Употреба речи никад у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

О, никад, никад, пријатељу! Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они

О, никад, никад, пријатељу! Па и опет, ја их се радо сећам; радо спомињем та три добра дана, то неколико срећних тренутака; они су

— скоро и не погледавши икону, питаше ме отац. — Молујем сужње шиљонске по Бајрону. — Бајрона нисам никад читао — али ово је страшна тамница!... Шта значе ови гвоздени колути на овим мрачним стубовима?

очима, чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али

И гле! Ја сам га преживео... И сада могу, као овај несрећник са раширеним рукама, рећи: „Нема га! Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије.

Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?... Можда тај велики божји суд неће никад ни доћи да свирепим судијама мога мужа суди?... Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда!

Ја сам ћутао. А шта сам могао и одговорити? Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад!

А шта сам могао и одговорити? Зар да ми жао буде што ћу са двоје сиротих комад хлеба поделити?... О, никад, никад! Ја сам се радовао, и неко необично чуство потресаше ми душу: милина, сажаљење и саучешће према онима који страдају.

Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти! А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да

Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!

Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!

“ Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!... Ја ћу умрети...“ Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Но испитајмо сами себе нисмо ли сами криви кад нас сродни и пријатељи не љубе. Ко је самом себи на свету пријатељ, никад неће верна пријатеља стећи. И ко самом себи угађа и служи, луда сасвим има гооподара.

Ухвати зеца, па онда трчи за јеленом. Разуман човек нити је страшив, нити пак преко мере слободан. Ко би рад да никад ништа не изгуби, мучно ће што добити. Велика је различност с разумом или без разума што изгубити.

Зато излишни комплименти, ласкателства, церемоније, необична похваљивања и улагивања пред паметним људма никад нису што добро значила.

Благородство јест добродјетељ људма”. И паки: Аνήρ άριστος ουκ αν είη δυσγενής: Муж преизрјадни никад није неблагородан”.

” Наравоученије Никад нико не може знати откуда га беда и напаст може наћи. Многократно избегнемо велика бједствованија; а онде гди мислимо

„Праведно страдам,” — рекне ови сав у крви. — „Зашто вређам лозу која ме је сачувала?” Наравоученије Никад никога не ваља вређати, а за највише оне који су нам кадгод добро учинили и љубов показали.

Варвари варваре и неучени неучене никад нису у добар поредак довели и поставили. Хоће се просвештен владјетељ и силни закони.

Ко управ љуби просвјештеније разума и добродјетељ, њему се никад неће омразити о свему што к тому управља и споспје|шествује слушати и говорити.

обаче захвали свима за такову учтивост и отменост, али у исто време умоли од себе таково поштење с којим не би се никад могао из рупе помолити да га мачак не чује.

Стари шиљу младе, а ови сви у једно грло с заклетвом утврждавају да они дужно к својим старешинам високопочитаније никад и нипошто неће за леђа метнути, нити ће таково важно дело, које онима принадлежи, на се узимати.

стоји чисто и јасно написано: да што год у уста уходи, сиреч што је коме пријатно и што он може јести, то га никад довека неће осквернити, него зле речи кад из уста излазе, оне скверне и погане човека.

петала, кад сва чељад полеже, оде старац да нагледа по обичају благо и душу своју; а кад нађе ту шљунке, којима се никад за живота није надао, стане га таки лелек и јаукање да сав комшилук на ларму и на оружје скочи и притрчи, ко у кошуљи,

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А ништа од тога није нам сметало да му под ноге положимо глобус, у руку скиптар, а на главу круну! 3. Као да никад није кусао купус из порције, калајном кашиком.

И један ме црв не оставља на миру: како у ту истину, кувану говедину, можеш да верујеш барећи коприву? И како се никад не запиташ зашто се иста истина, иста слика, коприва или говедина, не види и на телевизору, и у тањиру?

ПОГЛЕД КРОЗ ТРИ ПРОЗОРА И рат, и смрт, све ћу заборавити! Али никад нећу заборавити дан кад су дошли ослободиоци! Ослободиоци су нам донели слободу!

Слободу донели, а чизме однели! Ловили смо сома, званог обалаш! А уловили смо моруну, оволику, колику никад ни Белегишани упецали и кући донели нису! И ту су моруну запленили и однели! Књиге запалили, моруну однели!

Ако ти пред сваким будеш говорио као да сведочиш на Последњем суду, никад нећеш постати ни коњушар! И од моћних кнежева овог света не можеш се ничему надати! А чему бих се од њих и надао?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује.” — Михаљевић: „Ћути, Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити.

„Хај, хај, да хоћете само поћи, сад би вас ја собом у Париз водио, пак да видите добре и брзе помоћи, а од Руса се никад надати немојте.” Кажем му ја, да смо ми с Русима једног вероисповеданија, и да нас та надежда овамо вуче.

Слава Богу на његову дару, без кога се, тј. без Бога, ја никад не би̓ оданде избавио! То је било мало после Петрова-дне. Сад пође алај-бег и мој поочим Муста-бег Н.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге.

— Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо! — Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Бура — куд се год макнеш, све људи граде роге...

Газда Рака погледа их, нешто се узврпољи, па седе за један сто близу врата што никад није имао обичај. Ђура и Спасоје заседоше на клупу поред оних што играју карата, па Спасоје, као једва преврћу ћи

Нисам оно чудо видео никад! Толике ноћи пролазио сам и преко раскршћа и преко гробља, па ништа... — А шта је то било?

« Ја ти се онда попужељке скотрљам за један трњак, па бежи колико игда могу кући!... Што сам се ноћас престравио, никад нисам! Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено. Неки рекоше: — Море, ти си се то опио, па ти се учинило!

— Ја сам слушао од старих људи, кад интережџији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се, па тако остане век и амин — као црн огорео пањ.

— Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима. Никад не дође у канцеларију изјутра пре док не попије у механи пет-шест полића препеченице, па онда заводни очима, а све

Ено, познајем га по разговору, како је весео и добре воље. Никад га нисам видео тако добровољна!... По другим селима, наљуте га, наједи се, па је поваздан туробан.

Шта ли је пута верни Ђуко његов чинио пазар с оном главом шећера и никад да је прода за три талира, него све као за пакост — дукат!... Еле, као што видите, велико весеље чини Давид Узловић.

Ваљало је сад да Ђуко пукне из својих пиштоља што игда може, и што ваљда, никад у свом веку нити је пукнуо нити ће пукнути, али — баш сада не чуше се његови пиштољи.

Најпре му је дао нешто мало, па се наплело које интереса, које ово главно, које на промену облигације... никад отарасити. Кад човек виде у како је зло угазио, он поклизну и у раду.

А знао је да га Милун никад неће звати напразно. Газда Милун наручи чељади да донесу и Видаку кафу, и ту заметнуше њих два обичан разговор, па

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља. У доба кад се догађај о коме приповедам десио, Мачва је друкчије изгледала.

Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст. Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.

Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио. Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац.

Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се. Онда поседају и разговарају. Разговор им паметан, шала уљудна. Никад кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим. За њу се у то доба није ни знало.

Онда поседају и разговарају. Разговор им паметан, шала уљудна. Никад кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим. За њу се у то доба није ни знало.

2. СУБАША Али право вели пословица: „Никад два добра!” Живот је био одиста леп. Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га

Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не раздвајаху. Обе куће пуне народа и берићета. Од вајкада били су у позајменици.

— Одскочио си, али да се порвемо! — рече Лазар. — Ја и ти?! — пита Станко зачуђено, јер се њих двојица никад не рваше. — А што? — Да видимо ко је бољи рвач? — Остави се! — рече Станко. — Да ти паднем „с колена”!

Сад играј!...” И у његовој се души нешто закува... Нешто чудно, али страшно... Нешто што он, до данас, никад не осети... 5.

И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!... Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја... Он се осети сам, остављен и од бога и од луди.

Отац његов, који ништа не знађаше о догађају, дочека га с прекором: — Тако свакад! Никад ниси дошао кући као друга, срећна браћа!... Свакад њега морам чекати!... Станко сагао главу и ћути. — Момчадија!...

Једном речи, био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама једном речцом, не би противио. Али дарнута је клица зла. А она је буре барута.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не

Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би. У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе.

хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина

празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично,

Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јавила се тајно.

У простор бачен глас што стреми, Да га небеса буду пуна! И реч што никад не занеми, И вечно будна божја струна. А као песник, ти ћеш бити Странац у свету и у гори: Од осама се што

Као да у сјај мојих вода Још суза није канула, И да је јутрос с младог свода Први пут зора сванула. БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео са твојим знаменом, Свугде

С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим жишком следио путању. А од тебе се никад нисам одвајао, Стога и не бех самац у дну свих осама...

ХИМЕРА Памтим те путе куд сам једрио Морима што су вечно зрачила; Чији се видик увек ведрио, А слутња никад не помрачила.

И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део. Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине.

Очи су јој мутне, челичне, студене, А усне замрзле и образи бледи. Не чује се никад да помути дахом Ни тренут тишине за то цело доба.

РЕФРЕН Сневај, да увидиш да пролазни снови Још најближе стоје постојаној срећи; Да не питаш никад, зашто јади ови, А не који други, а не који трећи.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“.

Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос. Није бар никад рекла нешто налик на „ова басна учи“, али је зато ипак волела да снажнија места истакне и понавља.

Тога дана се он преко обичаја задржа, а ја из дуга времена изиђем и станем шетати ходником. Не знам зашто, али никад нисам смео завирити у собе где су болесници. Тако ми се чинило да је тамо нешто тешко, тамно, мистериозно!

Ја сам тога дана нешто упамтио што никад заборавити нећу и не могу. Видео сам сасвим изненада и зачуђен да је она налик на чича-Ђорђа.

И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи! Он је јунак и верује у Бога! Иди, ако ћеш!...

Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао, па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца! Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски.

Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут! Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, једанпут држи он на крилу мог малог братића.

Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта. — А знате што га је отпустио?

” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка. Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком.

Кад се он што обрецне, а она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме иштао, нити је она смела поменути да је куда поведе.

Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никака знака нежности од њега.

То је моју сироту мајку и сестру пекло ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. — Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се напуни

— А јао, несрећни Спиро, шта ћеш сад?! Оде ти брада, к’о да је никад ниси ни имао; одоше лепо и брада и бркови! — Даће бог, па ће ваљда добро бити! — теши га Аркадија.

Ви то зачудо лепо умете и надалеко сте се прочули через њих. А ја, ђаво би ме мој знао, мени никад не испадну за руком. Шта све не радим, па не ваља! Не ваља, видим и сама! — А, дабоме, није него још нешто!

Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку. — Рâно моја, знам. И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем да се само са њом дружи и на њу угледа.

— зауставља их госпоја Перса. — Па ви’те да нас ваш сат опомиње. Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити. — Та ман’те га дођавола! — вели госпоја Перса. — Морам, слатка, — вели јој госпоја Сида.

у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад рагастов није читав!).

Попадији није никад потребно било да изађе на сокак и да криви шију и лево и десно да види хоће л’ откуд које дете угледати да је послуша.

То кажу, али нико јој није то урадио; сваки је више волео да је уштине за образ или чак и пољуби, и пошто се она није никад отимала, па јој је доста често и пасирало.

Само је госпоја Сида никад није уштинула за образ, него је, шта више, често грдила и називала је леном девојчуром што дању поваздан дрема, а ноћу

не пијем. — Чашицу, забога... — Ах, ни капи, ни капљице — брани се гост, устаје и клања се и благодари — никад не пијем. Верујте... — Зар је баш никад нисте окусили? — Тааа, није баш да нисам...

— Ах, ни капи, ни капљице — брани се гост, устаје и клања се и благодари — никад не пијем. Верујте... — Зар је баш никад нисте окусили? — Тааа, није баш да нисам... Јесам, кол’ко се сећам, само као утук, само после шљива...

! Гледам га само, како се ту цифра! Не познајем ја богословце! И ја никад нисам био у богословији; нисам је учио! ’Ајде, бога ти, Сидо, говориш к’о, к’о...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Тај није просио више него што му је требало а никад не би, и да му даду, обукао одело. Увек је ишао у тој дугачкој, пртеној кошуљи коју нити је прао, нити свлачио док је

Била је ситна, мала... Никад није смела сама да остане, а још мање напољу сама да заноћи. Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе,

— На, бре... на, сељо... Узми, једи... у твом веку овако што убаво, месено, ниси изео... и никад нећеш да изедеш... Једи, сељо... — И све што год је напросио ређа пред сељаке да једу.

Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни. А она је хтела да буде богата.

Жене, пошто умире децу, износе му хлеба. Неке, кад га виде онако кошчатог, крупног, никад не ошишаног ни обријаног да се једва видео из косе и браде а свог ознојеног и рањавог од прошења и вучења тих својих

XВИ МАРКО Кажу да је услед нађених неких у земљи старих пара померио памећу. Био крупан, кошчат. А мрачан. Никад не говорио, нити се чуо кад ишао. Ишао као нека сенка, али право, круто.

Стар, тресе се од старости. Нечист. Пун сламе у којој спава. Никад опран. Лице, онако слепо, тамно и пуно блата. И, да није оне колије, не би могао човек да га гледа.

— Ех, зар кадгод што знало, попило, окусило, зарадовало се... Легло у чисту, меку постељу? Никад, ништа! — као изговарајући се, што га толико надгледају, говориле би.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Зато се и титрао са судбом својом. Он је за вишим чим тежио него за бакалством. Ово му никад не гине, ма му се све жице покидале. Љуба би рад у нечем већем срећу покушати.

— Све што год је на вама. Није чудо што се зовете Милеуснић, јер тако миле усне нисам никад видио. — Ви се само шалите! — Ја се не шалим, нег’ што мислим то и говорим. Па какве сте оштре памети!

— Шта су ти абентајери? — Шта, још ни то не знате? Дакле, ви још нисте никад имали абентајер? — Ни не желим га; ни име му није добро; но опет би’ рад знати шта је то.

кућу вашу интабулирани ваш дуг, па онда сами из велике у малу кућу уђете, а мени и вашој кћери велику дате, јер ја никад на вересију женити се нећу. Ако на то не пристајете, немојте ми ни писати, јер већ онда знам да нисте у стању.

Оваквих партија баш није лако наћи, па зато се госпођа Макра и не удаје. Штавише, свуда говори да се никад удавати неће. С тим је интересантнија.

— Ја сам мислио да компаније само у трговаца и солдата има, ал’ никад нисам знао да и музика компанисту потребује. Из тога се види да без трговине нема нигде ништа.

— Верујте ми, ауф мајне ере, да не знам; јер нема нота, а нисам никад од каквог кинстлера чула српски свирати. — А зар нисте чули Корнелија Станковића како српски свира?

Хајде, пођите за мене, па Пинтерић да нам буде кум! — Шта, ја да пођем за вас? То никад бити не може! — А зашто? — Знате, господар-Гавро, ако се већ имам у пакао возити, а ја ћу на младим ждрепцима онамо,

Па какви штуцери! Нема ниједног без фатермердера, а то тако елегант стоји! — Фатермердер — ја га никад не би’ носио.

— Ал’ кажу да се у инштитуту тако изуче да после никад пропасти не може. Кад су изучене, у нужди могу и учитељке бити. — Све је то лепо. Евала учитељкама!

Тако се на путу разговарају, час о старој фрајли, час опет о фрајли Гледићевој, коју Чекмеџијић још никад није видео. Да видимо како стоје ствари у Гледићевој кући.

Сватова је било сијасет. Два дана се јело, пило, певало. Чекмеџијић, који се за време својих толико просидба никад честито напити није смео, сад се охрабри и страшно се оклопави. Чика-Гавра је његовом примеру следовао.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Потпуно неспособан за пажљивост и страшно растројен, он је осећао да никад не би могао успоставити какав било ред од оних безбројних.

пити му душу, што је само пре неколико часова, још то пре подне, требала да буде гоњена једној радости какву раније никад није познала.

Ја не знам шта се све ово ради и не могу никад ни знати и само је једно сигурно, да сам ја сав човек од патње. Да могу некако да затворим разум овако као очи и

Ја не знам и никад ништа не могу знати. Али осећам неку мутну, болну и збркану напетост у свима силама око себе и у себи.

Искрено да кажем: ја нисам веровао ни у ону личну радост што ме чекала, јер се мој грозничави немир мисли никад. у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива, болесна осећајност никад нису престајали

у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива, болесна осећајност никад нису престајали да ме муче. Чак сам се бојао оне радости и са зебњом је очекивао. Јест нашто се варати?

шта би ово наједанпут, тек видим, ево, како опет седим ту на топу (само сад према другој униформи) као да се с њега никад ни скидао нисам; и пуним, палим, гађам и гушим се у диму, дајем нишанске тачке и остојања, гледам понова носила, крв и

више неиздржљиве, о одвратној, гадној и проклетој судбини, која их је тако немилостиво и брзо раставила да их, можда, никад више и не настави.

Зашто си ме додирнуо? Зашто нисам остала спокојна, блажена, невина девојчица да никад не познам ову бесомучну узбуну крви, сав овај ужас? Зашто сам те толико заволела па сад не могу без тебе?...

Баш ту, у његовом месту, било је пуно људи, још здравијих од њега, још дужнијих заједничкој ствари, који никад фронта нису ни видели и који су о рату знали исто толико колико и жене; чак оне жене по болницама нешто и знају, али

И он их је својим рођеним очима гледао како оно ратно стање вешто искоришћују, а ни на чијем лицу никад није приметио какву год грижу савести.

ранио у ногу а он улана убио на место посред самога срца из свога карабина који је отео у бугарском рату и без кога никад не иде у извиђање.

Африка

Није се никад догодило да црнац одговори на шамар друкчије но послушношћу. Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао

Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она.

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у

Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.

ја сам идући кроз ноћ видео масу тих светиљки које разно обојене представљају очи најразличитијег звериња; али никад нисам разумео зашто се очи животиње не виде као они парови далеких звезда, већ се састају увек у једну једину.

У стварности, све што црнац има „за“ себе и своју породицу не прелази скоро никад ни четири краве, ни четири колибе, ни четири жене или каптива. Апстрактно он не мора да броји као ми.

и пратиоци, рекоше ми да ће кроз коју годину бити сигурно лепотица. Иако је све у ствари шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра.

да су такође сасвим скоро доведене, јер старост мужевљева не може бити никад доказ немању порода. Кад жена дуже времена не роди, муж оде код било ког сеоског младића и умоли га да ноћи са његовом

Бој Фонтенов, деран елегантан као и његов господар, дресиран је за служење до савршенства. Никад се не би рекло да је то мали дивљак, који, чим је истеран из дресуре на чистину, одговара на пример овако: „Моа па

Он је стар, аскетски мршав, висок необично, са дугом јарећом брадицом. Био је коњушар код не знам ког црначког краља; никад никога иначе није служио.

је видим, али ја из чистих скрупула према ономе што ми је Вуије причао о тој младој девојци из племена Пела, која га никад није варала и која је јахала све његове коње, одбијам да је видим.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

да му у очи гледиш; говори не врло брзо, но непресјечно, тако да онај кој се с тобом разговара не може реда добити. Никад да не помислиш у себи: „Е, сад сам фалила!“ или „Сад сам се осрамотила!

МИШИЋ: Је ли истина да је тако сирома? КАТИЦА: Маните га збогом, откад га знам, јошт се није никад пофалио, него све уздише, као да је свет на њега пао. МИШИЋ: Дакле, ја вам честитам вашу будушчу срећу!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Гарсулија је само погледао презриво. Гарсули се начини као да никад није лука ни јео, ни мирисао, али је Енгелсхофен знао ниско порекло тог дворјанина, као и то да Гарсули има умешане

Уистину, Петар никад није посумњао у своју жену. Када је Варвара сазнала да ће Павла да воде у Осек, да му суде, а сазнала и на коју капију

доле, а да тамо горе пролеће румени, да је тамо свакако, сад, диван, пролетни, дан, а он не може да га види и можда га никад више и неће видети. Тамо су непрегледне зелене утрине, Бегеј, врбаци који су запупели и процвали, плаво небо.

Павле о њој никад није говорио и била је ишчезла из његовог сећања, из његових мисли. Он није имао ништа против ње, али тај брак није

Као да се помирио са њима. А гледао је своје рођаке, мирним, плавим, светлим очима, у којима никад није било суза. „Ма шта чули, не сумњајте да ја одох чак до Беча. Одох ја већ код прве скеле.

Морали су да му мећу пијавице за врат. Проклињао је дан, кад је Исаковиче упознао. Дабогда, Петар никад среће више не имао!

Наводити као узрок за одселеније, то. Него треба отићи, као да Исаковича, у Аустрији, није никад ни било. Коме да се туже? Зашто? Чему?

Кћи капамаџије Гроздина, која, до своје удадбе, никад није била пришла коњу, показа се сад, као и Ђурђева жена, одличан ђак на егзерциришту.

“ Ђурђева шала хтела је да буде скарадна, али његова мисао то никад није била. Он је поштовао жену свога брата и жалио је ту жену, која је често била сама.

Господин Георгије се смејао свакоме ко би био тужан, или брижан. Он, каже, никад не јаше коња. Коњ је луда животиња. Али зато хода у чизмицама и слуша звецкање својих мамузица.

Он у својим сународницама, каже, никад не види женско, ни швалерку, него сестру. Удовац је и нема више намеру да се жени. Жене му и не требају.

А још више да путује са човеком кога дотле никад није био видео. Трандафил му се, међутим, смејао: „Та ја сам већ капарисао, молићу лепо!

Теодосије - ЖИТИЈА

одмах дозвавши једнога од својих војвода, рече му: — Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити. Зато, љубазни, ако ци икад примио какво добро од нас — сада је време да љубав покажеш.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Даље тиме што је као целина имао моралне и интелектуалне смелости и иницијативе. Није се никад мирио са неправедним и неистинитим политичким и друштвеним стањима. Тежио је стално за новим и бољим.

Они су извршили подвиге првог реда. То су најстрашнији јунаци. Жуде за херојском славом. Али се никад не размећу и после подвига се одају редовним занимањима.

Ни у једном се рату нису ови мухамеданци љуће били и никад није изгинуло више ага и бегова из најбољих босанских породица као у борби са Шумадијом.

централни тип требао бити јужњачки и експанзиван, он у целом психичком животу показује нечега завезаног и скученога. Никад не уме своје психичке вредности онако потпуно да развије и онако снажно и пластички да изрази као динарски тип.

Зелене ливаде се простиру између села. По дворовима („авлијама“) никад нема дрвета. Ретке су и баште са поврћем. Многобројне су ваде и све је у жубору од воде (особито подгорска села).

Уздржљивији су но Динарци у исказивању оцена о људима и стварима. Није ми се никад десило у овој околини да сељак „испадне“ у говору или да учини нешто неуљудно.

То је била главна снага источнобалканског типа. У току своје историје овај се народ никад није жртвовао за идеал од кога се не би имало користи.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја? Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане.

Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху! Лакомислени врапци узеше се клети да никад у животу нису видјели џак с мачком, а да су га, кажу, и видјели, они би му, богме, показали пошто је ока проса.

