Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ови, из некаква сујеверија, многократ могући, не хоћаше је убити. Његово дете нехотице згази на змију, а она га уједе. Врисне дете.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И нехотице оте му се нека злослутна мисао: »Ето опет 25!« па пође мало напред међу госте, а све се снебива. — А гле, Пупавца!
Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љути, те се мргоди. Испушио је лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину.
Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових. Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима. Ко зна кад ће се видети.
— А станиде, море! — па скреса на онај глас. — Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ. Осуше се пушке и с једне и с друге стране. Дигоше вику и једни и други. Само се чује: — Држ' се, Пурко!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И загледа се Турчину у лице. А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско. Маринку се и нехотице отеше речи: — Мој добри ефендија!...
И не да се то сакрити од ока које мотри!... Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје... Поглед му се нехотице зауставља на ономе кога воли; образи румене, а он и не зна... Та, само срце лупа и гурка га напред... к њему!...
Сети се оних страхота, оног обамирања... па му пође капа увис... — Он је ту!... Он је ту!... шапутао је Лазар и нехотице... — Шта ли ћу, боже, радити ако се сукобим с њим?... Ја знам, он ме мрзи...
Та то је још јуче било... Још јуче је та кућа била као и његова... — Уђи, уђи! — говорио је старац. Он се нехотице маши капе и пође руци, али Алекса плану и трже руку. — Натраг, теби да дам ову руку да је пољубиш!... Натраг! Одлази!.
И примаче јој се још ближе, па јој обави своју снажну, мушку руку око паса... А девојка изгуби памет... И нехотице одгурну његову руку, одгурну је готово бесно... — Шта ти је? — упита је Станко. Она скочи: — Ништа... не дирај ме!
Он приђе ближе и смотри како доња усна модри и пада... — Дајте свећу!... — рече и нехотице. Све се ужурба. Наста запевка. Болеснику нешто сену у очима, али само за тренутак, па се угаси...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ту ти је отац! Чекај да му кажем! Како беше тек зора, и путници неодлучно стајаху на обали, то и нехотице сви обратише пажњу овој сцени. Капетан отрча напред у механу да пробуди Благоја.
Прву чашу даде куму Нинку. Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци нехотице сви поустајаше и поскидаше капе. Нинко отпоче: — Куме мој и оче, срећна да ти је Марија и наше кумство!
Мислио сам нешто, не знам ни сâм шта. А у сваку мисао и нехотице уплетао њу. Паде ми како је светлост ту, и прозор да је пропусти — требало је, дакле, само откравити лед, и зрак ће
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Исакович се вајкао, да ће га тај сапутник, и нехотице, открити, већ при првом прегледу папира, у првом контумацу. Питаће га, ко је, одакле, куд путује, зашто.
Кад је на једном застанку силазила из кола, била се налегла на руке Павлове, тако да је морао, и нехотице, осетити колико је, и кроз хаљину, топла, као да је гола, а морао је осетити и колико је снажна.
Чинило му се да је познао, и нехотице, ћопави корак Божичев, затим, корак Јохана Шмерца, праћен ударцем штапа по зиду, а затим и шум корака, који су били
Прелетао је погледом, и нехотице, низ њена леђа. Низ њену косу боје кестена, низ њена плећа разголићена, према обичају оног времена.
Он јој и нехотице притрча. Рече јој да се остави тога. Изнеће он то, кад се буде разданило, и просути. Она га је запрепашћено и уплашено
Трже се и виде, крај постеље, малу собарицу домаћина, па нехотице узвикну, нежно: Францл! Она, међутим, није била иста, као дан пре, него бледа, исплаканих очију, надувених усана – као
Смрт ће наступити, ускоро. Могу отићи. Чему да то гледају? Спаса нема. Павле је и нехотице био клекао и подигао њушку животиње, са које је цурила нека слуз, зелена.
Ето, са тим речима једне жене, коју је био, нехотице, срео, на, свом путу у Росију, Исакович остаде, у Швехату, у прашини.
долазе у Вијену ради својих, нерешених, молби, и неправедних казни, да се туже – Исакович помисли да та жена може, и нехотице, да га изда. Њена кућа је, свако вече, била пуна света.
