца макар са минимумом позоришног образовања! СОФИЈА: Тад не би долазило до овако трагичних неспоразума!

ВАСИЛИЈЕ: Његова ће луда глава и мртва пронаћи пут од те масовне гробнице до руке неког Фалстафа који игра Хамлета! СИМКА: А ви? Настављате са позориштем?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Не остаде ми ни мила рода, што, бела, руменом ногом, хода. Ни дете моје, дакле, не силази са неког, пречистог и предивног, нежног, света, далеког у коме се невидљиво у видљиво мења, недокучивом, свезнајућом слашћу

Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг. Био је сиромах и орао је и копао са сељацима, својим Иланчанима.

Ја сам, поред њега, видео укрцавање морнара, из јавних кућа Ријеке, кад је била наређена узбуна, приликом неког инцидента у Солуну, са једном аустријском крстарицом.

Архиве те Команде свакако постоје. Била би то интересантна лектира за неког лешинара наше литературе. У Србији, стари људи морали су да устају и скидају капу окупаторским официрима, па и њиховим

Пошто побуњеници то раде ножем, уз гурњаву, и оперишу и крагну, жене циче око нас, у страху да неког не прекољу. У целом, огромном, гарнизону Беча, свега је један, један, официр бранио своју капу, оружјем.

Он је сад у великој, белој, шубари Козака. Био је заробљен у Русији, па се враћа са чином прапорчика. Води са собом и неког, белог, Руса, коме сваки час довикује: „Вјатка, држ’ фасон!

Поред тога, та књижара, однекуда, умешала је у то и професора Универзитета Владу Ћоровића, иначе мог пријатеља, као неког арбитра о моралу. Он је тврдио да у мом Дневнику треба исећи добар део као порнографију.

Као што се данас може видети, то је било свесно одрицање од улоге неког нашег Фрајлиграта, у Београду. Али, последња строфа у том епилогу, пророчки, предвиђа да ће: „на Итаки да се удари у

„СУМАТРЕ“ Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и своје „Вјерују“ о поезији.

Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам и жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом.

Ја знам само да, ако баш треба неког волети, онда ћу водати оне који су највише патили. А то смо, засад, изгледа, ми. Имамо триста хиљада Шваба.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

МРТВО МОРЕ СТРАДИЈА У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о

“ Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио.

— Напред! у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства.

” „Ха, ха, ха, ха!” — у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подруглив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље. Нехотице уздахнем.

Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где је и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас, ни мене.

Ћути и мисли, као сваки мудрац! Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког; неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак.

куд бих ја онда могао и помишљати само да у овој земљи, где је све без смисла, једино ова моја прича има, к'о бајаги, неког смисла. Тхе, кад нам је таква дивна судбина, онда — нек иде како иде. — Хууууу! в што рекла стрина.

Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију.

— Жалим га, грешника! — сажаљевају га. — Није онако био рђав. — Тхе, ко му је крив. После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве.

” Стигосмо на збор, где је већ отпочет избор часништва зборског. Јдна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата.

Јдна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата. Направио се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Само ми очи блуде по том чудном кругу, по тим тамним сенкама, што ка' призраци мрдају тамо и амо, а груди, препуне неког чудног задовољства, само се надимају све више и више.... — О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко.

— Па 'нако, гледна... ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату..... само оно, брате, што мећу неког ђавола остраг... шта им је оно, истина? — Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко.

славе ми, није!.. — Јаој!... зачу се из помрчине. На другом слогу реч се прекиде, к'о кад би на неког, изненада, сручио пуну видрицу хладне воде... Једна је рука већ залутала... — Куку — куку — ку!....

пред његовим прозором, у који су ударили зраци месечеви, те му кроз густ дувански дим на лице падају, дајући му облик неког фантастичног духа у облацима... Час за часом избија, а он још стоји и пуши...

али речи мамине, које говори седећи уз њега, увлаче му се некако у само срце, јуре му по крви и он сав дршће од неког ненадног узбуђења... Сна нестаде, одлете одједном, и он слободно отвори очи. Беше то страшан призор...

Све мисли о прошлом животу, све наде и снове младости завио је густом копреном заборава и као неког презрења... Хладна сурова смрт заузела је све мисли његове и стегла му мозак својим пакленим отровним ноктима.

Гледа некако збуњено, као кривац, али у дубини саме зенице сија срећа бескрајна, невина, пуна неког новог, живљег, озбиљнијег значења... Дете се збунило... Али зар је тешко умирити расплакано, ожалошћено »мало маче«?.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Они су, знаш, и иначе у свађи, начелник и Илић, па сад они из Београда пристали уз начелника да нађе неког мекшег. СРЕТА: Гле, молим те! А ко то теби рече? ЈЕВРЕМ: То... немој да ме питаш, то је поверљиво.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

На келнерају беху поређане многе ствари. Ту беху чаше неког старог фазона, па изгледаху као она кандила у џамији, даље: чашице, флашице, »пиштољи«, чоканчићи за ракију, кожа на

Па онда кад је одрасла, родитељи су је хтели да удаду за неког богатог арендатора, мало постаријег, истина, али је био то прави богати Гаван.

Имао банака, па све наслагане као ћерамиде на циглани. Али она се заљубила у неког сиромашка, неког младог канцелисту и задала му реч.

Имао банака, па све наслагане као ћерамиде на циглани. Али она се заљубила у неког сиромашка, неког младог канцелисту и задала му реч.

И Срета после неког времена виде са задовољством како му посао из дана у дан поспешно одмиче напред! Ову малу групицу незадовољника, коју

То је Срету тешило, а и награђивало га; јер му се некако чинило да му од неког доба живот опет има одређен циљ. Сад бар опет зна што живи!

И Срета узе ћир-Ђорђа настрану, па одоше у мутвак, одакле истераше дремљивога и глувога ашчију Лефтера, неког даљег рођака ћир-Ђорђевог, да прочитају допис. Кад изађоше из мутвака беху обојица особито задовољни.

Настаде џумбус. Једно право весеље, онако свесрдно. Ту Цигани, једна славна дружина из Мељака, која се с неког вашара враћала и зауставила ту; ту се једе и пије, пева и игра. Пуне оканице и главе.

Памти само још једном да се тако насмејао кад је неки Талијан, шта ли је, донео неког мајмуна, а мајмун у неком официрском мундиру; плаве панталоне, црвен мундир с генералским еполетама, а има капу као

!! Бруко учитељска!!! — Чујеш кмете, паде ми на памет нешто жестоко! — рече Сретен пошто се после неког времена мало умирио и ново нешто смислио, па дошао ћир-Ђорђу. — Али жестоко, кад ти кажем!

— Допис није био из Прудеља него из другог неког места (где је био премештен и већ почео купити потписе за неповерење старој општинској управи чији му се председник

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Биоскоп? Никад! („Каубоји, и разни Џејмси Дини” ). Једном је случајно неког тапкароша ухватио И дуго му објашњавао да „није добро то што чини”. Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се..

она два пута на бојно поље, Познати су јој и већи ратни походи, Чак је и пуцала, ал реда ради, без воље, Пазећи да неког случајно не погоди.