— Мијау, збогом бајна и чаробна сланинице, никад се више до тебе попети нећу! — уздахнем ја и станем да се шеткам по пустој кући: так, так-та-рак!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

врти главом врти Све док му глава не отпадне СВАДБЕ Свако свуче своју кожу Свако открије своје сазвежђе Које ноћ никад видело није Свако своју кожу камењем напуни Свако са њом заигра Обасјан сопственим звездама Ко до зоре не застане Ко

НА СУНЦУ Дивно је то сунчати се нага Ја никад нисам марила месо Ни мене нису те крпе завеле Лудим за тобом овако нагом Не дај сунце да те милује Боље да се волимо

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА (грлећи га, слатко се смеје): Боже мој! Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.) Збиља, никад ми није ни на памет пало.

Боже мој! Никад ми није ни на крај памети пало, а ништа лакше... (Звони.) Збиља, никад ми није ни на памет пало. ИИ АНА, ПРЕЂАШЊИ АНА (млада лепушкаста девојка, уђе).

АНТА: Облачи? Зар је њој у оваквим тренуцима до облачења? АНА: Биће брзо готова! АНТА: Брзо! Брзо! Женске се никад не облаче брзо. (Сети се.) Уосталом, реците ми, Ана, је ли госпођа одјутрос узбуђена? АНА: Како узбуђена?

и суне на њега са стегнутим песницама као да би тога часа да га смрви, уздржи се и прилази му): То си сад рекао и никад више! XИВ НОВАКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ НОВАКОВИЋ (улази узбуђен): Забога, забога! РИНА (похита му у сусрет): Ти знаш?

СПАСОЈЕ: Знаш ли ти, бога ти, шта се о теби шапуће? АГНИЈА: Ију! СПАСОЈЕ: Ако ти не знаш, ја знам и ја никад нисам дошао да ти кажем то што се шапуће о теби, па немој ни ти мени казивати шта се шапуће о мени.

АГНИЈА: Ја то у најбољој намери. СПАСОЈЕ: Немој ни у најбољој намери. АГНИЈА: Добро, добро, никад више! (Прилази Вукици.) Па немој, душо, заборавити кад ти буде готова она драп хаљина; хтела бих да видим како изгледа.

Имамо поверљиве разговоре, па бих те молио, кад наиђе, да нас оставиш саме. ВУКИЦА: Разуме се, ти знаш да ти ја никад не досађујем у таквим приликама. Уосталом, ја и иначе имам да пишем.

СПАСОЈЕ: Кажем јој, то су извесне бриге које су наше заједничке, али које ће проћи, проћи ће. Ја њој никад о тим стварима не говорим. Шта ће јој? ЉУБОМИР: Не бих хтео да останем кривац у очима своје веренице.

СПАСОЈЕ: Ја вас не разумем. ПАВЛЕ: Зар вам ваш зет није никад ништа говорио о злочину који је учинио према мени? СПАСОЈЕ: Никад ни речи!

ПАВЛЕ: Зар вам ваш зет није никад ништа говорио о злочину који је учинио према мени? СПАСОЈЕ: Никад ни речи! А какав злочин, о каквом злочину ви то говорите? ПАВЛЕ: Ја његовом поступку не умем друго име да изаберем.

ЉУБОМИР: А, не, оче, никад ја не заборављам то дужно поштовање; али, ја мислим, ово је чисто послован разговор. СПАСОЈЕ: Па послован, јесте

СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда? МИЛЕ: Односно тај зајам? СПАСОЈЕ: Па да, то мислим. МИЛЕ: Ја никад немам обичај да тражим више но што ми одиста треба. Мени би моментално требало, рецимо, пет стотина динара.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Они се тако не понашају ни седам минута после завршетка часа. Они се тако не понашају никад! - Зашто си бацио ту књигу, Слободане?

Често сам слушао људе како плачу, чак и Станику неколико пута, али је никад нисам чуо да плаче тако пригушено и обесхрабрујуће. У том тренутку готово сам мрзео свог оца.

Узмите тако неко дупе које се стално чује и биће вам јасно да је набијено ђубретом од врха до дна. Због тога никад нисам имао много поверења у оне који причају о врлинама. Моја мајка је ту јединствена.

Сетих се нечег налик на притајену претњу у његову гласу и би смешно. Ја се никад нисам тукао због жена. Уосталом, оне са којима сам имао посла нису ни биле вредне да се човек због њих туче.

Тако смо успели да чујемо како псују и они за које то човек никад не би помислио. Господин прота, на пример, др Јовановић, стари Француз, милостива госпођа управника Водне задруге и

- То је онако! - Како онако, Рашида? - Из навике и због деце. После, наравно, варају једно друго. Ми се нећемо никад венчати, Бодо! Обећај да ћеш вратити Грету кад више ништа не будеш осећао, и ја ћу знати!

Није било потребно. Тако нешто никад није потребно у извесним ситуацијама. Оне две мачке биле су професорке из школе у којој је Стари предавао.

Ту никад не можете да будете сигурни. Шапнух јој да буде стрпљива и приближих се Рашидиној кући на. пет метара. Сада сам сасвим

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Па куда, у Шлеску? — Ја би’ био за Кракову. — Давно желим и сам у Кракову, још онде никад нисам био. — Дакле, ’ајд’ у Кракову. Господар Софра мисли се, о томе већ давно планира. — Та како сам да идем?

Нуде ми девојке, но ниједна није ми се допала, а болешљиве више никад нећу, но здраву. Дакле, сам себи сам се зарекао да не узмем која је јектичава, ама за никакве новце, него ћу узети ма

А погледај садашње, у фраку, навукли су тај ластин реп, јадни, исисани, ноге као две тачке, а овамо никад их не можеш зајазити. На то господар Софра уздахну.

За друга друштва, „отменија”, није имао ни појма акамоли чежње. Код Пере у механи никад се не затварају врата, ни дању ни ноћу, све то напољу и унутра од музике и људства зуји, бруји.

Па Пери недавно прошло тек седамнаест година. Већ изгледа жут, преживео, никад испаван. Мати види све то, саветује га да се чува. Ко ће га у таквом друштву сачувати?

Шамику је, опет, мати почела мазити. Ишла је код учитеља да га моли да Шамику никад не удари, да га јако не укорава ако не зна лекцију, него све лепим. Но где је ту границе?

Особито је волео бити у Пољској, јер су га пољски шљахтеци због његова лакрдисања волели. Он није никад ишао обичним путем, већ странпутице.

Господар Софра и Кречар нису никад били у Пољској, па нису знали ни за такову армицију; и, да су знали да ће тако проћи, не би их видела Пољска.

На ту форму је писао и Кречар, Чамча тек којешта дрља, да се чини да пише писмо. Он никад с пута не пише писмо кући. Кад буду готови, запечате писма, и сад треба на пошту носити. Чамча зна где је пошта.

дана лечник искаже да га сад могу одвести, али у колима мора лежати, и само дању, и то лагано се мора путовати, а ноћу никад на пољу преноћити.

— Питајте њу. — Али колико си примио? — То ја не знам, нисам „бухолтер” да протокол водим; нисте га ни ви никад водили. — Ал’ ово је моје, а не твоје. Имам више деце!

Перу једнако поучава, кара, али се ништа не хвата. Од Пере, вели, никад неће бити добар трговац; он је коњушар, карташ.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕЋИМ КОРАКОМ

Већина их, у овом крају, дотле никад није ни била. Доживеше тако читава чуда у ноћи. Сви који су прошли жбуње око логора, прођоше и вртове и зидине око

и требао, да пожури, чинио је бесциљне покрете и прекидао облачење дугим посматрањем себе, у огледалу, какво код куће никад видео није.

И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у гробу до века да им гризе

Кад му је брат говорио штогод, није му гледао у очи, већ смешећи се, преко рамена. Никад му није одговарао одмах. Још док му је брат био на служби код принца Александра Виртембершког, у Београду, био је

затворио очи, видео би бледу њену кожу и груди њене и очи крупне и модре, боје зимског, чистог, вечерњег неба, које га никад не погледаше мутно.

Чинила се као да јој је потпуно непознат и питала га је ствари које га пре никад није питала. О, ако му сад брат погине у рату – помисли и згрози се, па му дође да се прекрсти.

О животу, који је за њу тако тежак. И, сузним очима, о мужу који је више, изгледа, не воли и који је, можда, никад није ни волео.

Била је као недирнута, као одсутна, као смрзнута. Изгледало је, као да му се никад на овом свету неће дати. Хтела је, просто, да је узме силом.

Затим, један трен, протицала му је под очима река, али невероватно широка, какву је никад не виде са лађа, са обалама што му се учинише скоро на два‑три сата хода.

света, ни под каквим бичевима и змијама, не би се била одрекла тог човека и његовог чудног осмеха“ који није видела никад пре, на лицу свога очуха, или браће, својих Грка.

и пре, неколико пута, колико је жена бедан створ, играчка, ствар у кући и гледала свој живот сасвим празан, али јој се никад није чинило све оно што Бог са људима ради, тако страшно, као у кући њеног девера, тога дана.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У песми, вила Загоркиња вели: „Да зна мајка што је одољен травка / никад не би укопала синка.“ Одбрамбена моћ приписује се и гранчици руте, па је добро увек је носити уз дете.

на Кордуну верују да „ако носећа жена за време спровода улази у гробље, дијете јој неће проговорити дуго, а можда и никад“.

“, а код банатских Хера му кажу: „Сад си сео па никад више.“34 Према Станиславу Мајсторовићу, дете преко поступаонице мора прећи три пута да би мање падало.

(Вук, бр. 4454) — Ко нема деце, нема ни среће. (ЛМС, 1858, књ. 98, бр. 217) — Деце и чаша у кући никад сувише. (Ђенић, ГЕМ, 199, с. 243) — Ништа није милије од деце. (М. М., 1973) — Много деце, много среће. (М. М.

(М. М., 1973) — Деца су радост и жалост. (М. М., 1973) — Детету подај а не обреци никад, као ни Турчину. (Вук, 1250) — Деца су сиромаху живо благо. (М. М.

(Костић, П., ГЕМ, 1930, с. 132) — Што се у колијевци научи, никад се не одучи. (Влајинац, М., ЖуП, 1975, с. 210) — Матор се коњ не учи играти. (Вук, бр.

(од каква је ко рода онакије). (Вук, 2743) — Обила мајка родила обила јунака. (Вук, 3890) — Што је чија ћуд, никад је неискорени; ако ће пас и краљ бити, опет ће кости глођати. (ЛМС, 1860, књ. 101, бр.

(Павићевић, М. М., 1937, с. 197) — Ове године сина женио, а догодине сна’у удавао! (Аџић, С., 1984, с. 8) — Никад се мушко ни здраво дете не родило, а што се родило — све кљасто и шашаво било! (Радуновић, М., 1988, с.

Синови остају у кући и углавном се никад не одвајају од ње, а поготову не за очева живота. Они остају у кући са женом, синовима и унуцима, као и с неудатим

У Шумадији, рецимо, он „ретко кад (или никад) љуби своју децу. С пута им ништа не доноси, те она не знају ни за какву милост његову“, каже Павловић.

Саватије Грбић извештава: „Код сељака деца никад нису беспослена. Још од четврте године дете почне да врши неки лакши посао, и што је старије, то му се и тежи посао

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА НЕПЕЛЕГРИНЕ За оне који никад пелегрини нису били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да

ЗА НЕПЕЛЕГРИНЕ За оне који никад пелегрини нису били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из стене, нису градили колибу

За себре, сужње помиловане, који су вечни дужници цара, који прошлост као злу мађију не могу никад са себе да свуку, од којих и зликовци непохватани надмено се туђе и крију, и другови из детињства беже за прву на

старинску, за њене вечне реквизите и шаблоне, за небеса која нежношћу кипте, за патетичне сукобе васионе, за ливаде никад идиле сите, за лирику мириса и месечине, за презрене априлске плавети, за октобарских шума буктиње, за сликовитост

образину коме на лицу нема срца да је здере, за људе који не могу да увреде ни човека друге мисли и вере, за оне који никад не би могли другоме пресуде да изричу, којима се све судије чине строге, за сваку милосрдну лажну причу и сличне њима

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

годину. Добро је кад човек вуче за собом неку жицу док силази у приземље; никад се не може изгубити у животу: његово срце везано је за антену на крову.

И док смо тако чекали у реду, сви смо завидели младом човеку и младој жени што се никад не раздвајају. Док смо ми трљали леђима храпави зид Кинотеке, они су се ослањали једно на друго.

Али нисам био тамо. Седео сам са Пуфком кога је хватало очајање. – Никад се нећу извући одавде – казао ми је тада никада!

– Шта бих друго радио док сам ту? – Нисте одавде? Он јој рече име великог града који никад није видео сем у биоскопу. Наставише да играју и Бел Ами више није могао да затвори уста.

Бел Ами је знао: сад или никад — и његове усне јурнуше ка тој ружичастој влажној површини лица па, наравно, погодише њен нос, а после ухо, јер је

Желео је да буде разочаран, али није имао у шта. Са двадесет, мислио је да никад неће дочекати дубоку старост од тридесет година, али тридесете ипак стигоше.

Корачати, корачати, корачати — што даље од смрти и труле земље. Да сам умро пре пет година. мислио је Јоаким Марић, никад не бих видео како це људи спуштају на Месец, не бих дочекао моду »врућих панаталона«, ни онај филм, како се зваше'?

Хајде, буди једанпут искрена и превали то преко зуба: кога замишљаш док се шевиш са мном? – На жалост, срце, никад нећеш имати приступа и у моју главу! — рече жена. — Довољно си ми ионако уништио живот! – То сам и очекивао!

Али човек никад не зна шта га чека у животу... Захваљујући некој оптичкој варци, Замак некадашњих грофова, поседника зелене долине с

Матавуљ, Симо - УСКОК

То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију! Удовица донесе и стави преда њих ониску округлу трпезицу; Кићун донесе скленицу

уз владику би цијелог рата на Приморју, служећи га усрдно, а и стављајући „главу у торбу“, као војник, без чега не би никад стекао угледа међу Црногорцима! У мађупници се није готовило.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Да Бог да! МАТИ: ДЕВОЈКА (младожењи): Изволте. МЛАДОЖЕЊА: Ја благодарим! Ракије никад не пијем. ДЕВОЈКА: Али мало слатког. (Младожења узима.

ПРОВОДАЏИЈА: Е, јесам ли добро, то јест, учинио, што сам вас овамо довео? МЛАДОЖЕЊА: Никад вам нећу моћи довољно благодарити. ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, каква девојка, то јест.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

РАДОВИЋА 112 ХИЉАДУ ЉУБАВИ ЈЕДНЕ ПРИНЦЕЗЕ 115 РИМЕ ЉУБИВОЈА РШУМОВИЋА 118 ЕРИЋЕВА ГРУЖА 123 РОБИНСОН 126 ОНО ШТО НИКАД ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ 129 ПИСМО ОСНОВЦИМА 131 ПОСТСЦРИПТУМ 133 НАПОМЕНА 135 ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уводно

Има, међутим, много ваљаних писаца које овакве, поједностављене изражајне творевине не привлаче, који никад нису осетили потребу да се у њима огледају, нити да своју визију до тог ступња, и у том правцу, сведу.

вапај за немогућим и недостижним; она се с немогућим понекад ведро игра,чешће га превиђа; трагично засењена њиме никад није.

Ону прокажену, површну, дидактичну дечју поезију нико никад није озбиљно бранио. Њу су, просто, писали полударовити појединци, уверени да се деци треба тако обраћати, све док се

Призивање детета је обред: оно је њено најприродније оправдање, њена надахњујућа муза, жуђени, замишљени, никад довољно постојећи читалац.

”16 Даље од сведочења дечји песник нити хоће, нити може. То не значи да није никад покушавао: од Змаја, који се, изгледа, деци обратио у стању клонућа и мирења са судбином, до Вуча, Ћопића и Григора

Исправномислећем грађанину покретање таквих питања никад није по вољи, пошто се тиме оспоравају управо оне вредности које он сматра неприкосновеним.

Такозвана примењена поезија никад у нашој средини није била на високој цени; она може да опстане једино у културно самоувереним заједницама.

Са подизањем школа Змај је ушао у букваре и читанке, у учионице и на школске свечаности, да отуд никад не изиђе. ИИ Свако се детињство, и дечаштво, изнова с њим упознаје.

пред годишњим добима која долазе одлазе, због смешних и необичних збивања у жиботињском свету, због тајни којима се никад не начудити, склоност ка разјашњавању и поучавању глас дечји и глас о деци, потврдио се као једна од могућности

Неке основне вредности друштва никад се не доводе у питање. За неговање домољубивих осећања увек се налазе прилике и поводи.

се, дивним и необјашњивим стицајем околности, на крилима млазњака, и препознајући, притом, пределе и метрополе које никад нисмо видели?

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Шта се чује за протоколе? НАЂ: Говорило се да ће доћи нека комисија; но ја то не би никад чинио. Будалаштина је на сваки начин била: и уводити, и цепати. Зато треба да се заборави.

МИЛЧИКА: Али да нисмо у непријатељству, јелте да су врло учтиви? НАНЧИКА: То је истина. МИЛЧИКА: Наши младићи никад не уму тако кур да праве. НАНЧИКА. Они су мало дрвенасти.

СМРДИЋ: Требало би потући све оне који су започели. ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем. Да смо се држали Маџара, никад боље. Али они ,,не, не“, докле нас не дотераше у Сербију. СМРДИЋ: да губимо на банкнотама.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја ћу онако поступити као што чине родољупци. Ваљда ћи и ја доћи у число њихово. ШЕРБУЛИЋ: Никад ни довека. Који је био лане мађарон, тај ће се као такав и подерати.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(»Ко се год опари, а не каже друштву да чорба жеже, није добар за друштво.«) Иначе миран и питом, Доситеј никад се није тако жестио но када је доказивао »бесполезност манастира у опшчеству« и преживелост и бесмисленост установе

сам себе је називао »крајњим филхелином и обожаватељем богодухновеног Омира«, писао је углавном по класичким узорима и никад није могао изаћи из класичне митологије. Његов песнички рад је и обилан и разностран.

Милићевић, Вук - Беспуће

Милан је то осјећао, не бунећи се никад против оштрих братовљевих ријечи које су падале чешће, и поштовао и волио у њему брата који је старији и паметнији.

— Ја сам мислила, - говораше она, гледајући у противни зид, - јер не диваните никад са мном. Да вам није мрско што долазим? рече и окрену очи према њему. Он се мало осмјехну и разумио је.

Па иако није отишао да се с њом састане, он мишљаше на њу цијелог дана. Можда никад толико до тада, као ових дана, Гавре Ђаковић није осјећао да је у његовом животу недостајало нечега што би му можда

Вазда те мисли налијетаху на њега и он не налажаше никад правог одговора који би га умирио, довео његове мисли у склад, унио старо расположење у његов живот и дао свима

Прекидајући појца у половини започете пјесме, загрми калуђер из олтара, не пуштајући никад старца да започето доврши, журећи се крају.

“ питала се она. Тренуци бијаху дуги, а времена све мање. И те посљедње ноћи она није тренула оком; она никад није осјетила толико несреће, колико у тих неколико мрачних и непомичних часова.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

После су лепо живели. Никад свађе. — А, шта — рече му један — а ти се помири са твојом домаћицом. — А што? — запита Јова. — Па и ако сам.

Пође тако и прође поред чесме, сретне се с водоношама, назове им бога и продужи пут. Није никад хтео да харчи време узалуд; увек је гледао да споји пријатно с полезним, и зато би увек гледао неће ли наићи на какву

— Па како се осећате? — прекиде је газда Радисав. То »пер-си« у разговору између оца и сина није никад добро значило, то је Марјан из богатог свог искуства знао. Увек су после те и такве учтивости следовале бруталности.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

(1845, март) ? Никад није вито твоје тело Рука моја млада обавила, Ни с' у твоју усницу упила Моја усна икад, чедо бело!

Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже, дању? Зар је био само празан санак, А не бео, а не ведар данак Кад се она менека појави?

Дан и ноћ ја мислим само на њу, Нојца иде — мома преда мноме, Зар ћу само у сну бити с њоме, Никад нећу, никад, Боже, дању? Зар је био само празан санак, А не бео, а не ведар данак Кад се она менека појави?

Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао брацо, амо у то доба Дођи, види, чуј, па ајд' у гроба. Зора зори, све

Тужна Цвета у двор похитала, У потаји сузе лити стала — Бог би дао те са већих јада Нигде никад не сузила млада. Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада,

Та чудо је, побратиме мио, Ни у сну га неси никад снио: Каква стаса — лице кâ зорица, Око бистро лепше нег Даница, Даница нам носи белог данка — Та лепша је од

“ Тако Мила, — заман је зборио, Узаман је њен Стојан корио, Она опет: „Никад, ох никада Више ми те не има назада.“ Од по ноћи тако процвилела, Од по ноћи ока није свела.

И слутња му срдашце прихвати Да је неће више угледати, И што даље, већма га спопада: „Никад више — дакле баш пикада?

“ Заман мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже,

“ Заман мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку,

мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му коњиц рже, Он из мисли претешких се трже, Те погледа небу ка истоку, Гледа боље, не верује оку:

Месец сину — а мој побре, глени, Већ су одсвуд Турци опкољени, Ђаур стискâ кâ никад дојако, Бар Турцима учини се тако, Те зовнуше Мухамеда свога, — Јао Турци, прођите се тога, У се, јадни, јер тако

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У нашој кући, откад се зна и памти, никад нико није имао сата, нит је ко знао да по њему чита вријеме. Мој стриц Ниџо, кад се вратио са Солунског фронта, правио

Како ваш Ниџекања, гања ли још политику или се већ дозвао памети? За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао.

посљедњи кутак негдашњег дједовог свијета, однијеле га сутонске воде, као да је плутајућа млин-лаћа са ријеке Уне који никад и није стајао на чврстој земљи.

— Брате Раде, најгори су у тој работи богомољци, душе немају: опири, однесе све, и кандило испод иконе. Никад с њима нијесам волио ићи. Куда те само ђаво надари да га учиш оченаше? Ето ти, баш ти то и треба.

— Хм, тугује. Шта има да тугује? Ћопића кућа пуна свега ко шип, ничега није жељан. — А зар ти, Раде, никад у младости туговао ниси? Знаш, онако, рецимо, за нечим што је могло бити па — није се остварило?

Знаш, онако, рецимо, за нечим што је могло бити па — није се остварило? — Јок, брате, баш никад — тврди дјед, иако му није сасвим јасно шта га то брадоња, у ствари, пита.

Замуче тога прољећа мој стрикан као да никад ни пјевао није. Превари се тек понекад, па стане опрезно да зузуће као хрушт, крупна мајска буба, али чим спази оно

— и оде Ниџо, нестаде га. — А колико је зарадио, кукавељ? — Шта га ја знам, то ти се код политике никад не зна. — Ехе, и треба му тако кад се беспослицама — бави какоће придошлица.

— Паметан човјек побије се, украде јаре, па одгуди у бувари колико га спада, а политичар никад не зна своје порције. Једном тако, уз кукурузово брање, накупи се у нашој кући читав буљук разних потукача.

Још прије четрдесет година он је први пут кренуо с том историјом, али никад није стигао да је исприча до краја, и тако се грешна кума Стака већ скоро пола вијека бочи и путује с том својом

Заштити раба божијега од жандарске руке, од лугарске пуцаљке, убрани ме пред драгим богом да ми се никад не замрсе пути ...