Светина их је, и нехотице, обарала на земљу. Павле је последње кораке, до Гарсулија, могао да учини само као да плива, као да рукама разгрће
Па се отуда у Исаковичу воспламенилос о Росији желаније? Волков је био у разговору, нехотице, прешао на руски – бар је Павле то тако причао, доцније, братенцима.
Кајзерлинг је био дрекнуо: „Слушају!“ А Исакович, збуњен, запрепашћен, додаде, и нехотице: „Слушају!“ Кајзерлинг се онда, милостиво, осмехну, па рече да ће све остало, што је потребно, капетан чути од
Теодосије - ЖИТИЈА
подвизавања, и против ђавола мужастава, и борења, и одољења светих људи, ако су за добро уопште способни, нађу се и нехотице погођени у срцу па се труде да против мислених противника и непријатеља душа наших искусни и противни постану.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Отимајући се, тако, њеним рукама, вукући је нехотице за косу, својим везовима на клобуку, који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста,
Тако, разбудивши све, никоме не дадоше да спава. Ишли су од куће до куће, по мраку. И нехотице, мада то нису тражили, наилазили су и на жене.
Мрате, голицајући га нехотице, неподношљиво, при томе, својим дугим прстима. Аранђел Исакович храбрио се, и по стоти пут, мислима да то нико неће
Терезије, затим поздрав у његову част са заставом и виком његовог имена и титуле, које су војници, крај свих казни, нехотице, изговарали Ренбеклау, уз громко „виват“.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“⁵³ Ако случајно, нехотице, угледа наказу, најбоље је да брзо руком додирне земљу или да у себи изговори заштитну магичну формулу: „Само је он и
Урећи се може хотимице, намерно, свесно, али и нехотице, без намере, несвесно. Највећа трагедија је када добри људи, без намере и против своје воље, урекну управо ону особу
крајевима родитељи децу нити хвале нити милују, а нерадо допуштају и другим људима да то чине, страхујући да им они и нехотице не „набаце урок“.
Не ваља прескакати дете јер неће више расти, верује наш народ. У Грбљу, рецимо, кажу: „Када дијете лежи а нехотице какво дјете или човек пређе преко њега, треба опет да се натраг (про њега) поврати; друкчије не би више расло.
Тако, рецимо, Јеремија Поповић каже да мајка у Шумадији „код деце и нехотице развија распуштеност. Још док је дете у колевци, може му се сваког часа нарушити мир, те оно плаче.
свесно не желе да дете научи и које они експлицитно забрањују, али с обзиром да се сами на тај начин понашају, дете и нехотице, имитирањем учи оно што види.
Посебно учењем народних песама, дете и нехотице, спонтано, овладава новим стилским фигурама и узвишеном реториком којом се оне одликују.
Матавуљ, Симо - УСКОК
“ Ту изреку бјеше он, Јанко, нехотице, разумије се, изазвао њеколико пута, те се не могаше начудити тој необичној супротности — покорности владици у њеким
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
) Те и нехотице онај други, лакши глас код таквих се песама приближава моделу дечје песме. Јесењин се, на пример, узалуд упињао да
Вучов јуноша ће, на крају, једини смисао живота открити, нехотице, у љубави. ВИИ Нешто више — или нешто мање? — од игре, од потребе за игром, стоји у основи ове дечје поеме.
Ово издвајање, које врше добронамернији читаоци и критичари, засновано је на бољем слуху за Ћопићево дело. Али оно, и нехотице, сугерише погрешно објашњење чињенице да је Ћопић, касније, често губио љупкост и милошту, претварајући се,
и мој дјетињски вољени свијет и зато сјећање на тога незнаног јунака из мог села увијек ме поново растужи, па се и нехотице припитам: - Шта ли сад ради мој Малиган?
Та је потреба толико у нама, да неке песничке реплике и обрте избацујемо успут, нехотице, са пуном свешћу о безначајности своје игре.
