Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Домаћин приступи понизно Никији, а овај поручи јело и пиће. „Изгубио си, синовче, недавно оца“, рече Никија после малог одмора Аристотелу. Овај жалосно обори главу.
Овај жалосно обори главу. „Беше то добар и ваљан човек“, настави Никија, „побратисмо се на двору у Пели. Њега позваше богови, а мене баци судбина у ову земљу Грка.
Домаћин им донесе пржене рибе, хлеба, маслинки и два бокалчета вина. Они ућуташе и дадоше се на посао. Никија одруби рибама главу, расколи их својим дебелим прстима вешто по дужини, избаци из њих кости и поче да их прождире,
Са овим видљивим знацима краљевске милости упутих се Платону“. Аристотелес слушаше нетремице, а Никија причаше. „Кад изађеш из вароши кроз њену северну капију, опазићеш поред спољњег Керамеикона, гробља погинулих бораца,
“ При овим речима Никијиним Аристотелес пребледе као крпа. „То стоји онде написано?“, упита он застрашеним гласом. Никија се насмеја. „Али мени, Никији, који о геометрији ни појма немам, то не сметаше да ме Платон дочека оберучке“.
Аристотелес зину, Никија причаше даље. „Наш велики филозоф бави се политиком, размишља и поучава како би требало уредити државу да у њој сваки
Кад си ти овде, немам више тих брига“. Аристотелес хтеде да му нешто одговори, али га Никија предухитри: „Свршена ствар! - Хеј, домаћине, још два бокалчета вина!