— Дедер брзо устај и тражи ону своју укопну ракију, нема теби још задуго пута на онај свијет. Хајде, хајде, никад је бољи људи ни попити неће.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Хоћу да се Хасанагиница врати мајци! је л ти сад јасно? Никад више ни у сенку моје куће да не уђе! Разумеш? ЈУСУФ: Ма ајде!

Је л ти твоју жену стварно, за свагда, тераш од куће? Разводиш се? ХАСАНАГА: Јесте! Да ми на очи никад више не изађе! ЈУСУФ: Опасно је чинити нешто без разлога. ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако?

Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала! Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага!

Штета само опаке жене! Ко да се на месечини сунчала... МУСА: Ама баш и није толико квит! Чиста посла? Међ њима никад нису чиста посла, то ти ја кажем, а ти, ако хоћеш, провери! И то са Хасанагиницом канда је нека политика!

Ваљда има још нешто, осим политике? МУСА: Причекај, па ћеш видети. Зна се каква је ово игра. Ту ти се никад не зна шта се зна. Ко нешто не зна на време, тешко њему!

Да се пресамитим: „Извинте, погрешио сам, јео сам бунике, био сам луд, опростите, нећу више никад, сад сам се опаметио, ево и потврде, набавићу и добру карактеристику, оћете ли да клекнем, да вам се поклоним, да

Сад нек извлачи консеквенце! Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа.

ХАСАНАГИНИЦА: Што једноставно не кажеш ко долази? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Седи да чујеш. Има да се изненадиш. Никад ти не би пало на памет! ХАСАНАГИНИЦА: Ко долази? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Имотски кадија! ХАСАНАГИНИЦА: Шта кажеш?

Па да. И видиш, чеко па дочеко! ЈУСУФ: И шта сад мислиш? ХАСАНАГА: Одавно се нигде не показује. Мени се никад није свиђао. Увек фини, умивен, углађен, а непријатан као златан зуб. Сећам га се као превише ћутљивог.

ХАСАНАГА: Ја ја... четворе очи и уши. Ти ш мало више да се крећеш међ људима. Никад се не зна где се шта може дознати. Одвој и нешто бистријих војника, да пазе и да слушају.

(Затамњење) ИВ СЛИКА ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ МУСА: Кад једном почнеш да завидиш, готово је. Томе никад краја, никад се нећеш смирити. Па и да оно што је најбоље имаш у највећим количинама, опет нећеш имати све.

(Затамњење) ИВ СЛИКА ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ МУСА: Кад једном почнеш да завидиш, готово је. Томе никад краја, никад се нећеш смирити. Па и да оно што је најбоље имаш у највећим количинама, опет нећеш имати све.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га зове. Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи.

Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом. Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне,

У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило. И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше.

опанак спао па га удара по нози и саплиће; чакшире му се смакле, минтани разлелујали те се виђаху црвене, космате, никад не опране, груди. Кола су ишла. Он им се поче приближавати.

Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе

У целом њеном тихом, одмереном понашању истицаше се нека скривена и осетљива достојанственост. Никад њу није могао ко да види, да она ради какве тешке послове.

Па знаш ли — кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намести и спреми, као никад. Ујутру, пошто се да кокошкама, да оне прво окусе кувану пшеницу, ја онда разносим по комшилуку „задушницу“.

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено. Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка?

Из целе тебе избијала је топлина, мекота и неки чудан, опојан мирис, који никад у животу више не осетих. — Што ме гледаш тако? — упита ме ти зачуђено. — Тако!

Младост! Да ли је ње икада било код мене? У чему беше она? Не! Ја нисам имао младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у мени. Никад ми снага не заигра од здравља и бујности.

Не! Ја нисам имао младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у мени. Никад ми снага не заигра од здравља и бујности.

Никад ми снага не заигра од здравља и бујности. Никад се не осећах тако чио, свеж, лак, да бих могао да се утркујем а да пода мном земља тутњи, да кличем гледајући у

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Где сам? — ал' на трему муклим тутњом одговара шеталица глухог доба, навила је кивна злоба, те се никад не одмара: Корачање мог стражара.

Па тај под отим златним резама да буде сведок животног врела, скамењен ропац јуначког мрела рода песама? Никада! — Никад ласкавим вигом нећеш домамит војана страсти, да другар буде рајских ти сласти под отим жигом! Под отим жигом?

Ал' никад још ваљда ниси била така ко сада испод шатора лака, Османа паше шатора бела, никад се још ниси тако отела! Честити паша

Ал' никад још ваљда ниси била така ко сада испод шатора лака, Османа паше шатора бела, никад се још ниси тако отела! Честити паша замишљен ћути, пред њиме ћуте оци погнути, довели су булу пред

Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

ТАМНИ ВИЛАЕТ Приповиједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилает, гдје се никад ништа не види.

Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.

Ловац му одговори да није никад чуо, „него ћемо их — вели — сад питати“. Па онда сазове све тице те их запита: — Јесте ли кад која виделе таки и таки

Девојка се стане одговарати: — Ја те служим толико година, па ми никад ниси дала ужета, а он како дође, одмах ми уже даде.

А девојке јој се стану правдати: — Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу.

А они се стану одговарати: — Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна.

СТОЈША И МЛАДЕН Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад напоље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло.

Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: — Јесу ли долазиле?

А слуга му одговори: — Јесу и поручиле су ти да их још сутра можеш овде чекати, па више никад овде неће доћи. Он, сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости.

Друге године баш у исто време уби га опет, па треће, пак га више никад и не остављаше. Сељак напусти виноград, па постаде опет сиромах какав је био и пре.

— Па све батином по њој: — Ето, то је, жено! Ето, то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао. ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ Био један човек па имао јединца сина.

Онда се ђаво расрди, па му рече: — Кад ти досад ниси ништа научио, нећеш никад ништа ни научити, него иди бестрага куд те очи воде и ноге носе.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Да Бог сачува! луђа, несмисленија, безобразнија, то све може бити, али паметнија, никад ни довека. ЈЕВРЕМ (смеје се): Зна Макса, немам ја бриге за њега. Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.

Кад ју узедо, осам дана никад боље. После до шест недеља каља, ваља; али како прође шест недеља, помами се жена, и од оног доба сваки дан црња и

СОФИЈА: Опет ти није нешто по ћуди. МАКСИМ: Бре да није овај дан, дао би ти, те се не би никад сетила бала. Али за данас нек те и то прође. СОФИЈА: Та ја и не могу добити награду.

МАНОЈЛО (Исајлу): Еј куку, лепо смо се намерили! ИСАЈЛО: Ја нисам никад ишо, да будем учен. МАНОЈЛО: Знате ли, шта је, г. доктор? Ја мислим да се ми обојица држимо терзилука.

Немој се срдити, Пијада, моја је мајка од старог света. ПИЈАДА: Е, засто би се срдила. Мајка није видила никад рукавице, па јој цудо. Јелте, мајко. СТАНИЈА: Ама, кажи ми, кјерко, зашто то носиш?

ЉУБА: А ко ће сад постити? СТАНИЈА: Што, што? ПИЈАДА: Ја нисам постила никад. СТАНИЈА: Је л’ истина? ПИЈАДА: Посна су јела теска. СТАНИЈА: Еј, несрећни свет, и закон му постаде тежак.

ПОЗОРИЈЕ ПЕТО АДВОКАТ (сам) АДВОКАТ (брише се): Уф! Зној човека нападне док партаје информира; но опет ја никад не остајем натраг. Ха! ха! како се уплашила од мога гласа. Тако треба, нек зна с ким говори.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Оћеш да изгледам у њој као додоле. ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући. СУЛТАНА: Видиш красног мужа, како би он тео да никад нову аљину не обучем. Баш ћу да је теби успркос обучем! ТРИФИЋ: Добро, обуци је.

СРЕТА: Али ја мени нигда, а јошт мање оној. (На Пелу показивајући.) СУЛТАНА: Ако је дирнеш, никад ми више у кућу не долази. Ти си био мој учитељ. СТЕВАН: (Леп учитељ!) СРЕТА: Милостиви господине, а како ми стојимо?

СУЛТАНА: Ти, фала богу, доста добра имаш, а и ја сам ти толико донела да ме никад зато прекорети нећеш моћи. Како би било кад би Срета и Пела сваке године по једну малу суму новаца од нас добили за

Лалић, Иван В. - ПИСМО

дну шкољке, како рече песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног рата. Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

опасности за сироту Пољску, на шта је он одговарао да је јутрос читао у „Политици“ о нападу на Пољску, а да „Политика“ никад не лаже.

Само ћу је развлачити што дуже могу. Није важно прво место — важан је спортски дух! Лопта је округла, никад се не зна, срећа је промењива, победиће бољи, све је релативно, неко воли попа, а неко попадију ...

Позајмљивао ми је тако, на пример, годинама „Политикин забавник“ и никад није правио питање ако на њему остане по која мрља од масти и алеве паприке.

Кувао је сам себи кофијановић и пио је потпуно расејано, као да му није ни до чега. Никад нисмо проговорили више од десетак речи из једног цуга.

На пример, чувена кафана „Три шешира“, у којој сам била три пута у животу: први пут, последњи пут и никад више! Једанпут је, наиме, Мишелину пала на памет суманута идеја да нападнемо са друштвом те шеширњаке.

— Кампари? — Хвала најлепша. Нисам никад у животу пробала тај кампари, али могу да вам кажем одпрве да је максималан, што јес, јес, наравно, ако можете да га

Моћна ствар! А кад неко на Ади Циганлији почне да везе о бекствима преко црте, онда никад краја причи. Било је ту још јачих случајева, прича госн Суле, на пример, 1954.

Б. искористила је тај тренутак његове слабости и написала главу под насловом: „Чарли, не остављај ме никад саму док транђа свира!“ Наравно да читава ствар није нимало литерарно успела, пошто дактилографкиња М. Б. куца наслепо.

Чуј, Чарли, не остављај ме никад саму док транђа свира! Јер, има нешто у том транзистору, Чарли, што ме једноставно избезумљује.

Зато, Чарли, не остављај ме никад саму док транђа свира! Може свашта да ми се деси; може ми се учини да сам ненормална, а остали свет да је нормалан,

И зато Чарли, не остављај ме никад саму док транђа свира! Могу из њега измилети ти кретени с обавезним златним зубима и још златнијим иглама за кравату,

Невероватно! Смак света! Зато Чарли, не остављај ме никад саму док транђа свира; може ми позлити, а могу некога и да уцмекам пепељаром, кад чујем оне недотупавне, оне шкрипаве,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Но, наравно, на шпанском и француском језику. ЈЕЛИЦА: Ах, француски језик, никад га нећу научити! 7. МАРКО, ПРЕЂАШЊИ МАРКО: Но, јесте ли претресли све ваше румане?

Њему је најмилије кад може ићи од вароши до вароши, и кад се људи диве његовим способностима. Мадрид га неће никад заборавити. Јелица: Јесте ли и ви били с њиме у Месецу?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на танак лед.“ Отиде Мачак по уској стази, кроз честар зелен опрезно гази, на сваки шушањ у шуми пази,

“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора. Безбрижно живи, доброте пун, лукавства никад ни један трун, сва му је брига рођени кљун. Тај ти у замку упада скоком, готов је зачас, док тренеш оком.

Ћосу поваздан моле: „Узајми, Ћосо, бар зрно које, имамо много дјечице своје, у сваког увијек отворен кљун, ал никад пун.“ Ћоса је спреман помоћи сваком, па даје просо капом и шаком, храни милион уста.

“ Смије се Ћоса: „Побогу, брате, мораћу просто од смијеха пући, ова је торба планина за те, никад је нећеш довући кући. Дати је теби, био би гријех . . .“ Пробуди Ћосу рођени смијех.

“ Ипак у души остаде искра, роди се чежња млада: ех, нека зиме, и нека таме, срце нам грије нада. Пролеће никад умрети неће, опет ће доћи сунце и цвеће.

Од тога дана немир ме снађе, вечити путник постах, ждраловим путем по свету тражим, лето, неверна госта. Никад га стићи, премда сам вредан, измиче увек — за корак један.

и страшног лава, над њим се бечи — Винкова крава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Никад код млина видели нису празника тако светла, у славу спаса од страшног суда испекȏ Триша петла.

А млин забруја ко никад прије, полете жрвањ ко коњиц пропет. Прену се деда, весело викну: „Чујеш ли млина, будан је опет!

Тамо ти срећа вечито плови по тихој води, у малој барци. На Јапри никад не стану млини, никада добри не умру старци.

Кад ујка приђе, он му се жали: „Нешто ме боли, пипни ми зубе!“ Водени коњ се поваздан гњура, никад га нећеш видети тужна. Ко га не позна одмах би рекȏ „Ова је крава веома ружна!

За песме спремна, за приче главна, за успаванке нема јој равна. Љути се ретко, никад не туче и само каткад за уши вуче.

Шапуће, гунђа смркнута лица: „Никад ме није носила птица!“ Пење се деда до првог спрата, до адвоката. „Тестамент пиши — шапће ко дух — с ђаволом

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Нема. — Језеро није везано подземно са морем? — Никад то нисмо чули. — Како је онда могуће да има јегуља! Ја сам увек слушао да јегуља има само тамо одакле могу ићи чак у

— Живот скулптора Челиниа. Решио сам да је прочитам путујући, и тако је читам већ две године, па никад краја. Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига? — Живот од Бенвенута Челиниа.

— Живот од Бенвенута Челиниа. Описан је цео живот Италије у XВИ веку. — Да ли је срамота признати да нисам никад чула за њу? — Сигурно да не.

Она ме погледа и одмах разумеде рђаву игру речи. — Шта ви нисте никад видели? Или боље, знам. Хтели сте да кажете, је л̓ те: „Тако лепу девојку!“ — Чини ми се да сте погодили.

Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења. — Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.; — ти си младић добар, исправан, а то се увек тражи. Успећеш.

И после, то су велике, лепе жене, матроне; може одсећи косу, наруменити се, она остаје жена и никад не личи на мушкарца.

само идеје Једнакости и Слободе успевале да окупе читава човечанства, али онда су одмах губиле свој полет и као да никад нико није разумевао више у чему је једнакост и у чему је слобода.

Час скаче са звонаре, час револвером, час се отрује; чак сече и жиле. А нико га никад није видео. — Што је са вашим братом? — О, тај је преживео гадан тренутак. Сви смо мислили да му нема живота.

Онда се више није занимао за имање. Ја мислим да би сваки човек слабији од њега полудео, али он никад не покаже шта је проживео; има за свакога љубазну реч.

— Је ли то скоро било? — Има шест година. — Је ли знао да желите да пођете за њега? — Не знам. Ја нисам никад никоме то причала. Не бих ни вама да сте одавде, или да не знам да нећете никоме рећи.

Али ви сте толико млади. Ви сте необично паметни и можете да отресете то са себе. Изгледа да се ни иначе, никад и ни код кога, ствари не поделе како треба. Каква несрећа наш живот, ако га гледамо с једне стране. Жалим вас уистину..

Сад можда већ нећу више спавати, иако сам уморан, јер ме је сан ваљда напустио. То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Са њених висина Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће. — Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне.

Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не крепе. Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Само кад се родих с потоцима ведар и с птицама загрљен, тад погибоше мисли моје и скамењен запах у грлу земље и никад се не родих више. ПУТНИК Лутам по свету пуном грдње. Људи на саборима на неплодно биље се туже.

Ено познатог тела стене и покрета реке што се баца од гајева до кланца, сунце као никад сјајно и двори високи, без броја.

Понекад имамо нејасно осећање истине. Понекад имамо јасно осећање не-истине. Али никад немамо јасно осећање да је истина истинита. Нити имамо нејасно осећање да нема неистине.

Планина никад није била голија. Тишина тихост наших гора песма је прошла на цркви се затворила врата ветар се слегао у неки

пева од зреле глади сазреле су клисуре и борове игле и срце планине под каменом негом и златне шуме за које се никад не зна зашто стоје што не крену још један корак у висину начинила је Милешева вече које пада као заштитница од

дана од среће сви посташе малолетни цару је кратка брада и модре им зоре над веђама свићу као да их пропаст никад није ни окрзла ни топот потурчених коња о победници вечни над снегом до Урала први пут без подозрења гледате

каменолома наредио сам Ред и та наредба траје свако да се појави чистог лика то се односи на мушкарце и жене никад им нисам рекао да се деле ни да се потопом топе нити сам водио њихове војске њихов је сопствени јаз што уместо

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Е, 'ајд сад, ако можеш, да не штрпнеш кирију. ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је

Откад те знам, ти си само „овдашњи”. Трифун Спасић, овдашњи. Никад ниси имао никакво занимање. ТРИФУН: Не знам ни што ће ми. АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме!

МИЋА: Како у ваздуху? Како ви то мислите? АГАТОН: Онако, знаш, не могу да ти ухватим никад крај... МИЋА: Не видим, шта имате ви мени да хватате крај?

АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем. Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу. ПРОКА: Па нико није... Покојник није волео да му се дође. ГИНА: Није трпео фамилију.

ДАНИЦА: Па то их ви познајете? АДВОКАТ: Да, упознао сам их. Раније их нисам никад ни видео. То су обично људи незнани и скривени, али кад тако падне какав тестамент богатога покојника, они се појаве и

САРКА: Ју, какав будилник? АГАТОН: Па тај што седиш на њему. САРКА: Шта имам да седим на будилнику; никад у животу нисам седела на будилнику, па сад ћу. АГАТОН: Ја ти говорим о ономе будилнику што си га узела из наше собе.

ДАНИЦА: Варате се, господине, никад под кровом у кући где сте ви. МИЋА: Не мислите се ваљда селити? ДАНИЦА: И то ћу учинити, али пре тога идем адвокату,

АГАТОН: Јесам и, верујте, не бих никад ја то учинио. Где бих се ја огрешио о закон; не дај, боже! Али, видим, уселила се гомила у кућу, а нема ко да одржава

ТРИФУН: Агатоне, брате, јеси ли ти председник овога збора или ниси? Ако ти пустиш жене да се објашњавају, онда никад нећемо доћи до споразума. АГАТОН: Право кажеш, запеле као да је ово скупштина каквог женског удружења.

ГИНА, ПРОКА, ВИДА, ТРИФУН и САРКА: Па да чујемо? АГАТОН: Ама, ако се почнемо бавити тако разним детаљима, ми никад нећемо стићи до краја: него да одмах пређемо на ствар; да ми извршимо деобу наследства пријатељски и братски, као што

ВИДА: Још кад смо стајали пред вратима старатељског судије, мени заигра лево око, а мени лево око никад не игра на добро.

ТАНАСИЈЕ: Мени је то наследство била једина нада. О тој карти ми је висила сва судбина! ТРИФУН: Не треба никад све на једну карту сецовати.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Сад и никад више! — проговори страшним гласом. — Јесте ли разумели? — Вође одељења су ћутале. — Да се ово није поновило, иначе ћу

Мислили смо да ћемо ка Шапцу, али пук крете на супротну страну, ка Ваљеву. — Море, шта те се тиче!... У рату се никад не пита зашто ово, зашто оно. Иди тамо где ти се нареда! — вели на једном застанку капетан Јован.

Врло често из нужде, а некад по навици. Често из ината и пакости. Пешаци завиде артиљерцима, а ови не трпе коњанике. Никад артиљерац неће од пешака да нешто дигне.

Војници га прате погледом, старајући се да упознају мртве. Јер тамо су њихови рођаци, браћа, другови... И никад их више неће видети. Потамнеле и угаснуле очи њихове зуре у даљину, а тела су укочена за вечни покој.

Збијају се пешаци или искачу из ровова и скривају се у дубоким јамама, где су експлодирала зрна, јер верују да зрно никад не удара на исто место. И ми преврћемо њихове ровове.

Са сваким кораком је расло осећање страха... Јер се гине, и никад више живота, сунца. А они мртви као да нас вуку, и ми као да не одмичемо, већ стојимо... а непријатељ .

Да ли је то била туга што је непријатељ почео да осваја отаџбину, или жалост за оним младим људима који се можда неће никад више вратити, или бол и стрепња за сином... тек једне ноћи, изненада, склопио је очи занавек мој добри отац.

Питаће где сам био ја... Хм! — сумњиво заврте главом... Знао је из дугог службовања у овом пуку, да крађу никад не треба објављивати. Није то нему први пут. И сада се уздао у способност њихову. Само их треба потерати и запретити.

— и ударих коња. Нешто страховито груну лево. Нисам свестан себе, а коњ јури трком. Нешто прескочи... Чини ми се никад краја овој јурњави, а батерија као да одмиче испред нас. Ваздух пишти као фијук оне гранате, сагибам се, сада ће...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Љубица плану и намршти се. Писар то опази, па се обрте ћати : — Баш си права гејачка цепаница; нећеш се никад истесати.

Видиш, за то бих је могао узети на одговор. Али, ех !...« и он махну руком по ваздуху, увиђајући и сам да он никад не би имао смелости да то учини. Сва је утеха у томе, што он сазнаје, да би имао право, па чак и дужност да то учини.

Све тако, без краја!... — Зар баш никад нисте знали за игру са друговима, шалу, забаве ?... — Никад. Ја нисам за еве то време ништа осећао, ништа желео;

Све тако, без краја!... — Зар баш никад нисте знали за игру са друговима, шалу, забаве ?... — Никад. Ја нисам за еве то време ништа осећао, ништа желео; живео сам... то јест нисам управо живео, него онако...

— Ваљда сте бар као дете проживели, у родитељској кући, са децом?... — Јест, само сам тада и живео, више никад, одговори Гојко с неким болом, готово са очајањем, па се опет загледа некуд у даљину, а пред очима стадоше му

Живот ми је загорчао; и онако нисам никад среће видео. И свака несрећа мора да се разбије о моју главу !... — Море ћути, то је добро ако још може да се разбије.

(( Она је још и тада сазнавала да би то било нешто веома необично, нешто што се нигде и никад не догађа: Гојко у три разреда има преко двадесет предмета, а она само један разред са три предмета!...

Срећно детињство, красна младости, нећете се никад вратити! Сад се све променило. И како то тако одједном? Тек само налетеше облаци, натушти се небо и просу се страшна

Он се збиљски за њу привезао; заволео је како никад досад није волео, и да му не беше деце, помишљао је озбиљно да бежи са њом у Америку, или у Турску. А Љубица?

Зачу се само јаук Љубичин од бола, па онда њен хистеричан врисак... Писар се прену: види да овако неће никад бити краја скандалу, па дохвати жену за рамена и изгура је напоље.

»Све изгубих, што год сам имао !«... Ево овога плота... ено вратница... није никад до сад одлазио у њен стан. Шта је то?... Не чује се кукање ...

он опет застаде, очекујући Гојкову реч. — О, господине... никад и не сањам... — Добро, добро... верујем. Оном вашем другу из Брезовца реците да се чува од пандура...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

да ми абер носи, Да ми носи и да ми доноси, Досад ми је три абера дон’о: На двору ми до три кукавице, Прва кука никад не престаје, Друга кука јутром и вечером, Трећа кука кад јој на ум падне.

Која кука никад не престаје, Оно ми је остарела мајка; Која кука јутром и вечером, Оно ми је јединица сеја; Која кука кад јој на

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

) СОФИЈА: „Никад! Пре ћу мртва сићи у гроб, него лећи у твоју родоскврну постељу!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом?