су већ ту, прилично живе, У напетом односу, и сад ће машта Скупљати разлоге, везе, мотиве, Да би се до смисла неког довеле Све нити те сатире, то јест новеле.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Ларва ни у коме случају није могла доћи из Месине, већ са другог неког ближег места, које ваља претражити. Кад је себи поставио тај задатак, Шмит се, напустивши од тога догађаја све своје

Алге су убрзо за тим постајале све гушће, тако да се после неког времена почела указивати потреба да се, с времена на време бродске машине зауставе, па да гњурац сиђе у воду и са

Али мало за тим, услед неког квара он се, пред очима оних који су га посматрали са брода, стропошта у море где се подаве и болесник и пилот.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

| И заиста, Софка после неког времена кроз прозоре одозго угледа Магду. Изишла из комшилука и иде оном улицом која води право горе у чаршију, где је

он оде и, за свој новац, купи најбоље и најугојеније јагње, одмах га до капије, испод шамдуда, окачивши омчу од старог неког и масног ужета, ту закоље и одере.

здрав, док је међутим она знала да их је он научио да тако навлаш говоре, — кришом и од Софке, посла нарочитог човека, неког сељака, кога јој је Магда нашла.

гласника, и од Софке, и од целог света, чаршије, вароши, што за ово кратко време толико, на мах, као подговорени од неког, нагрнуше на њу, њену кућу, те је ето сада сасвим уништише...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

шеретски и глупо Поворку мисли, надања далеког, Сву љубав, чежњу, надахнуће скупо У форме простог пријатељства неког. Немиле тако слутње, као зраци Заранком, бледе и жуте, јâве се – Суморних дана невесели знаци!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Двојица, Марко и Петар, бјеху рођени синовци сердареви, дјеца неког му млађег брата те је давно погинуо у Дуги. Њих смо већ поменули у почетку ове приповијетке, јер су били са стрицем у

„Ја сам до поста редни био код господара, па по други пут замијених неког ми рођака, ето све до ту ’номадне. Оно јест, господар га је одвраћао, ама најзад пустио га је... Што ћете де!

Дјеца у гомили пођоше пут села, обзирући се пут странца и брбљајући о њему и његову псу. На путу сретоше неког старог сељака, кога све село зваше „стрико печени“, ваљда што је збиља наликовао печену јарцу.

Једном се и Вира замјери старијем брату. Овај је из неког старог природописа учио, па казиваше да је и миш у истоме разреду животиња у коме и лав, јер оба имају четири ноге.

“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?... Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог момка. „Богами, право ћу ти казати, нагонио сам је. Па се шчињала све до јуче, е хоће, е неће...

Стану отправише у ујачевину, на Цеклин, гдје је више од по године стајала. Друге јесени удаде се Стана за неког постаријег човјека из Приморја. Удала се толико да се усиђелицом не назове.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Лумпују банови, пукови плаћају. — На вуку вика, а лисице месо једу. — Народ је као облак: неког ороси, неког покоси; неког нахрани, неког сахрани. — На цареву љебу има седам кора. — Небојшу најпре вуци поједу.

— Лумпују банови, пукови плаћају. — На вуку вика, а лисице месо једу. — Народ је као облак: неког ороси, неког покоси; неког нахрани, неког сахрани. — На цареву љебу има седам кора. — Небојшу најпре вуци поједу.

— На вуку вика, а лисице месо једу. — Народ је као облак: неког ороси, неког покоси; неког нахрани, неког сахрани. — На цареву љебу има седам кора. — Небојшу најпре вуци поједу. — Не буди свакој птици кобац!

— На вуку вика, а лисице месо једу. — Народ је као облак: неког ороси, неког покоси; неког нахрани, неког сахрани. — На цареву љебу има седам кора. — Небојшу најпре вуци поједу. — Не буди свакој птици кобац!

Устаните коње да се пуста бога намолимо! — Приповиједају да је рекао некакав Херцеговац кад је ударио поред неког великог манастира. Да падну кускуни с неба, вујашу би се о врату објесили.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће. Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: „Хајдемо, бабо, на вашар.

Послије неког времена ови тројица царски синови тражећи сестре своје дођу у једну од тијех механа да заноће те учине ту конак, а

Онај свињар после отиде својим путем. После неког времена опет цар дозове најмлађега својег сина, па му рече: „Ја чујем, где се ти хвалиш да можеш напојити сто волова

12. КРЕПАО КОТАО. Измисли један прости сељанин, како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: „Господару, молим

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Заповедамо да ни један од вас нема другога оца. Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који благоверно живи, али сви једнога, и да се поучавате од њега, а да он саслуша оне који хоће да се

Они који хоће штогод да окусе, то јест од сочива квашеног водом и сировог неког зеља и воћа, а пиће је врућа вода смешана са кимином.

Ако се који од вас због неког ручног рада или које друге службе састају и празне творе разговоре, те навикнути на ове састанке у срамне разговоре

Ако ли ко, оленивши се, не устане на јутрење, или другу службу црквену, осим због неког оправданог разлога или болести, нека чини метаније пред игуманом и свом братијом — тридесет метанија посред трпезарије.

на вратима страним и немоћним који су нас спокоја ради посетили — због њих гостиницу сазидасмо, испросивши место од неког христољубивог, у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, колико моћ допушта да их удостојимо бриге.

А усред тога, као слаткогласну птицу и пустинољубну грлицу, жељеног нађе неког монаха, милу утеху христољубивом старцу, и некада од њега отхрањено јагње, изданак од плода његовог и цвет од корена

И скупивши ту црнаца довољно, и постави неког преподобног мужа по имену Методија монаха. И све, пак, на задовољење манастира и оних који живе у њему управивши,

отац наш у вечни покој прешао, заветом оставивши манастир мени грешном у скромном неком стању, у којем ми отиде, и неког преподобног мужа, по имену Методија, са још четрнаесторицом монаха.

Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Па ако човек и сав свет задобије, а душу своју изгуби, која је корист? (Мт. 16, 26; Мк.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Могло би и да му приседне фарбање бркова! ИКОНИЈА: Држи се ти мало даље од њега. Да л он неког цинкари, ил не цинкари, ја лично не знам, гледам ја своја посла! АНЂЕЛКО: Мислиш да ја не капирам?

Не могу да вас огреју ни топлане, ни церова дрва, ни угаљ, ни овнујске коже! А како то неког и једна лула може? Ствари, ствари, благо... обично ђубре! На човека се брецате, а и мраву треба скинути капу!

Једино су ти друштво бубашвабе... ИКОНИЈА: Погледај неког ових зградилишта! Дође сам, једе сам, оде на спавање сам.

Нит сам ја на крају апшен због неког неслагања, него ми нашли у магацину мањак! А ни кувала није ко што сам фалио! Него ил пресољено, ил недосољено, ил

(Руку подруку, испод кишобрана, излазе са сцене. Остао је само Просјак који, с врећом на глави, чучи крај неког гроба. Опрезно излазе Манојло и Танаско, с пушкама на готовс.) МАНОЈЛО: Ти га заокружи здесна, ја ћу слева!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Имао сам у љубави неког младог јеромонаха Василија Осечанина, јер је и он весма љубио читање. Ови ме советује да читам Баронија, којега,

У Котари, негде око Надина, намера ме намери на неког Спиридона Торбицу Драговићанина. „’Ајде, крашани“, рече | ми, „са мном у Плавно.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Из несреће: ко из кокосовог плода Срчеш тужну храну што те за свет спрема. До појаса скинут под сунцем — ја видим Неког бољег себе како земљу орем. Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем!

Сунце о врата брда сјајем куца. (Стид му у млад руј боји чело, уши.) Глад ми завија у стомаку — псето, Па зрње неког млечног класа жваћем. У истом трену: сунце, трећи петô! Босу ми ногу земља драшка влаћем.

ПРАЗНИНА Разбежале се речи све из мене: Као од бата неког кад за часак Нестану птице са гране зелене (Ал оставе у слуху шум и прасак).