Милићевић, Вук - Беспуће
Све га је сметало, бунило, узрујавало. Он је већ толико пута, и нехотице, прочитао натписе у колима и знао их готово на памет; неке фразе, грозне и сакате, урезале му се у памет и непрестано
требало од Загреба до куће, дуго, али он би волио да пут још траје, да се још вози негдје далеко у ноћи, да замишља, и нехотице, своју кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од
једну тужну успомену , која га је, и касније кад је могао да разумије њихове јаде и оправда дјела из очајања, и нехотице одбијала од тих људи; њих је раздвајао један гроб, који се, као и сваки, дуго памти и спомиње, а још теже заборавља и
Па кад је силазио у башту, сјећа се да се је нехотице окренуо према њиховом прозору и учинило му се да је спазио једну женску главу које је убрзо нестало.
„Нашто сав овај немир, збуњеност, слутња која се рађа у мени? Шта ће то мени сада?“ И тражаше одговор. Поглед му нехотице паде на њихове прозоре. Свјетло је било угашено; ваљда су већ били легли.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дио његове необичне славе тако је нехотице прелазио и на мене, па сам убрзо постао врло познат међу сеоском дјечурлијом.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Човеку, кад је види, нехотице задрхти душа, груд омекша и чисто осети неки тих, благ мирис што га задахне пред њеном појавом.
Његово црно, меснато и подбухло лице, са водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице окретао од њега... Уђе он заносећи се. — ’Аџике мори! Што?
— Шта ти је? — пита га она враголасто. — Ти си, ти — моја! — Ех! — нехотице, изненада полети јој усклик из дна груди. И брзо се сагиње да сакрије радост и као крв румене образе. — Немој, Стојане!
иза врата, држећи ме за руку и мрмљајући нешто у себи својим дебелим, избразданим устима, тако је чудно изгледала да нехотице повукох руку: — Говори!
Сад и Мита диже главу и окрете се к њој. Одједном сви ми нехотице почесмо да је гледамо, пратимо њене покрете. Она то опази.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Кô напрег од кашља, заптивен. сух. На умору је л' ропац године? На мојим вратма куцнуо неко. збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази!
” Тако збори цура, па се чудом крсти, у крст се већ слажу нехотице прсти! Док се тако крсти була, у том часу у цркви малој на иконостасу икона се једна стреса у оквиру, икона Ђурђа,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Брже боље узе нож да рибу расплати, али се не мало зачуди кад у утроби рибиној нађе својих тридесет форината што му нехотице из недара испадоше у реку кад је оно воде пио. Пристави рибу уз ватру, па отрчи на пијацу да купи и мало брашна.
ја како то заболи кад жена умре, али, шућур богу, тај бол часком прође, жена кад умре тако ти је: кô кад се човјек нехотице убије у лакат, ја у голијен од ноге, плахо ти га може забољети, али часком прође кô да ништа није ни било; чини шућур
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Око крвавих усана ројеви мушица. Тежак задах нас запахну. Иако је непријатељ, људе обузима језа на судбину човека. И нехотице се намеће мисао да ћемо тако можда и ми. У оближњем јарку угледасмо још три леша.
— Господине наредниче, јавља командир да осматрате: гађа наша батерија. При страховитоме треску ми и нехотице завукосмо главу у рамена.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
А истовремено сам, нехотице, посматрао шта све један сељак ради са својом шајкачом. Он је ту шајкачу носио на глави; на једној сахрани је шајкачу
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан. Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице.
међу Бечлијама, изазвали тек мртвачки сандуци престолонаследника и његове жене, грофице Котек (коју је Принцип убио нехотице, гађајући гувернера Босне, генерала Поћорека). Сва је станица била завијена у црно.
Пређе ме јутарња језа. Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац. Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Како то може? — узвикнух и нехотице од чуда. — Може, зашто не?.. Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години .
том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подруглив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље. Нехотице уздахнем.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Смијући се, помијешаше се. Пошто се ижљубише посједаше. „А што вама шће да пуцате?“ „Ваистину нехотице. Пушка се одапе моме буразеру, срећа да не уби никога!“ одговори бркоња.
„Није ништа, мало ослабих!“ одговори он, малко се насмијавши и тражећи очима. „А тражиш онога?“ рече сердар па и нехотице се намрди, „ходите амо, господине!“ рече махнувши ономе главом. Странац се примаче.
