Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Греје, ко да се на неки смртни грех излива милост, сија, као да нечија гладна рука врапце храни. ВЕСТ Преко љубичастог поља, у касну јесен, брзо и шумно, прелете јато врабаца из
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« — Ћиро, Ћиро! — ... Бадава сам се ја правд’о да нисам; да сам поно мој рођени, а да је то нечија ваистину сатанска и паклена унцутарија и моја сувишна искреност према људ’ма, и да сам ја невина жертва свега тога...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Али ако би се десило да је у питању ћер нечија, онда да се жене, или даду главу. Он, нема шта да каже Божичу. Истина је да је Текла, кад је ишла код Зиминских,
Дим, без пламена. Кад јој муж легне у постељу, и кад одлази из постеље, она се осећа као да је, она, Ана, нечија замена. Осећа се понижена. Нешто се десило међу њима, на овом путу, и овде, где има да живе одсада.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Продавац колача натисну низ вашариште, а његова мала шатра закачи се за нечија кола и отпраши на сасвим другу страну. Стражар с високе сахат-куле раздера се колико га грло носи: — Народе, лавови
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Запослио се као судски приправник у општинском суду. Сви су мислили да ће млада жена бити нечија дивна млада жена. Постала је жена човека који недељом никада није код куће.
у дворишту, патос пребојен уљаном бојом за подове, и плавичаста таваница — али унутра су неке непознате, туђе ствари и нечија друга деца... Мириси туђих јела.
За три месеца променила си седам кревета. У туђим купатилима хватала се плесан по умиваоницима. Нечија коса у твом чешљу. Дама у раствореној чипканој хаљини предложила ти је да спавате заједно.
Повратка нема и не може бити. Плава главица њене кћери ишчезава у диму: »Зар није божанствена?« гура мајка нечија леђа за суседним столом. А онда се жири повлачи да донесе одлуку и њих поново нема, чак ни међу пратиљама.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Шта велиш, војниче, јес видио овога шидета, мајка ти пјевала! Боме, сад нечија стрина меље орахе. — Ово нас, канда, напипаше, гребем им никољданску варицу! — исколачи се Марко.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Прсти руку јој беху помодрели и избодени иглом. Као да ме нечија рука ухвати за срце и стеже га јако, па га онда опусти те да се што више рашири и разлије горчином. — Што питаш?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Валови се муте, он се клати, лице му посиви као болном псету, у руци нема више знака, онда га гурне низ воду нечија нога.
5. После предсобља и амблема улазимо у главну дворану довде је могла нечија рука да нас води престо од глине таванице нема између четири зида једна птица лута онда наизглед неумесно на
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Но већ и цуре се умирише. А чега да се плаше, кад нема ништа страшно! Па што баш, ако нечија рука и залута, те опроба: је л' кошуља од правог ћенара, на каквим лепим, пуначким груд'ма...
можда, иза другог трња циља друго око: сву пажњу обратили смо на судбоносни купињак, где ће се, уверени смо, решити нечија судбина. Таман се приближисмо купињаку, а неко викну: — Ено га!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Не знам. Ал̓ кад ми будућност се јави, Ко добра мајка, као Еден прави, Нечија силна рука здере маску: Ја лупу чујем тужну ко опело, И чудна језа проструји кроз тело — То чекић бије о чамову даску.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Да се ослони на планину, и она би се срушила. Дебља је његова длака, него нечија ћускија. Десет крат би те продао, и од капаре пити дао, а ти не би знао. До подне мрзи на себе, по подне на цео свет.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— низ дечаков образ склизну суза, а из грла птице зажубори песма какву никада нико није чуо и обави га као нечија топла, самилосна рука.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Осећао сам да му је једино потребно било да га нечија рука, ма и најмање, подржи у повременој душевној клонулости. И кад сам му трећега дана, на растанку, рекао: —
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Па значи ли то да умјетност не постоји? Или да је она само илузија? Или чак само нечија бубица? Наравно, они се не слажу, они не одобравају. Схватљиво. То је њихово. Они се тиме бране.