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Ругаш ми се! — Нисам због тога дошао у вашу кућу. Видим, тестије су вам пуне, а свакако да имате и неког ко вам носи писанке.

Меког, јесенског дана, и неког разговора жена. Не мислећи, он учини неколико корачаја, па стаде: Рака носи тестију воде и смешка се. Аћим се постиде.

А Србијица је ливада коју река плави кад год зацвета. Ми се више семењем не множимо. Из корења неког ничемо. А земљу силе нису још тако дубоко заорале, ни нас сасвим ишчупале. Да бисмо живели, ми се жилама калемимо.

А разлика је између вас само у презимену. Истину зборим. Тола ће да умре у твојим оборима, крај неког корита, растерујући свињама што се гоје вране и врапце.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину. — Па, овде има неког? — узвикну и стрча се низа степенице. — Еј, ти тамо, врати ми лопту!

Ко зна колико је спавала? Шта сањала? Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости. — Каква је ово кућа? Где сам?

Слободно иди! — Поглавица му спусти чичак на длан, упозоривши га да пази: налети ли чичак на неког коме је туђе добро важније од сопственога, претвориће се у ружу.

Како и не би? Светлокос, светлоок, сав прозрачан, дечак је изгледао као да долази из неког другог света. Такав сјај је из њега избијао да би, још дуго након његовог проласка, по разрованом плочнику треперила

— узвикну дечак, покушавајући да убрза лет, кад осети како му се крила смањују и он пада на обалу неког језера, запрепашћен. Откуда ова вода овде? Малопре је није било! Рибља Глава била је већ на другој страни.

одлазак на обалу плашећи се сусрета с Златном крабом, чије је наредбе немилице кршио, све док једнога дана, ударивши неког малишана, не опази да се саплиће о ногавице сопствених панталона. »Вероватно се поруб опарао?

ТАШКО ОРАШКО Један за другим долазили су ратови и односили по неког старчевог сина или унука, док није остао сам на салашу, усред широког житног поља заталасаног на ветру.

— Ја тебе? — стена презриво набра уста. — Зар не видиш да си тек локвица воде? Стена може пољубити једино неког јачег од себе!

— замисли се Источни ветар, па рече с тугом у гласу: — у Каменом је јајету, сад знам. Видео сам јаје како се отвара и неког у себе увлачи, гунђајући: — Доћи ће она, доћи!

— рече. — Можда је дед још жив! — Можда — промрмља отац и поче да опрема највећи и најраскошнији брод. Ако на острву неког има, нека види шта је стекао! Те ноћи леже, осмехујући се: своме острву вратиће се као победник!

Приређена би најраскошнија свадба. Сви су задивљено гледали у невесту. Само је невеста гледала кроз прозор као да неког чека. — Сад наш принц има принцезу! — рече царица срећно, али принц се ни овога пута не осмехну. — Шта да радимо?

Пажљиво и полако он потражи своју кулу и заустави се начас. Иза стакла прозора гледале су га широм отворене очи неког дечака: — Гле, Принц облака!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

изгуби вид: дим са огњишта и ситан рад, више у мраку но при светлости, запалили су му и капке и зенице и да није било неког Хаџи-Каримана, видара који је умео и са травама из Индије и који га је лечио без накнаде, он би остао не високи него

утонуо у ту истину али без немира, Добрача је нагло у себи препознао спокојство које је, једном, већ био упознао код неког другог. (Мораш ли то, синко?

Одувек је то умео, али, од пре неког времена, умеће се претварало у страст, све луђу. Није ни покушао да јој се одупре, напротив, измишљао је оправдања.

Тада је у себи осећала мах неког гнева пред којим је све друго ишчезавало. Бојала се тог гнева и одмах покушавала да га спута: уверавала је себе да

Вероватно да би се и из тог призора могао искамчити смисао неког склада, али је Доситеј већ био одвише уморан. Гробље се простирало нешто изнад овог парка који се данас зове

У њој је, те јесени 1807. године, владало спокојство од неког уређеног живљења. У жељи да се што пре опорави, Доситеј се враћао малим задовољствима.

Гледао је у лице омањег човека неког Румуна, смежурано као сува крушка а искривљено од непријатне љубазности. Бећ данима тај му Румун нуди на продају два

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

К'о душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бону; И кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни; чиниће се

Мајка га је често носила по студеним сенкама неког дрвећа чије је лишће мирисало мирисом сна. Несрећни песник! Дететом је отишао у крај где је небо бледо и смрзло, на

Мандушић сања, и тај предео неми Његова љубав кроз сан оживљава. Он ћути додир неког тајног крила - К'о струје ситне у води што спава Што, када цвеће својим махом дирне, Остаје на њем измаглица плава.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Шта се догодило? Иза плота указа се глава неког чудовишта, толико ужасна да им свима ноге претрнуше. Једини Хипократес не изгуби присуство духа. „Не плашите се!

Добро сте се ознојили. Много вам хвала!“ Служитељ се удаљи, а ја стајах онемео. Тек после неког времена обратих се Фарадеју.

Али то ново чинило је на мене, младог, јачи упечатак него на неког којем оно не беше изненађење“. „Десет дана после поласка, када проједрисмо између Канарских Острва, а сунце, при

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

са прозора јер ми из далека допреше звуци посмртног марша, који ме поново бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и гледати у крст није ми вредило.

Сам се крстио. Враг би га знао откуд му то име. Кажу из неког енглеског романа. Никола се сад окрете мени али ме није гледао у очи: — Е мој побратиме — говорио је климајући

Командант као присећа се неког важнијег посла, расејано слуша војнике, и онда нервозно прелази на четвртог да би прекратио рапорт.

у пљачки, кренуо се раније и пре свих стигао на “Парлог“, где затече попа неког, из оближњег села, како с догледом на очима и попадијом на крилу посматра борбу што се водила на неким даљим

Не, они то нису, него смо ми слепи и не видимо. Зар бездушни команданти не стрељају, у име Божје и неког „божанског“ закона, своје рођене војнике који су у сто борби учествовали и били на свом месту, а у сто првој нису

Тада му се наједанпут учинило као да се све око њега завртело около, у неком чудном нечујном вихору и усред неког језивог каламбура, што му је намах испунио главу, као да је неко рекао: „Капетане, пазите, будите присебни, сад је

АВЕТИ У ЛОВУ (доживљај) Са љешкога града, озго, сву ноћ је слазило злослуто урлање остарелог неког арнаутског пса, и курјачко, мукло и дубоко завијање његово с брда испуњавало нас ужасном језом.

се добро: баш кад, луди од бола, родитељи укопаваху разлог свога живота у мали гробић поред пута, Арнаути гађају са неког брега у гомилу, у нас што и сами утучени присуствујемо том тако болном укопу.

кола што су се ту укрштала и кад једва стиже на тротоар стаде трчати уз кикот радозналих жена и деце што куљаху из неког кина.

А трећег дана опет је пржило сунце и тице су певале око њега кад га је крвави језик пса неког залуталог, што му је крв и гној лизао по ранама, освестио, те се тако до села довукао и превио.

Дисао је тешко, убрзано, као да се с највећом муком пење увис, дрхтао је од неког нејасног, језивог страха. Без снаге, без храбрости, без власти да влада собом он није могао пронаћи излаз.

он се и даље неуморно клањао на све стране и смешио раздраган, блажен, очаран и обузет увек оним новим осећањем нагона неког да се жртвује.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

очевидно би значило претпостављати уображено реалноме, фантом живоме створу; значило би, на концу конца, вољети више неког другог него сама себе.