Бјеше то очајнички поглед. И лице му бијаше блиједо и растројено, тако да се дјевојка нехотице трже. „Не!... не зна нико до Бога, како ми је овога часа!“ рече он жалосно. „Камо срећа да нијесам преболио.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Брат је мио које вјере био. — Господска до вријемена, а братинска до вијека. — Свој своме и нехотице братује. — Тешко овци која се туђи свог крда. — Туђа крв браћу дијели. — Најгора је птица која каља своје гнијездо.
“ (тј. да се млијеко укисели док она буде до врата), па се обрне к вратима, а лонац и млијеко за њом по земљи, јер је нехотице била запела ногом за упрту од торбе. Милутину по полутину.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити И за највише његова жена, јер су се премного пазили.
Она ово послуша, али нехотице заборави један дан једноничити, него нешто мало изједе, те кад дође вријеме до рођења, роди струк босиока много лијеп
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња уђе у кујину. — Молија бих вас, шјор-Грго, за једну рич — рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење. — Шта ћеш, дите? — Како се зове она тица златна репа? Ено је у вртлу. — Оно је пајун.
Кад се поврати у стричеву собу, очи му и нехотице прионуше за гвоздени ковчежић, који је једнијем боком вирио испод кревета.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали. Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче.
Такве очи старица још никада није видела. Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира. И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?
улици града, међу чистачима и носачима, пијаницама и бескућницима, појави се једнога дана дечак пред којим су се сви и нехотице заустављали. Како и не би? Светлокос, светлоок, сав прозрачан, дечак је изгледао као да долази из неког другог света.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
К'о напрег од кашља, заптивен, сух. На умору је л' ропац године? На мојим врат'ма куцну неко Збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: Улази! Отворише се врата нечујно, Нечујно ступи једна бела сенка Не, није сенка, мртвац.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А док је за собом, за самим раменом, осећао живо оно сасвим лако шуштање свилене светиње, пролазници се и нехотице уклањаху пред његовим чудним, неустрашиво слободним ходом.
Нови цар, да га Алах поживи, умириће нам крв. Старац је још говорио, док сам се ја и нехотице сећао високих и достојанствених кипариса у гробљу, крај пута, где смо ноћили, и сна мога каплара Бе лића.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ја је не задржавам; знам, тамо је потребна. Али, можда и нехотице, одговоре подешавам тако да сваки од њих садржи у себи скривену по једну удичицу која за собом повлачи њену реплику.
Мора да сам им направио дојам човјека који неће нашкодити осим нехотице, но кога никако није добро позивати за свједока.
Пролази под расвијетљеним прозорима за којима опћинска глазба вјежба увертиру Фра Диавола, упада и нехотице у њен ритам, и ступа у њему, жустро као шегртић.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Први кораци одјекнуше необично у овом мрачном простору и хајдуци се и нехотице зауставише при улазу. — Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку!
Кроз кукурузе приближаваху се и провлачаху се три човека, који необично изгледаху у овој полутами. Ђурицу нехотице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. — Јово, јеси ли ти ?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ни видео нисам тада Ваше лице — Само Вам се збуњен јавих нехотице... 1903. И ТАКО... Ето сузâ баш никако! А радо бих ја оплак'о Свој Вавилон — старе дане И све наде — затрпане Са
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Био сам убеђен да би био потпуно задовољан ако би место наднице добијао само храну. Једном ми је, и нехотице, испричао да је учио Теолошки факултет у Фрајбургу, у јужној Немачкој, и да би се сигурно запослио, да му ту његову
Ћипико, Иво - Приповетке
Разгледа се: нигде никога. Врата су од штале и загона запрта, она од куће одшкринута. Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило.
Ваде крух из торбе, крмадају га, но некако им се не прима залогајем у устима; звијерају уоколо, а поглед им и нехотице пада на скитача Митра, који наоко нехајно их посматра, али на махове издаје се: види се, није му мило што у њ гледају,
Дуго синови оца посматрају, и све јачи нагон осваја их за кућом, па и нехотице у души буди се немир; раздражено гледају око себе, но благи поглед очев, пун трпљивости, смири их и наново се
С улице чује се снажни људски ход: помисли да војници марширај у, па и нехотице ослушкује, док за кућу заминуше. — Јеси ли сашила?