” СОФИЈА: „Никад!” ВАСИЛИЈЕ: „Силом ћу те, ако треба, одвући у своју постељу, брутално ћу одузети твоје девичанство, и бацићу у блато

ДРУГА ГРАЂАНКА: Знате ли ви да је рат? ЈЕЛИСАВЕТА: Зар зато, што је рат, треба да се одрекнемо и уметности? Никад! Ни по цену живота! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Немате образа!

Други пут! (Улази у кућу) БЛАГОЈЕ: Не сме због врућине! Није, него не сме на празан стомак! Ти глумци никад немају пара за храну! ГИНА: Побеже човек од смрада твоје ракиштине! БЛАГОЈЕ: Ово мирише као амброзија!

Заборавио си перику и чизме! ВАСИЛИЈЕ: Немам ја девет руку! МИЛУН: Не почиње ни у 6, ни у 7, ни у 8! Не почиње никад! Је л сад разумеш — Стефане? ВАСИЛИЈЕ: Ја сам Василије Шòпаловић, а не Стефан!

БЛАГОЈЕ: Ослободићу се и ове флаше и тебе! ГИНА: Мене можда и оћеш — и дај Боже! — али те флаше не можеш никад, ни довека! БЛАГОЈЕ: Не могу? Гледај како не могу! (Баци флашу далеко у реку.) Јеси ли сада видела како не могу?

ВАСИЛИЈЕ: Није то Филип полицајцима признао да је убио тог окружног начелника и његову љубавницу — он за њих можда никад није ни чуо! — него је Орест објавио грађанима Арголиде да је убио своју мајку и Егиста! ЈЕЛИСАВЕТА: Је ли то могуће?

Обучена је у белу муслинску хаљину, са црвеним појасом. У косу је уденула белу раду.) СИМКА: Мислила сам никад вас нећу стићи! ВАСИЛИЈЕ: Откуд ви овде? СИМКА: Секула је јутрос пуштен из затвора!

Све што се десило, све је то део нашег посла и наше судбине! СОФИЈА: Свима бих могла да опростим, ал Благоју никад! СИМКА: Благоје се поново пропио, пропашће!... (Софији) Па зар вас нису ошишали?

СИМКА: Вероватно негде у Крчагову. Данас све бацају у масовне гробнице, полију кречом и утабају! СОФИЈА: Значи, никад му неће пронаћи гроб! Ни гроб, ни лобању! ЈЕЛИСАВЕТА: Како онда да му се испуни последња жеља?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа, неклекла никад, несретна, ал бијесно весела, са крваве обале једнога народа цијела.

ВЕТРИ Не грли цветне пољане мој глас. Никад ме ниси чула још да јечим, никад ме ниси видела да клечим, никад у мојим очима пљуснуо није бегунац талас.

ВЕТРИ Не грли цветне пољане мој глас. Никад ме ниси чула још да јечим, никад ме ниси видела да клечим, никад у мојим очима пљуснуо није бегунац талас.

ВЕТРИ Не грли цветне пољане мој глас. Никад ме ниси чула још да јечим, никад ме ниси видела да клечим, никад у мојим очима пљуснуо није бегунац талас. Далеко је оно, далеко, што моје здравље пије.

Ал никад нисам због тебе плако, нити сам нашо у љубави пако, ко отров у цвету тамном. Глава ти је бледа и чиста, нико не зна ка

Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више. Сан Вито, ал Таглиаменто, 1918.

Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача. Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали, већ та земља коју се умарам да разгалим!

У Министарству војном остало је много његових рукописа. Ја се никад нисам трудио да добијем увид у ту хрпу рукописа. При крају живота, Паја Путник је био особењак, нежења, а много се

Био је необично љубазан и према непознатима. Али је био плаховит, изненада. Никад није тукао мог брата, али га је једном, у љутини, треснуо тако о зид, да га мал’ не уби.

Саветовао ми је да учим, добро, и да се лепо понашам према матери. Отишао је из Темишвара, мирно, и никад га више нисам видео.

Он их је у писму много хвалио, али се и љутио што су сентименталне. Штампао је једну (У почетку беше сјај). Остале ми никад није вратио.

Ни са тим рукописом не знам шта је после било. Рукописи се не враћају. Копије никад нисам имао. У поезији, мене, и моје другове, највише је одушевљавала, у то доба, антологија коју је Богдан Поповић

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао, наслађивао се птичјим певањем, молио се Богу и мислио да никад бољег живота не може пожелети.

пљачкао богате покрајине свога великог царства и довлачио благо са свих страна, гомилао га у својим дворовима и никад није могао да се блага насити.

Старац одговори: — Силни царе! Новац је душогубац и ђавоља ствар и ја га немам и никад га се не дотичем, па га не бих примио баш да га мени и понудиш, а за цркву...

Газда је рђаво поступао са слугом који му никад није могао угодити; али је слуга био трпељив, и кад би га газда псовао, а често и тукао, он је ћутао и покорно се

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Прекрасно, прекрасно!... Никад боље!... Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на

Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар? — Нисам никада. — Никад!... — узвикну он забезекнуто од чуда. — Онда на каквом високом положају, са неколико плата? — Никад.

— Никад!... — узвикну он забезекнуто од чуда. — Онда на каквом високом положају, са неколико плата? — Никад. Виши чиновник као да онеме од чуда.

У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад

странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату. Заиста, јединствен случај у свету.

гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја.

— Збиља, волите ли пастрмке? — упита ме после извесног ћутања. — Нисам их никад јео. — Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада.

Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.

Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи. — Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! — рекох.

бујни народ пун грађаске свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик: „Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!” „Ха, ха, ха, ха!

трошку, или ће се младожењи који би узео министрову ћерку дати велики положај, који иначе, разуме се већ, не би никад могао добити. — То је лепо кад се цене заслуге! — рекох. — Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна.

Нисте никад, зар, слушали ту стару причу? — Нисам, али је врло занимљива. Молим вас шта је дале било? — Наступила, као што вам

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

тим сликама видим тебе, мила јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи...

— Имам пун таван вуне, па преди код мене. — Шта ће ти рећи бабо? — Не брини! — Славе ти, прођи се! — Сад', ил' никад!... и приљуби се уз њу... Бејах се привукао до њих, те сам чуо ово шапутање.

— Е јест, мислио је даље, али се и мени спрема такав колач! И ко зна како ће ми бити? Никад је нисам ни чуо ни видео и одједанпут, због њене спољашњости, решавам се лако да јој жртвујем све оно, с чим сам се

И људи, и околина, и све што видиш у нашем селу уверава те, да овуда готово никад не ходи нога јабанска и да је ово место самом природом одвојено од осталог света.

То је бивало свакад пад га је ко дирнуо за његова молитвања, или кад је ко пред њим ружио светињу. Људи га већ нису никад ни љутили, али дечаци су пробали, па кад видеше да то веома вређа чича Перу, оканише се.

Па ипак, у тој његовој вечитој озбиљности ниси могао никад опазити строга и суха израза: у целу лицу му виђаше се неко нежно учешће и благо задовољство.

се леди дрво и камен, а сву околину застре бело студено покривало, те се чини да је сва природа слеђена, изумрла, и никад се више не може у живот вратити.

и заценух се од смеха... Тако сам заборавио на своју невољу. Али ме она јединица опамети. После никад не добих ни тројку, него све одличне и врло добре оцене. Бог да га прости, сад је већ умро — заврши учитељ причу.

А Марко само ћути и гледа у под. И тако је сада весник смрти, он о њој не мисли. Управо, о смрти он никад не мисли, и држи да се та »ствар« њега ни мало не тиче.

А што је то баш поп Коста — ништа... дошао му ред. Више неће никад бити његова »чреда« за вечерњу и јутрењу, и то је све.

— Сâм, сâм... мора звонити сам. Нема Станка ! И никад га више неће бити, и рука се негова неће никад дотаћи овог конопца. А он мора сам заљуљививати... Али како ?...

— Сâм, сâм... мора звонити сам. Нема Станка ! И никад га више неће бити, и рука се негова неће никад дотаћи овог конопца. А он мора сам заљуљививати... Али како ?... И он повуче за конопац из све снаге...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СПИРА: Па кажи, брате, али кад је време да се каже! СПИРИНИЦА: Теби никад није време. СПИРА: Па није, дабоме! СПИРИНИЦА: Да ниси ти такав: те није ти данас време, те није сутра, све би

ИВКОВИЋ: А, то не! ЈЕВРЕМ: Па не кажем ти, али има. Ја за мога противника не бих, на пример, никад изнео тако нешто што није истина, али има који и то раде.

ИВКОВИЋ: Па да... али... дође, видите, тако реч. ЈЕВРЕМ: Зато, видиш, ми не треба никад да смо сами. (На вратима.) Данице! (Ивковићу.) Боље да нисмо сами. (На вратима.) Данице!

— А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то да буде? СРЕТА: Море, не бригај ти бригу: неће он више никад зачучати на крову кад чучне једанпут на посланичку дијурну. ЈЕВРЕМ: То јесте!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— »Нема, газда Ђорђе«, — вели други — »ако тај твој Марко није што био род оном нашем Марку Краљевићу, никад он, вала, не може таке големе брке да има!« Келнерај је био од добра дрвета; није био политиран, али врло укусан.

« и пролази, ради свој посао, а њега и не послужује! Он је истина редован гост ове кафане, пије и никад не плаћа; он само пије, а други плаћају.

— Врло лепо и то! Имате време и за женидба. Имаше га један грчки реч, а на српски ке му дојде: За женидба неје никад доцкан. Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад. — Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо.

Власт је прва, а после долазе други. — Ама не каже се тако. Ти увек можеш бити он, а он мучно или никад то што си ти! — А, бравос, господин-учитељу, за тај реч! Ели може да вечерамо у друство, у друство сас нас.

па шта мислиш ко би нојбољи био? — А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару.

— Е, доиста, нико згоднији од њега! А знаш посигурно да никад није служио у војсци? — А-ја! — рече Макса и баци цигару па леже опет. — Море, господине, лези ту па спавај!

Ћир Ђорђе је поштовао просвету и није Срети никад »слатко« наплаћивао, и то је гласно пред свима гостима наредио Зацу, обнародовао, тако рећи, на што му је Срета, у

— Е, дивота — вели му — ја се никад не би’ томе досетио. — Хехе! — куцну се ћир Ђорђе кажипрстом по глави — ти господин-учитељ знаш науку, а ја па

А врхунац среће и задовољства за Жику беше једном (тај дан неће он никад заборавити!) кад је дао своје име за потпис под један допис у коме су била управљена питања на министра унутрашњих

ту десили у механи (а њихов број није никада мали) и оне који нису ту били и који кад нису овом приликом чули, ваљада никад више и неће имати прилике да чују ни за ту Бразилију ни за тога Дон-Педра. То је сад требало одмах жицом испратити.

Одавно се закопао Прудељ на том месту где је данас! Али никад ни дотад није доживео а ни потад неће доживети такога славља!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” А Хохохонд се мршти, ко да из земље чупа дебеле сонде, И никад не каже Ни „довде” Ни „донде”. Код других није тако.

У кафану ниједном у животу тај није навратио. Биоскоп? Никад! („Каубоји, и разни Џејмси Дини” ). Једном је случајно неког тапкароша ухватио И дуго му објашњавао да „није добро

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива.

Поваздан згурен, никад да се опрући, Крпа удара ђонове подераној обући, Цело поподне, до мрака — понекад и претера!

Сиротиња би се врло радо одрекла Сиромашке части и нискога порекла, Па макар никад рођеним очима Не видела Рај нити ногом у њ крочила!

у кујну, из кујне у собу шетао; Понекад ми је сметао; чешће, није ми сметао; Изјутра је јео, пред вече тихо прео И никад није закорачио у свет бео; — А летос, у јулу — јер јул је месец луд — Мој стари мачор оде незнано куд.

Срце, срце је било њено Масно, и сјајно и румено: Та оловка је знала да пише — Истроших је, и никад више. Одонда непрестано мрштим веђе, Јер оловке пишу бледо, све блеђе.

Спавају, на ногама. Само им чистачица чисти Уши, пере им зубе, да бели никад не труну. Сутра, сви морају бити примерно уредни и чисти Пре него што у град кô велика војска груну.

Али не: то се ветар са травом договара На коју ће страну света сутра да крочи. Што је на земљи никад се потпуно не одмара; Мирујући, поток се на истом месту точи.

Ветрова песма је тужна, ал он је никад не мења; То је свирка вечног сећања и вечног пролажења. СЛУТЊЕ ПО ВЕТРУ Ако ветрина дува из топлих

Година, кад јој одлане, Обавља тај посао: Он јој је од лане Остао. Зато се никад не љути Кад дуну суманути Ветрови, ил када мраз Затвори речни газ: Година каткад закасни, ал посла свог се сети Па

Није важно! У шталама царским нек ме тад запосле! ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНОМ КАСОМ Такву жалост никад досад не опева моја лира: У благајни Краљевине остадоше три талира!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Међутим, нико живи и никад од Адама и Еве није видео ситну јегуљицу, онакву каква би била рођена од својих предака, нити је ко икад видео

Нико никад није видео младу јегуљицу другојаче до у блату, са којим је изгледала као срођена и у коме ју је било тешко и запазити.

Такве је трагове нарочито Сиреви доцније, 1874 године, добро проучио. Међутим, никад нико није у то време, као ни пре тога, у копненој слаткој води нашао полно зрелу јегуљу, као ни ситне јегуљице које би

неразвијени, развијају се тек у мору где јегуља постаје полно зрела; 2˚ да развијање органа за репродукцију не бива никад поред морске обале, већ далеко од ове и на дубоком морском дну; то је развијање изванредно брзо са обзиром на полну

које су дуге 5—15 милиметара, хватају се на дубини од 100—300 метара; веће од њих хватају се на мањој дубини, али никад не на мањој од 50 метара.

остале, у огромној већини, крећу се из својих дотадашњих пребивалишта на далеки пут, са кога се више ни једна и никад неће вратити. ТРЕЋИ ОДЕЉАК: ЈЕГУЉА НА ЊЕНОМ ПЛОДИШТУ XИ.

мишљење да под великим притисцима воде у дубинама она постаје гушћа, и то толико да чврст предмет, бачен у воду, никад не стиже на дубоко дно.

Али, као што је речено, нико, никад и нигде на свету није ухватио јегуљу, ни живу ни угинулу, пошто је већ стигла на своје плодиште и задовољила природни

стању ствари, морао би се кадгод ухватити какав прелазан облик између првобитне и трансформисане јегуље, што до данас никад и нигде није било.

Лов је давао мноштво разноврсних морских организама, али никад ни једну јегуљу која је избацила икру или млечац. Експедиције које су после Шмитових покушаја долазиле у ту област,

Као што је напред речено, није никад, ни у једној прилици, и ни од кога ухваћена било жива, било угинула јегуља после мрестења.

Биб и Бартон су из њега посматрали подморске призоре које никад и нико жив није био у могућности да посматра. Необични морски организми, чудновате рибе, које никад нико није видео,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

И нико, и никад, не дотаче вреле Усне твоје, нити реч ти нежну зачу. Само, ко две сестре у безгласном плачу, Две су душе наше у

Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим. Јер вас никад нема у данима туге, Кад нам срца стрепе и судбе се плаше, Да нам дате, добре некадање друге, Све милосне речи и утехе

Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер шта ја памтим, никад било није! Сад, у ноћи звезда и месеца пуне, Усамљен и тужан, оборене главе, Корачам лагано пун слутње и страве, Јер

Живот ће проћи ко тренутне пене, Маћија некад а некада мати, Напречац ће, у напону, да свене, И шта је старост никад нећу знати.

ћуди, Госпо, не знам чије, На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не шуморе, И где снежне јеле што столећа броје Као беле дувне непомично стоје...

''Никад!...'' Стара Госпа рече: ''Нек Морава, Која нас је отхранила, и гроб буде''. И у српској души никада не спава Жеља да се

Можда никад више! Збогом. — Снег још пада, Све трагове брише, завејава све, И под тешким белим покровом, без јада, Ко огроман лабуд

Ох није живот рђав што је беда, И невоља, и мука духу, нити Што нам судбина вечно заповеда А прохтеви нам никад нису сити, Но заборав је, Госпо, сав и свуда, Заборав свиреп, неумитан, зао.

Ниједна беда и ниједан Јуда Није ми никад такав удар дао Ко ови тихи, стални заборави... Ах, драга Госпо, каква су створења, Прекрасна телом, духом људи

Њих данас, Госпо, густи коров крије, А ми, са нашим ситним навикама, Живимо мирно даље, благо нама, Као да никад ништа било није...

Трепери само, о јасико! Тај тамни нагон што те креће Разумео још није нико, Разумети га никад неће. Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Бијесна се братства истурчила; Тек домаће нападнемо Турке, свој својега никад пуштат неће; разлучи се земља на племена, крвава се исклати племена, враг ђаволу доћи у сватове те свијећу српску

Ту нити је море ни вјештице, но си ето кâ чабар дебео, па те сало кад лежеш задуши. Мене никад још притисла није. СЕРДАР ЈАНКО А мени је она додијала.

Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад доћ не може, сви шарени као дивље мачке. Док их стаде по кући кривања, ђе ко бјеше запљаска рукама; ѝмах мртав паднут

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Једна фурунџиница, која би само за њихову кућу пекла, могла је од њих да се издржава, толико се месило и пекло. И никад се из њихове куће није чула, као из осталог комшилука, свађа, бој, или писка деце.

Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима.

Чакшире, истина, и њихне су биле широке, чохане које су им остраг у борама тешко падале, али ногавице никад нису биле дугачке, још мање широке и испуњене гајтанима, већ уске, кратке, да би им се што више виделе беле чарапе.

Тако исто и остали сељаци, пређашње њихове чивчије, и даље су код њих долазили, увек доносећи по нешто, никад не спомињући да је земља сада њихова, те се због тога у прво време немање није баш тако јако ни осећало.

| ИВ Софка је од увек, откако памти за себе, — знала за све. И као што је, никад ни за шта не питајући, осећала и разумевала све шта се око ње догађа, тако је исто знала и за себе, шта ће с њоме бити.

Она то никад није радила. Ако би стајала, стајала би на среди капије, са иза себе прекрштеним рукама и лако наслоњена о затворено

Слободна, ништа не кријући на себи, никад са извученом изнад чела шамијом и скривеним цвећем по коси, већ увек онака каква је иначе унутра, у кући, и са још

чуо би се одговор. А у свима тим говорима о њој, увек је био само као страх, дивљење и поштовање, а никад друго, као о осталим женскима. Зато је она могла увек да буде слободна.

Али, поред свега што је она са собом била потпуно задовољна, што никоме није имала за шта да завиди, те се због тога никад није осетила узнемиреном, још мање несрећном, ипак, некако, увек јој је зими бивало лакше.

и док се са тог њиног горњег спрата све ово могло да види, дотле са улице, због оне њихне велике двокрилне капије, никад се није могла цела кућа видети.

Минтан и јелеци му, око врата, били су готово отворени, и он то сигурно никад није ни закопчавао због косматости, маља, које су му вириле.

Само на Божић или Ускрс долазио би с њиме. И тако она никада сина да се нагледа, никад да може макар ноћу, у спавању, | да га ижљуби. А и он, дечко, па већ као отац.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди

И никад више, никад не зажелим Лепоте што их пружа зорин зрак, Ни живот худи над Животом свелим, Кад је пред оком широк, веч

И никад више, никад не зажелим Лепоте што их пружа зорин зрак, Ни живот худи над Животом свелим, Кад је пред оком широк, вечан мрак.

Нећу умрети у влази и студи, У гробу твоме, у мемли и смраду, Већ с твојим цвећем, и да не пробуди Никад свест нагон животу, и наду.

опет мртво лишће лећи На постељу влажну, где се тужно трули, Сањати о прошлој и пролећној срећи, О сновима што се никад нису чули; А јади ће бити суровији, већи За сваког што сања, што живи и хули.

И ти опет никад нећеш знати шта си, Ни докле ће бити ове тужне смèне Онога што волиш и мрзиш, ни да си Један фантом света, један

Нас ће тући огањ, снегови и кише. Отаџбини својој у пролећне дане Доћи ћемо с венцем победе на глави, Или никад више, или никад више! Врâне, нашој мајци да идемо јави.

Отаџбини својој у пролећне дане Доћи ћемо с венцем победе на глави, Или никад више, или никад више! Врâне, нашој мајци да идемо јави.

И најзад, када куцнеш тише, Измрцварено, тужно, грозно, Биће нам јасно, вај! — ал’ позно — Да никад ничег нема више... ПРОМЕНА О, тако просто, тужно велим Да нисам више што сам био.

Који пут већ човек мучно зида Нову веру, или нови храм; А време их с површине скида, Да се никад не помену — знам! Ко то куца? Човек, жена, дете? Мржња, нежност, превара ил’ срам?

— Док се црна злоба церека и руга — Нестао је чудно, с два једина друга, Да хиљаде тешких, сјајних оклопника Никад више смелог не виде му лика.

Он се никад није крет’о са свог места, Веран својој груди и рођеном тлу. Али, најзад, када све полако преста: Кад му старе

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

— А женске, опет неке се прте; неке, зар ту се првом удесиле, па се цмокају у образе, у рамена — никад се растати. Невјеста једна, те згодна, одигла десно стегно и на њ наслонила торбицу, набрала обрве, па премеће нешто

„А, мој брате, ћаше овако зимус у млађупници. Ми, перјаници, полијежи а он сједи међу нама па причај, е никад нам не досади слушати га.

Бијаху отприлике вршњаци; ни један ни други не навршио двадесет година. Прије тога дана никад се видјели ни чули. С почетка обојица се осјећаху некако неугодно један према другоме.

Маломе се учини као да гледа некога врачара. „Нећу више никад!“ прошапта у страху. И осталој дјеци приону страх. Човјек, видећи то и наслутивши и узрок томе стаде се слатко

Виру задржаше дома, разумије се, у великој стези. Сиромах Јан нађе се ненадно гдје никад не би пожелио. Замијенити неограничени простор свога завичаја са тјескобом васпиталишта, слободу са гвозедним заптом,

Виђу нема до руковет врежине на огњишту. Та наложите! рекох ја. — Како! шта! повикасте ви, та оволиког огња нијесмо никад до сад наложили! — Припеци ја зле табане, а ја, не чују огња боље но да сам упр’о у пласу леда. Обрнух плећи.

“ запита важно, Петар, шура му. „Јади их знали, бјеху свакојаки! Еле мицасмо се кроза њих, ама никад изаћи...“ „Је ли те који очепио?“ опет ће Петар најозбиљније.

“ Сви у смијех ударише. „А за око причај!“ „Нашао Ћеклић на путу зрно грожђа. Не зна шта је. Никад видио. Окуси, те видећи да је слатко: ово је ја мним (Боже опрости!) Божије око!

је некако дознао поочим, а знао је да смо пријатељи, па ми ево пише преко њега, јер друкчије, знате да ме писмо не би никад нашло. Он ми сад пише шта је радио, колико ли га је јада убило трчући тамо-амо, тобоже да ми поможе.

Не знаш ти ко су они... Па и да није тога, врнути се нећу нипошто, никад, ни за какву...“ „Нека, нека... како узоћеш моје дијете!

твојој кући, опет ја знам, е је ред да идем. Али у Ћесаровину никад, никад!... Ајде сад у кућу, ево прозорица већ!“ Стана погледа на исток, гдје се почимаху помаљати рујне зраке зорине.