За вријеме прошлог рата, послије Марне, Вердена, Иперна и других големих касапница, као члан неког одбора походио сам рањенике и избјеглице по болницама и опоравилиштима, по избјегличким логорима, по заводима за ратне

воде с мастиком осјећам неки одбљесак нереалних, шимеричних простора, па сам је пио и онда кад нисам био жедан, као из неког дуга према безграничноме.

радости, и наше „бескрајно велико“ , „безгранично” — привиђали су ми се као сићушни атом твари у нокту малог прста неког огромног звијера; који, са себи сличним бићима, у неком вишем, своме свијету, са врућицама својих жудњи и с понорима

бола и с буктињама својих радости, и са својим „бескрајно великим” и „безграничним” — и опет није него атом нокта неког бића још вишег реда; а ово, са своје стране, долази у исти такав однос према једном још вишем свијету.

Бруно, најстарији од мушке дјеце, у кога је Егидио полагао много нада (а мислим да су у његовом протестном имену имали неког удјела и брадати либерали из дједове благоваонице), израстао је, напротив, у мучаљива и повучена млакоњу.

унд wас версцхwанд, wирд мир зу Wирклицхкеитен! Али кад сам посјетио неког пријатеља и видио над његовим столом исту такву таблицу с тим истим натписом, одједном ми се то учинило крајње

Како ја схваћам, филозофије имају неког смисла и вриједности само ако их узмемо као начине осјећања. Свака је филозофија само израз датог начина осјећања,

Све је у томе: треба имати вјештину да се свакој ствари пода егзотичност. Треба посегнути у начин мишљења и осјећања неког удаљеног људождерског архипелага, па по могућности такву егзотичност подати и стварима из своје властите куће.

изгледала несравњиво већа, па су стога одласци „у винограде” подузимани ријетко, с дугим премишљањем, и не без неког стварнијег разлога.

као и досад — одговорим неодређено. — Кад путујеш? — Сутра у подне, брзом пругом. — Куда? — Према југу... Имам неког посла у Грчкој. Тај „посао у Грчкој” било је свирање у једној лучкој ноћној кафаници у Пиреју. Устадох.

О, не! Такав примарни фитиљчић-покретач открит ћеш и код реномираног књижевника и код јавног човјека од неког формата. У том случају читаво ће књижевно дјело оног првог бити упрегнуто у том правцу и подвргнуто том циљу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Послије неког времена ови тројица царски синови, тражећи сестре своје, дођу у једну од тијех механа да заноће, те учине ту конак, а

Уморио се коњ, а уморио се и он на њему. Нигдје ништа ни појести ни попити. Док одједном, изненада, из неког шумарка, бане, брате, пред њега тета лија. — Добар дан, побратиме! — Бог дај, сестро! — А куда ћеш ти, побратиме?

Потом она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима. Послије неког времена отац се ове ђевојке ожени удовицом, која доведе једну своју кћер.

После неког времена дође ђаво и запита дете: — Шта си научио? А оно му одговори: — Нисам још ништа. И тако прођу три године

У тај мах нестане и коња и купца. Старац, дошавши кући с новцима, затече и сина код куће. Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: — Хајдемо, бабо, на вашар.

Медвјед на то пристане, те легоше и заспаше. Послије неког времена лисица се пробуди, јер јој је на ум пало меда, па почне викати: — Шта је, шта је?

“ КРЕПАО КОТАО Измислио један прости сељанин како би преварио неког каматника трговца у вароши, који му је доста кривице урадио, и пође један дан у трговца молећи га: — Господару, молим

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Устао сам рано, преко обичаја; Отворио прозор. Изгледаше као У природи да је било окршаја Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао. Неба нигде нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Илустрације ради, могу да наведем један или два примера. Међу послугом смо имали и неког разроког момка по имену Мане, чији је посао био да испомаже на имању. Једнога дана, Мане је цепао дрва.

“ Другом приликом повезао је у шетњу неког свог пријатеља, који је из немара дозволио да му се скупоцена бунда таре о точак кола.

Оне су се састојале од свакојаких задатака. Задавао ми је, на пример, да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет.

У мраку су моја чула била осетљива као у слепог миша и могао сам да разазнам постојање неког предмета на удаљености од 12 стопа чудним осећањем језе на челу.

Развијајући их ја сам једноставно следио урођени инстинкт да усавршавам постојеће направе, без неког размишљања о нашим много пречим потребама.

пријемник, не већи од ручног сата, омогућиће му да чује било да се налази на копну или мору говор, односно музику из неког другог места без обзира на његову удаљеност.

се да ову теорију објасним са свога становишта - у телу се вероватно, мало-помало нагомилава одређена количина неког отрова и ја тонем у готово летаргично стање, које траје тачно пола сата.

Поштено речено, постигнут је мали напредак али не на основу неког посебног метода или направе. То је једноставно постигнуто одбацивањем огромних антенских структура, које су лоше за

Наиме, кад год су мене или неког коме сам био привржен, или дело коме сам се посветио, други повређивали, на посебан начин, који би могао

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Тамо сам први пут чуо за неког Американца који се звао Франклину а који је помоћу кључа и змаја открио да је муња последица електричног пражњења које

Једног дана сам на последњој страни неког илустрованог листа нашао оглас паробродарског друштва Хамбург-Америка, које је нудило јефтин, неконфоран превоз од

у Новом свету бићеш ”жутокљунац” (гринхорн) а ”жутокљунац” мора да одслужи свој шегртски рок пре него што дође до неког успеха.

Кад је брод прошао мимо Касл Гардена, чуо сам неког ко је рекао: “Ово су врата Америке”. После нешто више од једног сата сви смо стајали пред овим вратима.

небо дигну слабе зрачке” Поглед у даљину, са висине на којој сам се налазио, у близини хоризонта, открио ми је слику неког града са кулама и високим крововима који су личили на кровове цркава.

Почех му добровољно помагати при доношењу угља и ложењу ватре. После неког времена, по Џимовом мишљењу, био сам већ добро упознат радом у котларници. Највише ме је занимала парна машина.

” Џим није био школован, али је био пун урођене америчке мудрости. Џим је имао неког рођака који је посећивао школу у Купер унији.

да је и животињско тело нека врста механизма и да сталан развој тог механизма у савршеније облике, сведочи о постојању неког коначног идеала, коме стреми цео живот. Чим поменух реч развој, еволуција, Билхарц се устреми на мене као зоља.

На молбу једног гласача, коме нешто није било сасвим јасно кога човека треба, због неког тобожњег злочина протерати, својом руком уписао је своје име.

бруцош, окружен телесном гардом осталих бруцоша, држао и чувао као што би фанатични калуђери бранили свете реликвије неког великог свеца.

И сада ми се исто тако журило да са неког планинског врха бацим први поглед на контуре Швајцарске. Водећи рачуна о саветима мога познаника из воза, Енглеза,

После неког времена рекао сам им све што сам знао, али су они упорно тражили допунска обавештења. На моја извињења они су ми исприч

Ћипико, Иво - Приповетке

Мајка божја не остаде дужна и одазва се на његове молитве. Неког напуштеног поподнева клечао је пред њеним олтаром. Пуста пространа црква беше влажна, као да се овлажила сузама

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ево једног Холовог примера: кад је амерички пољопривредни стручњак упитао неког египатског сељака колики принос те године очекује са свога имања, сељак се озбиљно увредио зато што је већ само

пажљиво чита имаће прилику да се мало зачуди кад види колико се често код нас појављује оцена да су, на пример, романи неког писца значајни и добри, али им је лош језик или стил и форма.

