Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Опали сад! Докопа ти оно чаканац, па онако лудо и пијано — све поскочи и удри што може више у бубањ. — Не, несрећо! — дичи Среја и туче га гудалом по леђима. Оно још горе. Сватови се деру: »Тако, море, тако! Удри, удриде!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Теби пуна глава калфи, зато и заборављаш увек запушаче од стаклета у дућану! Само ти је до анђарања, несрећо маџарска! — грди је гђа Перса не знајући на коме да искали свој јед. — Али, мама! — умирује је Меланија. — Уф!
— Баш ћу вас молити — вели Меланија. — Ишти и ти, несрећо, једну! — шану брзо гђа Сида Јули, и гурну је кришом појаче.
Деде, шта си говорила? — Па што ме је пит’о. — Младић учеван и воспитан, дош’о из вароши... (из Карловаца, несрећо!) па к’о вели: »Ако се нећу са господин-попином ћерком унтерхалтовати, а да с киме ћу!
Та немојте ме бедити и ружити, — кад ме је доста и онај бог наружио! — ропће овај нови »Јов« са чарде. — Изгорећеш, несрећо једна! Изгорећеш од те силне ракије. — Е, изгорећу! А ко је још у мојој фамилији изгор’о од ракије!... Ет’, тако!
— запита је домаћица која је застала, па је гледа, а Рокса се клања дремљиво. — Еј, несрећо чупава, та ти си на ногама заспала. Само да ти је да чмаваш, не начмавала се, лењштино влашка.
Црњански, Милош - Сеобе 2
За мене сва земља запустела. Па пушчи ме, несрећо, и не лај!“ Ко зна, можда би Павле, који се закикота, тај разговор наставио, да им Костјурин није пришао.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Већ побеже, ој несрећо, на крај света, ој невољо! Плави зец, чудни зец, једини на свету! О правом смислу зечје
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Не би га трпали у топове да то чему вриједи. — А сјећаш ли се онога првога рата, несрећо калајџијска? Зар онда не покупише сав бакар за топове? — подсјећа га сељак.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Д. 33 НА ПОНОСНОЈ ЛАЂИ 37 ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ 38 ВЕЧЕ 39 У СРЕМУ 40 ЕЈ, НЕСРЕЋО... 43 ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ! 45 ПРОМЕТЕЈ 47 КОЛО 51 РАЗГОВОР 54 ПАРИЗУ 58 МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ 66 МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД
— Еј! танталски роде, Фрушко танталицо! црви га једу, аветни црви, а ти? — а ти се смешиш, само се смешиш. ЕЈ, НЕСРЕЋО... Е ј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха него што си песка.
црви га једу, аветни црви, а ти? — а ти се смешиш, само се смешиш. ЕЈ, НЕСРЕЋО... Е ј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха него што си песка.
Они лижу твоје скупоцено блато, лижући се теше: то је, веле, злато. Еј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха, него што си песка. ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ! Еј, ропски свете!
„Ти ли си ћерко?” игуман загрми, „што код паше мисли нас да оцрни? Ти ли си несрећо, ти ли си куго? Ал' чекај само, нећеш ми дуго!” „Владимире!” замуца лепојче убаво, „да л' Владимире ил' игумне Варнаво?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад: онда пас рече петлу: „Несрећо несита! Теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре, кад је луд.
А он им све приповеди. — Видиш Несрећо, — рече Срећа — да ти не можеш усрећити ако нема среће! УСУД Била два брата заједно у кући, па један све радио, а
Еј, болан не био, шта учиних! А да се ниси штогод наљутио, Ћосо? Ћоса се дрне: — А да, несрећо једна, како да се ни бих наљутио?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Ја сам твоја госјгођа. СТЕВАН: Иди па спавај, боље ће бити; нек ти мало изиђе из главе бокал. СУЛТАНА: Несрећо, мислиш ти да сам ја пијана? СТЕВАН: А ниси, само си од јуче мамурна. СУЛТАНА: Сад ће ти пући глава!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
комад хлеба и баци пред пса, али пас не ће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад; онда пас рече петлу: „Несрећо несита! теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!” А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд.