твојој кући, опет ја знам, е је ред да идем. Али у Ћесаровину никад, никад!... Ајде сад у кућу, ево прозорица већ!“ Стана погледа на исток, гдје се почимаху помаљати рујне зраке зорине.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

појаве (На очима капиџије нема; Лете данци као санци, / А годишта као ништа; Од живота и где и шта, / А од смрти никад ништа), или као остварења настала у органској вези са песмом па отуд прешла у свакидашњи говор (Злату ће се кујунџија

Од рођене тикве дршка. С два плота трње. Чорбине чорбе чорба. Г) НИКАД Кад гавран побели. Кад на врби роди грожђе. Кад нестане петка у години. Кад орô летети заборави.

Кад се отопи лањски снег. Кад се роди на западу сунце. На куково лето. На свето Нигдарево. О светом Никад. О кукову дне. Онога света, првог вашара. Платићу ти пола на оном свијету, а пола кад се вратим.

— Не зови зла, јер и само доходи. — Зло лети, а добро пузи. — Не једу вуци месо по поруци. — Зле очи никад добро не виде. — Злу браву зла паша. — Од зле птице — зло и пиле. — Паук по цвијећу бере јед, а чела скупља мед.

— Чини добро, па и у воду баци. — Не губи се добро, кад је добру дато. — Сто пут дај, а једанпут не дај, ниси никад дао. — Брат ми није ког ми мати роди, него који ми добра чини. — Себи помоћ крати, тко је другом нијече.

— Дан за даном, а иза дана дан. — Ни шака дана ни врећа година. — Боље је икад него никад. — Није толико далек дан, да брзо не дође. — Кратак је дан, али је дуго годиште.

— Иде време, носи бреме. — Време гради низ Котаре куле, време гради, време разграђује. — Вријеме и родни дан никад се не враћају. — Ничија није вечита. — Што се грбо роди, време не исправи. — Што је било — више бити неће.

— Ко се у бари удави, оном друго море не треба. — Једна (је) смрт, а сто узрока. — Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек. — Нико се смрти није отео.

О РАЗНОМ — Ако си и вражиј’, право кажи! — Бег ја, бег ти! ко ће на воду? — Бој се шушња, бој се вука, па никад у гору. — Боље је сите комарце трпљети, него гладне напуштати. — Више повуче женска длака, него два пара волова.

Зло чинила Ђурђева Јерина, Зло чинила горе дочекала. Најмио се зао у горега, Жље га храни а горе му ради. Никад зао на горега неће; Врана врани очију не вади.

Глуху шаптат’, сл’јепу намигиват’ — Баш ко тријезан пјана свјетовати. Да зна човјек ђе ће погинути Не би никад тамо ни ходио! Да је потке колико основе, У сваког би доста платна било.

Славно име племе посвећује. Сретнога ће причекати мајка, А несретног никад ни до вијека. Турци поље, а Латини море, А хришћани дрвље и камење. Ту су мајци танки разговори.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ — „Шта наопако! изишла твоја жена!“ повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе. ИИ. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ.

29. Дрвен трбу, кожна леђа, длакама говори. 30. Дужи ивер од кладе. 31. Ђе наш црвенко лежи, онђе никад трава не ниче. 32. Жуто маче пред Богом плаче. 33.

” Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!” И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже за што се смејао. 4. ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА.

Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде не ће видети.” И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син па пита слугу: „Јесу ли долазиле?

” А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више никад овде не ће доћи.” Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости.

5. СТОЈША И МЛАДЕН. Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло.

” Онда се ђаво расрди | па му рече: „Кад ти до сад ниси ништа научио, не ћеш никад ништа ни научити, него иди без трага куд те очи воде и ноге носе.

Кад дође аждаја, стане је баба питати: „Та где си за Бога? Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш.” А аждаја Јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.

” На то он одговори: „Ништа за то; ја сам то рад, нисам никад чуо; а и моја жена још више је рада.” И тако уђу унутра у једну собу, а у другој весеље.

му опет рече: „У томе и у томе селу има један богат сељак и свега има доста, само је несретан у томе што му се чељад никад не могу да насите: изеду на један оброк пун казан јела, па им је и то још мало.

” Онда га он запита и за воду: „Шта би то било да она вода нема рода?” А Усуд му одговори: „За то нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити.

” По што га вода пренесе, он потрчи, па кад одмакне подалеко, а он се осврне па повиче: „О водо! о водо! ниси никад човека удавила, за то рода немаш.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Анђелко. ЦМИЉА: Па лепше вам је име, него надимак! АНЂЕЛКО: Шта ћете, никад два добра зајдно! ИКОНИЈА: Је л те то боли? АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем.

Чекајде доднесем овом зграновнику! (Носи ракију Милету) МИЛЕ: А ти се никад не изјашњаваш, само ћутиш! СТАВРА: Ја сам ућуто кад сам видо ко је све проговорио!

ИКОНИЈА: Саће десет. СКИТНИЦА: Морам да пожурим ако мислим да стигнем. Вама на свему фала! Оно вам никад нећу заборавити! ИКОНИЈА: Ма зашта фала, и ти би мени помого! Него једно ми кажи. Ко те онако крвнички издевето?

Чим је нешто фино, не верујем! Ајде, немој да плачеш, није важно! Не може да се живи, а да се никад не надрља! ЦМИЉА: Исте смо ти ми среће. Мени се, ко ноћас, слично десило, ако није и горе...

Ја тебе, мацо, никада не би флашом! ИКОНИЈА: Што може да ти уради поштена, то ти курва никад не би урадила! ЦМИЉА: Кад је изгубила сваки образ! ГОСПАВА: Цмиљо, молим те! Ко сестру!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао... МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није.

Само кад хоће, може да скроји и сашије као нико други... Али, која вајда, кад он у дућану, за тезгом никад није. По механама, са девојкама, момцима, тамо је увек.

Стојећи пред њим, осветљена свећом из руке његове која дрхти, решена на све, диже главу и гледа га, као никад дотле, право, дуго и горко, горко). ЈОВЧА (устукне пренеражен): Ама, шта је? МАРИЈА (једва прошапће): Ништа.

толике земље видео, градишта пропутовао, и на Бакарном Гумну био, три пута тамо заноћио, — оно што ти је срце тражило, никад ниси имао, никад... ЈОВЧА (мрачно, презриво): Хм... па?...

градишта пропутовао, и на Бакарном Гумну био, три пута тамо заноћио, — оно што ти је срце тражило, никад ниси имао, никад... ЈОВЧА (мрачно, презриво): Хм... па?...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ова моја никад незаборављена и непрежаљена мала сестрица у петој години возраста показивала [је] особиту красоту и остроумије и да је

| ПОЧЕТАК ГРЕЧЕСКЕ КЊИГЕ На[х]ођаше се у то доба у Чакову неки старац Дима, Грк. Никад довека јутрења, вечерња и све што се год у цркви послује не би могло без њега бити; млого би пута чредни поп без

И, да нам није жао да се одвећ не трудите, ми се сви не би[смо] наситили никад вашег разговора.” Владика, испивши чашу, почне све друге канити: „Чада моја, будимо весели!

Моја срећа те и[х] нисам чуо док сам млад био, јер се никад не би[х] смио додирнути прсију моје младе, него би[х] им се морао клањати као икони; сад, не марим, могу им се

противорече и противузаконовљавају, јер су људи | подложни погрешкам; а дух божји, вечна истина, безгрешни и совршени, никад ни у чему нити може нити хоће себи противречити ни противузаконовљавати, нити у чем погрешити.

Ако није могуће, није од бога; бог је праведан, никад не заповеда оно што се не може. Је ли согласно првој науци светога духа?

Је ли согласно првој науци светога духа? И ако није, није од бога; бог | своју вољу никад не измењава. Оно што се учи, је ли полезно?

Из овога свега, ко [х]оће може добро познати да чесни и свети брак архијерејем не може никад довека забрањен бити и да мирски свештеници, у чесном браку живећи, чада рађајући и дом свој управљајући, могу

Но, док мене моја савест не обличава, ја се никога не бојим. Боље би много било да нису никад били тако богати с анатемама.

ваља да се чува као од живе ватре, и да бежи од ње док је год жив, без сваког обзира; име ни [х]аљина женска да му никад на памет не дође.

Епископ: „Кажи ми по души, архимандрите, може ли један човек лекар бити само зашто се називље лекар, а лекар|ства никад није научио, нити зна шта је?”. Архим[андрит]: „Никако!

” Мал[еница]: „И не би[х], не бој се, не би[х]! Камо срећа да сви чине као ја! Не би се никад увео био таки оби|чај да су сви калуђери просјаци! Добро си учинио што си напоменуо Светогорце!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Питан у суду зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...

Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се оженио, и то по наговору покојног стрица

Зврљеву не бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки.

Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито.

“ За њим, у кошу, извалила се двојица какве Бакоња никад ни у сну не усни (јер Бакоња никад не би у граду). С десне бјеше старац сиједе браде до паса, а на глави му њекака

“ За њим, у кошу, извалила се двојица какве Бакоња никад ни у сну не усни (јер Бакоња никад не би у граду). С десне бјеше старац сиједе браде до паса, а на глави му њекака капа као голема печурка.

Стипан прорицаше: да никад није било црнорисца бињаџије као што ће бити с временом тај мали Јерковић. И Срдарина рече више пута: „Овај Кушмељић

А што је за чудо, колико су му сви досађивали и брецали, он се никад не намрди, нити рече: „Нећу! не могу!“ Него је био задовољан; и у оно мало тренутака кад би га пустили да предуши

А ти знаш ко ме навеја да се скитам по ноћи, да гледам како се твоја мука краде! А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!... Дакле, смилујте се боже и свети Вране, меника гришнику!

А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!... Дакле, смилујте се боже и свети Вране, меника гришнику! Да је у његовој власти било, по свој прилици не би се он

Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници, из које куљаше дим и допираше граја, што никад није бивало преко дана.

— Носи те враг! — прекиде га изнутра Брне. — Одма да си отишâ, ако не желиш да ми више никад прид очи не изађеш. Одлази! — Оћу, оћу, кад велиш! Оћу, одма, на ма’ с ови исти стопа! Зар ја тебе да не слушам, а?

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НА НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ На Невском проспекту: канали И мост са лавом као стражом. Ја никад са душом овако блажом Не стајах под небом горд, а мали. Гле: златно кубе сред ноћне воде.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку, ћути и не миче се. У нарави ми никад није било да човеку окренем леђа и ја наставих да газим крцкање сувих рибљих кошчица.

У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли.

кљунове и замахују сабљама, и све као да гори, све као да израња из дунавске магле, а оно — густ, бео дим њене цигаре. Никад није видео да дуван тако дими.

Вечерас се сетила тога заборављеног и никад неизговореног тепања, с уживањем и поносом гледајући у своје крупне дојке које су бежале једна од друге и надимале

3бунила се: до тада никад новац није показивао. Сео је на кревет и позвао је. Кад је без речи села, просуо је дукате на чергу.

— Жив сам!... Много ти криво?... Цркни! То јој он каже? Он, кога толико година... Никад се није вратио с пута, свеједно у које доба ноћи и по каквом невремену, а да га она није будна дочекала, вратнице му

— Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову. Аћим ћути и гледа у колена.

Читао их је гласно. Сам. Ђорђу и Симки само оно што се на њих лично односило. Никоме и никад није препричавао Вукашинова писма. После, кад су почела да стижу краћа и све краћа... Само је новац тражио.

Шта ће ти католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?“ Никад му није тражио опанке и чакшире. Сам о је стигла фотографија — Вукашин у реденготу, с краватом.

И раније. Одмах се видело да ће бити леп и крупан. Није био жгољав, ни ћутљив, ни баксуз као Ђорђе. Ђорђе се никад ни с децом није играо. Завуче се у сењак и ћути. И не одазива се.

Кочијаш климну главом и опомену коње да пођу. Њега овде неће сахранити. Никад. И ако сасвим пропадне. Умрла... Умреће и он. Шта би она имала од тога да јој сврати на гроб?

У Симкиним крупним зеницама пламсају две мале свеће. Слутња му се згусну у страх. Припали и другу цигару. Никад овако. У овој соби, у којој се само једанпут у години вечера, кад Вукашин дође.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула. Изнад високих, крупних цветова летеле су плаве птице налик крупним плавим лептирима, али шум крила није се

Заузврат, кад снег и лед окују град, деца су њој доносила зделице с храном и остављала их на довратку, не улазећи никад у кућу. Тако је то трајало годинама, читаву вечност. — Татага! Татага!

— Да будем виши! — кликну дечак и занеме од узбуђења. — Па добро, бићеш, али под условом да никад не слажеш и ником не нанесеш зло! — Златна краба поче, наједном, да се смањује и тоне у воду.

Коначно, први проби љуску, па други, али трећи је, заиста, дуго оклевао. Чинило се да никад неће ни изаћи! Ипак, једнога дана и он изађе голуждрав и незграпан. — Уф, како је ружан! — рече најстарији брат.

Ипак, једнога дана и он изађе голуждрав и незграпан. — Уф, како је ружан! — рече најстарији брат. — Ружнијег никад није било! — прихвати хор околних галебиха, а мајка од стида саже главу.

А када прођоше та три дана, ево малих свирача! Скупи се цело рибарско село. Весељу никад краја, али и уходе су путовале, прерушене. — Ако је тачно да је њихова свирка лек, ми их морамо наћи!

Али, жаба га је и дале нетремице посматрала, затим рече: — Хвала ти! Да тебе није било, никад се не бих ослободила! — животиња, наједном, збаци са себе жабљу кожу и пред згранутим принцом указа се белолика

— патуљак задовољно климну главом. — А и тањир је леп. Остави га и иди! Следећи дан му је споро пролазио. Никад му краја! Једва се једном јавио месец. Дечак се у трен ока попе до врха, али само је папрат блистала на месечини.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

зидане нове куће и израстале младе липе, калдрму је заменио асфалт а светлосна граница, невидљива оку оних који се никад не окрећу прошлости, једнако је промицала.

) Ту Господар Јован стаје и ослушкује трепет светлости која овде никад није сива, гледа облаке који долазе од Калемегдана и сећа се како је онде где је сад Основна школа „Перо Поповић Ага“

Речима, дабоме. Изгледало му је да никад живље није оцећао него тог дана колико су онај дечак-несмајник од некада и овај достојанствени терџуман, слични.

одлучности и у простодушности, а таквог себе он не памти: у њему јесте одувек био змај, али је одувек био и човек и он никад кије био баш сигуран који је један а који други; они су међу собом мешали и гласове и обличја, а могуће да је ту, у

То је, дабоме, увек иста прича коју само Карађорђе никад није заборављао (као да је од детињства читао Тацита). Колико пута га је Васа Чарапић, једкни који је смео да му уђе

Тако говори Стојан, али то ипак није Стојан кога је Петар познавао, то је Стојан кога он никад вије видео и који ће га, можда, посећи.

и махнитог Змаја од Ноћаја о коме народни певачи, склони претеривању, кажу да му ни, сабља, ни копље, ни кубура никад не оману.

Доцније, Добрача никад није успео тачно да се сети да ли је Турчин, тада, имао у руци оружје, или није. Сећао се да је старац, десном руком,

Никоме, никад, није испричао, а и зашто би? У дану кад су толики Турци побијени и он је убио једног, па шта? Није вредело ни помињати

Није нестао али га је дотакао неки мали мрак, другачији од оног на који је био навикао. Све то само тад и никад више.

лиду, по врату, грудима, није се измицао али се усправљао, силник је урлао а мук бивао све дубљи, он лаже, гад, Хасан никад није био слеп, измислио је, нека призна, Вишњић је одмахивао главом, не, равнодушно, сабља га је засецала по образу,

и неким је новим слухом, унутрашњим, хватала како се, под коњским копитима, неозлеђен, истеже тренутак што настаје а никад се неће поновити. Имао је, тај тренутак, чак и свој дугуљасти, истањени, провидни облик кроз који је понирао сваки шум.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Не питај никад: звуке наших дана Хоће ли вјетри да разнесу шŷмом, К'о б'јели бехар са процвалих грана, Ил' цв'јеће некад над нашијем

да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало! Амо и ти, танано гудало!

Ао, бербо, тебе жалим клету! Та шта лепше од тебе на свету? Ко тебека никад не видео, Шта је јоште сиротан видео? Ао, брацо, амо у то доба, Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба!

Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Ђ. Јакшић XВИ ПИЈЕМ... Пијем, пијем... ал' у пићу Још се никад не осмену' Као да је рујним вином Бог полио хладну стену!

ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад премалећа Мом животу није било, К'о да никад није сунце Срећу мојy пољубило.

у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад премалећа Мом животу није било, К'о да никад није сунце Срећу мојy пољубило. Ј.

то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад премалећа Мом животу није било, К'о да никад није сунце Срећу мојy пољубило. Ј.

„Ој, ђаурко Анђелијо Црна косо, беле груди Једном сам те опазио, Ал' те никад не пољуби!“ „Све сам драге разгонио, А рад твоје ране љуте Ох, ђаурко Анђелијо, 3аборавит' не могу те!

- Скори свећа крају, Данак црној ноћи, Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали?

“ - Зар ни онда, кад се мети стиже, Кости моје да не дођу ближе! Туђа рака ледена је рака, Туђа земља никад није лака, У даљини мучно ли се лешка, Туђина је и мртвацу тешка.

Зар ти никад није на ум пало Што си негда Бранку обећало? Србе брате, и Српкињо селе, Којима се јоште данци беле, Растав'те ме са

Он се сећа доба рада, Што га грешно, подло страти, Што се више никад, никад, Никад, - не поврати. Обилази цркве, порте, Гробља стара, гробља нова, Иште сенка опроштења Од пепела, од

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ах, красоту небесног воинства смртни никад постићи не може! На свакоме лицу ангелскоме совршенство блиста створитеља и прелесна Божја поезија; на њихова

Попа, Васко - КОРА

смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би

слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице твојих погледа Немају

очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило 15 Улице твојих погледа Немају краја Ласте из твојих зеница На југ се не селе Са јасика у

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

је стајао и писаћи сто, а поред њега беше удобних кожних фотеља и свега осталог потребног или корисног за духовни рад. Никад дотле није ми та соба изгледала тако лепа као тада.

још зову и Кола, који се врти На мјесту истоме свеђ, Оријона непрестано мотри, Он у Океану од свих звијезда се не купа никад“.

Та звезда се не помера никад са свога места. Око ње се крећу све остале звезде у кружним путањама чији је полупречник утолико већи, уколико је

„И ја сâм сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља мора имати облик лопте којој се, путујући, не може никад доћи до краја њене површине. Та сфера је, као што сам већ растумачио, најсавршенији геометриски облик“.

Пут сазнања далеко је дужи од зида о којем смо сада говорили. На том путу не долази се никад до краја“. „Аутос ефа!“, потврдише сви у глас.

„Добро“, рече Питагора, „овога пута можете слободно рећи, ваш учитељ је казао: на путу сазнања не долази се никад до краја“. Питагора упре свој поглед на пучину мора.

Измеримо ли катету било каквом мером, па добијемо за резултат цео број или неправи разломак, нећемо том мером никад моћи хипотенузу тако измерити да добијемо опет какав цео број или разломак.

Њена права дужина не може се, дакле, никад претставити таквим бројем. Број који изражава њену дужину претставља један виши појам, појам неизрецивог броја.

Врати се сместа у свој родни крај на Стримонском заливу и не љуљкај се у сновима који се никад неће испунити!“ Он се подиже на ноге да се врати у Пиреус.

настави: „Предмети овога света које разазнајемо нашим чулима немају стварног бића, они постају без престанка, но нису никад. Они имају само релативно биће, па се зато читаво њихово постојање може звати и непостојањем.

Можеш мирне душе све те списе бацити у ватру, а да то никад не пожалиш“. „Куку мени!“ зацвиле Аристотелес, „све што до сада научих из филозофије, погрешно је!

Пред његовим очима засветлуцаше безбројне звезде, колико их, при својим посматрањима неба, никад дотле не виде. Осети како му ћилимче на којем је стајао бежи испод ногу, како га невидљиви таласи подижу, спуштају и

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Па још тише: — Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније.

церемоније, једне од највећих и најсвечанијих обавеза коју човек може примити, знам како сам онда веровао: да се она никад не може погазити, бар ради лепоте оне успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих, најчистије и најдраже.

Како ја то никад нисам био, радо сачеках крај овог концерта у Добрим заклонима резерве, а сутра рано, пре сванућа, пошто терен беше

„Ми морамо показати да овај рат није вођен узалуд, сасвим узалуд, што би стварно било кад се ми не бисмо осигурали да никад.

Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад. Побратиме, узми читај ову Бобину карту. Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост.

Верујем да никад дотле нисам познао узвишеније осећање љубави, и слушајући га како у једном необузданом жару, преображен, усхићен,

Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око никад није засузило. Молим те, остани храбар, постојан, чврст, издржи, поднеси све и за моју љубав, за љубав брата твога

Волели смо се искрено, топло, лудо, али, наивно. У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота.

Волели смо се искрено, топло, лудо, али, наивно. У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота.

изложена толиким опасностима, заузета нај тежим дужностима што их живот може натурити, дужностима пуним одговорности. Никад кукавичлук, у мојим очима, није био пониженији и мекуштво одвратније, никад дотле моје презирање за сваки млитав

Никад кукавичлук, у мојим очима, није био пониженији и мекуштво одвратније, никад дотле моје презирање за сваки млитав живот, који не познаје борбе и искушење, није било потпуније.

гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао да ме никад нећеш оставити. Али обећавам ти: вршићу службу као и досад и све ће добро бити, надам се.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

По томе, и наше мисли могу да буду осунчане или сјеновите. Држим штовише да се никад и не пађа мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном.

Има у мом рјечнику још доста таквих ријечи — имена растиња и птица, и којечега другога — којима никад нисам сазнао правог значења: баш као да сам се подсвијесно уклањао њиховом тачном сазнању, како им не бих разорио чар.

на тим путовањима и даље смртно заљубљивао или није, али знам да се није нашао код куће кад сам се ја родио, и да ме никад није видио, јер је прије тога завршио у својој кожнатој врећи.

А ја сам остао у крилу мајци, која је и даље остала у њега смртно заљубљена. Готово га никад није спомињала и обарала је очи кад би га други споменули, али се сјећам из најранијег дјетињства како је навече пред

Мајка ми је била жена с тихим, дубоким осјећајима који никад нису избијали на површину и експанзивним изљевима. Добра, стрпљива, према свакоме наклоно предубијеђена још прије него

Наравно, о томе није никад пала ни једна једина отворена ријеч, али се осјећало да је то за дједа један од оних муклих болова који стално тиште и

али се осјећало да је то за дједа један од оних муклих болова који стално тиште и који трају читав живот, ако се никад и не спомињу.

га ја памтим, брижљив до педантности у одјећи и у свему другоме, стриц је просједио свој вијек у тој просторији а да никад није осјетио ни журбе ни дуга времена, једнако као ни она стабљика филодендрона која у углу већ годинама безгласно

а што су цигарлуци били испушенији и жући, то је већа била цијена и самим цигарлуцима и њиховим сопственицима. Никад касније нисам видио одједном на окупу толико маркантних профила, толико набраних чела, и љепше његованих брада.