сада нам већ не преостаје ништа друго него да претпоставимо да су слике о облачењу у сунце, месец и звезде преузете из неког текста који не припада народној поезији.

Довољно је сада помислити да овакво појављивање жене на небу није ништа друго него показивање неког знамења или знака на небу, и у нашем ће пробуђеном читалачком сећању истога часа искрснути добро познати призор из

очима обичног човека, за кога је неимарово понашање загонетно и чудно, јер је без остатка и у сваком тренутку у власти неког неразумљивог градитељског заноса.

тамо се дубина небеског плаветнила понављала у дубини морског плаветнила, а овде морнар у часу погибије – попут неког митолошког бића, помало налик на оличење грома – разбија небо, одвлачи комад плаветнила и затим се цео свод сручује у

тоне... вечно тоне... И ритмично струји, к’о шум меких крила; Преко моје душе, сањиве и боне, Снова неког Бога расипље се свила („У мајске вечери“) Поезија Рада Драинца, за разлику од Радојка Јовановића, почиње тек од

Али четири наведена примера показују још нешто: тежња да се на оба краја стиха (или неког другог сегмента у песми) стави иста реч у истој граматичкој функцији – као што је у примеру (2а) субјекат тополе

у којима је изражено осећање, став, воља и мисао индивидуе, без обзира на то да ли она говори у своје име или у име неког колектива.

Наиме, реакције на Попину Кору показале су да више није у питању ствар укуса, стилскога или неког другог опредељења у оквирима актуелнога књижевног живота (мада су се и на тој равни биле битке), јер су почели да се

јединица, дакле њихови допустиви пореци у исказу, стоје у тесној вези са формирањем и исказивањем масивног или неког другог садржаја.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

При чему код Станковића - а по правилу је тако и код других писаца - аутор ретроспективни угао изводи из сећања неког лика.

56 И ако поступак Андреја Белог примењен у првој, великој верзији Петрограда можемо поредити с поступком неког српског романописца, када се говорни низ подвргава допунском преуређивању, наглашено се ритмички сегментује и, као

и ликова; потом, такође променљив однос између самих ликова; најзад, индивидуална а трерутачна перцепција из угла неког лика онако како ју је писац у том часу имагинирао.

призор у целини описује, и која је ауторова; она може бити, као што код Станковића често бива, преломљена у доживљају неког лика; затим долази тачка гледишта лика, или више ликова, што понекад води у врло сложене односе.

тако склопљена реченица, чак и када би писац био несравњиво вештији у језику од Станковића, тешко да може остати без неког одступања, без улома у граматичкој конструкцији.

А поступак лажне мотивације има два у теорији књижевности позната својства. Прво, аутор своје знање подређује знању неког лика, а у овом је случају то главна јунакиња: што она зна и како зна, то зна и аутор, па и читалац.

које обично има Станковићев опис: и када је у ауторово име дат, најчешће је субјективан, преломљен у опажању/доживљају неког од ликова.

мења понашање: час се затвара у себе, препушта сликама што јој промичу у премишљању о себи самој, час се прихвата неког посла, замршеног веза, предаје му се сва, с полетом, али и од тога брзо посустаје, долазе несанице, бол јој ломи тело

„у среди”, између Стојана и Јована, но на то се канда заборавља само да би се истакло како је „ишла ближе” - све из неког страха - „уз ону страну пута где су били зидови”.

свест јунакову, и читаоцу није дато да доиста прати „унутарњи монолог” било Софкин било, можда, с времена на време и неког другог лика.

и посредник окренут према нама читаоцима - или се пак хотимично и редовно пропушта кроз чула, свест или сећање неког од ликова, тих непосредних и непосредно заинтересованих учесника у радњи.

- Па ето! Од те наше љубави није било ништа. Док сам био тамо, волели смо се; кад одох, она се удаде за неког Тому, мога комшију и сина богатих родитеља”.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као мирис тужна цвета С неког лепшег света. И ја слушах јако, Па све тише, тише И на брзо, браћо, Ја га не чух више, Ја га не чух више...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

О, то је ништа, она ће се лако повратити, познајем ја њено добро срце. ЕВИЦА: Али сад оће да ме да за неког филозофа, пак ето наше несреће. ВАСИЛИЈЕ: А шта ће твој ујак казати? ЕВИЦА: Ах, и он ми не да да за тебе пођем.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде славуј из неког зида што се од ње разликује тек обликом и маштом.

А дотле све што буде нек је због песме. Друга утеха нам не треба. То трајање се руга претњи црног и отровног неког сока. Не, неће се отровом то путовање завршити. Неки ће свемир поново да нас створи.

ће свемир поново да нас створи макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори над претњом црног и отровног неког сока.

А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида. И највише нам при том недостаје празнина где не струји крв и где бисмо сместили своје представе о евентуалном

Краков, Станислав - КРИЛА

Бела коза са дугом брадом увукла се у шатор и мунула мајора. Окренуо се. Неког је опазио. — Има ли већ једном? — Још ништа... ни патроле нема. Придављено је кључала пуцњава у клисури.

И потпоручника Душка метнуше на једну. С друге стране мазге уз страшно јаукање наместише неког брадатог војника коме оба кука беху прострељена. Мазга је немирна, отима се, бије ногом. А ране жигају и зато се јечи.

Крај њега је неко кркљао у ропцу. Видео је само крваву пену на уснама тога лица крај себе које беше црно као неког давно погребеног. Склопио је очи. — Дај тога са ногом. — Лакше, официр је. — Шта мари, има их данас много овде.

Људи су непрестано умирали. Сваког јутра и вечера су закопали неког. Потпоручник Матић, студент са плавом брадом, бојао се смрти, али је ипак ноћу погурен блудио дуж ровова.

Душко је појахао мршаву кобилу и пео се дуго путањом уз планину. Сипљива кобила је бректала. Код неког села претрпаног балама сена и муницијским сандуцима сео је у мали камион, кога је терала подшишана Енглескиња.

Петровић, Растко - АФРИКА

белој кошуљи, опраној на брзу руку, раздрљеној на прсима, посувраћених рукава, у чакширама које су ниско опасане преко неког дебелог омота на трбуху.

Потребно је неколико година, често, да се покажу симптоми. Код некога болест иде лагано, локализује се и сасвим, код неког напада одмах на органе, и срце. Маса слепи, остаје без носа, ушију, прстију, читавих удова.

У главном дворишту, између масе округлих житница и тремова, налази се жртвеник, саграђен на форму неког уздигнутог престола од црвене земље.

жене које не видим али који ме гласно поздрављају, једва наилазим на место где треба да се там–там одржи и где је крај неког баобаба запаљен мали огањ. Помрчина.

Потом је стао записивати сваки час понешто, одбројавајући зрна. Син је неког великог марабута, и чини све то тако изненадно, мистериозно и уплашено, да није ни приметио да ја целу сцену снимам.

Потом ево гроба неког а марабута, кажу још из седмога века, не знам које ере, са врло лепом старом фасадом и унутрашношћу покривеном

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Да те није старац напустио?... ДРУГИ ТУРЧИН: Или си се, овако стара, у другога неког загледала?... Можда у коншију? СТАНА: Смејте се, децо!... Мене прођоше Смехова лепих дани весели; Сад плачем само.

) Ћериме!... Тамо на крају Стамбол-капије, Баш где се види онај одронак Гробнице давне неког Римљана, Данас ћеш једну главу видети.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Наш се шанац заори громовитим ура а мене ово yпа чисто као да пробуди из неког тешког сна. »Ура«... први је јуриш срећно одбијен. Ово је било у три часа по подне.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сваки би желео да се бар у последњем часу нађе поред неког друга или пријатеља. У мраку сам назрео поред себе свога посилнога, те ми беше нешто лакше. Команданти су отишли некуд.