Њој и нехотице пред очи долази војник у тешкој служби на стражи, помисли на њ и као осјети зиму напољу, сажали непознатога патника и
Сунце је и до мора допрло и мјестимице га обасјало; над пучином дрхте његове топле зраке. Иде насипом крај мора, а и нехотице устави се код војничкога брода што је тога часа кретао из луке.
сневеселила; пригнула се на једну страну чамца и пустила руку да јој низ чамац нагне, прсти јој се топе у мору, она и нехотице окуси неколико капи и осјети слану воду у устима. И замишљено гледа у морску дубину. Данас ће се у селу вјенчати.
што пред прозором од свода трепери и ниже пада на слику светога Антона, а мисли никако да јој се среде: све јој и нехотице бјеже на шкољ, и пред очима чисто јој сијева она бистра и јака свјетлост непрегледне пучине.
морске лажине нанесене од ноћашње олује, — ето се примирила и не може да мисли на његову несрећу, већ јој мисли и нехотице скрећу другамо.
дуге сиједе косе, зарасле обрве и јаки, још здрави зуби; па онда лице, сунцем и посолицм осуто, али још пуно, — и нехотице погледах на шкрапе што преда мном из мора вире. — Сједите, немојте ради мене...
Он гледа у њу својим модрим, десним оком, и на њу се, и нехотице, благо подсмјехује. СТАРИЦА Пароброд се отиснуо од краја, окренуо и изишао из спљетске луке; с његове палубе, по
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
одговорном темом као што је улога књижевности и уметности уопште у прожимању националних култура1, он готово нехотице, и можда у некој врсти самоодбране, жели да започне разговор са неке неформалне, неочекиване, па чак и мање озбиљне и
“ Читалац не може а да се овде и нехотице не сети снижавања високих туђих, „увезених“ вредности; да, наиме, мимогред не помисли на познату теорију Ханса
само на једној појединости – ону свету и митску сламу која се из отворене рибе расула и из распорене вучје утробе вири нехотице пројектујемо на сламу која из распорене лутке вири.
Сваку склопљену реченицу, на пример, хотимице или нехотице оцењујемо с обзиром на њену формалнограматичку или семантичку исправност; спрегове појединих речи или синтагме исто
ставља на одређене муке сваког ко се с дужним пијететом и љубављу прихвати да о Мишићу пише: већ прву реченицу, и нехотице, започињете подигнутим гласом, који, на крају крајева, одузима контролу над текстом.
Овде се и нехотице присећамо оних полетних и у полету своме ипак суспрегнутих исказа из старих и најстаријих наших текстова; из њих
нас „узбуђују“ једино као тајновити) и за које нам изненада дадну скуп правила, „граматику“ према којој су састављени, нехотице и по инерцији, не пружају себи праве разлоге, проглашавамо конструкцијама експерименталног, алегоријскога,
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
] више се знало и памтило [. . . ]“. До грешке је дошло зато што, чак и нехотице, Станковић полази од Софкинога знања као од првог и основног извора, а све остало само се придодаје.
телу у присној близини и при дотицању с Марком нису хотимична, нису ни свесно повезана с еротским, али јесу несвесно и нехотице.
А и сам Мита тако се чудно понаша да се нехотице јавља примисао: можда умире зато што се болести не одупире, што се безвољно препушта умирању.
Разнолике ствари, виђене разним очима, у Сеобама су приказане тако да читалац нехотице у једнима од њих препознаје, види оне друге.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
У несташном лету весело и смело На дувар поглêда, на светлиште бело; Обрну се к свећи, нехотице, чило, „Гле, још јача светлост!“ — мило јој је, мило. Гледа тако летом.
Но грунеш ли капу о тле, Зло ће бити: За капом ћеш, нехотице, Љоснут’ и ти. »Јавор« 1887. ХОП! свршетком 1886 године Најпре скочи па онда реци: хоп! Народна пословица.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
било чисто као стакло, исток преливен светлим руменилом, ваздух тако свеж, густ и неисказано пријатан да су се груди и нехотице широко надимале да га што више увуку; честе су оживеле од птичијег поја и цвркута, по шумарцима више нас скакутале су
Обиђеш један труп, прескочиш други, стресеш се кад нехотице у трави нагазиш на одсечену главу и идеш све даље и даље, све брже и брже...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Не види се сад од магле, али ту се негде налазе побијени коњи. Док ми то Груја прича, ја сам и нехотице погледао лево и десно, где бих се у случају потребе могао да склоним. Наишли смо на неку папрат.