Још и данас, послије толико година и послије толиких стварних и крутих удараца, чини ми се да никад касније нисам доживио силнијег чувствовања и страсније патње.

А често ми је бивало чудно што никад и нигдје није постојало вјеровање да дијете има бескрајну и бесмртну душу, па да је касније, кад одрасте, изгуби.

штукатуром и са својим упражњеним овалима; поломљени дјечји театар с луткама поред кинеског аутоматског ражња који никад није добро функционисао; старомодни женски сунцобрани љубопитно издуљена врата поред чиновничких парадних сабљица

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.

знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка.

Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога. Никад Вујо не одлежа ни дан апса... Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин.

Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити. И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му

Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.

Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара

— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук? А мени је баш то по вољи. Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. — Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи?

игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном силом, коју он никад у себи не претпостављаше, пребаци се преко ограде и паде у кукуруз.

Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...

Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. Ђурица устаде нагло. — О томе немој никад више да ме питаш. Казô сам ти ко је, па сад доста ти је... Нисам ни ја од гвожђа !

Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку.

И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ко би у ту земљу отићи могао, тај не би никад остарио нити умро; али тамо не може нико отићи, јер који год је досад у ту земљу одлазио, сваки је главом платио.

Девојка се на то обрадује и помисли у себи да врх од чизме не може никад бити тежи од целог Петра, и рече: — Па хајде.

— па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао. ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН Била једна удовица са једнијем малијем синчићем.

— Богме га однијела она бака, — па му онда све исприча шта се је и како догодило. — Зло и наопако, — одговори он — никад се више нећемо моћи нашој кући повратити! — Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети.

Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: — Јецy ли долазиле?

А слуга му одговори: — Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више никад овде неће доћи. Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости.

Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.

Друге године баш у исто време уби га опет, па треће, пак га више никад и не остављаше. Сељак напусти виноград, па постаде опет сиромах какав је био и пре.

Сељак окрене кундак па је домлати. Одмах затим разиђоше се облаци, а виноград никад више град није био. Сељак се после тога опет обогати.

Видећи ово везировић, обрадова се веома и помисли: — Баш ми је отац — алах рахметиле — оставио благо које никад не могу потрошити!

— Е, лахко је мени трошити, — одговори он мени је рахметли бабо оставио чудотворну ћесу, па неће никад нестати у њој пара. — А гђе ти је та ћеса? — Ево је! — проговори он, те је извади и њој додаде.

различита чудовишта, нимало се не препаде, но рече: — 3аповиједам да скупите велику војску, какву ова земља није још никад упамтила ни видјела, и да буде сјутра рано на брду више Стамбола.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''. И ја жалим себе.

И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''. И ја жалим себе.

очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''. И ја жалим себе.

Мину све што беше, хтеде бити икад. Тама се увуче у идеју снова: Раскошније смрти нисам глед'о никад. Имао сам и ја веселих часова.

Увијена у огртач знања Бедна, ружна и отровна ти си: Жедна, гладна и жељна сазнања, Увек стара, никад ведра ниси. За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш таму, ал' те

И нико никад ни слутити неће С киме се дружим у тамници јада, Коме се молим, за ког берем цвеће. Једног пролећа, или једне зиме Пре

Дуго ти причам, занесен, у жару, Будућност нашу што се дрско крије, И ону песму о срећноме пару У земљи, куда никад таме није, Где љубав влада, где станују жуди.

И све што је постојало икад, Своју сенку све што имађаше, Све што више јавити се никад, Никад неће к мени дохођаше. Ту су били умрли облаци, Мртво време с историјом дана, Ту су били погинули зраци: Сву

И све што је постојало икад, Своју сенку све што имађаше, Све што више јавити се никад, Никад неће к мени дохођаше. Ту су били умрли облаци, Мртво време с историјом дана, Ту су били погинули зраци: Сву селену

Гроб велик к'о пут смрти неизбежне. Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи.

која рани чамом, Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом; Веров'о сам сунце доћи неће никад.

Они спавају по Балкану целом За добро туђе, за спас свог племена: Никад не беху са заставом белом Ти млади момци великог времена.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

У почетку се моја решеност топила као априлски снег, али сам убрзо савладао своју слабост и осетио задовољство као никад до тада да радим оно што хоћу. Временом је та напорна духовна вежба постала моја друга природа.

Она је била отмена дама, Жена једног пуковника, ветерана, учесника многих битака. Никад нећу заборавити три године проведене у њиховом дому. Ниједна тврђава у току рата није имала строжу дисциплину.

Морао сам тај посао да завршим, али када сам одложио и последњу књигу, био сам веома срећан и рекао себи: “Никад више.” Моје истицање на првој години донело ми је наклоност и пријатељство неколико професора.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

По предању, тај пламен се никад није смео угасити, а литија коју је добри свет Идвора приређивао, могла је отклонити сваку недаћу која би селу

Звао га је великим вождом, или вођом српских сељака и никад се није умарао причајући о његовим херојским борбама против Турака на почетку деветнаестог века.

Иако је Марко био краљевског порекла, никад се није борио као освајач. Онако како га и гуслар описује, Краљевић Марко је истински борац за права и правду.

Сећам се да ми је отац казао једног дана: ”Ти нећеш никад бити царски војник. Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара.

То сам научио од неписмених сељака у Идвору. Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако

своју робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

То сам научио од неписмених сељака у Идвору. Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако

своју робу похвале на српском језику Ту би наше весело комешање достигло врхунац, тако да ми моји враголасти вршњаци никад нису пружили прилику да схватим прави смисао прославе дана светог Саве.

Велики је губитак за дечаке, одрасле у граду, који никад нису осетили чаробну моћ тог рајског усхићења које доноси летња ноћ!

Његово име никад нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према

Али ни песник, ни мудраци из Идвора, нити Словенац Кос нису никад поменули да је светлосни зрак треперење. А ако зрак светлости не трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец

Поверио сам им се да идем на школовање у Праг, да сам најдаље био до Панчева, да никад нисам видео пароброд или жељезницу и да се бринем како ћу путовати јер не знам мађарски, а имам тешкоћа и са скромним

Ћипико, Иво - Приповетке

Куће, вртови и сами надстојни крш уобличили се заједничким уредним обликом, досада од ње никад неопаженим; дрвета лимуна и наранча истичу се мрким прелијевањем зеленила, из кога вири прожутјели сочни плод, а

Милиње је спопада, вели му: — Нећу ти љубав никад наплатити! — и, да је није стид, сита би се наплакала. Девојка већ заборавља број дана откада су отпловили, и жељно

Павле пожури и стиже их у путу. — 'Ајмо, брате Илија, ђаво однио и варош и вино! Вино пије вино, па никад краја!... 'Ајмо, Илија!.. — Иди, вели му Цвета накресана, широка је цеста!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

као да баца нову светлост: прве замерке, као и прва питања, најтеже су и основне, па их зато сви радо заобилазе као да никад нису ни изушћене.

Мене је можда најдуже и највише привлачио Момчило Настасијевић. Зашто, тешко је рећи. Али, знам да се никад нисам толико радовао као оног дана кад сам добио из Љубљане одштампане његове сабране списе.

нисмо могли наћи ма у којем Петковићевом ретку, написаном и објављеном разним поводима и с различним претензијама, али никад ради пуког присуства. Новица Петковић нас је, с почетка августа 2008. године, изненада напустио.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу. И купуј, и прекрајај му, и никад ништа на њему цело ни двадесет и четири сата. САВКА: Несташан, много несташан!

Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда... ЖИВКА: Ју, баш ти хвала, слатка тетка, никад ти то нећу заборавити. САВКА: Је л' да донесем предвече?... ЖИВКА: Јест, молим те, још данас!

УЧИТЕЉИЦА: Но! Е, то већ прелази све границе. Не бих никад иначе, ал' морам рећи, замислите, опсовао ми матер. ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш

ЖИВКА: Ама, немојте ви „не верујем да је такав”. А какав ће да буде него такав! Зар никад нисте чули ма шта тако о њему? ПЕРА: Нисам, бога ми! ЖИВКА: Не могу просто да верујем!

ЖИВКА: Како се спомогну? ПЕРА: Боже мој, шта знам ја, ја нисам никад био та кав, ал' знам за друге... тако спомогну се. ЖИВКА: Ама, како се спомогну? ПЕРА: Па тако ето...

јер са малом платом... ЖИВКА (удари се шаком по челу): Па разуме се! Видиш, никад се на то не би' сетила! Па, разуме се! Е, баш вам хвала, дали сте ми добру идеју.

ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род. ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род. ВАСА: Ни ја, Живка, али он вели: „Ујка-Васо, ми смо род”.

ЖИВКА: Ама, је л' то род откако сам министарка, или је и раније био? ВАСА: Никад га раније нисам ни чуо ни видео. ЖИВКА: Па добро, ујка-Васо, шта ти хоћеш сад са тим списком?

ЖИВКА: Ето ти сад! Никад ја то у животу нисам добила. НИНКОВИЋ: Се ком ву вуле.1 Како желите, ја стојим на расположењу.

ЧЕДА: Разуме се! АНКА: Господин, на пример, није никад ни обратио пажњу на мене. ЧЕДА: Ама, шта ја имам да обратим пажњу на вас? АНКА: Боже мој, па мушко сте!

Па зар није она већ две године удата за мене? ВАСА: Јесте, не кажем да није. Видиш, ја сам такав карактер да никад нећу рећи да није оно што јесте. Само... ЧЕДА: Шта само? ВАСА: Ми ту удају не рачунамо. ЧЕДА: Како не рачунате?

Умесила сам ја њему колач, само чекам да Анка наложи пећ па да му испече колач. Окренуће Дара од њега главу и никад га више неће погледати. Видећеш већ и чућеш, ако бог да, још данас. А јеси ли му казао да га више не сматрам за зета?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

заводљиве игре сопственом вољом: учиниће, канда, неку лудост (пркосиће, кренуће кривим путем, подаће се некоме и никад се неће удати) за коју унапред зна да је не сме учинити.

Тада она, поред голе земље, сниских таваница и оне кујне са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад ноћу није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо, она поче осећати и оно друго: оно силно, нагомилано сирово

зато што, кад у кухињу уђе, може изнад огњишта видети небо („са оноликом широком баџом над огњиштем, због које човек никад није смео ту да уђе, јер се кроз њу видело небо”). Типично је то пре за дечји узраст него за зрела човека.

за разлику од ефенди-Мите - тргује, али и попут њега просто бежи од куће, све у чежњи за нечим далеким, „као за неким никад неоствареним сном”.

- Ах! - почне он да бесни, бије Цигане и гони да поново то свирају. Али они никад више да то погоде”. 158 Као и толики силници Станковићеви, после злостављања Цигана он ће прећи на жену: „Жена му, кад

За време очевих ретких долазака из Турске Софкина је радозналост особито велика. Занимљиво је, међутим, да јој никад ништа не само отац него ни мајка не саопштава, и не само у детињству него ни касније.

и док се са тог њиног горњег спрата све ово могло да види, дотле са улице, због оне њихне велике двокрилне капије, никад се није могла цела кућа видети”.

вољене особе - оштро раздваја живот на две половине: што се очекивало, о чему се сањало, од тога остаје само један „никад неостварени сан”, с осећањем унутарње пустоши, с притајеним а дубоким немиром.

И одмах се додаје: „Затим, један трен, протицала му је под очима река, али невероватно широка, какву никад не виде са лађа, са обалама што му се учинише скоро на два-три сата хода”.

као у неки сан (епифанију), он у исти мах има и изненадну „слутњу смрти”, коју „на својим одласцима у рат, до сада, никад, није осећао“.

- Па шта? Грим има басну: човек без сенке, човек лишен сенке. И то му је као нека казна за нешто. Никад нисам могла разумети у чему је казна. Али жена свакако мора бити без сенке.

и требао, да пожури, чинио је бесциљне покрете и прекидао облачење дугим посматрањем себе, у огледалу, какво код куће никад видео није.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Пребледео, смутио се, те му још смешније дошле и шалваре и бедна чалмица око главе. Никад Богдана није могла ни сањати да је њен Милоје постао тако бедан Мустафа, не силни нови Турчин, но онај прави правцати

— Никад!... Каква Србија, женска главо, у причу ти било!... Ја сам се потурчио, ја сам Мустафа син Мухамедов... Сипај ми још ра

Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и

— Здраво–живо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену главу к северу, очи му

Поп кроз мрак осети да му се та врата никад хладније нису отварала. Он се сети, додуше зловољно и као доцкан, једне старе колашинске крилатице да је проста

бркова, са два реденика око паса и брзометком У руци, поп чињаше слику невиђенога горскога витеза, викла да се никад и ни од чега не страши. Кула бејаше пуна.

На госте и не погледа, јер га је њихова нељубазност страшно и наљутила и изненадила. Нису Арнаути никад тако поступали. Зато га обузе бес, па збаци гуњ н рашири се на простирачу као бег н као да његова војска опсађује Беч.

Нијесам се надао, нијесам никад!.. Гости као да осетише жаоку, па се један за другим почеше усправљати и седати, окрећући се попу као да су тобоже

— Који мјесец?!.. — окрену му се с подсмехом сам домаћин. — Бога ти јемца дајем да неће дуго бити!.. — Хајде море, никад више! — А зашто, побратиме? — Зато што држава и није за вас... — Нијесам то досле знао...

— Свашта!.. Једном су прошле кроз село некакве комите, свратиле код мене, заклале ми четири гуске — никад их не могу заборавити! Други пут су жандари нагнали мојега сина да однесе њихове мараме да их оперу моје снахе.

Хе, ја те зулуме никад не могу заборавити!.. — Пхи, побратиме! — зацерека се поп да се соба затресе. — Јесте, док сам жив то не могу

Неће Србин да буде више раја, да дочекује аге и спахије, па преко Копаоника и никад више натраг. Тако и многи Арнаутин. Добро село, плодна земља, пуни тори и обори, али му нешто није драга шајкача.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи: „Нећу ти се никад вратит’, — Ти ћеш к мени доћи.“ ВОЛЕО БИХ ЛЕЖАТ’ МИРНО...

Ал’ она, она, што ми је Сву срећу убила, Мрзила није никад ме, — Никад ни љубила. РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин син.

Ал’ она, она, што ми је Сву срећу убила, Мрзила није никад ме, — Никад ни љубила. РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин син.

Нека се рујна ружа Никада не уплете У брачни венац твој! На груд’ма твојим никад Нека не почине Веран ти друг! Приђе л’ ти срце које, Нек приђе празно што је, Баш ка’но и твоје.

Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.

Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.

С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући. »Босанска Вила« 1891. У АТЕЉЕУ Сликар слика — ја га гледам — Слика „Нâд“.

»Јавор« 1890. ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ... Е баш бих волô једном Згрешити роду свом, — (До сад се никад нисам Нашô у калу том). „Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам.

Лахор канда веје душу сузе чисте — Осећате л’ данас што још никад нисте? У горици лишће кô да друкче шушти — Разумете л’, Срби, језик тај немушти?

Где вечита зора свити, Наше душе, мили друже, Онде ће се загрлити, — Ал’ ми црним словом пише: Ту, на земљи, никад више! »Јавор« 1890.

Уздишућ’ мирисом, цвеће збори тио: „Човек си био!“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања. И прва реч’ца беше са твог трона: „Скидајте ланце с дваест милиона!

Ал’ с коровом и све чупат’ Што је никло самостално: То ја никад признат’ нећу Да је радикално. XИ Али ово одбит’ морам, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСНИКА (1956) БРАНКО Ноћ испод земље развеселим Израсте ветар у нежну биљку из тог подземља где светиљку и птицу никад да доселим Непронађене пропланке крви и пешчано подне сам одболово ал топли хлеб твог имена још мрвим птицо међу

Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.

Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам. Никад да се заврши тај камени сан Пробудити те морам Еуридико мртва.

О, бело удварање ветра тој птици од пламена. Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче.

што имају мање него ништа велика урна са пепелом једне и заједничке смрти која се понавља али не прегорева са временом никад земља на коју ћете пасти челом ви и ја и моје чело мој обрачун са мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су

мном тај нокат неба и пејзаж задње светлости, то су предели пресликани са очију мртваца чије речи залуд смо хтели да никад не оду са земље све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а

фосил твога имена у суши Вере и лажног раста лажној души, Јер и да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не би Престала да нас опија, у себи Увек друга превареној сржи мојој.

Јао, речи разне Исто значе. Никад цвет не могу рећи Ако не мирисах нецвет много већи. Најближи дан је који прође давно, Смиреност сени примакнута славно.

туђе срце Онда ћеш зажалити што си песник Јер песма се не пише она се живи Песма није песма ако није радосна Ко никад није похвалио туђе срце Тај се предао на милост и немилост речима МОРЕ ЗА РАДНИКЕ Док се у твојим стиховима досађују

Долази истина, биће много мртвих, Нова побожност већ је измишљена. Немојте се никад користити слободом И бићете слободни: крв се исписала.

Петровић, Растко - АФРИКА

Није се никад догодило да црнац одговори на шамар друкчије но послушношћу. Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао

Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она.

А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у

Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.

ја сам идући кроз ноћ видео масу тих светиљки које разно обојене представљају очи најразличитијег звериња; али никад нисам разумео зашто се очи животиње не виде као они парови далеких звезда, већ се састају увек у једну једину.

У стварности, све што црнац има „за“ себе и своју породицу не прелази скоро никад ни четири краве, ни четири колибе, ни четири жене или каптива. Апстрактно он не мора да броји као ми.

и пратиоци, рекоше ми да ће кроз коју годину бити сигурно лепотица. Иако је све у ствари шала, иако никад нећу отићи да је видим, било би ми жао да то бедно девојче не постане ипак онолико лепа колико је сад њена сестра.

да су такође сасвим скоро доведене, јер старост мужевљева не може бити никад доказ немању порода. Кад жена дуже времена не роди, муж оде код било ког сеоског младића и умоли га да ноћи са његовом

Бој Фонтенов, деран елегантан као и његов господар, дресиран је за служење до савршенства. Никад се не би рекло да је то мали дивљак, који, чим је истеран из дресуре на чистину, одговара на пример овако: „Моа па

Он је стар, аскетски мршав, висок необично, са дугом јарећом брадицом. Био је коњушар код не знам ког црначког краља; никад никога иначе није служио.

је видим, али ја из чистих скрупула према ономе што ми је Вуије причао о тој младој девојци из племена Пела, која га никад није варала и која је јахала све његове коње, одбијам да је видим.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А ко ће онде друго видети До опет мрак? ИСАК: Па да, мрак!... Та то је живот мој! У мраку мрак!... И никад, никад дан! Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!... Тхе!...

А ко ће онде друго видети До опет мрак? ИСАК: Па да, мрак!... Та то је живот мој! У мраку мрак!... И никад, никад дан! Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!... Тхе!...

Газио ме је!... Па убићу га! То никад није убити друга; А убит пашу, смрвити скота, То ни пред богом није грехота!... Ћут’... Неко долази!...

СТАНА: Посрамиће га ако дозволи Да јој на коцу братац погине. СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне?

Па сада дршћи, махнит човече, И онде тражи људске милости Где се за милост никад не чује! РАДАК: Охо! Баш није шала!... Турска тескера! Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!

СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!...

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Ћути, Суљо!... Но, бабо, шта си видела?... СТАНА: Што никад нисам желела — Тврди је бедем венцем окићен...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Сад о миру не треба да буде ни речи, јер наш положај никад није био повољнији но што је сад. У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.

према материјалу, који имам при руци, разгледам какав је тај положај тимочко-моравске војске, о коме ђенерал вели да »никад није био повољнији.« Ево шта сам нашао.

То су по свој прилици и Черњајевљеве наде. Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло.

искренији, изгуби се она свакидања укочена уздржљивост и етикеција, а наступи нека срдачност: с човеком, с којим никад речи у животу ниси проговорио, говориш тада као са старим познаником. Штаб је био брзо готов, кретосмо се Алексинцу.

А зашто се нисте мало заложили? — Нисам имао кад, заборавио сам, шта ли. — О, ја на то никад не заборављам. Макар триста послова чекало, прво ваља заложити свој казан — то је моје правило, и ја га це свето држим.

— пита и не осврћући це загрејани возар. — Зар мени?! Кажи ти то твојој стрини. Моја се левча никад не пребија! — И онда још дода: Еј, кад ти постанеш ђенерал онда ће се моја левча пребити, јеси ли чуо? — и тера даље.

уздаха на бојишту изумрло са изумирањем твојих зрака; колико се сузних очију заклопило при твоме заласку, да те никад више не виде; колико ће нагрђених трупова и тешких рањеника, остављених на бојишту са раздробљеним костима у локвама

Та то је апсурд. Види се да се у војничким стварима ништа не разумете, а уз то имате још врло живу фантазију; никад вац више нећу повести са собом. Овако укорен, ја покуњим нос и повучем се мало даље.

Шта ли ће сутра бити?! Х Алексинац 11 августа, у среду увече, 1876 г. Да страшна дана; никад га заборавити нећу. Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим и у овај дневник.

докторе? — упитам га, а смех да ме угуши. — Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао. Не бих ти ја иначе никад ни за бога пао, али, ето коњ, он је свему крив, одговори доктор, пипајући једнако руком по нажуљеном бедру.

А његово отомбољено, заспало лице, чије црте никад није грчила и омрачавала ниједна »бунтовничка« идеја, никаква »противзакона« помисао, никаква »недозвољена« страст,

Читао сам доста расправа против рата, али ниједна књига, никакви докази и разлози никад нису могли изазвати у мени онако гнушање против ратова као што учини јуче и јутрос ова слика пустоши на бојном пољу.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена

У тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô бих црне мисли, Изрекô бих, где се очај, Где се живот смирит’ може — А ти, душо, безазленко...

— Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву И у гроб понели. А гробове наше раставила ј’ злоба, Ох, та

Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!

Гледам тамо, — па опет овамо, Нигде ништа, — једно сунце само, Једно сунце, и то ће да зађе, — Да ми никад више не изађе...

Па то ми је сада лепо, Па то ми је сада мило... Као да ми никад око Није сунца ни видило, — Кô да никад прамалећа Мом животу није било, Кô да никад, није сунце Срећу моју

Па то ми је сада лепо, Па то ми је сада мило... Као да ми никад око Није сунца ни видило, — Кô да никад прамалећа Мом животу није било, Кô да никад, није сунце Срећу моју пољубило.

Као да ми никад око Није сунца ни видило, — Кô да никад прамалећа Мом животу није било, Кô да никад, није сунце Срећу моју пољубило.

Ми идемо загрљени Посред бела света, А нико нас и не види, Нико нам не смета. Нико не зна, што још никад Није осећано; Како љуби своју тугу Срце раздерано; Не зна њихне осећаје, Њихне уздисаје, И шта зборе, шта

ЛXИ Сад разумем вечност шта је, И бескрајност колика је. Ко је мери мером цпеће, Тај је никад схватит’ неће. Ако хоће да је схвати, Мора бола осећати. Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине.

Таке слике ја бих свету Брже него песму дао, Ником никад не бих рекô, Чиме сам их моловао. ЛXИВ Ко је тужан, нек не тражи Туге нове.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал. Људи већ почели да посустају. Никад застанка... У даљини, изнад Чегањских планина, према плавом хоризонту видела се сива измаглица од прашине и дима.