„Бре, па овде пред тобом лежи цео стрељачки строј. — Наново је сишао. — Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.

— Наново је сишао. — Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.“ — Поздрави се са мном и оде у правцу треће чете. Позвао сам десетаре.

— Не на мене! — повика један четник. Четници се прикупише око мене. Прилегли смо иза неког заклона. Појма немам где сам. Везу смо погубили. Неки тежак задах испунио маглу, па једва дишемо.

Наши припуцаше и прилепише их за земљу... А камење је летело као из неког вулкана. Тако је то трајало све до једанаест и тридесет. Дат је знак за јуриш.

Он паде поред мене кркљајући. Појурисмо даље. Али неко пусто камење, као бедеми. Сручисмо се са неког бедема и падосмо на гомилу мртвих војника. Смрад да угуши. Готово бесвесно батргам по оним мртвим. Хоћу да повраћам...

Испричаћу вам и један догађај... У чети сам имао неког учитеља Андру. Он се налазио увек у трупној комори и тамо је водио администрацију. Био је слободоуман.

Уграбе ту прилику Срби, и кидну са Крфа. Али после неког времена сети се свети Петар и са небеске осматрачнице погледа на Крф да види шта ли ми сад радимо.

Али ако је човеку суђено да погине, потребна је извесна варка, бар у последњем часу, да је тако морало бити зарад неког вишег смисла, неког идеала, у одбрану живота. — И мислиш, онда ће Му бити слатко кад умире... — Опет ти!

суђено да погине, потребна је извесна варка, бар у последњем часу, да је тако морало бити зарад неког вишег смисла, неког идеала, у одбрану живота. — И мислиш, онда ће Му бити слатко кад умире... — Опет ти!

— Да... један од вас мора ићи. — Он је нас подједнако волео и било му је тешко да управи прстом на неког од нас. — Ова двојица су болесни. Ићи ћу ја — рече Лука. — Ја се сада осећам потпуно способан — додаје Војин.

На фронту је била тишина, коју прекидају повремено пуцњи наших и бугарских стражара. Пред нама је силуета неког великог дрвета, чије је стабло граната пресекла преко пола...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

уметничке намере заиста великих; онде тада још нису биле убациване са осећањем да би могле добро сносити и задатак неког особито потребног издвајања и наглашености посебне врсте.

у којој су се зачеле —, иако се све чешће, чини ми се (а што је такође разумљиво), јављају са призвуком неког полушаљивог ачења или подругљивости свих степени, од разнеженокорбене до хладно кивне...

Само хода, и чита, и каткад заклопи књигу, Стане, за се гледне, неког изгледа, видиш. Мало даље лежи чистина ограђена шумом, Трава — кадифа мека, шума — непровидан зид.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

своју панцијеру-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што је неке године, кад је ишô у Каурску, купио од неког Прајза у Задру.

Ама, откуд ти знаш да је господину име Дане? То ти је морао неко казати, или си од неког чуо? Давид: Млого сам ја, господини моји, свијета прошô, из млого вуруна крува ио, са млого врела воде се напио.

Бистар си и паметан човјек, промисли се... Ти знаш кад суд неког осуђује треба да зна колико је стар, је ли ожењен, има ли дјеце, како говори, које је вјере. Све је то потребно суду.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

То сазрела младост неког циља тражи: Хтела би из душе, из срца, из груди, Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи, Да се троши, крши, и

И ништа нећу од живота овог Но милостивог неког Христа новог, Да исплачем се у његове скуте. XXВИИ Завршила се једна тиха драма, Ветар је цвеће разнео пољаном,

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.) ИВ АНЂА, МАРИЦА МАРИЦА (напољу, лево, чује се тресак неког суда који се разбио о земљу. Одмах затим појављује се узбуђена). АНЂА (долази за њом): Што да разбијеш шерпењу?

ЖИКА: А, то би ти хтео? Па знам те онда, тицо, и зашто си дошао. Хоћеш по други пут да наплатиш од неког дуг! МИЛАДИН: Није, бога ми, него први пут. ЖИКА: Море, како први пут!

Да је први пут, не би теби требао мој мали прст. МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико! ЖИКА: Имаш ли ти неког сигурнијег сведока него што је бог? МИЛАДИН: Немам. Ал' ја највише на тебе рачунам господин-Жико.

” – ако је само тамо на небу уређена администрација и ако има неког реда... 'Ајд' изађи напоље док свршимо разговор, па ћу те ја звати. МИЛАДИН: Добро! (Одлази.

! Е, благо закону ако се и ти прихватиш за њега! ВИЋА (злобно): Из овога се писма види да госпођица воле неког и зато се према честитим домаћим синовима онако понаша. Па кад је тако, онда бар нека пукне брука!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

А то је што, после по и више године, од неког доба почели понеки пут, као у разговору, да наговештавају о његовој женидби. Он испрва није на то обраћао пажње.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, која и иначе лечи од грознице, народ поштовао. Код села Оштарија (модрушко-ријечки крај) била је некада поред неког лековитог извора велика света врба, по којој је и извор добио име Врбица.

Димитријевић). Клен може бити место где се састају демони болести. Кад демон болести неког нападне, врачара, »с вечери уочи Младог Уторника«, однесе под клен малу погачу, чашу вина, мало воде, и труди се да

С друге стране, опет у околини Ниша, прича се како је купина задржала девојку која је бежала испред неког момка, и тако је девојка постала његовом жртвом (Софрић, 1. с.

После неког времена под том буквом он се зачуди чему се је исповедао у страху од смрти и мало засече букву, кад из ње потекне крв,

један од узрока што су примерци многих дрвета поштовани као свети, па и онда кад би нестали: »Понекад и пањеви неког великог дрвећа представљају својеврсне култове. Тако, нпр.

Ћипико, Иво - Пауци

Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом, мањом, у којој су дужници побиљежени алфабетским редом.

Куд ће сада? Престало је кијати, па, гоњен својом главном мишљу, упути се од куће. Мисли: биће неког да заметне коло, али код сеоскога бунара нема никога. Љути се на лијене момке и цуре: боје се снијега!

Наручи уз литру вина и комадић пршута, да слађе напије, и понуди њиме неког варошанина што је до њега нарочито ради тога сио.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Дакле, игуман је кришом од нас послао поруку епископу Евсавију да му пошаље неког вештог травара који би га спасао скоре смрти. Препао се стари. Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности.

Кирча изађе из просторије, а калуђер поче да вади из бисага осушене листове неког биља које нисам препознала, мале тиквице с прашковима разних боја и чисте беле траке платна.

Коначно је допао тамнице. Тамо га је сместио Адам Орландић, ћефалија Брвеника у Иногошту, због преваре неког месног оружара, којем је ћерку лечио од жутице на гај начин што ју је по цичи зими терао да трчи нага око куће, после

Због овог последњег нарочито. За Стикриоса је још рекао да је у групи увек држао по неког буцмастог дечака који није радио ништа осим што је спавао с тим одурним гадом, тим крпељем и сметењаком.

баш за рат јер очекује да ће бити много рањених којима само тако, помоћу мелема, може помоћи, да не излази просто из неког ината, да би правио неприлике и пометњу. Све сам то изговорио лагано, мирно, настојећи да је уразумим.