Имате ли какав ваш талисман? Ја необично волим да то скупљам. — Талисман! — питао сам се и нехотице се пипнух за џепове. — Шта ти је то „талисман“? — запита Лука. — Амајлија...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
СПИРИДОН ЈОВИЋ СПОМЕН Сећаш ли се оног сата Кад си мени око врата Беле руке савила, И кријући твоје лице Мени поне нехотице Твоју љубав открила?
криви, него славонско обћинство, које си у певању не да границе метати; или многом преписивању, где се лахко што и нехотице променити море.” Исти овај Славончићев а не Видаковићев текст прештампан је и у Дежелићевој Пјесмарици, Загреб 1865.
— То вам је цела историја.” Може бити да је Змај овде, ма и нехотице, нешто прећутао: песник који је Хомјакова неколико пута цитирао као мото, и можда баш из исте свешчице из које и Змај,
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И већ је била друкча, мекша. Као хотећи да му помогне а и као извињавајући себе, нехотице, изненада, кад он дође, пољуби је у руку, прошапта она: — Па како си ми, синко?
Стар сам... И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице грчевито подиже руку, ухвати се њоме за уста, вилице, као да спречи да му то не дрхти, тресе се.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
цвет у опанак, и он је чуо како петао пева: »Куга је у Банима у горњим Конавлима!« али чим је нехотице из опанка с песком истресао и п. цвет, »од тога часа није више разумевао живине« (ЗНЖОЈС, 13, 1908, 308).
Ћипико, Иво - Пауци
Он се од осталих одвојио, прислонио се уз оголело стабло и нехотице потекоше му топле сузе нуз блиједо лице... ...Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се
Падоше му на памет оне силне, благословне ријечи, и он их на догледу благодјети у себи и нехотице понављаше: — Од муње, града и грома— ослободи нас, господине!
” Тај вапај многима остаде усађен у памети, и када изиђоше из цркве на сунчеву жегу, нехотице им навираше на уста... . „Боже, земљи твојој дажда дај!
Сада схваћаше што је то рад и патња, и у души га љуто заболи њихова несрећа. Уходу поглед му и нехотице пада на њихова обличја и уставља се на њима, к'о да истражива колика ли се туга скрива под тим, наоко пријегорним
— 'Ајдемо! — трже га из снатрења Јурин глас. У дузи привладало је црвенило; каже: обилато вино, — опази нехотице Марија. — Ниј е вироват' ! — одговори сухо Јуре и крену даље. По селу врвио свијет што се из поља враћаше.
— одазове се живље... — Брат пише да сам потрибна за посао... — А како ћу ја без тебе? — истргну се Иву нагло и нехотице, те се одмах силом насмија да ублажи силу тих ријечи.
се другоме тужно осмјехну, и, након што им се зјенице засвијетлише, оборише их у исти мах к земљи — зближише се као нехотице. Уто и Јуре приђе к њима. Сви остадоше на ногама.
А дјевојка, док га спази, понамјести као нехотице мараму и крене руком да заглади косу. Он се устави код зида, наслони се на њ, погледа је и нагло изусти: — Још данас
Није требало! — понови и крочи боље, као да га весели звук звона на то нехотице нагони. Друштво часом застане да прими поклон од младога учитеља, који, збуњен, приђе к њему, и у хитњи навлачи
— јави се млади учитељ, који је цијелим путем ћутао. — А ја се љуто преварио јутрос у школи. Чули сте, рекао ам му нехотице: „Варате се”! — Говори и таре зној с лица. — Па, он је погријешио! — опази Иво. — Свеједно; наљутио се.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Страшан призор који нам је разорио зенице. Нико ме не може убедити да је то случај, или несрећа што се дешава нехотице, јер знам пут којим је ова ужасна слика божијег гнева допрла до нас.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Хода госпа Нола, вуче баш и неки шлеп, и нехотице се гледа у огледалу. Болест ју је разнежила према самој себи. — Гле чуда!
Односи се изменили, он није више дете, он просто не прима и не дозвољава такво поступање. И нехотице, збуњен, младић је почео немачки да говори. Госпа Нола одмахну обема рукама, и одједаред се доброћудно насмеја.