Високо до неба! Око поноћи зачу се брза пушчана паљба. То је, људи, врило. Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају.

Артиљерија је одмах отпочела. И њихова и наша. Био сам изложен много пута артиљеријској ватри, али никад нисам имао мучније осећање него тада. Ровови потпуно отворени, а испред ровова камење.

Он ме дохвати за руку и готово изнесе. „Ура!“ Ура!“ — разлеже се кроз облаке. А свуда унаоколо мртви, мртви. Никад толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели, и сад више нико не мисли на себе.

Он се налазио увек у трупној комори и тамо је водио администрацију. Био је слободоуман. У цркву није никад ишао, а нама се стално подсмевао кад се прекрстимо. „Мањ то ако вам не помогне!“ — и подругљиво би кашљуцнуо.

— О, јо, јо, јо... Полако! Доуцемент! — говорио је Влајко правећи гримасу на лицу... — Ах... никад краја овоме! Он припали угашену цигарету и настави.

Разговарам са Бојовићем, шта да радимо. Наш је положај очајан. А заповест се мора извршити... Никад ми небо није било тако бистро и плаво као тада. А она шума чаробна. Моје се груди надимају за животом.

— Море, остави се размишљања. Ако почнеш тако, онда никад краја — додаје капетан Милија. — Е, размишљали бисте и ви, господине капетане, да вас неко привеже за кревет, као ово

Нагласио је још да је тражио иследника. Власт, дисциплина, казна! Сад или никад! Увече су сви дошли на време, чак и капетан „Фикус“. Каже, морао је доћи тако рано да би пуковницима предао дужност.

Опалили смо по два метка. Пешаци су јавили да су гранате добро пале, и тражили да бацимо још неколико метака. „Њима никад није доста“ — каже господин поручник. — „Они све мисле да ми гранате вадимо из џепова. Добро...

— А и да искористимо ову прилику, да се видимо са капетаном Рацом и ветеринаром. Иначе никад слободног времена немам... ПТИЧИЦЕ НЕБЕСНЕ Пуковска трупна комора налазила се у равници, у селу Турман-Махали.

А онде видим и икону. Недостаје вам још само крст на кући. — И један натпис на вратима: „Овде почивају наши мили и никад непрежаљени.“ — Капетан Бора се наједном уозбиљи. — Џамићу! — гледао је строго посилнога капетана Радослава.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Радишића, онај Приказ плеткашу из године 1839: Откако те, брате, знам, тво:риш једнако дела добра Ја; злочинства никад не пре:чињаваш ником; мирни о Стају; од тебе сви људи; бе:генише те све живо дру Же; к'о да знају да си ти све:тло

“ Неће л' рећи: „Вала, момче, нећеш ми се ожећи, Нећеш никад ти постеље ни снашице стећи! Ти за снашу немилице сасма често питаш, А сам ми се по б'јеломе вјечно свјету скиташ, И к

Хајд’ нек’ ти ору слуге, — они ти ору за плату. Туђин никад није радио својски, и жећеш, Миленко, Кукољ и апту; храни ји само и пој, да не трпе Глада и жеђи код тебе; ти ћеш

Но при ручку се срећно некако до ње дотурам, И прекинуту жицу наставим лепо опет. Пуно срце никад не тражи речи, ове се Реком лију, кад груд чувства одгати своја.

И кад ова цвеће у шали мени уступи, Цвеће од мене узме, искида, изгази све. Нећу, баш никад нећу ниједно гледат девојче, Све су једнаке, сунце у марту све су; Нећу ни ово моје да видим, нећу да чујем Ни да

1857. Јован Суботић XВИИ ЛАКСЕМБУРГ Никад нећу се више зарицат да нећу што могу, Покај’о сам се увек кад сам учинио то!

Неће усна моја са лица т’ росу сатрести, Сам у себи рекнем. Мајке је вера света! — Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави Блистао. Никад она тако не бјаше мила.

Мајке је вера света! — Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави Блистао. Никад она тако не бјаше мила. Никад није моја том снагом буктила жеља. Никад не бјаше тако лишена воље она.

Мајке је вера света! — Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави Блистао. Никад она тако не бјаше мила. Никад није моја том снагом буктила жеља. Никад не бјаше тако лишена воље она.

Никад она тако не бјаше мила. Никад није моја том снагом буктила жеља. Никад не бјаше тако лишена воље она. Кад погледи око у око, срце топи се; Око врата сместа пали би једно другом.

Суботић био у шестом разреду гимназије”, па додаје још и ово из Суботићеве аутобиографије: „У Карловци још не бејаше никад ђачког мајалоса. Мајалос испаде прекрасно и донесе управитељу само признање и похвалу.” К.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

нас је пало часно жребије Да пред олтаром оне светиње Којој се пуци света клањају Поотварамо вреле изворе, У којим никад још не пресуши Дедова славних витешка крв.

Не, Ђурашко, — никад нећемо Лукавој ћерци дужда млетачког За подножије гадно служити. БОГДАН: Нећемо никад себе продати — Ни своју

Не, Ђурашко, — никад нећемо Лукавој ћерци дужда млетачког За подножије гадно служити. БОГДАН: Нећемо никад себе продати — Ни своју скупу крв. БОШКО: Па ни за штампару. БОГДАН: Ни за лепоту Те набељене Светлости!

престолом Са кога свемилостивна рука Безбројном свету светлост поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један, поглед, загрљај!... Убиј ме сад!...

(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У мучном лову модрих висина Завишћу гадном срца дивијег Ошинут крила оштрим

довољна, Којомно сам вас свакад штитио, Веће упорном руком машате За сјајну круну мога престола; — Ал’ нећеш никад, стара неверо, Постићи своју гадну намеру!...

ВУКСАН: Да вратиш, кнеже, ону твоју реч Којомно си га прогнао. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да је погазим, — Али се царска никад не гази!

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти би, — Ал’ никад ја!... ЈЕЛИСАВЕТА (насамо Ђурђу): Тако, ха! Буди муж!... ШУЛОВИЋ: Моли га и ти, светла госпођо!

БОГДАН: Био се с њима, Али се не би њима предао!... РАДОШ: То никад не би! БОГДАН: А ми идемо Турцима — Ви’ш, старче!

ЈЕЛИСАВЕТА: Па да л’ сам икада Њино прогнанство потраживала? Не, Ђурђе, нисам!... То никад нисам ја! Твоја је мудрост и самољубље — Опростићеш ми томе изразу — Распудила им грозну заверу, Противу тебе што

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Страшан је сан — Ал’ веруј, душо, Лепшу ти јаву доноси дан. ЈЕЛИСАВЕТА: Никад! О, кнеже, кнеже, никада!

свога чела модрим тамнилом Усирене те крви сећају: Ратова давних, рана, освете, Мрзости зверске, скотске јарости, Никад милости... Не, речи њених Онако милозвучне изреке Истерале би стида пламене На окорело грубе образе.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор. Свагдје је био признат и призват.

Заспао је, да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом.

Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима.

Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши, па пô сата иде

Не дам, брате, ни за паре, ни за љубав, не дам никако! Мисли омсица: шљива је премакла, сад ћу шићарити. Сад ил' никад! А ви знате, кад Вла', штоно веле Турци, у'вати вурсат — мјере му нема!

)... Ето га управ међу краке! Чувај се, господине! Јој, јадан ти сам, ако ти што буде, никад Ти госпоји ни ја ни ти нећемо смјети изићи пред очи! (Једва га ухватише и свезаше.

Оде Босна; оде вала, кô да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се Богом живим, и моје вам сузе неће помоћи!

Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе' знам како ти је име.

Судац: Ви сте, господине, јуче дошли овамо? Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене.

Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене. Судац: Е, Давиде, како је име господину?

Писарчић: Да, јуче сам доша'. Судац: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас? Писарчић: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене. Судац: Е, Давиде, како је име господину?

Не велим ништа, господине. Добар је. Само још да укине трећину, десетину и, рећемо каз'ти, ове глобе — никад бољег цара! Писарчић: Онда би био и ваш?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Колутаве очи светле, никад сите, А увела уста гризу тела врућа... ''Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките! Свежине ми дајте и свечаност мрака!

Нови живот ниче? Ври живот у гробу, над њим криче врани. Авај, ја у свему, што нов живот кличе, О, али Салома никад, никад више. Ново лишће шушти, нов се поток миче, Ливадама новим нови ветар брише. Снови, прах и снови!''...

Ври живот у гробу, над њим криче врани. Авај, ја у свему, што нов живот кличе, О, али Салома никад, никад више. Ново лишће шушти, нов се поток миче, Ливадама новим нови ветар брише. Снови, прах и снови!''...

(1913) МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где се оцртава Предзимско небо, што над њима спава, И

(1914) ОЧИ Муче ме твоје очи никад сталне, Час смртно црне, час кô осмех нежне, Час модро плаве, зелено опалне, Кристалне И меке као пахуљице снежне.

Он гледа како лишће киша кида, Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу, Но неће моћи никад да је скине. Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла. И он задрхта збуњен у том часу.

Но никад можда та невина жеља, Та лиска крила од чедности беља, Неће кô круна и дар судбе бити. Последња мета остварена с му

Но, авај, данас туђе сте и стране. Далеко моје одбегло је јуче Јер никад више зрак згашене луче У вашем недру не може да плане. Туђи смо, туђи, моје ноћи миле.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Сад знаш ко је Ђока. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, ју! Господ је не убио! Прсте ћу јој исећи, да га мајци никад више не напише писмо. ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем. Носем ће да га напише, само кад хоће.

Господе боже, каква је ово данашња младеж! МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се...

МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се... МАРИЦА: променило се само место и ништа више.

Дужан сам ти сто динара, па окупио сваки дан: она хартија код мене... МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад. ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.

МИЛАДИН: Никад ти, господине Жико, нисам споменуо досад. ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

1405) као великомученика, потпуно у традицији бугарске Трновске школе, у строго хагиографском маниру какав у Србији никад није негован.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

53 ПОЗДРАВ 54 ЈАН ХУС 57 КАЛУЂЕРИ 61 ПЕСМЕ МОМА Кад би мома звезда била, Никад не би душа моја Бела данка зажелила. 1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била.

Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу!

Сила се је мисли врзло по памети... Много ли сам страдô, кад се срце сети: Никад добро јутро! Никад добро вече! Мени ноћца лако никад не протече...

Сила се је мисли врзло по памети... Много ли сам страдô, кад се срце сети: Никад добро јутро! Никад добро вече! Мени ноћца лако никад не протече...

Много ли сам страдô, кад се срце сети: Никад добро јутро! Никад добро вече! Мени ноћца лако никад не протече... У мислима, тако, уздахнô сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ

Па где сад почивам?... О, да дивна места! Лепша никад није с уресом невеста! Извезено цвећем, окићено горам’ — Ја и ово место оставити морам!

— Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи Горкој муци и јауку Насмејат се срце моје?... Иди!... Иди!...

1860. ПИЈЕМ... Пијем, пијем... ал’ у пићу Још се никад не осме’ну’ — Као да је рујним вином Бог полио хладну стену!

има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...“ Пет другара, пет стражара, Таким гласом одговара.

И на кули караули Ломљаву су тешку чули, Ал’ витези граничари Нису немим страхом стали; А зидови, опет, стари Никад нису задрхтали. „Видите ли турску силу Како јури у беснилу? Двеста их је!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

На вама је пао штит најхрабријих, Краљев штит светим уљем помазан. Твој лук, Јонатане, никад није промашио. Видим пала тела и крв рањеника. Твој мач, Сауле, увек је махао. Саул и Јонатан!

Зашто је наша слава морала да подлегне? ХОР ЖЕНА ИЗРАИЉСКИХ Запојте ми, сестре, Никад не остави Бог Ни срамно у ропству, ни љуто у јаду Народ свој најдражи, Избрани љубљен свој.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Јер, једнога дана умало не пропали. Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело. Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи,

Све је било друкчије. Познавало се то по чашама винским, у којима је, истина, било најбоље вино, али никад не напуњене до врха, да се прелива, већ чисте, са по два прста колико треба празне; по чистом уоквиреном јелу у

И оца да оплаче, за њим сузу да пусти. Чак му ни гроб није добро видео. Сем на пратњи, приликом сахране, а више никад. у модрини зоре, готово у мрак будио би се. Око њега по соби већ су биле празне постеље матере, тетке, стрине.

и тај његов труд да буде какав треба задуго, замного, за три, четири, више година, с дана у дан, био је потребан да се никад не би заборавио, погрешио, никада не би учинио оно што не треба.

ако дођу, оно дођу крадом, пре доласка очева да легну, сакрију се, да једу оно што им матере кришом дају, да не смеју никад за софру да седну, оцу на очи да се појаве, већ све тако беже, дрхте, стрепе. А он, Младен, ништа.

великог поштовања према њему, кад год је долазио код њега на разговор или тако нешто, он је увек долазио са страхом, никад не хтео да седне, свршавао на брзу руку, све из бојазни да он, такав човек трговац, због њега не задржи се, не сврши

А као да је предосећала да, ако њу не узме, сад се не ожени, какав је он, никад више неће се оженити. А опет, као увек, бојећи га се, не смејући ни за шта да га пита, а најмање за то, она за та два

Очи, лице било је некако чудно, израз био је некако уморан, кошчат. Она никад није то могла да поднесе. Кад год би дошла, увек би задрхтала. Не од бола, не од љубави, већ од њега.

— Уздисање знам, али не миловање. И никад га нећу да знам, да осетим, никад. Стар сам... И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да

— Уздисање знам, али не миловање. И никад га нећу да знам, да осетим, никад. Стар сам... И заиста, тада се осети толико стар, сув, болан, испечен од бола, да нехотице грчевито подиже руку,

је као и пре радила, онолико кувала, онолико трошила, али сада као без трепета, не бојећи се да ће, ако погреши, мада никад није грешила, бити грђена, прекорена. Сада нема од кога за то да стрепи, била је сама господар, слободна.

Затече је повезане главе, уплакану, сву мокру од суза, плача. Приђе јој и наже се. Никад дотле није се осетила толика љутња у гласу му. Чисто се тресао над њом: — Шта плачеш?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво пред кућом, али то никад не сме бити б. (СЕЗ, 19, 1913, 154). БАДЕМ Мандел (амyгдалуѕ цоммуніѕ). Бадем, бајам, мендуо, мигдал (Шулек). Б.

Или ју је Бог проклео да никад нема мира зато што је одала Христа сотони, или Јеврејима (Милићевић, Кнеж. Срб., 638). Упор. и ГЗМ, 6, 371; и 19, 320.

, да острижену косу закопа испод к., и онда дете неће никад оћелавити (Горња крајина, БВ, 11, 1896, 292). К. превуку женско новорођенче, »да би била раденица« (ЗНЖОЈС, 7, 1902,

Кад се к. побере и повеша да суши, треба под прву вешаницу метнути чавао, па онда неће никад досађивати тице ни мишеви (ЗНЖОЈС, 19, 210). Нарочито су важне враџбине у корист к. приликом сетве.

). Он је нарочито неопходан као чувар мушке деце. »Да зна мајка што ј̓ одољен трава, Не би никад укопала синка«, певала је вила загоркиња берући по гори лековите траве (ЖСС, 295; упор.

који се опогане и баце на раскршће, тако да пролазници, мислећи да је опогањен прави хлеб, куну: »Дабогда му се никад не родило!« (СЕЗ, 70, 1958, 551).

Таква је, на пример, »доскочница трава«: она »расте на праведникову гробу из крижа при земљи«, и помаже »да се човик никад не смете, него да може свакому одговорити« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 118).

Овим се као бајаги краде и преноси род са туђе у своју њиву. Овај струк краде домаћин или његов син, а никад жена или кћи.

Ћипико, Иво - Пауци

За њ је срећа што му синови зарађују и носе новац из свијета, али која вајда кад од главнога дуга никад не можеш паре откинути? Тако бар Петар вели.

— дода блаже, бришући зној са изрована лица. — На здили увик је први стари Анте! — пецну старца навдар. — Би сам никад и задњи, а први на радњи. Било, па прошло, — одговори мирно старац.

Мишљу је пратио очеве кретње и његову бригу за непрекидним радом. Никад ничим није се задовољавао — и он је у своме оцу виђао тек немирна трговна, којему бијаше главни циљ да се обогати.

— Никад ништа не уловите? — упита га само да га натјера на разговор. — Бриге вас! Кад вам на врата дођем, не дајте ми ...

На тјешњем путу, у закрета ју, стискоше се једно уз друго и младић изнебуха рече: — Никад се не зна ча нас чека ... — Прати нас невоља, а да и нисмо криви, — прихвати пријегорно дјевојка.

Ну, погдедавши нада се, спази козу наврх камена, над понором. — Кш, кш! — јави се и рече као за се: — Да сврата, никад је више не би моје очи видјеле! Коза се наднијела над простор и надвирује се. Брада јој подрхтава како миче њоме.

— А оно двоје старих? — измаче се Иву. — Остаће... Ако нам бог провиди, нећемо их запустит'. — Па никад већ амо! — истргну се Иву из душе. — Ко зна! Ако ча стечемо, вратићемо се; и други се враћају... Ма грем ћа...

— Мукте, да! — подиже трговац главу с књиге. — Ја ваља да плаћам када питају, а мени кад ко хоће и никад! — Платићу! — умиљавао се стари Анте. — Платићу!... Тако свак говори... А још ниси ни лањско намирио...

Онда се наново надигне, подметне под леђа блазину и тако остаде сједећке. — А никад није било овако, надода, уздахну и заврти упалим очима. — Почеја си опет јадат', — скоро осорно јави се жена му.

други ники, који су подвеживали винограде, давали су за сто фиорини по четири каце (осам хектолитра) маста, и никад из дуга... — А што вам син из Америке пише?

— Осушићеш се посли... Ала, Маре! — јави се жени... — Ето, сад ни ње ни! Кад се бог слави, никад их нй! Најпослије поклекоше пред сликом.

милује га и успавкује лагано, лагано... * Осванула је недјеља, дан исељења и туге, у никад невиђене крајеве — осванула је хладна и суморна.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој вршњак. Уопште, тако је необичан. Има снажан стас, што ја пре никад нисам видела у једног монаха. Не бих рекла да овај млади стасити човек претерано мучи своје тело дугим постовима.

Не знам како је нањушио за несрећу нашег властелина. То ваљда и није била никад нека нарочита тајна, како смо ми понекад склони да верујемо. Обрео се он тако једнога дана пред Лаушем.

наравно у својим приповестима, гргољали смо, прдели, хрипали од смеха, причајући згоде са тих састанака, али никад се није догодило да се неко замери свом другару због ње. Она је била та која је бирала кад ће с ким.

Боже, како смо замрзли ту проклету ледену девицу. Зар је то баш она морала да учини, зар та хладна госпа која никад још није усрећила ниједног мушкарца. Тек тада смо схватили колико је Лауш морао бити несрећан.

на време, упутства двојици копача: Митру Питићу, манастирском меропху (кога је изабрао зато што се за овог говорило да никад није дотакао женску), и Ждраки, глувонемом себру из Сече (који ништа од овог није разумео али је зато био јак као бик,

Блудио бих као дух преко миомирисних поља, међу милозвучном птичијом грајом, и ништа више. Ништа више. Никад ме ништа не би заболело, никад се ничему не бих обрадовао, нити се због нечег растужио, наљутио, разбеснео.

Ништа више. Никад ме ништа не би заболело, никад се ничему не бих обрадовао, нити се због нечег растужио, наљутио, разбеснео.

Неко, нижег порекла и положаја, никад се не би усудио да приговори, јер би била дрскост стављати примедбе на оно што су већ одобрили моћници државе и цркве.

са шарама и вијугама, чак и одела да сликам, додуше она простија са мало набора, одела простога света, али људска лица никад.

Умире један по један од моје браће у Христу. Ја лежим такође болестан у својој ћелији, сам, никад осамљенији и тужнији у свом животу. Зар је ово начин да се човек растане са светом?

Чим смо га угледали, знали смо да носи лоше вести. Краљеви гласници, уосталом, никад и не носе друкчије вести него лоше.

какав је стварно био — преплашени себар кога је његов властелин покупио са њиве, тутнуо му у руке копље којим овај никад није руковао и послао га ка гомили његових непријатеља.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће. Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што просања младост рана.

За њега свет је перивој од ружа, По цвећу шеће као паун млад, Његова душа језеро је мирно, Његов се никад не колеба над.

У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више. Људи га тражили ваздан, А јадна његова мајка плачући живот је клела.

дише. Мила поља и долине цветне, Божје сунце нек вас вечно краси, И да, штедро, никад се не гаси Над пољима Арабије сретне! ИИ НА ОАЗИ Жарко је приспело подне.

И нејасне сени У танкој магли скривају се редом. А он је тихо приступио меки, Но туга беше на лицу му бледом. Он никад није тако тужан био, И нашто брига и бледоћа ова?

Са њених висина Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће. Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне.

Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће, Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 1887.

Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле кô кâпи морске, а нежне кô слатки

Делије тада дограбише мому, А власти турске разбојнике скрише... Отиде Јелка Салијином дому, И никад о њој не сазна се више. А ову плочу и крст више гроба Родбина диже још у оно доба. 16.

Штавише, збуњен је био, И ову забуну своју од ње је пажљиво крио, Да не примети само. А она, у раку зору, Певаше, кô никад дотле, радећи по своме двору. И то га болело здраво. Хајд што је певала, тешто!

„Не, то је божија воља,“ он тихо збораше себи, „Иначе по крчми пијан никад се тукао не би'. Па и кметица, ето... Он није изрећи смео. „И она да греши тако!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ви ми предлажете, поштована пријатељице, да наше никад недовршене разговоре о васиони, њеним чудесима, загонеткама и судбинама, продужимо писменим путем.

Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца, „мете“, а једна од њих увек касно стиже.

степеница Пропилеја, јасно сам осетио да сам био на једном врхунцу, на који се човечанство некад уздигло, а на који се никад више неће успети. И иначе се има у Атини шта да види.

Пловиш ли према југу, указују ти се на небеском своду звезде које се у севернијим крајевима никад не виђају. Моји ђаци који дођоше са Кипра или са Крита причаху ми да се онде јужно од Сиријуса види на небу једна

или са Крита причаху ми да се онде јужно од Сиријуса види на небу једна скоро исто толико сјајна звезда коју одавде никад не можемо видети.

Обилазећи око Сунца ужом путањом но што је Земљина, она се на небу не удаљује од Сунца никад више од 48 степени. Када се на томе своме путу нађе управо између Сунца и Земље или, као што се то научно каже, када

Јер при томе, ако случајно не задремам, ја размишљам без дневнога реда и система, али баш то лутање и крстарење није никад узалудан посао.

походу, који им је потчинио цело Балканско полуострво, зауставише се Турци пред зидинама Дубровника; у тај град нису никад крочили. Јер чим је најезда Турска запретила и самом Дубровнику, признала је дубровачка република господство султана.

Од када сам изашао из детињства, нисам никад бадаваџисао, а и још сада искоришћавам сваки дан, и недељу и светац, за посао, сем ако ме когод у том не омете.

А већ небо! Да сам сликар, ја бих са ове висине треснуо сав свој сликарски прибор у дубину, да га никад више не узмем у руке. У овој природи све изгледа чаробно, па и сама железничка пруга.