„Зашто би се разбојници петљали око неког сиротог калуђера?“, одвратио сам. Рекао сам „сиротог калуђера“. Отворила је уста, видели су јој се горњи зуби, бели и

По једнима је Брзан одбегли меропах неког манастира из Хвосна. По другима он је служио у коњици крала Драгутина. Сви се слажу да се одметнуо због тога што се

Продужио сам мирно. Трудио сам се да покажем својим људима како сам потпуно равнодушан према ономе што се догађа. Неког младића, новајлију међу стрелцима, захватила је паника кад је видео како његово родно село нестаје у пожару.

Па они су тако слични. Обоје су као са неког другог света, чудни, необични, као да на земљу не стају, него лебде изнад ње, слични сенкама.

Ако су незнабошци и староверци, опет му неће нашкодити, јер зашто би губили време око неког безазленог калуђерчића који плеви травке по ливади.

Чуо сам како се гласно договарају, учинило ми се чак и да се препиру око неког стопала, један је тврдио како је то део Пиогузове ноге а други да је припадало Петру Мрсу.

Ја волим да та неизвесност мучи њих, а не мене. И збиља, после неког времена њихова ларма се утиша. Почеше да ћуле уши и да ослушкују.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

отсјајем залазећег сунца, уздиже се, из сочних зелених ливада, лако пошумљени брежуљак, а на њему стоје развалине неког поноситог краљевског градића; зову га Вишеград.

А кад се ружопрста зора појави и ја се пробудих, сагледах са свога лежишта позлаћени руб неког брега. То што сам видео, био је врхунац Олимпа, стан богова.

Из ходника замириса фина турска кава коју служитељ пронесе поред мојих врата за неког од гостију. Мене заголица грло и нос и прохте ми се да се напијем каве и напушим дувана као какав турски паша.

Првоме од њих вирила је из џепа коректура неког научног чланка, а други је држао под пазухом једну плаву књижицу. То је била збирка његових патриотских песама, која

Станковић, Борисав - ТАШАНА

КАТА (упада, подносећи пресавијен јастук, да на њега Мирон седне): Седи, седи, дедо. (Показује на Ташану.) Знаш, од неког времена једнако ми се тужи. Знаш, Станко, синко... (Трза се.

Како да се земаме, Кад си паре немаме? СТАНА (сама за себе): Ех, келеш, и ти ће неког да земаш, — а ни чакшире немаш! (Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.

»Зар сте, вели, зато мене, као свога земљака тражили да баш ја будем свештеник, што сте мислили да ја, као син неког вашег чивчије, нећу смети да ударам на вас, прве, богате и највеће, и да ћете ви моћи да радите што год хоћете: и са

Ох, како би ми било кад би ме неко тако жалио, тако волео, тако чувао; да ми је неког коме бих уморан могао доћи, могао узети му руку и метнути је на своје чело, да ми се охлади, умири.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Постаде популаран, и чак вољен. Тражили су га људи као неког видара, исповедали му се као свештенику. Разговарати с њим није много вредило, али тиха његова песма, увек друга и

” Сети се једнога дана мајсторица Ристана — „Дошло ми као у сан” — неког лековитог блата крај манастира у Санџаку. Мајстор Коста сачека лето, и не казујући ником ништа диже се с ћерком на

Неке гвоздене шипке једнако излазе из неког ваљка, и пружају се као живе, као неки дуги прсти. А увуку се, а истуре се.

Сека је одговорила оцу као из неког другог света. Писала о својој лепој ћерци Анђелији, о „најбољим” кућама у које је примају.

Све то била је нека врста отмене богаташке карактеристике, неког тобож племићског страдања. Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој,

тек после извесног времена сазнала да је Петрова Швабица прешла на други салаш, и да се Петар верио с ћерком поседника неког трећег салаша. А што се посредно и касно сазна, то паланка некако пушта низ воду.

Имало је на тим врашким салашима неког господства, које је паланкама много сметало, а паланка њему скоро нимало. Гос-Тоша је био човек попустљив, поводљив и

Волео је да буде члан неког одбора, да буде тачно присутан члан на седницама, да буде добротвор и утемељач. Ово последње га је одвело у пријатну

Отворише капке, и чуше кроз стакло да се неко врло учтиво распитује за пут до неког мајура и неког села. Разговор тај се прекину као ножем пресечен, из два разлога.

Отворише капке, и чуше кроз стакло да се неко врло учтиво распитује за пут до неког мајура и неког села. Разговор тај се прекину као ножем пресечен, из два разлога.

Она је од Србе очекивала не толико личност колико тип: или неког Бошка, или бар човека који ће бити сличан онима што силазе с планине.

Умео се поклонити; лепо пружити неки предмет; сложити оно мало своје тело у наслоњачу на много начина, са финоћом неког пажа. Личио није ни на оца ни на матер. Ружно у његову неправилном лишцу било је друкчија ружноћа него она његова оца.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

земљу продан бити, из које ће најлакше избавленија наћи, на галији се возити, која се од буре разбије, пошто га је код неког острова донела — итд. забављаше се с правилима по којима се без изузетка сви романи пишу.

ту од пустаија уваћен био, који носећи га у ропство, најужаснију буру искусе, лађа им се потопи баш кад су близу неког острова били, сви се подаве, само један Светомир таласом на брег избачен буде.

) — обдарен ОДАЏИЈА — песник, писац ода ОДГОВОР — одговорност; оправдање, објашњење неког поступка; долази под одговор »позива се на одговорност, има да се оправда« ОДНОСИТЕЛНО — сразмерно ОДУШКА — отвор за

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

и брижна; чело му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и прекора.

Листа моје владе овако је отприлике изгледала: спољних послова, као што рекосмо, ја; за министра просвете узео сам неког Чеду Матића стога што је понављао и први и други разред гимназије па се дуже бавио на школовању но ми остали; па онда

За министра финансија узели смо неког Перицу из трећег разреда основне школе, који је још носио натраг разрезане панталоне, кроз који је разрез стално висио

После трагедије којом се завршила моја прва љубав, ја сам осећао потребу да се опет у неког заљубим. Тражио сам на све стране у коју бих се заљубио и, када сам једног дана срео пред школом једно плаво девојче

савест, дао сам да ми се урами та диплома и обесио сам је крај урамљене дипломе којом сам примљен за редовног члана неког певачког друштва.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Бат коњских копита се не чује, сигурно гази по трави, те се мало осмелих. Опет сам застао. Јест... Има неког. Хајд још мало. Нешто звекну. Као да шкљоцну затварач топа. А-ха!... —... Утрошак муниције. — Јесам! 3ачух разговор.

И тако до вечери. По мраку смо морали одступати наврат-нанос па се заустависмо испред неког села Крупца. Наређено је да батерија у току ноћи изиђе на једну чукару, не знам ни сам како се зове.

— Тунгатјета! — ослови неког Ђуро. На малом постољу, застрвеном само шареницом, седео је стари Арнаутин прекрштених ногу. Поздравих га.

— проговори неко. Остали су ћутали. Сви су они имали осећане потиштености, као да иду да присуствују погубљену неког свога најмилијег. А тек војници!...

Изишли смо из облака и под нама је магла, као неко таласасто море. Понеки млаз посукља изненадно из неког амбиса, омане преко нас и лице се наједном овлажи. На брковима људи се ухватио лед, а из уста бије густа пара.

Идемо тамо... Најзад стиже наређење за покрет. Ишли смо пространом равницом, необрађеном и пустом, пуном неког ситног шљунка и камења.

Кажу да су видели неке помрачена ума, како једу месо ових мрцина. Почетком јануара, неког дана пред сумрак, заустависмо се на обали реке Маће. Набујала и широка, сатански је шумела прљава и мутна река Маћа.