Стале су се и нехотице ређати тужне песме. Срца набрекла, професор и ђак се изједначио; разлива се само тихи разговор меланхоличне наше
Кркљај, па пауза. Кркљај, па пауза. Отац Миланов помисли: Нека, лакше му је тако, одмара се. И нехотице стаде бројати кркљаје. Опет кркљај, па пауза. Опет кркљај, па пауза. Пауза, још пауза. Пауза, пауза, пауза, пауза.
А кад је извадио џепну мараму, било је то нешто тако лепо и фино, да је Бранко и нехотице примакао главу и кратковиде очи.
Нећу се женити. Камилавку, па у архимандрите. Ха! ха! Бићу феш калуђер, је ли? Павле, сиромах, скоро сасвим ћелав, и нехотице упре очи у дивну косу Бранкову. — Што коса може да буде украс!...
Фрау Роза није учествовала у разговору, али је седела за столом, срећна. И нехотице сам је сравњивао с мојим покојним оцем.
Језична мала Сока је ово последње, џепове чика-Мишине, можда и нехотице бранила. Претстављала чика-Мишу пред другарицама: — Извади читав ред флашица и кутија и исечака из новина.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
сивоњу... рогоњу — говорио је Лука плачевним гласом, подражавајући Исајла. — Срам те било! Исајло и нехотице стаде мирно. — Ја баш нисам тако казао, господине поручниче... — Ниси?...
— викну неко иза мојих леђа. Ја се упола окретох и видех само једну тамну масу, коју вода ваља. И нехотице зауставих коња. — Терајте, што стојите! — виче са обале поручник Коста.
Погледали смо се значајно. Нико ни речи не проговори. Али су сви и нехотице били управили поглед у нашу позадину, да би уочили правце одступања. Званични извештаји не стижу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
И нехотице лептири су је подсећали на цветове које је неки луди ветар захватио и понео. И у сну и на јави поче се Капљици привиђат
»Глупости!« — помисли. »То сигурно светли роса на сунцу!« Бљесак је био тако јак да он и нехотице затвори очи. Када их је отворио, траве су га самилосно посматрале.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Замаскираном аналогијом прошлости и садашњости, поређењем које је нехотице чинио сам слушалац, певач је приморавао слушаоца да верује у грандиозност, величину и законитост садашњости, он је
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Шта ви ту шапћете, а?! — грмну он тако строго да најближи ђак шаптач и нехотице суну навише и укочи се у мјесту као леденица. — Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц!
У-ух, што боли... Јао, јао, ево га мили низ леђа! Јованче му брже-боље посвијетли иза врата, па и нехотице прасну у смијех. Пећина одјекну као да неко лупи даском о даску. — Што се сад смијеш?
— Их, досад нијесам ни знао како је лијепа ова наша шума — оте се и нехотице Јованчету. — Чини ми се да сам тек сад прогледао.
Зачуђени кнез није у први мах знао шта да каже. Повезани дјечаци весело зажагорише. Јованчетов отац, и нехотице, с поносом избаци: — Пази само мога хајдука. Не да се тај. — Има и право дјечак! — гракну Николетина.
Јованче се сјети недавног сусрета с Николетином и нехотице изусти: — Рат! Пред школом је стајала учитељица Лана исто тако узнемирена.
Стајао је пред Ланом, прав, наоружан и одлучан, слика и прилика непокорена народа гњевом обузета. Учитељица и нехотице стукну и задивљено рашири очи. — Ама јеси ли ти то, Никола?! — Ја или који било син ове земље, свеједно!
Пољар се сав стресе од необичне слутње и нехотице се сјети почетка неке старе јуначке пјесме: „Или грми, ил се земља тресе, ил удара море о брегове...“ — Ех, или грми!
— Добар је човјек чича Лијан — сјети се Јованче учитељичиних ријечи. Као да и нехотице потврђује те његове ријечи, старац лагано устаде, скиде шешир с главе и рече свечано и тихо: — Да јој одамо почаст
— Овуда је немогуће спустити се — рече Јованче и нехотице устукну пред провалијом. — Могло би се изићи тамо на страну, погледај само десно — скрену му пажњу Лазар Мачак.