” Кад га отац опази, рече му: „Несрећо, где си био до сад? камо теби девојка?” А мати опет стане нарицати: „Куку мене кукавици, за што ме тако убијаш!
Маћија за њом претећи песницом рекне: „Чекај несрећо! не ћеш ти сама тако ићи, одмах сутра и моја ће кћи.” Кад у вече дође јој муж, а она почне му говорити: „Знаш шта је,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И ти, Симкина освето, као и теле, нећеш знати ни ко ти је отац ни ко ти је деда. Ти, несрећо мала, да знаш: они што ће да те цупкају на коленима и да Ти тепају највише ће те мрзети.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Онда пас рече петлу: — Несрећо несита, теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре! А петао му одговори: — Па нек умре кад је луд.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Овде се само по моди говори. МИТАР: О, ђаво ти одно и ту моду! Каква те мода снашла, несрећо, кад ти стоје руке испуцане као пањеви. Ко те воспита на моду? Ваљда што си служила? Срам те буди!
Марш из моје собе, хинауз, марш, апорт! МИТАР: Шта, ти ћеш ме јошт истерати? А не знаш ли, несрећо, кад ниси имала шта јести, него си се око мене као кучка шуњала?
МИТАР: Да видим, смем ли ја. ФЕМА: Само је дирни. МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство!
Напоље из моје куће! РУЖИЧИЋ: Не банч, не банч. ПОЗОРИЈЕ 9. БИВШИ, МИТАР МИТАР (Феми): Несрећо и погани, имаш ли памети? Шта си наумила с кућом? Море, мислиш ли ти остарити?
ФЕМА: Шта је теби за то што сам ја то другом поклонила? МИТАР: Поклонила, несрећо, а јеси ли стекла? Шта траже ове ствари код мене за десет форинти? ФЕМА: То није истина. МИТАР: Није истина? (Виче.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— — — — — — — — — — — 9. Бесна, пуста неслого, Кћери адске змије, Гди би знала живити Да Србина није? Чедо страсти, несрећо, Брза у слепоћи, Кад Србина нестане, Ком’ ћеш онда поћи?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У мучном лову модрих висина Завишћу гадном срца дивијег
Проклећу тебе, моју несрећу, Проклећу, кнеже, очију вид, Што ме занету тако занесе, Да за те пођем, моја несрећо! (Плаче.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!... — ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока.
— Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш! — повикаше и скочише све на њу. — Кој те је зваја?!... ’Ај’ си дом!...
“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку. — Што искаш, стринке?
— викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!... Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!... — А што кој да ми казује кад си сама све знајем и све видим?
! — Ихаа! — засмеја се тетка Дока. — За тој па да ми је! Знајеш ли, мори, несрећо, да ми каза, — како из књигу да си четеше, све ми каза: и што си Зоне ваздан-дан збори и које си песне поје, н што си
— Ама послен да ви не бидне криво, кад, ете, стане да „праћа шефтелије“ по други... — Што рече, несрећо никаква? — плану Таска и оне друге две. — Неје те ни срам: еснафска жена, па погле како си збори!
Што је била, која је била, ете, та Сика у песну турена? — Збори си, несрећо грчка! — развика се Дока, па заврши: — А ти, Ташано, подај си дете за онога Манулаћа, берем ће да имаш убаво унуче...
— Та и твој Манча... — Кој је „куче“, несрећо чорбаџијска?! — цикну Дока. — Знајеш ли, бре, ако дофатим саг ове нал’не (и показа му силне налуне пред вратима), све
Ћу те бомбардирам по ту главу како Срби Митад-пашину табију на Виник! Несрећо вртиваганска и коритарска!... — У кућу си ми, што да ти прајим? — вели уздржавајући се домаћин, а сав блед од љутине.
девојачку срећу да убијеш!... — Ама, несам, нане... — брани се Мане. — Јеси, јеси, несрећо, познавам ја Ђорђијину крв!... Ђорђијо, Ђорђијо! — Несам, нане, — брани се и куне Мане — жива ми... ете-те...
Кујунџија сам, ама... „носено злато“... бива ли?... — Мори, ћути си, несрећо кујунџијска! — прекиде га женица и пљесну по рамену. — Како па то збориш!... Зашто, инћариш, инћару ниједан!...