Безизразан мрачан поглед њихов као да допире из неког понора. И ћуте!... Умиру, свесно, као да им је угодно што се ослобађају мука.

— Сигурно по мирису — рече Лука. Чујемо звук неког звона... Сретосмо једног пешадијског потпоручника, који нам рече да је дат знак да официри иду на вечеру.

За њима оде и капетан Душан. Мало после врати се. — Потпоручник Јовча — исприча нам он — из неког пешачког пука, онако уморан легао поред ограде и заспао. А лађа малопре кратким звуком објавила полазак.

Једни су имали подеране капутиће, други војничке копоране, и шаке им се нису виделе. Један пешадијски наредник донесе неког малишана, који није имао више од пет година. Познадох га одмах.

Опет талас преко брода. Лађа брекће. А острво Видо нарасте и деца се наједном укочише од неког страха. Окретох се. Лешеви, голи људски лешеви, преко стотину мртвих људи набацано на обалу, на гомилу, разјапљених

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

“ А кћи спустила вез и устала и пошла прозору И пошла и затварајући видела неког да пролази, Који јој узнемири душу дубоко и насмејао се дубоко.

О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака Опет ме стид је неког дванаестога века. Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака И незаситљивих бола, уморних, самртних без лека; И ту

Ја знам многа бића овде, која припадају другоме звезданом колу; Коње који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца; Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца; Ја знам

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Чинило се као да чекају избијање неког невидљивог звона, па да се јаве. Кад, наједном, као прасак скривене пушке пуче пролеће.

— Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе! Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли права да жртвује неког ко му верује, ко га воли? — лагано, као да с ножем забоденим у леђа иде, пође младић низ реку.

Тако насред бостаништа ниче чувар, чудо големо! Свира ветар кроз његове ногавице, лепршају рукави као да Страшило неког поздравља, неком маше. Причини се Старцу да то и није Страшило, већ стари пријатељ Софроније који му иде у сусрет.

— То је сада наша тајна! — Наша тајна? — рече дечак забринуто, помисливши: можда је она чула за неког другог дечака? Можда ће се дићи и отићи, чим опази да он није тај?

Можда би од неког другог добио трипут више, али ко зна колико би требало да чека. Стави трговац врећицу с златницима на сто, а Варалица

— јави се неколико гласова. — Нека неко други о томе брине. — Па, не може се тако, људи! — чу се глас неког дедице. — Мој сусед је болестан и ја ћу почистити и испред његових врата, па и трг на углу наше улице ћу почистити.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Старо гробље ћути, А крстови, маховином огрнути, Своје руке шире, кô да сваки чека Да загрли неког... И док поноћ плава Трепти, и под божјом руком село спава, Жетеоце чудне, коштане и суре, Ја видим где с неба низ

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Тешко је не осетити монотонију, на пример, песама које су засноване на разговору између неког лица и гаврана који доноси вест о боју и погибији, или песама у којима се овај или онај догађај описује као испуњавање

Маџарски летописац Себастијан Тиноди спомиње 1554. године као особито вештог српског гуслара неког Димитрија Карамана.

У овоме виду, тј. у виду зависности турског цара и турске царевине од снаге и памети неког нашег јунака, налазимо ту мисао искључиво у песмама о Марку (турском вазалу).

Зашто је раја одредила баш њега да буде носилац њених тежњи и схватања, а не неког другог владарског сина, на то је тешко одговорити, но зашто је узела једног краљевића, то је сасвим разумљиво кад се

кад се свукао. Завлачит му руке у пазухе, тј. под пазуха. 57 Пладин је измишљен град (или рђаво изговорено име неког града). Бугарске хаљине, тј. просте, сењачке. Бороје и Средоје су песничка имена.

код тврђаве Зечева (између Книна и Скрадина) манит — махнит мановски — језик неког племена у турској војсци (можда: монголски) Маоча — село у Босни марва — благо Марица — извире испод планине Рила,

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Ку-ку! Овај на изглед обичан „разговор“кукавица не би преварио неког пажљивијег слушаоца. Глас ових „кукавица“био је, истина, мелодичан, иако мало тврд и превише гласан, али откуд сад,

право име било је Стево, али су га у разреду прозвали Стрицем зато што је био највиши у читавој школи, па је личио на неког заједничког ђачког стрица.

али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну с ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући излази из висока кукуруза. — Ено је опет, ђаво је однио! — истом би повикао неко од дружине.

Да су дјечаци читали књиге о Индијанцима и о америчком Дивљем западу, њима би њихова грађевина личила на колибу неког трапера ловца на медвједе, или на маскиран индијански шатор, а овако...

Мачак провуче главу испод његова пазуха и остаде забленут, упола отворених уста. Пред њим, попут неког бунара, зијала је широка рупа, а у њој, на дубини од најмање три метра, блијештала је вода обасјана Јованчетовом

Претражио је затим кукурузишта, усамљене љескаре ивицом ливада, најзад и црквени таван, али је тамо само поплашио неког побожног мачора који је ловио црквене врапце. — Види, молим те, чак ни овдје их нема. Гдје би онда могли да буду?

кад је био изгубио сваку наду да ће ишта открити и уморно размакао грање на једном жбуну, спази пред собом у трави неког заспалог дјечака. Како му је шешир био намакнут на лице, пољар га није могао препознати.

Под густим сводом старих букава још увелико је било мрачно. Видјело се таман толико да ти се од неког жбуна учини да је мечка, а од мечке да је жбун. Прекрасна работа, нема шта!

— Шта је, Жуја? — узнемирено упита Стриц. — Неког је опазила! — објасни Николица уплашено трепћући. — То је сигурно онај проклети ухода, опет је дошао — намршти се

Јесу ли га, можда, сви заборавили? Не, не. Једног дана могли сте шумом пратити траг неког дјечака. Стигао је до самог логора, прошврљао га унакрст и окренуо према кориту потока понорнице.

— Ово ћу да чувам за успомену на вас двојицу. Дође ли некад каква невоља, знаћу да имам неког на кога да се ослоним. Опет је стао да промиња снијег, али двојици дјечака данас то није ништа сметало.

Лаје наш Зељов, лаје, па одједном престаде и поче да цичи и да се око неког умиљава. — Аха, то је неко кога наш Зељов позна! — досјетих се ја.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Признавао је да му је Мане опасан конкурент, кад се узме у вид његов кућевни трошак и кафански џепарац. Зато је нашао неког адвоката буџаклију и замолио га је да се заузме, рече, за праведну ствар и да му напише за новине.

“, а келнер само каже: „Немате ништа; плаћено је“, а кад овај зачуђено гледа по кафани и погледом као пита, види тек неког где одмахује руком, а то му значи: „Не питај! То ми је мана да сам дружељубив!“ у кафани пуно.

јер Нацко је био радо слушан што је имао и онако као неког хумора. Дугом практиком на томболама извежбао се и знао је из искуства да су цифре увек некако сувопарне, па је умео

Само дотле, рече јој, сме ићи; ни на авлијска врата не сме више сама, без неког од старијих, изићи! Свима је пресео ручак; Замфир није ни сео, а други нико није онда ни смео.

Зашто саг искочија ники нов адет па ники саг воде и после... ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА Мишљење неког Милисава Јекономије о тој, тако да кажем, „крађи и прекрађи” Зоне, које је, управо, било мишљење интелигентнијег и

им како је лепо живео с оцем његовим, покојним Ђорђијем, како су један другом у помоћи били — он Ђорђији кад је због неког кријумчарења могао да повуче, а Ђорђија опет њега одбранио од неких пијаних аскера.