сјајем нежне сребрнасте светлости која се разлила далеко по небу, она нам ствара призор несравњене лепоте, који се никад више не може да заборави. Добар доглед попуњава ову слику неочекиваним. детаљима.

Још до недавна се мислило да то неће бити никад могуће и да ће то остати вечити недостатак Земљине историје. Један познати историчар Земље је, још пре тридесетак

Станковић, Борисав - ТАШАНА

шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и овде кад код тебе дођем... Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји!

Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту.

А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?... Они и онако нису никад ни волели што ме је покојник узео... МИРОН Како »нису волели«? Шта си ти, и каква си, те да они нису волели?

И видиш, како су од тада сви весели, раздрагани, као да никад овде није било жалости, покојника, црнине. Видиш како се сви утркују ко ће те више развеселити.

МИРОН Остави то, Ташана. ТАШАНА И чим је видех, ја је нападох: зашто да ми бар она то никад не спомене, ако не доцније, кад сам се већ удала, а оно док сам била девојка, док смо ја и она готово сваки дан биле

Плакала је због тебе, због свог брата. Знала је колико ме ти волиш, а овамо види како ја никад тебе не спомињем. МИРОН (устаје, тронуто прилази Ташани): Остави то, Ташана, ја сам крив.

(Стресе се): Ох, и зато никада твоје јело, никад твоје пиће немој да ми шаљеш. ТАШАНА (раздрагано): Боже, дедо! МИРОН (савлађујући се, и да све то пресече, нагло,

МИРОН Да, по телу нисам, али по души — душа ми је стара! (Као нешто о чему је толико мислио, али о чему никад до тад није хтео да говори, тако раздрагано): Да, Ташана, душа ми је стара!

И хоћу! И истина је! Јер ја сам по теби могла да пресвиснем, да скончам, да сама себи главе дођем. И ти никад да привириш. (Горко): Ох, не да ме утешиш, но бар да ме сажалиш и да видиш како ми је.

И нећу да знам. САРОШ (одлучно): Знаћеш! Знаћеш! А кунем ти се: ни на самрти, ни на оном свету, никад не бих казао. ТАШАНА (прекида га, узнемирено): Шта то? САРОШ (решено, спремајући се): То! Ево... Сада! (Пауза.

А зна и она да ја нисам био, као што зна да јој они никад не долазе, нити ће јој доћи. И онда ја морам увек једно исто да јој говорим, увек једно исто да јој лажем...

Бојимо се да не изиђе па да је видимо. МАРА Ама, није она тако страшна. И никада она не излази. Ни ја је никад не видим. Хајте. Има само још неко цвеће да узмем и пресадим у нашу башту, па ћемо после код нас, у башти, играти.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

с „љубим руке” и додаје му столицу и воду и лек, улази да види матер, и онда одлази на остали домаћи посао као да никад друкчије није ни било.

с целокупном муком мајстор Костином у џепу, силазио је с гробља тако као да је ту оставио за собом нешто што га се никад више неће тицати. Ни фамилија, ни смрт.

Кад се приближимо циглани, ја њој знак руком, а она знак ципелетином у леђа Јосина, и ја искочим. Никад се није руковала. „Ајд, збогом!” климне ми главом; и тек се продере на Јосу: „Јосо, оде господин.

— Морам ићи, зато што овде не могу остати. Прилика ми је да се удам сад или никад. Ко би ме од наших момака узео, овакву људесину! И још, ти стариш полако, и све си више под влашћу жене.

Тоша, напротив. Не као бекрија, него као члан друштва, и као друштвен човек. Али никад није ноћивао у вароши. Око поноћи, па и после поноћи, чује се знак пискавог звиждука стражару, ето гос-Тоше на салаш,

— Нестала је винара као да никад није ни била. На спрату, ваздан уских прозора, и пред сваким прозором фикус, који смета отварању и затварању.

Таква му је ћуд, никад не знаш која му важи. Две кравице је већ ранио. Јутрос, привезали га за кола, дали му да грицка што највише воли, и

Што знам, ево вам: волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати! Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у

Што знам, ево вам: волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати! Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ моју докле сам

Вели: „Човека сте створили.” Али где је тај човек?... Никад нећу знати јесам ли добро радила што сам туђу кост помагала!...

— Доста тог обожавања! и та луда реч се пре фрау Розе никад није чула у нашој варошици. Чудовиште од жене, и она баш измислила „обожавање”. Мука човека да узме!

Он мисли са стрпљењем које задивљује, и каже ми понекад, без сваког акцента, врло лепа запажања. И никад не фантазира о будућности! Као прави радник, одвали свој део посла за данас, и слава Богу...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Со тим обећаваше сваком који жели њу узети да никад неће нужду имати на свеће трошити, штавише, у невољи труд или сумпор припалити.

знатан магарац који је Муамеда у месец носио тако беславно умро као и млоги људи на свету; и из овог поучавамо се да никад не ваља пре смрти говорити: срећан сам, или славан сам, или ништа ми не недостаје.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ватре играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују вештине Нама сте камени длан На вама читамо црту живота Никад јој нисмо видели крај ВРАЧАР ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред белога града Пролазио си нешто после

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда,

Како сам тада, приликом овога лепога хришћанскога обреда, добио кијавицу, ја је се никад више нисам опростио и ево је кроз цео живот вучем, те могу слободно рећи да сам ја своју религију искијао.

Што се тиче зуба, ја сам се на њима уверио да наука о познавању човека није тачна, јер ја никад нисам успео да имам тридесет и два зуба, колико та наука прописује, све док нисам платио зубноме лекару две хиљаде

поставити питање јесу ли сунце и месец муж и жена, вероватно, на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена — месец — није опет никад дању код куће.

жена, вероватно, на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена — месец — није опет никад дању код куће.

Ја сам замишљао да су панталоне управо зато и измишљене да би се лакше могли прескакати плотови, те за мене никад није било границе измеђ' наше и осталих суседа баште.

на своју спољашност, могао евентуално представљати опозицију, али је он по цео дан спавао, а опозиција која спава није никад опасна.

А најзад, ни та његова спољашност није представљала бог зна какву опасност, јер не треба се никад плашити опозиције којој бодљике служе само као накит.

Тај Перица није имао никаквих квалификација, како за ресор који је примио тако ни за ма који други ресор, али то никад није била сметња ни код састављања изистинских министарстава.

Да је код професора било мало добре воље, они би баш у томе, што никад не одговарам на оно о чему ме питају, запазили код мене известан политички таленат, али они то нису опажали и ту је

Поздрави оца! А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио: — Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!

који се десио, погинуо шеф кријумчарске банде или је погинуо сам командир који рапорт подноси: Командир, који се никад у животу није дружио са тачкама и запетама и, могло би се рећи, био чак и њихов противник, дошао је овим командантовим

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Грр-р-ррру! Ух, неиздржљиво. Хладан ме зној проби. Гр-р-ру! Неки ме умор спопада, а глава заноси, као да ми се спава! Никад краја. Гр-ру! Гр-ру! Гр-ру! Гр-р-у!... Гр-р-р-ру! Гр-ру! Намах се све утиша. — Шта је оно?! — повика командант.

Чим пут скрене налево, постајао сам неспокојан и затезао дизгине. Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао. А знао сам да свуда около гамижу војници.

Заустих, у наивној искрености, да кажем командиру како се никад нисам оволико препао. Али, на моју срећу, командир ме предухитри: — Похвалићу вас команданту за храбро држање...

Кретали смо се лагано кроз шуму. Питао је Краљ за морал војника. А командант, чуо сам, одговара како морал никад није био на таквој висини као данас.

Привремено је узео један део земље, али име Србиново никад неће уништити. Ви сте достојни синови ваших прадедова и досад сте служили верно краља и отаџбину...

Увређен је понос старешине. То ја знам... Под нормалним приликама, ја то никад не бих учинио. Чак се и сад кајем. Али ја сам тада био у афекту, када збиља нисам собом владао.

Зар да напустимо слободу нашу, и да савијемо добровољно главу под ропским јармом? Никад!... Никада, другови! Ја вас не задржавам. Ко хоће нека иде. Али сада је дошао час да видимо: „Ко је вера, а ко невера!

— Господине потпуковниче, пазите шта говорите! — Пазите ви шта радите! Ви хоћете да нам прекинете колону и никад се не бисмо састали у овим беспутним крајевима. Као старешина, ја то не могу дозволити!

На великој висини смо и све нам се чини да је овде и дан дужи. Никад да смркне, и да се једном већ стане. Војници све више посустају, и већ напрежу последњу снагу.

А зар ти не би послушао твога старешину, кад би ти тако што наредио. — Е, богуми, никад ни довијек! — Црногорац пребаци ногу преко ноге и завали се на оно камење.

А мртви су ослобођени мука. Остају живе лешине за нама и никад стићи неће. Сутрадан западосмо опет у глибовиту долину. Сада су нам људски лешеви служили као путоказ.

По својим осећајима, ја сам побожан човек... — Видео сам га на Велики петак да мрси... — Море, никад у цркву није ишао... ...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

нека сте само здраво По суморним просторијама својих болова Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте, Где над никад невиђеним манастирима Стављате сићушне крсте.

Наш син, наш брат, наш унук Никад непрежаљени, Јован, Умре у цвету своје младости На двадесет и прве године рођендан.

Те никад њеног одлакшања дочекати нећу, Смрт ће мене најзад растурити сутра; Умрећу. Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма

Тежи је један Шарло но сва козмичка мора; Никад њеног порађања дочекати нећу: Умрећу. Одлакшаће се једним уздахом или смехом, Откинувши од притиска Одлетети кроз

Е добро, а те очи са слике твоје на самрти, ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити! никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.

Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст твога длана никад више; Желудцем зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад

усуђујући се да осврнемо главе, И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве, А азур никад више, Ни чељуст твога длана никад више; Желудцем зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод

Сам ја не мислим никад на болест до тренутка њене појаве, још мање на способност појединих лечника. Али наиђе ли болест, послаћу по лекара.

То је опет о моралу реч! Али да ли си ти у стању да рукујеш фаталностима? Има ствари које не знам или на које никад нећу моћи одговорити.

Ова последња мисао биће посвећена пријатељима који неће никад бити увенчани славом: Теорија о Монадама није ме ничем извесном научила; Случајност и Хармонија не трпе се као

дивљу мржњу моје младости На сваку нову Реч задрхтао бих блед У узбуђењу страшном да она скрива Тајну Ја не трудих се никад ништа, нит спутах своју јед, И само скривах поглед на светлост Његову сјајну Ноздрве беху пуне мириса некаквих шума И

Сазнах да га никад нећу згледати, и обливаше ме зној; И опет губљах свест, ко ужас да је то и стид: Само бих дубоко цвилио у немогућности

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ко зна колико је ишла? Јурили су је облаци и надлетале птице, ужасавали врхови високих планина, а путу никад краја. Ој, како је уморан био 3рачак! — Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак.

Али, Лепотица слеже раменима: све она има! И породицу и дом, шта би још могла да пожели? — Никад се не зна! — рече старица и пружи јој огледало не веће од длана, рекавши да таквог није било, нити ће бити.

Сумануто! Угледао ју је само једном, и никад више. Да ли је побегла што је викнуо да рибарима не квари лов, или што је потрчао ка њој?

Али, не дâ се трговац! Није он месечево млеко пио: нека прода одмах, или никад! — У реду! — уздахну Варалица, узе врећицу, а трговац одјури ка назначеној бачији да што пре овце отера, да не би

Столица се насмеја још једном, али тише. Никад се не зна: царско је и на ђубришту царско! Каса свечано утону у ћутање.

— Тачно ту ти је и место! — подругну се столица без наслона, а каса се наглас насмеја. — Никад се не зна! Запамтите: никад се не зна! — рече шешир украшен пауновим пером.

— подругну се столица без наслона, а каса се наглас насмеја. — Никад се не зна! Запамтите: никад се не зна! — рече шешир украшен пауновим пером. — Већ сутра се могу наћи на глави неке принцезе.

Полако и у тишини радио је, а орах се читавом својом душом трудио да му помогне. Никад га нико није с толико нежности дотицао нико осим брезе тако говорио с њим.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И ништа нећу да знам! Ти си му мајка, ти си га родила! А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу?

« А зар кадгод беше бела, срећа каква? Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна... Никад се не насмеја, никад не зарадова! (Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди!

Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна... Никад се не насмеја, никад не зарадова! (Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди!

МИТКА (бацајући новац Коштани у њено дахире): На! (За себе.) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене...

МИТКА (руком је зауставља даље од себе): Потамо. Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени... Што ме не пушти да идем. У свет да си идем.

За срећу те мајка родила. Да мајка с тобом живот проживи, кад није с оцем ти. А с њиме — црни је мој живот! Од њега никад Божја, блага реч, само вика. (Стиска се за главу): Од страха ми, синко, већ памет изиђе.

КОШТАНА (уплашено, болно): А не то, газдо! ТОМА (не слушајући је): ...Жену? Немам. Никад је нисам ни имао. Имао сам мајку. А мајка за младост није. (Обзире се, гледа по соби. Виче): Марко! Долази Марко.

МИТКА (гледајући их): Такој! Мој брат катил, мој брат крвник, мој брат — никад срећу да не види. Једнако: »кући«... (показује на кућу). Ете с’г дом сам, кући!

Са твојата десна, бела ручица. МИТКА (упада, сам себи): Ба... Никад ми не отвори! КОШТАНА (пева): Да ти видим, бело Ленче, Устанца, устанца! МИТКА И никад гу не виде’!

Никад ми не отвори! КОШТАНА (пева): Да ти видим, бело Ленче, Устанца, устанца! МИТКА И никад гу не виде’! КОШТАНА Не могу ти, пиле, Миле, Да станем, устанем. Мајка ми је села, Миле, На фустан, на фустан!

СТОЈАН (нагиње се над Коштаном): Кажи ми! КОШТАНА (бесно): Нисам! Никога нисам волела! И никад нећу да волим! СТОЈАН (убијено): Ох! (Одлази). Улази полицаја. ПОЛИЦАЈА (на улазу, онима иза себе): Дајте кола!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи? — Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит?

1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи? — Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад!

— Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати?

— Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

— Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

Нек те бог дуго јоште Од жеге и зиме штити, Нек никад не удели ти Кô мени 'ваке милоште. 28 Земља дуго тврда и нехатна оста, Но мај цветни дође, па издашна поста: И

Но она што ме кињила, Мучила више од свије' Никад ме мрзила она И никад љубила није. 48 Жарко се лето смеје Са јагодица твоји'; У твоме срцу малом Студена зима

Но она што ме кињила, Мучила више од свије' Никад ме мрзила она И никад љубила није. 48 Жарко се лето смеје Са јагодица твоји'; У твоме срцу малом Студена зима стоји.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

облика уметности, као што је, на пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити произведени чим наступи уметничка производња као таква; у области саме уметности извесни њени значајни

и друштво). Египатска митологија никад није могла постати тле или материнско крило грчке уметности. Али у сваком случају једна митологија.

Битна разлика између лирике и епике је у томе што су у првој претежне емоције, а у другој догађаји. Но епска песма никад није лишена лиризма, и обрнуто: у лирској песми увек има и епских елемената.

“ На жалост, ми не знамо, и по свој прилици нећемо никад сазнати, ни то какве су изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања старе државе, у XИВ и XВ веку, док су

Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа.

И, одиста, ниједном другом Турчину, и уопште ниједном човеку, Марко, онакав какав је у песмама, никад се није покорио.

Код нас, и кад је развијенија, она никад не достиже снагу описа с којима смо се малочас упознали: На лоше га место ударила: међу пуца, ђе му срце куца, на

Кад то виђе Краљевићу Марко, препаде се како никад није, пак ста гледат куд ће побјегнути, али њему одмах на ум паде ће су с' један другом завјерили: ђе се један у

У Турчина једну кажу силу, самовољна Турчин-Влах-Алију, те не слуша цара честитога, за везире никад и не мисли, за цареву сву осталу војску а колико мраве по земљици: таку силу у Турчина кажу.

Јер, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нити ћу кад бити, него сјутра мислим у Косову за ришћанску вјеру погинути!

одјаши — да пијемо вино, џаба тебе порез од Солуна и џаба ти солунске ђевојке; кунем ти се богом истинијем да ти овђе никад доћи неђу“ Кад то виђе болестан Дојчине, ђе му Арап изићи не смије, он нагони дебела дорина на његова бијела

да од бога нађеш! Ти погледај твоје соколиће: ти ћеш себи бољу наћи љубу, али њима никад нећеш мајке; не крвави твоју десну руку; а ми смо се већ растали, брате!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

петнаесте Па се очи нађу на мукама Заборавиш куда са рукама Нигде мира да се ноге сместе У заседи иза петнаесте Никад није рано да се сазна Да је прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— То си добро смислио. Видиш, ја се тога никад не бих сјетио — искрено признаде дугачки Стриц и с поштовањем погледа свог нераздвојног друга.

Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао.

Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан. — Никад ја не бих плакао због трна и мушице, али Жуја... Плакаћу ноћас док не заспим. Нећу ни вечерати ...

Да можда нема змија? Мајстор Мачак озбиљно занијека главом: — Змија сигурно нема. У јаругу никад не допире сунце, а у пећини је увијек хладно. — И ти би се усудио да се унутра завучеш?

— Је ли тако, Луњо? — упита Јованче. — За ким си дошла? — За Стрицем. Он се никад не обзире, само пружа кораке. Читава дружина прасну у смијех и саби се у чврст круг око поцрвењелог Стрица, који је

—То Јованче никад не би урадио — озбиљно дочека Вањка Широки. — Онај ко је тучен, више се не враћа у шаке учитељу Паприки.

год гукнеш, не гине ти једна жестока порција, зато би се ућутао као корњача, главе увучене мећу рамена, правећи се да никад није умио ни ријеч да прослови. — Аха па ти, братац немушти, нећеш ни да одговориш! — злурадо би завречао учитељ.

— Дрекавац! — дрекну пољар и тако луђачки ђипи како никад у животу ђипио није, дограби се рукама за ивицу јаме и попут зеца искочи напоље и даде се у дивље бјекство.

— Ћути ти, заробљениче! — повика кнез Ваљушко. — Добро каже мој брат Стриц — дочека Николетина. — Никад из нашег села нијесу дјеца 6јежакала из школе све док није дошао овај пијанац, који више вири у ракијску боцу нег у

— наљутише се жандарми и пођоше да се распитују за његову кућу, али им у селу рекоше да пољар никад није ни имао своје куће.

видио себе мртвог на некој зеленој пољани, а Луња се нагнула над њим па само горке сузе рони, јер зна да се Стриц више никад неће дићи ни проговорити. — Па дабоме да неће, него ће лежати мртав па макар ти сто година над њим сједила!

— Лано, дјецо, брзо у јаругу! Између дрвећа указа се у трку пољар Лијан. Бјежао је стреловито како ваљда никад ни један старац није јурио: сијевају му широки опанци, омахује торбак, шешир му набијен до носа, штап стегнут у руци.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

и имаду, мало, велико, од камена и до дрвета, све им односи и сатире, те им пусти куће и у свачем их рђа тре, да се никад ле могу опоравити!

пуне с благом, отворене стоје: небесно царство пре века и света приготовљено је — такво големо добро, што га никад нико нит га је чуо ни видео!

повраћамо доходећи овамо, к бунару добоку, к пристрастију земљному; из когано истичу воде пагубне, жеље грешне, којено никад нам наше жеђе неће загасити, него нас повише разждижу. КРИНОВИ Смотрите пресађене кринове, то бело, лепо цвеће...

Како оно лепо расте; нит се труди ни мучи, нити преде да прави себи одела! И кажем вам, да се није никад тако лепо могао одети ни Соломон у свој својој слави и тафри, како један од тих цветова што се одене.

ИЗ ПСАЛАМА Ти мој мрак разгониш, свећу ми палиш; имајући тебе, жешћу ватру, у себи неће ми се никад свећа угасити. МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ Родај нам, скрбним, со те лозе вина да пијемо и нашу тугу

Зато нам је и уметнуо у мозак такву свест, која би нас судила и плашила кано отац милој деци којино никад ако добри ако зли били, никад нас од себе не одбија ни одмеће кано наши отци који су нас изродили, те временом и

и уметнуо у мозак такву свест, која би нас судила и плашила кано отац милој деци којино никад ако добри ако зли били, никад нас од себе не одбија ни одмеће кано наши отци који су нас изродили, те временом и отисну нас обашка од себе.

Ама наш од Бога нам дат судија, наша свест не чини с нама тако, нити нас никад остаља не светујући и карајући; ако једанпут, два, три ли пут, ако било и до сто хиљада пута, рекне ти, смути те,

Колико се много излива, све то више долази; свакад пун с врхом стоји и никад ни мрве не опада сниже. Удиљ се ппеципље.

Ко год пије од ове божаставне воде, духовнога поучавања, никад више неће ожеднити... Вода је ово слатка и жива источна, свакад јечи и хукти с брзином приспорито изливајући се.

»Ко год, рече, пије од ове воде пак изнова жедни, а од те воде којуно ја имам и дам напити се, тај никад више ни у век неће ожеднити него удиљ ће у њему самом извирати, те из њега потоком истицати.

И мало то што би људма зла, него јоште и море, којено никад не преходи, кроме од великога таласа, из свога предела, те и оно у то доби разли се у поље, те толике вароши и села

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Еее, ласте се пâ врћу на пролет, ама твој младос’ и моја лепотија — никад... Иза куће је пространа авлија, а иза ове дубока башта с капиџиком у црквену порту, кроз који капиџик пролазе

А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача,

Не, овде никад дотле не сме, и не може, да дође!... Тек спопадну човека који није ни у сну снио и ни накрај памети му било да се

“ (А и Гена њој вели да се и она неће удавати. И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши

Јер, док је сваки други забленуто, изненађено и с неком тихом чежњом поглêда, — на Манчи се то никад није могло приметити. А чезнуо је за њом, те како чезнуо, — само је био јогуница и није никако дао да се то и опази!

Или опет тако ради у дућану, а посао навалио као никад; ради, удубио се у посао, мислиш и на ручак ће заборавити при тако силном послу, па се заборави тек и запева тихо и

Понекад би долазила и до места где се игра оро, али никад сама, већ увек с понеком другарицом и праћена измећарком. Случајно највише је долазила ту где је долазио и Мане, или

Само она не гледа на ту страну; почела је да зева... Криво јој... Не треба њој тај Мане; неће и не може њен никад бити, али не трпи да може још која — код ње ту, живе! — привући погледе ичије, а нарочито Манине погледе!...

казати и написати да је васпитано у страху Господњем и да је ишло стазом добродетељи — која, као што се зна, није никад примамљива, ни лепо утрвена — и било радост и утеха родитеља својих, као што се то могло казати за Манулаћа.

С кокошкама је легао, с петловима устајао. Био је штедљив. Новац му никад није потребан био јер никад није имао прилике да га потроши.

С кокошкама је легао, с петловима устајао. Био је штедљив. Новац му никад није потребан био јер никад није имао прилике да га потроши. Чак му се и мајка љутила што иде тако без новаца, као да није чорбаџијски син!

Све што је сазнао он јој је савесно и тачно реферисао. Јевда се просто изненадила. То не би никад ни слутила, а ни у сну јој не би дошло тако што!