А ми — ми смо већ на другој обали. И ето, у крајњем часу, када нам највише треба нечија присна близина, између нас и наших најближих, између нас и свега, залегло је нешто подмукло, залегла је једна
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Њима није била потребна интервенција или нечија наклоност да би их примили. Мени је то требало и по томе сам закључио да су они ипак изгледали чиновницима као
оних који су бранили групу у средишту догађаја, али се није чула ниједна псовка нити се примећивала жеља да се пролије нечија крв. Студенти треће и четврте године посматрали су све то са стране као судије.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
дејствовати или зле (оностране) силе или просто зли људи, па отуда разнолике забране и страхови, рецимо да се прескочи нечија сенка, да се на њу ногом стане, страх да је неко не зазида, зазирање да се посматра сопствена сенка док је немирна
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице.
Краков, Станислав - КРИЛА
Жртве сте и џелати, убице сте и убијани, а смејете се. Чему? Кућама порушеним у којима се плету плетенице за нечија гојазна рамена? Побијеној, искиданој деци? Образи су му горели руменилом све јаче. Закашљао се.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Побиће нас наша артиљерија... Кроз ров се разлеже жагор. Људи су приправни на скок. Из бугарских ровова излете нечија рука. Чује се неко брујање, и кроз тресак граната заори се песма: Спрем’те се, спрем’те, четници.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
— да у воду ступа, Даћу мојој ја свирјели ударења тупа, Да се слажу, нек' осјети, с пљесканијем волна, И да душа ту нечија љубвом таје болна.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
„Доста је само?“ Та суложница да сам нечија, Ил’ турске буле црна ропкиња, Тежина ’вако грозне увреде На подлој би му крви плинула. СТАНИША: Ћут’, жено!...
Ћипико, Иво - Пауци
— Овдје сам се— вели — једанпут, у ову букву, сакрио. Јесенас нечија двизица изгубила се у моме стаду... Видим ја: чобани гледају згоду да је макну... „Е, нећеш”, мислим...
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Велика, чувена Ташана. Али то нисам ја. Нисам никада била ја, своја Ташана. Увек нечија. САРОШ (у чуду): Како »нечија«? ТАШАНА (гневно): Тако: нечија, туђа. Тако.
Велика, чувена Ташана. Али то нисам ја. Нисам никада била ја, своја Ташана. Увек нечија. САРОШ (у чуду): Како »нечија«? ТАШАНА (гневно): Тако: нечија, туђа. Тако. Као девојка: Ташана, лепа кћи газда-Младена.
Нисам никада била ја, своја Ташана. Увек нечија. САРОШ (у чуду): Како »нечија«? ТАШАНА (гневно): Тако: нечија, туђа. Тако. Као девојка: Ташана, лепа кћи газда-Младена.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Седите ето ту, на ову клупицу, да, нечија је била, ту ћете лакше писати. Питате да ли ко обилази те гробове? Обилазим их само ја.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Планине су се издигле једна над другом, као да је земља некада била узбуркана пучина, па је промисао нечија намах зауставила. Размештали смо се поред ватри.
Воз је кренуо, а са њима заједно и оно клубе. Хтео бих да га избегнем, да га разбијем једном... Нада мном је стајала нечија глава и осетих како ми нешто хладно и пријатно прелази преко лица... Моју пажњу привлачи неки опојан мирис.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду. Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже?
Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине. Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала?
Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа. Тако и до скривеног Ружиног блага дође. — Гле, бисер!
Не дај ме! Једва да је метлица и прошапутала своје упозорење, а нечија се рука испружи и извуче метлицу из дечакове руке. Венац окупљених људи узрујано се заталаса. — Дај ми је, дај!
Али, тек што јој се примаче, а нечија је рука зграби. — Прво ћу ја почистити своје двориште, а онда ти чисти цареву царевину!
Једва је могао да препозна у њима оне усправне, мрке лепотане. — Шта ће тек са мном бити? — уздахну орах, кад га нечија пажљива рука одвоји у страну. Тек тада опази како га дрвосеча и његова млада жена помно посматрају.
»Сад шта је — ту је!« помисли и у страху затвори очи, кад се нечија рука испружи, неко је скиде са гомиле и одвоји у страну. Ој, како је трештало, како пламтело!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Авиони, авиони! — зачу се с њиве нечија вика. Иако нису знали чији су авиони, дјечаке спопаде необична зебња и немир. Губећи дах, пожурише у правцу школе.