Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
могао, И најмање кâно и највеће, Стену, липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору
Спавô јесам, али не знам како, Да л' се јесам, да л' се несам макô, Да ли мало, да ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја сам онда снио, Чудни санак оваки
“ То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао? Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије.
“ — „Кô мислиш, несам, ал' твој дужник јесам!“ Па назад тури своју кабаницу, А онај сав се промени у лицу. „Не бој се, Васо“, Стојан му
А ја опет, ка и досле, Удри гуди све једнако, Док не догна понајпосле, Те с' опрости са мном вако: 'Видим да ти несам мио Кâ до сада што сам био.' 58. „И тако је отишао И узео себи другу...
Ко сте, шта сте, откуда сте? Па ви мени на пут стасте?“ 128. „Несам ли ја госпа туди? Ко је мене дирнут вредан? Па таки се сад усуди, Таки један и ниједан! Па у мојој, мојој кући...
Паде коњиц, и ја с њиме падо, Али одма од земље устадо, И проклиња што сам жив устао, Што свог врата несам сакрхао. Дадо плећи коњу саломљену, Те пешице кроз горицу крену.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Што си дошô? — упита га она пригушено. — Ја?! — Загрцну се он и уплаши. — Несам, веруј, него знаш, пођох на њиву, и твој ме човек нађе, те — дођосмо! А ти се љутиш? — Одмах да си ишô!
Калуђер се куне, моли је: Несам, Стано, жива била! Ако сам зел срма-колан, Като колан да се вијем, Око твоја снага!...
Кликну мој отац: Што си, Лено, на големо? — Барем да си од колено? Прихвати Паса и све девојке са њом: Ако несам од колено, А ја имам црне очи, Црне очи, медна уста! — Лало, дајре! Туго!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Како да не знаш?! Зар ти механџија па да не знаш?! Зар не сврће код тебе? — Несам механџија — одговори пргаво ћир Ђорђе, па устаде и стаде без икакве потребе да брише сто који је сасвим чист био.
— Ја сам ту за порези и прирези, и за комору, за акциз, и за глобу и казну, а механџија несам; механџија је газда Милисав председник. Њег’ питај, господине! Он га дочекује и крчми му пиће.
— Ама, несам, господин-учитељ, писмен, прос’ сам човек. Малко чатање што научи у Свети Пандократор монастир, и још малко писање за
Ама што ће му правим, ја сам прос’ мејанџија, а кмет несам. А што би он џабе јео, боже здравља! Ама кмет несам, господине, па мука! — Па сâм си крив што ниси.
Ама што ће му правим, ја сам прос’ мејанџија, а кмет несам. А што би он џабе јео, боже здравља! Ама кмет несам, господине, па мука! — Па сâм си крив што ниси. Ето, реци само хоћеш, а за друго те не питам.
— прекиде га и одобрава ћир Ђорђе. — Алал ти вера! Коџа време прође, сутра си имам послу. Доста се налисте, несам ни ја Крсмановик! А ћата опет наставља: Бирам зраке врелог сунца — Плетем бич — Да ишибам овај свет!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Бр. Радичевић XЛИИ* БРАНКОВА ЖЕЉА (причула се З.—Ј. Ј—ЂУ) Ја познадох што несам познав'о, Први санак ја сам већ одспав'о, Први санак гробовања мога, Први санак мира вечитога.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Закон је најстарији. Ха, а пред Турцима сваки дан стојим и дворим ги како ни кумове несам двореја кад сам био млад — не дирај ме!... Тек кад каваз унесе каву и понуди му, једва га нагнасмо да седне.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ама, да се не опијеш, зашто ће поручаш ћутеци, дор мртаф не станеш! СЛУГА (забезекнут): А, бе газдо, до саг несам служија ни газде у кафани, а декмол бегови.
Тамо ти било милије, него ли код нас, и у нашој вери. САРОШ Нема ту наша и ваша... Анадолац несам. Овде сам се ја родио и одрастао. Пљачкавица је моја, Марково Кале је моје, река је моја, Собина је моја.
ЏАФЕР БЕГ Ти си наш. ЈУСУФ БЕГ (Сарошу, да би га развеселио): Сароше, ни ја несам Анадолац. Као што ти рече малочас, тако и ја кажем сада: »Пљачкавица је моја, Марково Кале је моје, река је моја,
Станковић, Борисав - КОШТАНА
— Мајку си несам питала, Али сам лошо слушала, Татко на мајку збореше: »Девет још ћери да имам, Ни једну Митки не давам, Јербо је
МИТКА (бришући сузе): Ето тој! Расплака ме! Слатка моја мајка! (Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија. АРСА (задржавајући га): Куда? МИТКА (нолазећи): На гробје. Свећу на моју слатку мајчицу да запалим.
Немој, газдо! Пијан си! МИТКА (потеже јатаганом на полицају): Несам, бре, пијан! Него — срце ми се искубало. Ништа нећу да чиним. (Показује на Коштану.) Дошја сам да гу дарујем.
Ја, Коштан, у мој живот још бробињка несам нагазија, а камо ли на брата руку да дигнем. Брат је брат! Једно млеко смо сисали од нашу слатку мајчицу.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
!... Хм, — хукну и духну љутито на нос и заврте главом Коте. — Куде си гу видеја? Збори, келчо ниједан. — Несам гу видеја, бата-Коте, — вели стидљиво, шапатом, шегрт Поте — куде смем ја па да гледам чорбаџијске керке?!
Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!... — ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се
ели си сам узнем фенер, окачим га на чибуче ели на пуле оди џубе, па си пролазим мирно покрај турцки каракол... Несам, бре брате, џимпир ели качак, ели кумита, та да си брез фенер идем преко сокак!... А саг!...
— Па... нећеш да ми будеш измећарка? — Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу... — А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!...
— За кога да ти казујем?... — Ете, за чорбаџијске да казујеш... Што бре! Ја траву пасем, сол не ручам, — та несам чула за твоје работе!... — Е што си чула? — вели мало спуштеним гласом Мане.
— Де, мори, — умирује га Дока — ти ме знајеш убаво! Не ли смо родљаци? Несам говедо, селска несам, та да си не знајем што је чаршијски ред. Ласно за тој! Ја ћу си све полако... па фино...
— Де, мори, — умирује га Дока — ти ме знајеш убаво! Не ли смо родљаци? Несам говедо, селска несам, та да си не знајем што је чаршијски ред. Ласно за тој! Ја ћу си све полако... па фино... с политику! — рече и оде.
— Е, што си имаш? — пита је Ташана. — Седи си на једно кафе. — Несам си дошла за кафу, веће... — Васке, мори! — прекиде је домаћица. — Васкеее! — никну Таска.
Ласно ће нађеш, — ем не једну, веће кол’ко искаш девојчики! Ама жал да ти неје, криво да ти неје!... Несам си остала постидна!... Ама ги и ја, берем, убаво каза!...
— Знајем, де. — И муштерије имам сијасвет... — Добро, де! — Кућа ми пуна... — Е, што ми збориш саг па тој?... — Несам сирома’... могу да си имам жену... могу да си ’раним пол тесте жене, — тол’ко си убав пазар имам!...
— А што ће да ручаш кад си не пазариш?! — прекиде га заједљиво Зона. — Не слушај душмани моји по ма’але... Несам такав, Зоне, како казују...
Зашто ја сам си еснаф-човек, прос’, и несам писмен; несам чиновник ни учовњак, ни преседник, ни па посланик, та да си ћутим како порена риба мрена, кад ме туре у